Posts in Putovanja

Pisma iz Egipta: Mistična istorija drevnog Egipta kroz vekove…

Dragi moji pustolovi kako ste mi danas? Iskreno se nadam da ste mi dobro i da ste spremni za još jednu novu priču iz daleke Afrike. U prethodnom postu ste imali prilike da upoznate glavni grad Egipta – Kairo i predgrađe Gizu gde se nalaze jedina preostala svetska čuda antičkog sveta – piramide.

Ako niste stigli da pročitate moj prethodni post iz Egipta, sad je idealni trenutak i izdvojte par minuta da uživate u lepoti Kaira i Piramida jer će današnji post biti nastavak na moju prethodnu priču iz Kaira. Naime, kada sam video da je po planu i programu poseta Egipatskom Muzeju u Kairu mislio sam da će to biti dovoljno da zaokružimo sa jednim postom priču o Kairu.

Pre nego što započnem svoj današnji post želeo bih još jednom da se zahvalim Turističkoj Organizaciji Arapske Republike Egipat na srdačnom pozivu. Bilo mi je veliko zadovoljstvo da upoznam Egipat i da dobijem priliku da svim mojim pustolovima koji vole moje priče približim kolevku civilizacije.

Nakon posete muzeju, moj fotograf i ja smo shvatili da će tu biti mnogo više materijala i odlučili smo da je možda najbolje da se ovoj riznici posveti jedan specijalan post. Egipatski Muzej u Kairu se nalazi u samom srcu grada u neposrednoj blizini poznatih lanaca hotela. Osoba iz Turističke Organizacije Arapske Republike Egipta nam je napomenula da bismo zbog gužve mogli da vidimo ako postoji mogućnost ranijeg ulaska u muzej.

Kada smo došli pred muzej ja sam mogao sam da vidim reku ljudi koji čekaju da kupe karte i da uđu u muzej. Moram priznati da mi je bilo drago da vidim ljude koji su zainteresovani za istoriju drevnog velikog egipatskog kraljevstva.

Postavka muzeja je podeljena u više epoha i od samog ulaza u muzej svoju priču kroz istoriju započinjete od najstarijih kraljevskih dinastija koje su vladale u Egiptu tokom njihove istorije koja seže nešto više od 4500 godine pre nove ere.

Muzej egipatskih antikviteta (starina), poznat kao Egipatski Muzej ili Muzej u Kairu predstavlja dom jedne od najvećih zbirki antičkih egipatskih starina. Pod jednim krovom možete pronaći oko 120.000 predmeta, većina predmeta je izložena, dok se jedan manji deo čuva u specijalnim delovima muzeja koji je zatvoren za javnost. Zgrada muzeja je izgrađena 1901. godine od strane italijanske građevinske kompanije Garozzo-Zaffarani prema dizajnu francuskog arhitekte Marcela Dourgnona.

Ovaj muzej je jedan od najvećih muzeja u Africi. Smatra se da će otvaranjem novog Velikog Egipatskog Muzeja (Grand Egyptian Museum) 2020. godine, novi muzej će zauzeti prvo mesto po veličini u svetu. Ako budem imao dovoljno sreće možda ćemo sledeće godine u ovo vreme čitati na Mr.M neke novosti o novom muzeju u Kairu, držite mi palčeve! 🙂

Egipatski muzej u Kairu sadrži mnoge važne delove istorije starog Egipta. U njemu se nalazi najveća svetska kolekcija antičkih faraona. Egipatska vlada osnovala je muzej koje je izgrađen davne 1835. godine u blizini vrta Ezbekeyah, a kasnije se preselio u kairsku Citadel. Malo kasnije 1855. godine egipatska vlada je vojvodi Maksimilijanu od Austrije poklonila sve artefakte. Ti predmeti se trenutno nalaze u Muzeju Kunsthistorisches u Beču.

Novi muzej osnovan je na Boulaqu 1858. godine u nekadašnjem skladištu, nakon osnivanja novog Odeljenja za starine pod upravom Augustea Mariettea. Zgrada se nalazila na obali reke Nil, a 1878. godine pretrpela je značajnu štetu tokom poplave Nila. Sve kolekcije predmeta su 1891. godine premeštene u bivšu kraljevsku palatu, u kairskom okrugu Giza. Tamo su svi izložbeni predmeti ostali do 1902. godine, kada su poslednji put premešteni u sadašnji muzej na trgu Tahrir, koji je izgradila italijanska kompanija Giuseppe Garozzo i Francesco Zaffrani prema projektu francuskog arhitekte Marcela Dourgnona.

Pre 15 godina godina muzej je dobio prvu ženu generalnog direktora muzeja – Wafaa El Saddik. Za vreme egipatske revolucije 2011. godine muzej je provaljen i tom prilikom su uništene dve mumije. Nakon saniranja štete radnici u muzeju su uvideli da je prilikom upada u muzej oštećeno i nekoliko važnih artefakata. Kada su izvršili finalni popis predmeta nedostajalo je oko 50 objekata. Na sreću do sada su u saradnji sa vlastima muzej uspeo da pronađe i povrati u svoje vlasništvo 25 predmeta. Muzej i određeni predmeti su restaurirani i postavljeni su 2013. godine u izložbi pod nazivom “Oštećeni i Obnovljeni”.

Među izloženim artefaktima su dve statue kralja Tutankamona, napravljene od kedrovog drveta sa pozlatom, statua kralja Akhenatena, statue Ushabtija koji su pripadali nubijskim kraljevima, mumija deteta i mala polikromirana staklena vaza.

Tokom ove posete sam naučio dosta zanimljivih stvari i zapamtio neke zanimljive priče koje ću danas podeliti sa vama. Na primer na prethodnoj slici i na slici pre nje vidite statue sa muškim likom. To su bile žene! U starom Egiptu žene koje su pretendovale da budu vladari su morale da dokažu narodu da su dovoljno jake i sposobne da sprovode politiku i da na mudar način upravljaju Egiptom. Skulpture koje vidite su vezane za raniji period velikog Egipatskog Carstva, mnogo pre Kleopatre o kojoj svi mnogo znamo.

Njene prethodnice su morale da otvore put ženama u politici i mnogo je bilo teže zato su njihove skulpture u početku imale muški lik da bi ih narod poštovao i cenio.

Da li se sećate Velike Keopsove piramide iz prethodnog posta? To je ona najveća piramida u Gizi koju je sebi za potrebe zagrobnog života sagradio čuveni Faraon Keops koji je bio drugi faraon četvrte dinastije starog kraljevstva.

Moj vodič koji mi je pomogao da bolje razumem istoriju starog Egipta, upitao: “Marko, da li si spreman da vidiš najveću statuu faraona Keopsa?!”. Ja sam kratko odgovorio “da” i klimnuo značajno glavom i pitao se da li ću uspeti da slikam pošto su neke statue bile toliko velike da sam se namučio da ih uhvatim u kadar… Međutim, mi smo došli u prostoriju i vodič je sa osmehom pokazao statuu velikog kralja Keopsa koja reda veličine moze da stane u malo veći džep jakne ili kaputa… To je za sada jedina i najveća figura faraona Keopsa koju su arheolozi uspeli da pronađu. (slika iznad)

Ovaj predmet je pokazao da se sa vremenom položaj žene u društvu starog Egipta promenio. Žena je postala jak i stabilan stub porodice! Ovde je prikazana jedna stasita i zdrava žena, koja je bez obzira na sve ostala uz svog supruga.

Postoje razna tumačenja muške figure, možda je suprug bio bolestan od rođenja ili je nastradao i on je manji od žene. Ako pogledate malo bolje on umesto nogu ima dvoje dece koja na neki način u potpunosti nadomestaju njegov nedostatak i uz snažnu suprugu njihov život se nastavlja bez ikakvih problema. Posle dužeg perioda ovo je figura na kojem je ženski lik nasmejan i čvrsto i sa puno ljubavi drži muškarca. Takve figure se pre nisu pravile…

Porodična sreća je zabeležena i u kraljevskoj porodici. Ovde možete videti kako je jedan faraon provodio vreme sa svojom suprugom i decom. Obično na kraljevskim portretima supružnici nisu bliski i nisu pokazivali ni najblažu vrstu naklonosti i ljubavi. Ovo je bio prvi portret kraljevske porodice gde se mogu videti svi članovi u svakodnevnom životu. Pravac istorije Starog Egipta se menja i polako dolazimo do novih dinastija koje su vladale Egiptom.

E sad dolazimo do zanimljivog dela postavke ovog muzeja. Siguran sam da smo svi mi zapamtili neke detalje o istoriji Egipta i kako su Egipćani bili pobožni imali su svoje bogove i verovali su u život posle smrti – zagrobni život. Pošto su tada bili izraženi društveni slojevi u zavisnosti od sloja kom pripadate od toga zavise i vaše mogućnosti da se adekvatno pripremite za život posle smrti.

Hajde da krenemo od višeg staleža. Par sa dvora koji su inače bili preci čuvenog faraona Tutankamona, tačnije Yuya je bio njegov pradeda, dok je Thuya bila njegova prababa. Oni su živeli u periodu 18. dinastije Novog Kraljevstva. U Egipatskom Muzeju u Kairu možete videti njihove posmrtne predmete, kao i posmrtne predmete drugih faraona čije su grobnice pronađene u Dolini Kraljeva u Luksoru.

Grobnica Iuie i Tjuiu-a bila je, do otkrića Tutankamonove grobnice, jedna od najspektakularnijih ikada pronađenih u Dolini kraljeva, uprkos tome što Iuia nije bio ni faraon. Iako je mesto sahrane opljačkano u antičko vreme, mnogi predmeti koje pljačkaši nisu smatrali vrednim pljačke su ostali. Obe mumije su u velikoj meri netaknute i bile su u neverovatnom i očuvanom stanju. Njihova lica su posebno bila neiskrivljena procesom mumifikacije i pružaju izvanredan uvid u stvarni i prirodni izgled pokojnika dok je bio živ.

Iuia i njegova supruga sahranjeni su u Dolini kraljeva u Tebi, gde je James Kuibell 1905. godine otkrio njihovu grobnicu. Iako su u grobnicu provalili pljačkaši, možda uznemireni jer je Kuibell već pronašao većinu pogrebne opreme i dve mumije koje su praktično bile netaknute. Kao što je egiptolog Ćiril Aldred napomenuo: Iako je grobnica u antičko vreme pukla, pogrebna sprema je u velikoj meri netaknuta, nije bilo sumnje u identitet para koji su pronađeni među odrezanim platnenim omotima, unutar svojih grobnica.

Pošto su oni bili par koji su živeli na dvoru i preci čuvenog Tutankamona oni su najbolji primerak kako je izgledala priprema bogatijeg društvenog sloja u Egiptu. Zbog administrativnih problema i zbog velike gužve u muzeju da bi se uradilo slikanje Tutankamonovog blaga bilo je potrebno isprazniti tu sobu, ali zbog velikog broja posetilaca nije bilo u tom trenutku moguće moguće uz svu dobru volju ministarstva Antikviteta i ministarstva turizma čiji sam ja bio gost, a zbog našeg plana i programa nisam mogao da se vratim pred zatvaranje muzeja i nisam uspeo napraviti slike.

Problem je u tome što se inače Tutankamonovo blago ne sme fotografisati, osim za posebne medijske delegacije kada se soba isprazni zbog vrednosti predmeta nije moguće slikanje u grupama, već isključivo pojedinačno i pod nadzorom.

Statua koja je pronađena u grobnici Tutankamona koja je bila jedan vid zaštite same grobnice. U grobnici je pronađeno nešto više od 5.000 predmeta, uključujući čvrsti zlatni kovčeg, posmrtnu zlatnu masku za lice težine oko 11 kilograma, prestole, lukove za streličarstvo, trube, kalež sa lotosom, hranu, vino, sandale i donje rublje od lanenog platna.

Nedavna analiza pokazuje da je bodež nađen u grobnici imao železnu sečivo napravljeno od meteorita. Proučavanje artefakata tog vremena, uključujući ostale artefakte iz Tutankamonove grobnice, moglo bi pružiti dragoceni informacije o tehnologiji obrade metala širom Sredozemlja u to vreme.

Istorija drevnog Egipta je bila burna i nju su obeležile mnoge ličnosti koje su svojim delima učinile da priče o Egiptu ostanu zauvek žive i da to budu dela o kojima će svet zauvek pričati. Oni su bili napredni za svoje vreme, imali su veru i svoja uverenja koja su ih vodila do cilja.

Danas svi ovi eksponati su deo istorije i imaju svoju priču i privlače ljude širom sveta da dođu u Kairo. “Zvezda dana” je bio bog podzemnog sveta i mumifikacije Anubis. Do njega je bilo teško doći, možete i sami videti koliki red se čekao da biste mogli slikati Anubisa. Takođe sam siguran da ste možda zapamtili da su sve osobe koje su vršile mumificiranje nosile tokom tog procesa masku Anubisa na svom licu.

Na slici iznad možete videti kako je izgledala mumija jedne mlade devojke u periodu Rimskog Carstva. Prisutni su novi detalji i umetnute su slike preminulih. Tehnika mumificiranja i izrada kovčega se značajno promenila. Smatra se da je ova devojka bila iz imućne porodice po načinu izrade kovčega.

Primer posmrtne maske iz Novog Kraljevstva. U pitanju je mlada muška osoba.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja drugog specijalnog posta iz serije postova moje avanture iz Egipta koja ne bi bila moguća bez nesebične pomoći Turističke organizacije Arapske Republike Egipta, Ambasade Arapske Republike Egipta u Beogradu, avio kompanije Austrian Airlines. Takođe ovim putem želim da se zahvalim Conrad Cairo i Marriott Mena House hotelima u kojima smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Takođe želeo bih da se zahvalim osoblju iz Egipatskog muzeja i vodiču na pruženim informacija i pomoći da napravimo kvalitetne fotografije koje će vam pomoći da zamislite kako je nekada Egipat izgledao.

Kako se vama dopala ova moja priča o najvećoj istorijskoj riznici u Egiptu? Da li ste imali priliku do sada da posetite Kairo? Vidimo se opet za par dana na istom mestu, očekuje vas zanimljiv nastavak moje avanture u Egiptu i uživaćemo u lepoti Aleksandrije.

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Nacionalne Turističke organizacije Arapske Republike Egipta, avio kompanije Austrian AirlinesConrad Cairo Hotela i Marriott Mena House. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Pisma iz Egipta: Da li raskoš može da izgubi sjaj?

Dragi moji pustolovi dobro došli na Mr.M blog! Moram vas obradovati da je ovo moj prvi post koji ću napisati u novoj sezoni na blogu i da sam veoma uzbuđen zbog toga. Mnogi od vas su me pitali kada će početi da “stižu nova pisma” iz raznih krajeva sveta. Mislim da je danas pravo vreme da vam pošaljem novo pismo i to baš iz kolevke civilizacije – Arapske Republike Egipat.

Pre nešto manje od mesec dana sam dobio poziv od ministarstva turizma i Turističke organizacije Arapske Republike Egipat da dođem i posetim njihovu zemlju. Pošto do sada nisam imao prilike da posetim Egipat i da ispunim svoj san da vidim piramide, jedne od bitnih stavki na listi 7 svetskih čuda morao sam da pronađem slobodnog vremena i da posetim zemlju za koju se smatra da je kolevka civilizacije čija je istorija duža od 4500 godina…

Nakon što sam primio pozivnicu od ministarstva turizma i turističke organizacije kontaktirao me je njegova Ekselencija, gospodin Aljowaily ambasador Arapske republike Egipat u Beogradu koji je izdvojio svoje vreme i bio ljubazan da me upozna sa osnovnim informacijama o Egiptu, kao i o samom putovanju. Ovim putem želim da mu se zahvaljim na izdvojenom vremenu i na svim korisnim informacijama.

Nakon par dana, mislim da nije prošlo ni 5 dana kako se sve odigralo po nekom ubrzanom postupku, mali Marko se sa svojim fotografom našao na letovima kompanije Austrian Airlines-a, gde smo kao na magičnom ćilimu došli do Kaira. Moje uzbuđenje je dostiglo vrhunac kada me je fotograf trgnuo iz sna da mi pokaže piramide u Gizi koje se mogu videti iz aviona, ako imate malo sreće! Osećaj je bio neverovatan i tek sam tad ustvari shvatio da sam ja stigao na svoje odredište…

Nakon sletanja i obavljene papirologije imali smo srdačan doček od strane naših domaćina – Turističke organizacije Arapske republike Egipat i pomogli su nam oko stvari i opreme radi što lakšeg smeštanja u naš hotel u Kairu. Afrika je nama dalek kontinent, njihova kultura je nama neobična, egzotična i daleka, ali Kairo grad koji je jedan od najvećih gradova u Africi broji preko 25 miliona stanovnika. Ako bih morao da biram samo 2 reči da opišem Kairo, rekao bih – UŽURBANA KOŠNICA! Grad u kojem živi toliko miliona ljudi nikada ne spava i računajte da vam treba dosta više vremena da dođete do svoje destinacije, zato uvek trebate krenuti bar sat i po do dva ranije da biste na vreme došli na željenu destinaciju.

Kairo je smešten na obalama i ostrvima Nila u severnom delu Egipta, malo južnije od mesta gde reka napušta svoju pustinjsku dolinu i gde se grana u tri rukavca započinjući deltu Nila.

Najstariji deo grada se nalazi na istočnoj strani reke, dok se Novi deo postupno širi zapadno, okružujući zelene površine doline Nila. Novi zapadni deo grada je sagrađen u doba Ismaila Veličanstvenog, po uzoru na Pariz, sa širokim bulevarima, parkovima i otvorenim prostorima. Što se tiče starog dela grada, istočni deo je sušta suprotnost. Rastao je nasumično kroz vekove i pun je uskih, zakrčenih ulica. Dok zapadnim Kairom dominiraju zgrade vlade i državne zgrade u modernom stilu, istočni deo je ispunjen stotinama starih džamija koje služe kao orijentiri.

Obilno korišćenje vode iz Nila omogućilo je gradu da se širi ka istoku, dalje u pustinju. Mostovi povezuju Kairo s ostrvima Gezira i Roda, na kojima su smeštene kancelarije državnih organa. Mostovima preko Nila, prestonica se povezuje s predgrađima Giza i Imbabah. Jedna zanimljiva činjenica za sve vas, najduži most u Kairu, ali i u čitavoj Africi je most 6. Oktobra koji je dugačak skoro 22 kilometara koji spaja centar grada sa aerodromom.

Prvi dan nam je prošao brzo i imali smo samo vremena da se smestimo u hotel sa nadom da će naredni dan biti pun uzbuđenja. Zbog ubrzanog postupka organizovanja ovog medijskog putovanja plan za naredni dan sam dobijao u večernjim satima što je bilo za mene uzbudljivo. Drugog dana smo posetili Egipatski Muzej u kojem smo napravili više slika nego što smo očekivali, pa sam rešio da je bolje da istorijsku riznicu vam prikažem za par dana u specijalnom postu gde ćemo zajedno otkrivati istoriju stare civilizacije, upoznati se sa nekim faraonima i naravno videti deo Tutankamonovog blaga. Siguran sam da će vam se dopasti!

Kao iznenađenje za kraj drugog dana u Kairu turistička organizacija je odlučila da nam prikaže kako Kairo izgleda noću pa smo otišli na jedno zanimljivo krstarenje gde smo uživali u plesu derviša i bogatom kulturnom programu.

Ko je pratio moju avanturu u Egiptu putem mojih Instagram priča mogli ste da vidite uživo najzanimljivije delove ovog krstarenja Nilom, bilo je veoma zanimljivo i drago mi je što sam bio u prilici da osetim čari noćnog života u glavnoj prestonici Egipta. Ako vas nekad vaš put navede u Kairo, mislim da biste trebali da posetite ovaj restoran na vodi i da uz orijentalne melodije osetite lepotu Kaira.

Jedna od tački programa bio je ples derviša. Za sve one koji nisu upućeni u značenje plesa derviša pokušaću da u što kraćim crtama objasnim značenje samog rituala plesa. Kolevka derviša se nalazi u Turskoj, osnivač mevlevijskog reda je bio Dželaludin Rumi Mevlane u Konji (Turska) za vreme Seldžuka. Veliki broj ogranaka, „manastira“ derviškog reda, uspostavljen je u u Siriji, Egiptu i Alžiru.

Ples Derviša se sastoji od tačno utvrđenih pokreta, gde blago okretanje postaje sve dinamičnije kako svaki derviš dostiže jedno stanje slično transu. Muzika koja prati ove okrete takođe menja ritam i brzinu, što svemu daje hipnotički utisak dok to posmatrate sa strane, a samim dervišima pomaže da dostignu ekstazu. Drugi naziv za ovaj ples je “nebeski ples” jer se smatra da se tako na lakši način približavaju i otvaraju svoj put k Bogu.

Tih dva sata koje sam proveo na ovom neverovatnom krstarenju ću zaista pamtiti kao najneobičniju noć, pošto se na većini putovanja mali Marko uvuče u krevet i puni baterije za naredni dan. Za divno čudo nisam bio uopšte umoran naredni dan.

Dan broj 3: Piramide u Gizi, najbitnija tačka ovog putovanja! Od uzbuđenja nisam ni spavao, posle provoda sam dobio program i kada sam video da idem u Gizu nisam mogao oka sklopiti.

Giza je najpoznatija kao lokacija nekih od najimpresivnijih drevnih spomenika na svetu, uključujući grobni kompleks drevnih egipatskih faraona i hramova, koji se sastoji od Sfinge, Velike piramide (Keopsova Piramida) i brojnih drugih piramida i hramova.

Giza je nekada bila nulti meridijan, referentna tačka za određivanje geografske dužine, određeni arheolozi tvrde da se ona nalazila na području Velike Piramide – Keopsove Piramide.

Najpoznatije arheološko nalazište Gize – visoravan Gize sadrži neke od najvećih spomenika drevne egipatske istorije. Ovaj prostor je pre bio prava oaza zahvaljujući Nilu koji je direktno navodnjavao ovu visoravan, pa su piramide u Gizi bile sagrađene tako da se sa njih mogla videti drevna egipatska prestonica Memfis, koja je u doba njihove izgradnje bila u blizini današnjeg Kaira.

Giza se dosta promenila tokom svoje duge istorije. Najveće promene same infrastrukture su zabeležene tokom vladavina dinastija starog carstva koje su vladale Egiptom i tokom okupacije Velike Britanije u 19. i ranom 20. veku, koji su sagradili veliki broj ulica i zgrada u okolnom području. Često se pogrešno misli da je Giza ništa drugo nego pustinja. Međutim, Giza je postala središte kulture Egipta te je gusto naseljena, tako da u njoj postoje mnoge zgrade i gradske službe. Giza je dobila veliku pažnju zbog velikog broja drevnih egipatskih spomenika na visoravni Giza, kao i milione turista koji svake godine ovde dolaze. Zbog toga su u inftastrukturu Gize ulagali britanske vlasti pre egipatske revolucije, nakon tog perioda egipatska vlada je nastavila sa ulaganjima s obzirom na njegovu kulturno – istorijsku vrednost.

Zahvaljujuću brojnim hramovima i spomenicima kulture Starog Egipta, milioni turista svake godine dolaze u Gizu. Najznačajnija turistička destinacija svakako su Piramide u Gizi, kompleks od tri grobnice egipatskih vladara. Giza je sa Šarm el Šeikom i Kairom najpoznatija turistička destinacija u Egiptu.

Piramide u Gizi spadaju među najpoznatije i najstarije građevine na svetu. Nalaze se na zapadnom rubu doline Nila, oko osam kilometara jugozapadno od grada Gize. Udaljene su oko 15 kilometara od centra grada Kaira. Jedine su preostale od Sedam svetskih antičkih čuda.

Najveća i ujedno najpoznatija piramida je Keopsova piramida, koja pripada drevnom faraonu Keopsu koji je bio drugi po redu faraon četvrte dinastije starog kraljevstva Egipta. Blizu nje se nalazi Velika sfinga i Kefrenova piramida. Treća i ujedno najmanja je Mikerinova piramda.

Keopsova piramida je visoka oko 140 metara i obuhvata površinu od 5,3 hektara i jedina je piramida koja ima i uzlazne i silazne hodnike. Kada je izgrađena bila je visoka oko 150 metara, ali je tokom godina vrh urušen za oko 10 m. Prema spisima Herodota, pripreme za gradnju i sama gradnja Keopsove piramide trajala je više od dvadeset godina. Na njoj je radilo 100.000 ljudi, dvadeset godina po tri meseca godišnje, u vreme poplave Nila kada se nije mogla obrađivati zemlja.

Zbog toga su 1979. godine upisane na UNESCO-vu listu svetske baštine u Africi, zajedno s obližnjim drevnim gradom Memfisom i nekropole (“gradovi mrtvih”) u Abusiru, Dahšuru i Sakari.

Pored Keopsove, na platou Gize nalaze se i piramide faraona Kefrena i Mikerina (Kefrenovog naslednika). Kefrenova piramida je druga po veličini, ali je podignuta na višem tlu pa izgleda kao veća iako desetak metara niža od Keopsove.

Treća piramida iz Gize, koju je podigao Mikerin, prvobitno je bila visoka 65 metara, ali danas visina iznosi oko 60 metara. Sagrađena je od krečnjaka i granita.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja prvog specijalnog posta iz serije postova moje avanture iz Egipta koja ne bi bila moguća bez nesebične pomoći Turističke organizacije Arapske Republike Egipta, Ambasade Arapske Republike Egipta u Beogradu, avio kompanije Austrian Airlines. Takođe ovim putem želim da se zahvalim Conrad Cairo i Marriott Mena House hotelima u kojima smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o Egiptu? Da li ste imali priliku do sada da posetite Gizu i da uživate u lepotama drevnih piramida? Vidimo se opet za par dana na istom mestu, očekuje vas zanimljiv nastavak moje avanture u Kairu gde sam imao priliku da posetim Egipatski Muzej u kojem se nalazi deo riznice Tutankamonovog blaga.

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Nacionalne Turističke organizacije Arapske Republike Egipta, avio kompanije Austrian Airlines, Conrad Cairo Hotela i Marriott Mena House. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Pisma iz Letonije: Riga, lepota je u oku posmatrača…

Dragi moji pustolovi, dobro došli u novi post! Danas nastavljamo našu priču u prestonici Letonije. Mnogi ljudi s pravom nazivaju Rigu – “Biserom Baltika” što ovaj grad zaista i zaslužuje. U današnjem postu ću vas odvesti na jedno mesto za koje se smatra da je jedno od najvećih umetničkih raznica u Baltiku. Nekada je lepota zaista samo u oku posmatrača, a u to sam siguran da ću vas svojim današnjim postom i uveriti. U prethodnom postu – link, smo započeli našu avanturu u Rigi.

Osvanulo je još jedno predivno jutro u Rigi, pa smo se moj fotograf i ja morali specijalno spremiti jer nas je očekivao uzbudljiv dan koji su nam organizovali naši organizatori ovog neobičnog putovanja i bez kojih ovaj projekat ne bi bio moguć – Turistička organizacija grada Riga – Live Riga i nacionalna letonska avio kompanija airBaltic. Ovo putovanje je zaista promenilo moju sliku o hladnom Baltiku i shvatio sam da je njihova kultura i način života donekle slična našoj. Naravno i ovo putovanje me je uverilo da nas daljine ipak na neki način povezuju.

Na putu do Nacionalne letonske galerije umetnosti imali smo priliku da vidimo najveću pravoslavnu svetinju u Rigi – “Crkva rođenja Hristovog” najveća je pravoslavna crkva u Rigi, koja je u sovjetsko doba imala ulogu planetarijuma i restorana, ali je opet postala sakralna građevina u kojoj se redovno održavaju liturgije.

Kada govorimo o sakralnim građevinama, možemo reći da one predstavljaju ogledalo društva u kojem su nastale i odraz cele kulture jednog naroda. Tako je crkva oduvek, osim za verske obrede, služila za društvena okupljanja i bila je središte kulturnog života.

Ovu veličanstvenu građevinu možete posetiti u parku Esplanade koji se nalazi u srcu Rige! Crkva rođenja Hristovog je arhitektonski dragulj i simbol stabilnosti, koji svako posetiti kome je potrebna uteha i utočište.

Kao što sam vam i obećao sada ću vam nešto više reći o Nacionalnoj galeriji letonske umetnosti. Kolekcija najvećeg muzeja umetnosti u Letoniji sadrži više od 50 hiljada radova baltičkih i ruskih slikara i vajara.

U ovom muzeju pored osnovne postavke, redovno nudi razne privremene izložbe. Posetioci mogu da uzmu posebne edukativne programe i obilaske koje predvode stručni vodiči. Jedna od stalnih postavki je “Letonska umetnost 19 – 20 veka” nudi prikaz celokupne istorije letonske umetnosti u 19. i 20. veku. Izložba obuhvata remek dela osnivača letonske nacionalne slikarske škole – Vilhelms Purvitis, Janis Rozentals, Johans Valters. Nova izložbena sala smeštena je -1 nivou, gde uvek možete videti privremene izložbe o aktuelnim temama i dela moderne umetnosti.

Muzej je smešten u zgradi u Rigi koja je od velikog istorijskog značaja. Zgradu na trgu Janis Rozentals 1, projektovao je nemački arhitekta Vilhelm Neumann, a sagrađena je 1905. godine. Jedna je od najimpresivnijih istorijskih građevina na bulevaru i nalazi se pored Akademije umetnosti.

Bila je to prva zgrada na Baltiku koja je izgrađena za potrebe muzeja. Poslednja rekonstrukcija je trajala skoro 5 godina i završena je krajem 2015. godine.

Prema nekih istorisjkim zapisima 1869. godina smatra se godinom osnivanja muzeja, kada je otvorena Gradska galerija slika. 1905. godine muzej je preimenovan je u “Gradski muzej umetnosti Rige”, 1940. godine je promenio naziv u “Sovjetski umetnički muzej LSSR”, 1945. godine – Državni latvijski i Ruski umetnički muzej LSSR, 1964. – Muzej umetnosti LSSR.

Godine 1987. muzej je preimenovan u Državni muzej umetnosti, a 1995. godine je dobio naziv koji danas svi poznajemo – “Letonski nacionalni muzej umetnosti”. U početku su u muzeju bili uglavnom radovi stranih umetnika iz nekoliko privatnih kolekcija. Vilhelms Purvitis, direktor muzeja je od 1919. do 1940. godine, omogućio prikupljanje radova poznatih letonskih autora.

Koncept najstarije umetničke pozornice Letonije stvoren je kod domaćih nemačkih slikara Johanna Heinricha Baumanna, Johanna Leeberehta Eginka, Aleksandra Heibela i drugih. Specijalna kolekcija letonskih umetnika (kraj 18. – prva polovina 20. veka) obuhvata više od 300 umetnika i 3.300 umetničkih dela. Ova stalna izložba daje posetiocima uvid u razvoj letonske umetnosti koja je nastala u radu Karla Hoona, Karla Petersonea, Juliusa Feder-a, prve latvijske umetničke grupe “Patuljak” i njenog tvorca Adama Alksna.

Muzej je vlasnik najveće zbirke radova akademika J. Federa – oko 300 crteža, slika i skica. Zbirka muzeja sadrži velike zbirke slika nacionalnih klasika letonske umetnosti – Janis Rozentals, Vilhelm Purvitis, Johann Valter.

Takođe, veoma su zastupljeni i Voldemars Matvejs, Jekabs Kazaks, Jazeps Grosvalds, Konrads Ubans, Valdemars Tone, Janis Liepinš, Leo Svemps, Niklavs Strunke, Ludolfs Liberts, Janis Tidemanis, Eduards Kalninš, Karlis Miesnieks i drugi.

Kolekcija savremene umetnosti kombinuje kolekcije nekadašnjeg Gradskog muzeja grada Rige i Državnog muzeja Letonije ili obe glavne zbirke letonske umetnosti iz ratnog perioda, kao i predmete iz ranijih kolekcija – Friedrich Vilhelm Brederlo, Riško umetničko društvo (Kunstverein), Letonsko udruženje za promociju umetnosti u Latviji.

U 2018. godini muzej je dobio nagradu za kulturu zbog velikog uspeha izložbe baltičkog simbolizma u pariskom muzeju Orsej.

Ako posetite Rigu mislim da biste trebali posetiti ovaj muzej, cena karte je pristupačna oko 3 – 4 evra i mislim da biste uživali u lepoti umetničkih dela klasične i moderne umetnosti. Kao što sam rekao i na samom početku ovog posta lepota je u oku posmatrača i mislim da biste sigurno pronašli umetnička dela u kojima biste uživali.

Nakon višesatne posete muzeju, došlo je vreme da mali Marko ode i kupi neke poklone i sitnice. Odlučio sam da sa vama podelim par zanimljivih radnji u Rigi gde možete kupiti zanimljive poklone za vaše najdraže i prijatelje.

RIIJA je specijalizovana prodavnica koja se nalazi u samom srcu Rige u glavnoj ulici Terbatas Iela, koja nudi eklektičan asortiman proizvoda letonskih dizajnera, od sitnica za kuću i odeće slobodnog stila do originalnog nameštaja, pribora za jelo i rasvete. Svi proizvodi su dizajnirani i napravljeni od strane lokalnih dizajnera, koji predstavljaju etiketu spoj tradicionalnog letonskog zanata sa savremenim pogledom na svet. Siguran sam da ćete pronaći nešto zanimljivo, ja sam kupio nakit za moje drage dame i bio je na dobrom sniženju. Adresu radnje možete pronaći na LINKU.

Sledeća zanimljiva prodavnica koju sam posetio bila je MANILLA. Ovo je mesto gde se susreću istomišljenici – ljubitelji papira i lepih stvari i kreativci! Manilla radnja je rezultat velike ljubavi prema papiru i ljubavi prema papirnim stvarima koje držite u ruci i ne možete ih tako jednostavno pustiti. Manilla je nešto više od male prodavnice u centru grada Rigi – to je mala oaza za sve ljubitelje papira i dizajna koji treba da dodirnu površinu papira da bi osetili život, koji zaista mogu da cene tople pozdrave ispisane u savremenoj čestitki, ko zaista veruje da je poklon pakovanje jednako važan kao i njegov sadržaj ili planer i beležnica za njih je dodatak koji čine svakodnevni život zanimljivijim i lepšim.

Pošto sam kupio sve što mi je bilo potrebno za meni drage ljude, rešio sam da sednem na klupu u jednom od brojnih parkova u Rigi i uživam u lepoti prirode. Naravno, to mi jedino i preostaje pošto sam sve pare potrošio! Naravno to je mala šala, ja se uvek trudim da sebi dragim ljudima kupujem zanimljive poklone i nikad nisam žalio da kupim neke zanimljive poklončiće.

Iskren da budem nije mi bilo dovoljno ni sat vremena sedenja na klupi da se odmorim. Riga je mali grad, ali kada aktivno šetate tamo-vamo normalno je da se umorite. Mene su dodatno izmorila i prethodna putovanja koje sam imao ovog leta, tako da me je sve nekako sustiglo!

Dobro, na kraju sam morao pronaći i ono malo snage da nastavim da istražujem Rigu. Pošto smo imali par kesa odlučili smo da je najbolje da se vratimo u hotel i da se vratimo u novi deo grada i nastavimo svoje istraživanje. Slika koju možete videti ispod ima jednu zanimljivu priču…

Pri povratku u hotel sa silnim kesama u rukama ja sam poželeo da slikam stari deo grada sa ljudima na ulici pošto je bilo idealno osvetljenje… Naravno fotograf pošto je imao pretežak ranac sa dva laptopa (bio je i moj tamo pošto sam ja na putovanjima malo rasejan) i zauzete ruke zbog kesa sa stvarima koje smo kupili (razumećete me ako kažem da su sniženja bukvalno bila 70-80%…) i aparat na ramenu.

E sad zamislite scene, fotograf kojem sam pretio da iščašim rame, još držim jednu kesu u zubima, jednom rukom držim aparat i pokušavam da nađem fokus…. ne ide… opet vraćam aparat na rame fotografa da bih istom tom rukom zumirao bolje pošto su mi u drugoj ruci bile kese. Ponovo uzimam aparat u ruku i nestrpljivi fotograf kreće pošto neće više da stoji u mestu inače će baciti sve kese u kantu za smeće koja je bila u sporednoj ulici pored nas… Dobro na kraju sam dobio bar neku fotografiju, nije savršena, ali ako uzmemo u obzir situaciju što bi rekla Marija Šerifović “Ma, ti si dečko zmaj!” 😀

Nakon toga sam se našao u gradu sa mojom gospođom majkom koja mi je oduševljeno pokazala ovu zanimljivu prodavnicu u srcu starog dela Rige. Mene je najviše privukao reklamni slogan koji se nalazio na izlogu prodavnice: “Život je veoma kratak, da biste nosili ružne cipele”. Prodavnicu inače drži jedan smešni Italijan koji se trudi da iz radnje trešti klasična italijanska muzika. Obožavam italijanski mentalitet i način života kod njih je uvek život “Dolce far niente! – blažena besposlica ili što bi moja majka rekla “Slatkoća u životu kada ti pare padaju s neba, a ti ne moraš da radiš”.

P.S. Mama je kupila mokasine koje se nalaze u desnom uglu koje su kombinacija bež, svetlo plave i teget boje za neku stvarno simboličnu cenu. Da… opet smo kupuli skoro broj i po manji broj cipela, al ko te pita kada je dobro sniženje! Naš čarobni obućar ih je uspeo proširiti! 😀

Na slici iznad možete videti najstariju i najužu ulicu u Rigi. Zanimljiva je, zar ne?! Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja drugog i ujedno i poslednjeg specijalnog posta iz Letonije koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Turističke organizacije grada Rige – Live Riga, nacionalne letonske avio kompanije airBaltic i Hotela Pullman Old Town Riga u kojem smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o najvećoj umetničkoj riznici u Rigi? Da li ste imali priliku do sada da posetite Rigu i da uživate u lepotama Letonije? Vidimo se opet za par dana na istom mestu, očekuje vas jedan zanimljiv outfit koji sam slikao na meni veoma bitnom mestu u Berlinu.

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Turističke organizacije grada Rige – Live Riga, nacionalne letonske avio kompanije airBaltic i Pullman Riga Old Town hotela. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Pisma iz Rige: Istražite biser Baltika sa airBaltic-om!

Dragi moji pustolovi, kako ste mi danas? 2. Septembar je poseban dan za mene jer taj dan u mom kalendaru označen kao specijalan dan – moj rođendan. Moram priznati kada sam bio mlađi nisam bio ljubitelj tog datuma jer se tada polazilo u školu. Uvek sam mislio da sam najveći baksuz na svetu jer sam rođen na taj dan! Očigledno mi je bilo suđeno jer sam neplanirano i ja došao na ovaj svet… Tačnije dva meseca ranije pre očekivanog termina.

Šta ti je život… Na današnji dan pre dvadeset i nešto godina jedan Marko je zakmečao i nekako se izborio kao nedonošče da preživi. Danas je to mnogo lakše, moja generacija ona ratna kada je inflacija vladala u bolnicama nisu ni znali šta je inkubator. Sestre i doktor koji su brinuli o meni dali su mi nadimak “Mrvica” jer sam bio nešto malo teži od vekne hleba, danas je kilaža se malo promenila!

Nego da ja pređem na temu današnjeg posta. Pre par dana sam vam obećao novu priču i da ćemo istraživati biser Baltika, glavni grad Letonije – Rigu. Na poziv turističke organizacije grada Rige – Live Riga i nacionalne letonske avio kompanije airBaltic mali Marko i njegov fotograf su posetili prestonicu Letonije.

Riga je na poseban način obeležila ovo leto jer je ujedno to bila i moja poslednja saradnja koja je zatvorila “letnju sezonu” na mom blogu. Najveća metropola na Baltiku, Riga savršeno spaja bezvremensku tradiciju i vrhunsku modernu atmosferu. U svojoj burnoj istoriji dugoj skoro 800 godina svi su od nemačkih vitezova do švedskih kraljeva i sovjetskih komesara ostavili svoje tragove, a danas je glavni grad Letonije uzbudljiva evropska metropola na raskrsnici istočne i severne Evrope.

Ova poseta ne bi bila moguća bez pomoći nacionalne letonske avio kompanije airBaltic koja je bila jedan od glavnih prijatelja ovog projekta. Letonska aviokompanija Air Baltic Korporacija (airBaltic) osnovana je 1995. godine. AirBaltic je hibridna avio-kompanija koja preuzima sve najbolje iz poslovne prakse tradicionalnih mrežnih avio-kompanija i niskotarifnih prevoznika u Evropi i svetu. U 2008. godini, airBaltic je promenio svoj operativni model iz prevoznika do tačke – mrežne avio-kompanije, čime je Riga postala čvorište između istoka i zapada. Glavni prioriteti airBaltic-a su – sigurnost putnika, tačnost i kvalitet usluga.

Trenutno avio kompanija airBaltic vrši direktne letove iz svih prestonica Baltičkih država – Rige (Letonija), Vilniusa (Litvanija) i Talina (Estonija). AirBaltic nudi pogodne avio letove koji preko North Hub Riga se povezuju do svojih mreža avio partnera koji obuhvataju Evropu, Skandinaviju, Rusiju i Bliski Istok. Bilo mi je veliko zadovoljstvo da sarađujem sa avio kompanijom kao što je airBaltic i da osetim sve pogodnosti koja nudi njihova biznis klasa.

Kao putnik u poslovnoj klasi dobićete izvanrednu uslugu. Prioritetno ukrcavanje, piće dobrodošlice, sedište sa dodatnim besplatnim sedištem za više privatnosti, gurmanski obrok sa tri vrste jelovnika, neograničeno bezalkoholno i alkoholno piće, najnovije štampane medije raznih kategorija, kao i brz prioritetan izlazak po završetku leta.

Aerodrom u Rigi je lak za snalaženje, zbog svoje veličine i jednostavnosti verujte mi da ćete izaći brzo i krenuti u istraživanje Rige. Postoji više načina transporta do centra Rige: javnim prevozom – autobusom ili taksijem. Pošto smo mi imali unapred obezbeđen prevoz mogu vam reći cene.

Cene autobuske karte u jednom smeru koštaju 1.15 evra ako kupujete unapred ili na automatu ili 2 evra ako plaćate direktno kod vozača u autobusu. Taksi imate Baltic Taxi i posebnu tarifu od 15 evra u jednom smeru, tako da ako idu 3 ili 4 osobe možete podeliti troškove.

Prvo što sam mogao primetiti kroz prozor automobila je bila činjenica da je Riga “zeleni” grad, na sve strane su bile zelene površine, trgovi, parkovi koji su bili neobično uređeni. Lepota je uvek u oku posmatrača, ali Riga mi je na prvi pogled izmamila osmeh na lice. Znao sam da će ovo putovanje biti još jedna lepa avantura.

Smestili smo se u hotel, malo osvežili i bili smo spremni za pokret. Naš hotel Pullman Riga se nalazio u samom srcu starog dela grada. Jedna stvar koju sam naučio na putovanjima je da uvek treba svaki obilazak grada započeti od obilaska starog grada da bi ste bolje upoznali grad. Stari deo grada uvek poseduje neku posebnu energiju i to je ono što svaki grad čini posebnim, baš kao što Skadarlija, boemska četvrt daje Beogradu neku notu lepih dan gde je kulturna elita okupljala. Voleo bih kao i uvek da vam napišem neke osnovne informacije o samoj destinaciji.

Riga je glavni grad Letonije koji broji nešto više od 600.000 stanovnika, što je trećina latvijskog stanovništva. Budući da je značajno veći od ostalih gradova Letonije, Riga je ujedno i najveći grad u Letoniji. Takođe je najveći grad u tri baltičke države i dom jednoj desetini kombinovanog stanovništva sve tri baltičke države. Grad leži na Rimskom zalivu na ušću reke Daugave gde se sastaje sa Baltičkim morem. Riga je osnovana 1201. godine i bivša je članica Hanseatske lige.

Istorijski centar Rige se nalazi na UNESCO-voj listi svetskog nasleđa, poznato po svojoj arhitekturi Art Nouveau – Jugendstil i drvenoj arhitekturi iz 19. veka. Riga je tokom 2014. bila evropska prestonica kulture, zajedno sa Umeom u Švedskoj. Riga je bila domaćin samita NATO-a 2006. godine, takmičenja za pesmu Evrovizije 2003. godine, Svetskog prvenstva u hokeju na ledu za muškarce 2006. godine. Zanimljiv je podatak da skoro svake godine Rigu poseti preko milion turista!

Postoji više legendi, teorije o tome kako je grad dobio svoje ime. Jedna teorija o poreklu imena Rige je da se radi o korumpiranoj pozajmici koja označava Liv ringa, a odnosi se na drevnu prirodnu luku koju je formirala pritoka reke Daugava.

Druga legenda je da Riga duguje svoje ime po već utvrđenoj ulozi u trgovini između Istoka i Zapada. Engleski geograf Ričard Haklujt 1589. godine Rigu naziva Rie, a nemački istoričar Dionizije Fabricius je 1610. godine potvrdio poreklo Rige iz reči Rija. Treća teorija bi mogla biti da je Riga dobila ime po Riegeu, nemačkom nazivu za reku Riden, pritoku Daugave.

Jedna od teorija je da ime Rige uvodi biskup Albert, pokretač krštenja i osvajanja livonskih i baltičkih naroda. On je takođe predstavio objašnjenje imena grada kako je izvedeno iz latinske reči rigete (“navodnjavano”), što simbolizuje “navodnjavanje suvih paganskih duša od strane hrišćanstva”.

Građevinu koju vidite na slici iznad u Rigi meštani nazivaju Kuća Crnoglavih (latvijski: Melngalvju nams,) je zgrada smeštena u starom delu grada. Prvobitno zdanje ovog objekta je podignuto je tokom 14. veka za vreme Bratstvo Crnoglavih, kao jedna vrsta udruženja za neoženjene, brodovlasnike i strance u Rigi. Glavni radovi su rađeni početkom 17. veka, dodajući većinu maniralističkih ukrasa. Skulpture je napravila radionica Augusta Volza. Zgradu su bombardovali Nemci 28. juna 1941. godine, a ostatke su srušili Sovjeti 1948. godine. Obnovljena je između 1996. i 1999. i ovo danas što imamo prilike da vidimo je identična replika originalne građevine.

Riga je izuzetan grad i veoma pristupačan. Osim što možete uživati u lepotama grada i napraviti divne slike za uspomenu možete obaviti i lepu kupovinu. Pored mnogih interesantnih radnji koje u svojoj ponudi imaju domaće i Baltičke kreatore postoje dosta outlet radnji. U samom centru grada postoje bar 50 outlet radnji koje imaju različite brendove od uličnih do nekih luksuznijih, prestižnih brendova.

Ne bi ste trebali da se ustručavate, verujte mi ja sam pronašao tako lepu rolku i džemper od jednog brenda koji obožavam i to sam platio 35 evra, puna cena bi bila mnogo, mnogo veća. To je moja najiskrenija preporuka ako se nađete u ovom predivnom gradu.

Ulice starog grada su popločane krupnim kamenjem – kaldrma, zato je veoma bitno da nosite udobnu obuću. U starom delu Rige se nalaze najlepši restorani, muzeji i hoteli. Najzanimljiviji su mi bili ulični svirači i umetnici koji su zabavljali turiste. Riga je grad kulture i umetnosti, verujte mi u ovom gradu imate za sve vremena jer je grad odlično raspoređen i veoma se lako možete snaći i pronaći bukvalno sve što vas interesuje.

Na slici iznad možete videti crkvu svetog Petra. Ona se prvi put spominje u zapisima iz 1209. godine. Crkva je bila zidana, pa je te godine prošla neoštećena u velikom gradskom požaru u Rigi. Istorija crkve može se podeliti u tri različita perioda: dva povezana sa gotičkim i romanskim stilovima gradnje, a treća sa ranim baroknim periodom. Srednji deo crkve izgrađen je u 13. veku, što obuhvata prvo razdoblje gradnje. Jedini ostaci ovog razdoblja nalaze se u spoljnim zidovima naosa i na unutrašnjoj strani nekoliko stubova u naviju, oko kojih su kasnije izgrađeni veći stubovi.

Za vreme Drugog svetskog rata crkva je izgubila status važne kulturne baštine – impresivan bronzani kandelabrum napravljen 1596. godine – koji su Nemci iz Rige odveli u grad Vłocłavek, a preselili su ga tokom akcije „Heim ins Reich“ na teritoriju Poljske. Kandelabrum zvani stojeći fenjer, naručio je Gradsko veće Rige od livnice Rige osnivača metala Hansa Mejera. Da biste imali predstavu reda veličine tog stojećeg fenjera bio je oko 3 m visine i oko 4 m širine. Posle rata izložen je u katedrali Svete Marije Uznesenja u baziliki Vłocłavek. 1. marta 2012. ovo delo kasnorenesansne umetnosti vratilo se u svoj drevni dom, kao rezultat sporazuma o repatrijaciji kulturnih dobara. Zanimljiv podatak je da kip petla koji možete videti na samom vrhu crkve teži oko 160 kg, izrađen je od zlata.

Spomenik slobode (latvijski: Brivibas piemineklis) je spomenik u čast vojnicima ubijenim tokom Letonskog rata za nezavisnost (1918–1920). Smatra se važnim simbolom slobode, nezavisnosti i suvereniteta Letonije. Izrađen 1935. godine, visok 42 metra od granita, travertina i bakra često služi kao žarište javnih okupljanja i zvaničnih ceremonija u Rigi. Skulpture i reljefi spomenika, raspoređeni u trinaest grupa, prikazuju latvijsku kulturu i istoriju.

Jezgro spomenika čine četverokutni oblici koji su raspoređeni pravilno jedan na drugi, koji se po veličini smanjuju prema vrhu, upotpunjeni su 19-metarskim (62 metra) visokim travertinskim stubom koji nosi bakarni lik slobode koji podiže tri pozlaćene zvezde. Koncept spomenika prvi put se javno objavio početkom 1920-ih, kada je letonski premijer naredio da se naprave idejni projekti i otvori konkurs za dizajn „spomen-kolone“. Posle nekoliko javnih takmičenja, spomenik je konačno sagrađen početkom 1930-ih po šemi “Mirdzi ka zvaigzne!” (“Sjaj kao zvezda!”) Koju je podneo letonski vajar Karl Zale. Građevinski radovi finansirani su privatnim donacijama.

U Rigi je već bilo pozorišta na nemačkom jeziku, koje je takođe imalo operu i balet. Prvi pokušaj stvaranja letonske nacionalne opere bio je 1893. godine, kada je izvedena “Spoku stunda” Jekabs Ozolsa (“Čas Duhova”). Letonsku operu (Latviešu Opera) osnovao je 1912. godine Pavuls Jurjansa, mada je gotovo odmah, tokom Prvog svetskog rata, operska grupa bila evakuisana u Rusiju. 1918. opera se ponovo pokrenula (Latvju Opera) koju je vodio Jazeps Vitols, osnivač Letonske muzičke akademije. Debitantska predstava, 23. januara 1919., bila je Vagnerova “Der fliegende Hollander”.

Od 1944. godine, nakon okupacije Letonije od strane Sovjetskog Saveza i inkorporacije u Sovjetski Savez, Letonska nacionalna opera postala je letonsko S.S.R. Državno pozorište za operu i balet. 1990. pozorište je preimenovano u Letonsku nacionalnu operu, ali je zgrada skoro odmah zatvorena do 1995. godine radi renoviranja. U čast ponovnog otvaranja 1995. godine, prva opera bila je Uguns un nakts od Janisa Medinša (Vatra i noć).

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja prvog specijalnog posta iz Letonije koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Turističke organizacije grada RigeLive Riga, nacionalne letonske avio kompanije airBaltic i Hotela Pullman Old Town Riga u kojem smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o ovom biseru Baltika? Da li ste imali priliku do sada da posetite Rigu i da uživate u lepotama Letonije? Kroz par dana ćemo nastaviti našu avanturu u Rigi i otkriću vam jednu umetničku raznicu. Sledeće nedelje ostajemo u Rigi, posle ko zna… Vidimo se na istom mestu za par dana!

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Turističke organizacije grada Rige – Live Riga, nacionalne letonske avio kompanije airBaltic i Pullman Riga Old Town hotela. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Pisma iz Azerbejdžana: Lahij, mesto gde nastaju snovi od bakra…

Dragi moji pustolovi, dobro došli u još jedan post na Mr.M blogu. Kako ste mi danas? Neki ljudi su se vratili sa odmora, dok se neki srećnici tek spremaju da započnu svoj godišnji odmor. Prethodnih dana na društvenim mrežama sam pročitao komentare ljudi tipa: “Zašto se godišnji odmor tako zove, ako traje samo 2,3 nedelje… Nije fer!”. Slažem se sa njima, ali šta da se radi izgleda da je to još jedan “pogrešan” naziv, kao što su to kod nas i “finalna sniženja”, poslednje sniženje od 20%… Šarene, slatke laže za kupce.

U prethodna dva posta imali ste priliku da upoznate Baku i da vidite odakle potiče Azeri kultura i kako izgleda kolevka njihove kulture – Nacionalni park Gobustan. U današnjem postu ćete upoznati jedno zanimljivo selo koje je smešteno u najlepšem delu Azerbejdžana, u podnožju Kavkaza.

Naravno, pre nego što počnem sa današnjim postom želeo bih da se zahvalim Nacionalnoj turističkoj organizaciji Republike Azerbejdžan na odličnoj organizaciji, kao i ostalim prijateljima ovog projekta koji su učinili da naš boravak u Azerbejdžanu bude nezaboravan!

Tural, naš vodič nam je preneo mišljenje lokalnog stanovištva u Azerbejdžanu, a to je da smatraju da je baš upravo put do Lahij sela jedan od najlepših u Azerbejdžanu. Možete videti kako se priroda prilagodjavala klimatskim faktorima i uživati u pogledu na planine, ravnice i mora.

Moram priznati da obično kada putujem negde autom, trudim se da se odmorim i da malo odspavam jer medijska putovanja mogu biti ponekad izuzetno naporna i koristite svaki slobodan trenutak za odmor i relaksaciju. Međutim ovaj put je bilo drugačije, put je bio drugačiji i odlučio sam da prikažem ove lepote prirode ljudima koji se možda odluče da jednog dana posete Azerbejdžan!

Narod u Azerbejdžanu je jednostavan, srdačan i neposredan. Možda će jezik biti mala barijera, ali zbog neposredne blizine Rusije dosta ljudi zna ruski jezik. Možda vam ta činjenica pomogne jer Rusi mogu da razumeju neke naše reči što je donekle olakašava osnovnu komunikaciju.

Tural nam je tokom puta objašnjavao geografski položaj Azerbejdžana i neke osnovne stvari o mestu gde idemo, tako da nam je ovo putovanje brzo prošlo. Naravno napravili smo par pauza, možda je put bio malo duži, ali smo dosta toga novog i naučili!

Na prvoj pauzi moja malenkost je iskoristila vreme da se slika kraj mora… Dobro otišao sam u daleki Azerbejdžan, valjda sam zaslužio bar jednu lepu sliku kraj vode.

Ubrzo nakon ove pauze, stigli smo do naše prve stanice na ovom kratkom putovanju. Moji domaćini su želeli da mi pokažu njihovu najstariju i najveću džamiju u Azerbejdžanu – Džuma Džamiju (Juma Džamija). Prema legendi izgrađena je u 8. veku kada je Shamakhi izabran za rezidenciju arapskog kalifa. Zbog toga Šamakhi Džuma se smatra jednom od najstarijih džamija u regiji Kavkaza. Arhitektura ovog verskog kompleksa je sledeća – ogromna sala za molitve podeljena je u tri nezavisna dela koja su povezana otvorenim širokim lukovima.

Svaki deo ima svoj zasebni mikhrab i ulaz. Mnogi ovu džamiju nazivaju “Trosobnom”. Posle značajnih razaranja džamije tokom ratova i zemljotresa, ona je više puta rekonstruisana i restaurirana. Trenutni izgled džamije formiran je početkom 20. veka. Džamija je praktično izgrađena iznova na starom temelju, a da nije izgubila glavne principe svoje strukture. Još uvek ima tri dvorane. Pored toga, središnju dvoranu prekriva ogromna kupola, a ostale dve manje kupole.

Ispod centralne kupole prolazi pojas sa prozorima. Prozori su ukrašeni rešetkama. Čitava fasada je ukrašena ukrasnim dekorom. Sagrađena pre više od 1200 godina džamija Šamakhi Džuma i dalje ostaje jedna od najvećih kultnih građevina Kavkaza.

Mikhrab u glavoj dvorani

Bila mi je velika čast da posetim ovo sveto mesto i da saznam nešto više o istoriji ovog dela Azerbejdžana. Posebnu pažnju mi je privukao harem džamije (ograđeno dvorište džamije) pri samom ulazu u džamiju jer je uređeno kao jedna mala prava zelena oaza mira i sreće.

Morali smo krenuti jer nas je čekao dug put do Lahij sela, a imali smo još nekoliko stvari da vidimo. Seli smo u kola i nastavili naš put. Naravno ja sam spremio svoj aparat, fotograf je od vrućine zaspao tako da sam morao ja da odradim i njegov deo posla. Moje muke na putovanjima niko ne zna…

Sigurno se pitate zašto smo se uputili u mesto Lahij? Lahij je udaljeno selo koje se nalazi u oblasti Ismaiilli u Azerbejdžanu, na padinama Velikog Kavkaza, na visini od 1211 metara nadmorske visine. U ovom selu živi oko 2.000 stanovnika koji se uglavnom pripadaju manjijskoj etničkoj grupi koja govori jezikom Tat.

Lahij je jedno od najstarijih stalno naseljenih mesta na svetu. Štaviše, kanalizacioni sistem sela datira još od pre 1000 godina, što je za to vreme morate priznati bilo veoma neobično i za pohvalu. Na primer, veliki evropski gradovi poput Pariza i Londona nisu imali kanalizaciju do 13. – 14. veka.

Objekti i glavni plan sela su vrlo jedinstveni. Kao rezultat čestih zemljotresa, lokalno stanovništvo je razvilo sofisticirane i autentične tehnike gradnje. Tradicionalno su ljudi koristili prizemlje kuća kao radionice i radne prostorije. Kuće su ovde karakteristične po ravnim krovovima. Pored toga, neke kuće imaju balkone koji gledaju na ulicu.

Istorija i priča o slovu L, povezani su sa mnogim legendama. Prema jednoj legendi, pre mnogo godina ovde je bio jedan grad od 36 000 stanovnika koji se zvao La. Jednog dana se dogodio veliki zemljotres i La sravnjen sa zemljom. Posle nije bilo grada, ali se ime mesta promenilo u “La-hec”. „Hec“ na Azerbejdžanskom znači ništa, odnosno nula. Vremenom su ljudi ponovo došli da žive u ovom naselju. U to vreme “La-hec” se promenio u Lahij.

Prema drugoj legendi, perzijski šah Kai Khosrov je ubio uglednog vladara jednog grada što je izazvalo velike nerede u njegovoj zemlji. Konačno, nakon nekih borbi za vlast i presto, poraženi šah odlučio je da pobegne iz zemlje kako bi spasio svoj život. Kasnije je utočište pronašao u planinama blizu modernog Lahija. Sluge šaha osnovale su selo Lahij za svoje porodice. Na kraju je Kai Khosrov umro tamo, ali postepeno se malo selo proširilo i pretvorilo u naselje.

Tako lokalno stanovništvo sebe smatraju potomcima originalnog suda Keja Khosrova. Čak štaviše, tvrde da ime sela dolazi od mesta koje se u Perziji zove Lahijan. Grob sa nadgrobnim spomenikom koji treba da pripada Kai Khosrovu pronađen je na groblju Zavara u Lahiju zajedno sa drugim nadgrobnim spomenicima koji datiraju pre više od hiljadu godina.

U srednjovekovnom periodu selo je postalo važno središte zanatlija u Azerbejdžanu. Lahijske zanatlije su počeli da postaju veoma popularni u celoj Aziji i Evropi. U 18. veku grad je stekao reputaciju proizvodnje hladnog čeličnog oružja i bakra. Mnogi od njih, kao što su bakarne saksije i lampe i oružje, još uvek krase poznate evropske muzeje, naročito Luvr i Ermitaž. Danas je selo i celokupno nasleđe pod zaštitom, ali otvoreno za turiste. Duh srednjovekovnog doba i put drevne svile još uvek se nalazi u Lahiju.

Takođe, u ovom živopisnom mestu postoji jedan zanimljivi muzej koji se zove Istorijski muzej Lahija i u njemu možete pronaći dosta zanimljiv eksponata i saznati nešto više o istoriji ovog neobičnog sela.

Muzej je otvoren 1985. godine u okviru istorijsko-kulturnog rezervata Lahij. U početku je bio deo istorijsko-kulturnog prirodnog rezervata, ali od 1992. godine ima funkciju nezavisnog kulturnog objekta od značaja. Sam muzej je smešten u zgradi koja je u Lahiju poznata kao “džamija Aghaoglu”, koja je izgrađena 1914. godine.

Izložbena postavka muzeja sastoji se od više od 1000 eksponata u 10 različita odeljka. Eksponati datiraju od drevnih primera zanatstva, uključujući uzorke keramike, uzoraka koji su stari više od 2000 godina, mehove izrađene u 18. veku za topljenje bakra i druge delove povezane sa stočarstvom i trgovinom, kao i informacije o podzemnom sistemu za navodnjavanje grada koji funkcioniše od 15. veka!

Razvoj međunarodnog turizma, zajedno sa nekim novim saznanjima o ljudima i kulturama, rezultirao je postepenim interesovanjem za kulturnu raznolikost regiona. Lahij je poslednjih godina privukao pažnju mnogih svetskih turista i kao rezultat toga Lahij je sada uključen u turističke ture nekoliko vodećih turističkih agencija.

Došlo je vreme za pokret i nastavili smo naš put za Gabalu. Gabala (azerbejdžanski: Kəbələ, takođe poznat kao Kabala, glavni grad oblasti Kabala) Opština se sastoji od grada Gabale i grada selo Kusnat. Pre je grad bio poznat pod imenom Kutkashen, ali nakon nezavisnosti Republike Azerbejdžan, grad je preimenovan u čast mnogo starijeg grada Gabale.

Geografski položaj i planinski reljef grada uveliko su uticali na formiranje složenih klimatskih uslova u vertikalnom sušnom području, kao i na gustinu rečne mreže i bogatstvo zemljišno-vegetacijskog pokrivača.

Olakšani i vlažni klimatski uslovi regije Gabala doveli su do formiranja guste rečne mreže u ovom području. Grad je bogat drvećem kestena i lešnika. Flora i fauna okruga su vrlo bogati. U šumi se mogu naći jeleni, divlje svinje, zečevi, medvedi, vukovi, lisice i brojne ptice.

Gabala je idealno turističko odredište zbog kombinacije neobične prolećne klime, planinskog pejzaža i raznolike faune. Postoje mnogi hoteli i odmarališta svetske klase, veći deo lanca hotela Kafkaz. Prirodni klimatski uslovi u regionu stvaraju mogućnosti za razvoj letnjeg i zimskog turizma u regionu. Severna strana Gabale pripada južnim obroncima planinskog područja Velikog Kavkaza, središnji deo Alazan-Haftaranske doline, južni deo Ajinohurskog gorja.

Pored toga, u ovom regionu nalazi se najviši planinski vrh u Azerbejdžanu – planina Bazarduzu (4466 metara). Takođe u Gabali se nalazi i vodopad Ieddi Gozel. U prevodu znači ‘sedam lepotica’ zbog sedam faza padova, ali oslikava i klasičnu priču od Nizami Ganjavija. Grad takođe sadrži zabavni park “Gabaland“, klizalište i pozorište u grčkom stilu, sagrađeno posebno za koncerte i posebne prilike na otvorenom. Gabala takođe ima nekoliko tržnih centara. Grad je dom skijaškog kompleksa Tufandag, koji je ocenjen najboljim skijaškim centrom u Azerbejdžanu i jednim od glavnih na Kavkazu.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog trećeg specijalnog posta iz Azerbejdžana koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Nacionalne turističke organizacije Republike Azerbejdžana, nacionalne avio kompanije Azerbaijan Airlines i Qafqaz Thermal & Spa Resort Hotel Yengica u kojem smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kongresni centar Hejdar Aliev u Gabali

Kako se vama dopala ova moja priča o selu Lahij i njegovoj okolini? Da li ste imali priliku do sada da posetite Azerbejdžan? Kroz par dana ću podeliti sa vama novi post iz Azerbejdžana gde ću vam pokazati neke moje odevne kombinacije koje sam nosio na ovom putovanju. Jedva čekam da podelim sa vama novu priču i divne fotografije koje sam vam spremio.

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

P.S. Ako želite da saznate nešto više mojoj avanturi u Azerbejdžanu, pročitajte i moje prethodne postove:

Ovaj post je sponzorisan od strane Nacionalne Turističke Organizacije Republike Azerbejdžan, nacionalne avio kompanije Azerbaijan Airlines i  Qafqaz Thermal & Spa Resort Hotel Yengica koji pripada GILAN grupi hotela. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz modne kuće Loro Piana i Makia koji su omogućili da svojim modnim komadima oplemenim ovaj post, naravno da ne zaboravim moje verne i najbolje prijatelje iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Pisma iz Azerbejdžana: Gobustan, kolevka Azeri kulture…

Dragi moji pustolovi, kako ste mi danas? Pre nego što počnem sa današnjim postom želeo bih da vam se zahvalim na divnim rečima koje ste mi uputili povodom prethodnog posta iz Azerbejdžana. Drago mi je da vam se svideo Baku i iskreno se nadam da će vam se dopasti i današnji post koji sam spremio za vas. Za sve one koji nisu stigli da pročitaju moju priču o Bakuu ili želite da se podsetite nekih detalja, možete posetiti ovaj LINK.

Da li ste se nekada zapitali kako je svet izgledao pre 20.000 godina? Kakvi su tada ljudi bili? Kakva je bila njihova kultura i običaji? Da li je njihova svest bila razvijena kao što je kod nas danas? Kojim su jezikom govorili? Odgovore na sva ova pitanja možemo potražiti kod stručnjaka koji se bave arheologijom i istorijom, ali do sada sve se svodi na tumačenje određenih pretpostavki.

U današnjem postu imaćete priliku da vidite kolevku Azeri kulture, vodim vas u Nacionalni Park Gobustan. Ovo putovanje je bilo potpuno novo iskustvo za mene jer sam saznao dosta novih informacija i imao sam priliku da uživam u predivnim predelima ove daleke zemlje.

Pre nego što počnem sa današnjim postom želeo bih da se zahvalim Nacionalnoj Turističkoj organizaciji Republike Azerbejdžan za ovo neobično i predivno iskustvo. Bila mi je izuzetna čast da upoznam jednu sasvim drugačiju kulturu i nadam se da ću još koji put u životu uspeti da odem tamo i da nastavim svoju avanturu gde sam stao.

Nacionalni prirodni rezervat Gobustan smešten zapadno od grada Gobustan, osnovan je 1966. godine, kada je ovaj region proglašen nacionalnom istorijskom znamenitošću Azerbejdžana, u pokušaju da sačuva drevnu rezbariju, vulkane od blata i gasno kamenje. Nacionalni park Gobustan veoma je bogat arheološkim spomenicima, rezervat ima više od 6.000 uklesanih slika na kamenu, na kojima su prikazani primitivni ljudi, životinje, slike borbi, ritualni plesovi, čamci sa naoružanim veslarima, ratnici sa kopljima u rukama, kamile, slike sunca i zvezda. Smatra se da su ove slike stare u proseku od 5.000 do 20.000 godina.

Nacionalni istorijski i kulturni rezervat Gobustan stekao je nacionalni status 2006. godine. U julu 2007 godine Nacionalni par Gobustan je uvršten u spisak svetske UNESCO-ve baštine i nasleđa.

Rezbarije i petroglifi na ovom mestu prikazuju očaravajuće slike praistorijskog života na Kavkazu. Dobro očuvane slike prikazuju drevne populacije koje putuju čamcima, muškarci koji love antilope i divlje bikove, dok su na nekim slikama prikazane žene koje plešu. Poznati norveški antropolog Thor Heierdahl se više puta vraćao u Azerbejdžan između 1961. i njegove smrti 2002. godine da bi istražio lokaciju u svojoj “Potrazi za Odinom”.

Jezik drevnog stanovništva Gobustana je delimično sporan, ali petroglifi i dalje daju informacije o životu praistorijskih ljudi koji su tu živeli. Više od 4.000 slika životinja, ljudi, određenih životnih iskustava, lova i plesa isklesane su tokom više hiljada godina. Većina petroglifa nalaze se na velikim liticama, a u nekim slučajevima su isklesani i na većim starijim stenama. Prve rezbarije su prikazivale prirodne figure ljudi i životinja, često nepravilno, ali s vremenom su počele sve više da liče na mere i proporcije svojih subjekata, uključujući takve detalje kao što su mišići stopala ljudi u sceni lova.

Glave ljudskih figura obično su male i uklesane bez nosa, usta, očiju ili ušiju. Međutim, stručnjaci ne tumače ovaj nedostatak crta lica kao pokazatelj da Gobustanovim umetnicima nedostaje tehnička veština, jer neke rezbarije pokazuju veći stepen složenosti i detalja. Mnogi su prizori iz plemenskog života prikazani među petroglifima, a slike iz pećine “Sedam Lepota” ukazuju na to da su žene možda učestvovale u lovu.

Moram priznati da je neverovatan osećaj kada vidite sve te slike u kamenu koje su ko zna kad uradili ljudi koji su živeli tu pre više hiljada godina. Slike dokazuju da su imali svest za sve stvari koje su ih okruživale, da su imali određeni verski kult u koji su verovali i proučavali su zvezde.

Prirodni svet Gobustana mnogo je pogodniji od ostalih regiona Azerbejdžana. Međutim, prirodni uslovi ovih mesta bili su potpuno drugačiji pre 20-25 hiljada godina. Iz crteža životinja i ljudskih figura na Gobustanu čini se da su stene bile pod toplom klimom od 10 do 12 hiljada godina. Ljudi su nosili laganu odeću, muškarci su stezali njihove udove, a žene su nosile kratke kožne haljine. Zbog stalnog toplog vremena, zelenila i velike količine vode, ova mesta su bila staništa divljih životinja: bikova, konja, jelena, koza i drugih životinja koje su živele u Gobustanu.

Iz kamenih crteža i arheoloških spisa, na ovom mestu su u davnim vremenima pronađeni vukovi, tigrovi, lisice, šakali i druge divlje životinje. Tokom 1968. godine, kada su odrezali sloj kamena veličine oko 3 metra u blizini Atbulaha, slučajno su odsečene velike kosti nepoznate životinje. Radnici su obavestili Ministarstvo kulture Azerbejdžanskog SSR-a, ne znajući šta su te kosti. Nakon ispitivanja otkrivenih kostiju utvrđeno je da su te kosti ostaci “Južnog slona”, koji je živeo na teritoriji današnjeg Gobustanu.

Možda su tokom moje posete ovom nacionalnom blagu Azerbejdžana, vremenske prilike bile jedne od otežavajućih faktora, ali sam uživao u predivnom pogledu koji se proteže duž regije.

Zbog temperature i pejzaža sam imao utisak da idem na safari i da ću uskoro videti neku žirafu, ali to je samo bila moja neukrotiva mašta!

Procenjuje se da 300 od 700 svetskih vulkana od blata na Zemlji se nalazi upravo u Gobustanu, Azerbejdžanu i Kaspijskom moru. Mnogi lokalni i svetski priznati geolozi, došli su da proučavaju ovaj prirodni fenomen zvan “Vulkani od blata” poput kratera Firuz, Gobustan, Salian i došli su do nekih otkrića gde su naveli da blato iz ovih vulkana ima lekovite osobine.

Nakon što smo završili sa obilaskom Nacionalnog Parka Gobustan, naš vodič nas je odve da vidimo još neke zanimljive znamenitosti, od kojih je jedna još jedan prirodni fenomen koji svojom neobičnom pojavom privlači turiste koji dođu da posete Azerbejdžan, a to je Yanar Dag.

Yanar Dag (u prevodu sa Azeri jezika, znači „Planina koja gori“) je požar prirodnog gasa koji neprekidno gori na padini brda Apsherona na Kaspijskom moru u blizini Bakua, glavnog grada Azerbejdžana. Možda se sećate kada sam u mom prethodnom postu spoemenuo kako je Azerbejdžan poznata kao “Zemlja vatre”. Plamen može dostići do 3 metra u vazduhu iz tankog, poroznog sloja peščanog kamena.

Yanar Dag zvanično administrativno pripada regionu Absheron. Za razliku od vulkana od blata, plamen Yanar Dag gori prilično stabilno, jer koristi neprekidan izliv gasa iz podzemlja.

Tvrdi se da je plamen Yanar Dag primećen tek kada ga je pastir slučajno zapalio 1950-ih godina prošlog veka. Ne vidi se blato ili tečnost, što ga razlikuje od obližnjih vulkanskih blata Lokbatan ili Gobustan. Na teritoriji Yanar Daga, Dekretom predsednika od 2. maja 2007. godine osnovan je Državni istorijsko-kulturni i prirodni rezervat koji radi pod kontrolom Državne agencije za turizam Azerbejdžana. Nakon značajnog renoviranja koje je trajalo skoro 2 godine (2017-2019. godine), muzej Yanar Dag i izložba kamena Yanar Dag Cromlech pokrenuti su na području ovo neobičnog rezervata.

Naša sledeća stanica – Hram Vatre! Znam da vam možda na prvi pogled ovo ne znači puno, ali setite se one činjenice da je Azerbejdžan jedna “vatrena država”, tako da je sasvim logično i da imaju jedan “vatreni” hram.

Baku Ateshgah (azerbejdžanski: Atəsgah), često nazvan „Hram vatre u Bakuu“, je verski hram sličan dvorcu u gradu Surakhani gradu. Na osnovu perzijskih natpisa hram je korišćen kao hinduističko, sikhsko i zoroastrijsko mesto bogosluženja. “Atash” (ạtsẖ) je perzijska reč za vatru. Pentagonalni kompleks, koji ima dvorište okruženo ćelijama za monahe i tetrapilarnim oltarom u sredini, sagrađen je tokom 17. i 18. veka. Ovaj hram je napušten krajem 19. veka, verovatno zbog smanjivanja Hindu stanovništva u okolini. Prirodni večni plamen ugasio se 1969. godine, nakon skoro veka eksploatacije nafte i gasa u tom području, ali sada je osvetljen gasom iz Bakua.

Baku Ateshgah je bio hodočasničko i filozofsko središte Zoroastrijanaca sa severozapadnog indijskog potkontinenta, koji su bili uključeni u trgovinu sa Kaspijskim područjem preko čuvenog “Velikog puta”. Četiri sveta elementa njihovog verovanja bili su: ateši (vatra), badi (vazduh), abi (voda) i heki (zemlja). Hram je prestao biti mesto bogosluženja nakon 1883. sa postavljanjem naftnih postrojenja (industrije) na Surakhaniju. Kompleks je pretvoren u muzej 1975. godine. Vatreni hram “Ateshgah” nominovan je za listu svetske baštine UNESCO-a 1998. godine, a 19. decembra 2007. godine dekretom predsednika Azerbejdžana proglašen je državnim istorijsko-arhitektonskim rezervatom.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog drugog specijalnog posta iz Azerbejdžana koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Nacionalne turističke organizacije Republike Azerbejdžana, nacionalne avio kompanije Azerbaijan Airlines i Hotela Boulevard u kojem smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o kolevki Azeri kulture – Nacionalnom Parku Gobustan? Da li ste imali priliku do sada da posetite Azerbejdžan? Kroz par dana ću podeliti sa vama novi post iz Azerbejdžana gde ću vam pokazati prirodne lepote Azerbejdžana, kao i jedno zanimljivo selo Lahij. Jedva čekam da podelim sa vama novu priču i divne fotografije koje sam vam spremio.

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Nacionalne Turističke Organizacije Republike Azerbejdžan, nacionalne avio kompanije Azerbaijan Airlines i Boulevard Hotela koji pripada ABSHERON grupi hotela. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz modne kuće Loro Piana i Makia koji su omogućili da svojim modnim komadima oplemenim ovaj post, naravno da ne zaboravim moje verne i najbolje prijatelje iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Pisma iz Azerbejdžana: Baku, moderan grad utemeljen na tradiciji…

Dragi moji pustolovi, dobro došli na moj blog! Sezona godišnjih odmora je u toku, tako da je tu prisutan onaj višak vremena koji možemo utrošiti na neko lepo putovanje. Kao što sam vam obećao pre par dana postovi u Avgustu će biti veoma zanimljivi jer ćemo otkriti zajedno neke nove neobične destinacije.

Kada sam pre 3 meseca dobio mejl od Nacionalne turističke organizacije Azerbejdžana nisam mogao slutiti da ću ovog leta imati priliku da upoznam jednu sasvim novu kulturu. Prvi mejl koji sam dobio od njih je bio poprilično kratak, ali je bio direktan i jasan sa pitanjem da li sam slobodan ove godine da upoznam zemlju vatre, koja se nalazi negde između Evrope i Azije. Nisam mogao ni pomisliti da ću baš ovog leta otići u jednu zemlju koja pripada regiji Kavkaza.

U saradnji sa Turističkom organizacijom Republike Azerbejdžana i njihove nacionalne avio kompanije Azerbaijan Airlines (AZAL) sam uspeo da posetim ovu neobičnu zemlju. Na samom početku bih želeo da napomenem svi čitaocima sa Balkana da je put bio realizovan iz Berlina i ako planirate da putujete do Azerbejdžana, možete to učiniti nekim drugim avio kompanijama. Dosta internacionalnih avio kompanija imaju u ponudi Baku kao jednu od svojih destinacija, ali nisu direktni letovi.

Nakon nešto manje od 5 sati iz prohladnog Berlina, moj fotograf i ja smo uskočili u kratke pantalone jer je sigurno temperaturna razlika u tom trenutku bila oko 20 stepeni. Azerbaijan Airlines me je definitivno “kupio” zbog jedne male neobične sitnice! Na letu su delili sladoled, do sada to je bio prvi put da sam doživeo da na nekom letu kao dezert možete uživati u ovoj letnjoj poslastici.

Putovanja su divna stvar i svako ko je u mogućnosti trebao bi da obiđe svet i da pokupuje magnete na putovanjima sve do te mere dok ne otpadnu vrata od frižidera. U mom slučaju to će biti moj aspirator u kuhinji na kojem više nema mesta za nove magnete. Mama me stalno kritikuje, ali opet nekako zajedno obrišemo prašinu na aspiratoru, ja sam taj koji iako se plašim visine penjem na merdevine, dok mama briše magnete koje joj dodajem… I tako se priča ponavlja na svakih 2 do 3 meseca.

Ovo je prva slika koju sam napravio u prestonici Azerbejdžana – Baku, gradu o kojem ćete saznati nešto više u današnjem postu. Na prvi pogled Baku izgleda kao jedan grad iz budućnosti, vidite sve one nebodere od kojih se prosto ne zna koji je veći. Posle kako se približavate centru, shvatate da grad ima neku neobičnu toplinu i arhitektura je totalno atipična za jednu tradicionalnu zemlju.

Prethodni vladari i političari su bili veliki zaljubljenici umetnosti, detaljisti i estete koji su se trudili da ulepšaju svoju zemlju na najbolji mogući način. Inspiraciju za arhitekturu današnjeg Baku-a, najviše potiče iz Evrope, konkretno iz Italije i Francuske gde su arhitekte pronalazile nepresušnu inspiraciju.

Baku predstavlja društveno, kulturno i industrijsko središte Azerbejdžana. Poslednjih nekoliko godina Baku je postao važno mesto gde se održavaju mnoga međunarodna kulturna dešavanja. Azerbejdžan je bio domaćin 57. takmičenja za pesmu Eurovizije 2012. godine, Evropske igre 2015. Baku, velika nagrada F1 Azerbejdžana od 2016. godine, takođe je bio domaćin finala Lige UEFA 2018. i biće jedan od gradova domaćina UEFA Euro 2020. godine. Impresivno zar ne?!

Pošto smo moj fotograf i ja došli u večernjim satima, rešili smo da je bolje da se malo odmorimo i dobro pripremimo za naredni dan jer nas je čekala prava avantura i upoznavanje Baku-a! Sledeće jutro sam se probudio svež i nasmejan i mogli smo da započnemo svoj prvi zvanični dan u Azerbejdžanu!

Lepo vreme, sunce, napunjena baterija aparata i spreman fotograf je za mene bilo i više nego dovoljno za početak nove avanture! Naravno, moj fotograf se odmah potrudio da mi pokaže kako ja mogu lepo da izgledam u Azerbejdžanu. Mislim da sam zbog brade mogao skroz da prođem kao jedan Azer…

Košulja: Makia
Ranac: Picard

Ko je pratio moje priče na Instagramu, sigurno se seća jačine vetra i onda sam u potpunosti razumeo one reči naših starih: “Vetar duva toliko jako da nosi grane!”, sada sam imao priliku to da osetim i na svojoj koži.

Na slici iznad u pozadini možete videti 3 zgrade koje su simbol grada. Sigurno se sad pitate zašto su one simbol grada? To su samo tri obične, lepe moderne zgrade. Pravi odgovor na to pitanje dobijate uveče kada te zgrade uz pomoć moderne tehnologije i led ekrana postaju “Kule Plamena” koje predstavljaju simbol Baku-a.

Pošto smo završili sa slikanjem, po nas je došao naš vodič Tural koji je bio tu da nam otkrije sve tajne ove neobične zemlje koja se nalazi negde između Istoka i Zapada. Tural nam je rekao da ako želimo da upoznamo Baku, moramo prvo posetiti stari deo grada jer ćemo jedino tako shvatiti pravu i istinsku vrednost ovog grada.

Pre oko 100 000 godina, teritorija modernog Bakua i Afešerona bila je savana sa bogatom florom i faunom. Prvi tragovi ljudskog naseljavanja sežu u kameno doba. Još od perioda bronzanog doba otkrivene su rezbarije stena u blizini Bajila, a bronzani lik male ribe otkriven na teritoriji Starog grada.

Ova otkrića su naveli mnoge na postojanje naselja iz bronzanog doba na teritoriji grada. U blizini Nardarana, na mestu zvanom Umid Gaia, otkrivena je praistorijska opservatorija, na kojoj su na steni izrezbarene slike sunca i raznih sazvežđa zajedno sa primitivnom astronomskom tablom.

Daljnjim arheološkim iskopavanjima otkrivena su razna praistorijska naselja, hramovi, statue i drugi artefakti na teritoriji modernog grada i oko njega. U 1. veku pre nove ere, Rimljani su organizovali dve kavkaske akcije i stigli do Bakua. U blizini grada, u Gobustanu, otkriveni su rimski natpisi koji potiču od 84–96 godine pre nove ere. Ovo je jedno od najranijih pisanih dokaza koji su vezani za Baku i Azerbejdžan.

Maiden toranj (azerbejdžan: Kız kalası) u prevodu Devojačka Kula je spomenik iz 12. veka koji se nalazi u Starom gradu u Bakuu u Azerbejdžanu. Uporedo sa palatom Širvanshaha, koja datira iz 15. veka, ona čini grupu istorijskih spomenika koji su 2001. godine uvršteni pod listu UNESCO-ve svetske baštine istorijskih spomenika kao kulturno dobro. To je jedan od najizraženijih nacionalnih simbola Azerbejdžana, pa se ova kula može pronaći na azerbejdžanskim novčanicama i kovanicama.

Postoje razne misterije i legende vezane za Devojačku Kulu. Međutim, glavna misterija su dizajn i svrha same kule. U međuvremenu, postoji 20 legendi vezanih za Maiden Kulu. Veliki broj njih povezan je sa islamskim i srednjovekovnim periodom istorije Bakua. Dosta legendi su duboko ukorenjene u azerbejdžansku zoroastrijsku ili predislamsku istoriju, religiju i kulturu. Verovatno, najpoznatija legenda je ona o vatrenookosoj devojci koja je spasila ljude Bakua iz ropstva. Ep pokazuje korene azerbejdžanske zoroastrijske vere i kulture i doseže se do modernog današnjeg doba.

Pogled sa Devojačke kule je neverovatan i vredi se popeti do samog vrha gde sam uspeo da napravim fotografiju koju možete videti iznad. U kuli Maiden nalazi se muzej koji predstavlja priču o istorijskom razvoju grada Baku-a. Takođe poseduje i prodavnicu suvenira. Pogled sa vrha prelazi na uličice i minarete Starog Grada, Bakuov bulevar, kuću De Gaulle i pogled zaliv.

Stari grad je prva idealna stanica za svakog turistu koji dolazi da upozna Baku. To je grad sa dugom i bogatom istorijom koja će zaintrigirati svakoga, legende koje ostavljaju ljude bez daha.

Azerbejdžan je drugačiji, njihova kultura je jedinstvena i kada dođete u dodir sa njom trebali biste biti otvorenog uma da biste shvatili njenu vrednost i suštinu. Ovo putovanje je u potpunosti promenilo moju sliku o zemljama na Istoku.

Posle obilaska starog grada došao je na red i ovaj neobičniji moderni deo Bakua. Kada smo prešli granicu koja je iz tradicije vodila pravo u modernu eru, naš vodič nam je ispričao toliko legendi o nastanku modernog Bakua, da ni 10 postova ne bi bilo dovoljno za vam ispišem sve priče do detalja.

Sa druge strane tamo negde na ulicama modernog Bakua videćete gomilu automobila i veoma široke bulevare koji su pretežno jednosmerne ulice. Da bi vam bilo jasno o čemu govorim pošto sam ja dete koje je odraslo na Bulevaru Kralja Aleksandra, jedan običan bulevar u centru Bakua je duplo širi, ako ne i više od našeg Bulevar i sve trake su jednosmerne. Možda sada tek možete shvatiti o čemu vam ja pričam.

Majica i pantalone: Loro Piana
Ranac: Picard

Moja malenkost nije propustila priliku da se slika na ulicama Baku-a, fotografije su na kraju ispale dobro. Grad je zbog svoje neobične arhitekture izuzetno fotogeničan tako da je bilo lako napraviti dobre slike. Baku poseduje neku posebnu energiju, koja se odlično poklopila sa mojim senzibilitetom.

U samom srcu gradam se nalazi spomenik Nizamiju Ganjaviju, srednjovekovnom persijskom pesniku na trgu Nizami. Ceremonija otvaranja spomenika održana je u aprilu 1949. godine.

Položaj spomenika je postavljen simbolično tako da poznati pesnik gleda na umetnost – Nacionalni muzej književnosti Nizami Ganjavi. Ovaj muzej predstavlja najveću i najbogatiju kolekciju bogate azerbejdžanske kulture. Prikupljanje, istraživanje i skladištenje naučnih i drugih materijala o azerbejdžanskoj književnosti i kulturi, predstavljanje tih materijala na izložbama je glavni cilj ovog muzeja.

Skulpture eminentnih azerbejdžanskih pesnika i pisaca postavljene su na fasadu muzeja na sledeći način: Muhammad Fuzuli, Molla Panah Vagif, Mirza Fatali Akhundov, Khurshidbanu Natavan, Jalil Mammadguluzadeh i Jafar Jabbarli. U bogatoj kolekciji ovog muzeja se nalazi 120000 eksponata.

Na slici iznad možete videti kako izgleda Fondacija Hejdara Alijeva. Ova ustanova je dobrotvorna fondacija na čelu sa prvom damom Azerbejdžana Mehribanom Alijevom. Fondacija je nazvana u čast bivšeg lidera Azerbejdžana, pokojnog Hejdara Alijeva, koji je takođe bio otac sadašnjeg predsednika Azerbejdžana, Ilhama Alijeva. Narod u Azerbejdžanu zaista cene i vole gospodina Hejdara i dosta ustanova nosi njegovo ime. U nastavku posta pokazaću vam kako izgleda muzej moderne umetnosti koji takođe nosi njegovo ime.

Baku je sa rastom kapitala postao metropola sa prefinjenom arhitekturom. Svaki kutak je jedinstven i originalan, parkovi su prelepi i predstavljaju pravi mali raj gde možete odmoriti oči i dušu. Sigurno se možda pitate kako je tako Baku “postao zelen”? Tural nam je ispričao jednu zanimljivu legendu kako je Baku postao tako “zelen”. Pre nekoliko decenija, Baku je bio kao pustinja, imali su naftu, ali nisu imali prirodu. Vladari su molili svoje drage goste koji planiraju da posete Azerbejdžan da umesto skupih poklona donesu semena njihovih biljaka i zasade drveća i da doprinesu poboljšanju prirode u Bakuu.

Međutim, ni to nije urodilo plodom! Onda su se dosetili da svoje kupce zamole da za svaki prodati galon nafte pošalju određenu količinu zemlje kako bi omogućili da se stvore pogodni uslovi za zemljište da bi mogli posaditi biljke i zasade drveća. Tako je počela ova “zelena” priča i tako je Baku postao jedna zelena oaza u kojoj možete pronaći i drveće nara. Moram priznati da sam u Azerbejdžanu po prvi put u svom životu video kako izgleda drvo nara (voće koje možete videti na našim pijacama).

Pošto smo završili sa gradom, vreme je da ispunim svoje obećanje i da vam predstavim zbirku moderne umetnosti – Centar Hajdara Alijeva. Centar Heidar Aliiev je građevinski kompleks od 600.000 kvadratnih metara u Bakuu, u Azerbejdžanu, koji je projektovao iračko-britanski arhitekta Zaha Hadid, a prepoznatljiv je po svojoj karakterističnoj arhitekturi, zakrivljenom stilu koji izlazi iz oštrih uglova. Centar je nazvan po Heidaru Aliev-u, prvom sekretaru sovjetskog Azerbejdžana od 1969. do 1982. godine, i predsedniku Azerbejdžanske republike od oktobra 1993. do oktobra 2003. godine.

Kao sjajan komad post-moderne arhitekture, oblik zgrade predstavlja večni ciklus, koji povezuje prošlost sa sadašnjošću. U zgradi se nalazi konferencijska sala, galerije, muzeji i još mnogo toga i osnovna ideja je da ujedini ljude različitog porekla na mestu zajedničkih ideja. Zgrada je 2014. godine osvojila prestižnu nagradu Londonskog muzeja dizajna.

U ovoj bogatoj umetničkoj riznici uvek možete pronaći remek-dela savremene umetnosti. Pored moderne umetnosti jedan deo centra je posvećen gospodinu gospodinu Hajdaru Alijevu, čoveku koji je bio idejni tvorac demokratije u Azerbejdžanu i doživotni predsenik Republike Azerbejdžan do svoje smrti 2003. godine. Muzej koji je posvećen njegovom liku i delu prikazuje politički razvoj Azerbejdžana sve do modernog doba i kada je njegov sin gospodin Ilham Alijev postao predsednik Rpublike Azerbejdžan.

Pored toga možete saznati neke nove i zanimljive informacije o Azerbejdžanu, videti kako je izgledalo Sveto Pismo i Kuran, kao i neke njihove tradicionalne muzičke instrumente. Ovaj muzej je neobičan i ima zanimljivu izložbu lutaka. Lutke su izrađene tako da izgledaju prirodno, takođe sam saznao da su kosa, trepavice i obrve na lutkama prirodne.

Takođe, bila mi je zanimljiva predstava lutaka koje prikazuju društvo u Azerbejdžanu. Muzej je prilagođen svim uzrastima, tako da sam siguran da će uživati kako mladi, tako i nešto stariji posetioci. Zabava je ovde zagarantovana!

Za kraj današnjeg posta odlučio sam da vam pokažem Bibi-Heybat džamiju. Džamija Bibi Heibat (azerski: Bibiheibət məscidi) je svetilište koje se nalazi šest kilometara jugozapadno od Bakua u Azerbejdžanu. Fatima al-Sughra, kći imama al-Kazima, sahranjena je u ovoj džamiji. Ovo mesto se naziva i Pir Bibi-Heibat, a lokalno stanovništvo ga naziva džamijom Fatima al-Zahra. Mauzolej je izgrađen u vreme dinastije Safavid, ali je uništen kada je Staljin osvojio ovu oblast. Međutim, nakon raspada Sovjetskog Saveza i nezavisnosti Azerbejdžana, predsednik zemlje naredio je da se obnovi ovo svetilište.

Ovaj mauzolej – džamija krije jednu jako tužnu ljubavnu priču, ali naravno to je deo istorije, postoji dosta legendi, ali ljudi uvek veruju u snagu ljubavi. Ova džamija je ukrašena jer je njena prvobitna namena bila da to bude mesto gde će počivati kći imama, ali je posle postala i džamija.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog prvog specijalnog posta iz Azerbejdžana koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Nacionalne turističke organizacije Republike Azerbejdžana, nacionalne avio kompanije Azerbaijan Airlines i Hotela Boulevard u kojem smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o ovoj dalekoj, neobičnoj zemlji koja se nalazi negde na raskrnici modernog Zapada i tradicionalnog Istoka? Da li ste imali priliku do sada da posetite Azerbejdžan? Kroz par dana ću podeliti sa vama novi post iz Azerbejdžana gde ću vam pokazati prirodne lepote Azerbejdžana, kao i “kolevku” Azerske civilizacije – Nacionalni Park Gobustan gde su pronađeni prve isklesane slike u kamenu koji su dokaz prvih predaka koji su naselili današnji prostor Republike Azerbejdžan.

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Nacionalne Turističke Organizacije Republike Azerbejdžan, nacionalne avio kompanije Azerbaijan Airlines i Boulevard Hotela koji pripada ABSHERON grupi hotela. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz modne kuće Loro Piana i Makia koji su omogućili da svojim modnim komadima oplemenim ovaj post, naravno da ne zaboravim moje verne i najbolje prijatelje iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Pisma iz Laponije: Deda Mraz, deka iz dečijih snova!

Dragi moji pustolovi, kako ste mi danas? Možda će današnji post neprimeren jer ćemo pričati o čoveku koji je vesnik zimske idile, ali siguran sam da ćete podjednako uživati kao i ja. Verujem da svi mi u sebi imamo jedno malo dete koje nas podseća i uči nekim malim stvarima koje čine život boljim i zanimljivim.

Deda Mraz, deka koji je ulepšao i dan danas predstavlja simbol neizmerne sreće dečijih srca. Superjunak koji sa svojim neobičnim timom koji čine vilenjaci, mali pomoćnici i irvasi koji mu pomažu da sa svojim saonicama obiđe svet i podeli poklone deci širom sveta. Nema tog deteta na svetu koje nije čulo, pa čak i “upoznalo” Deda Mraza.

Ovaj post ne bi bio moguć bez pomoći turističke organizacije grada Rovaniemi, nacionalne avio kompanije Finnair i lokalnih partnera.

Moj prvi susret sa Deda Mrazom je bilo kada me je mama odvela na proslavu Nove Godine u njenoj firmi, gde sam ja počeo da plačem kada sam primetio da je to ustvari njen kolega kojem je spala brada. Valjda sam to doživeo kao veliku traumu jer sam do tada živeo u uverenju da je to pravi Deda Mraz.

Moja majka koja je rešila da “spasi” moje detinjstvo mi je ispričala da pravi Deda Mraz živi na Severnom polu i pošto je zauzet i nekada ne može da poseti svu decu na ovom svetu on “zamoli” svoje saradnike u svakoj zemlji da mu pomognu i daje im specijalnu dozvolu da ga zamene i da podele poklone i radost sa decom.

Kako su godine prolazile, mali Marko je rešio da proveri sve te informacije i na internetu sam pronašao da pravi Deda Mraz živi u jednom selu Rovaniemi na severu Finske, tačnije u oblasti koja je poznata pod imenom Laponija.

Skoro 25 godina kasnije, Marko je konačno dobio priliku i upoznao Deda Mraza, deku superheroja iz dečijih snova. Bez obzira na godine, Laponija će u vama probuditi dete u vama. Nemojte misliti da u Rovaniemi dolaze samo roditelji sa decom, ima tu i starijih ljudi koji su u duši ostala mala deca pa su odlučili da u svom zlatnom dobu upoznaju superheroja koji je obeležio svoje detinjstvo.

Kada dođete u Deda Mrazovo selo imate osećaj kao da se nalazite u bajci. To je deka koji 365 dana u godini živi jedan život iz bajke. Selo je prilagođeno svim uzrastima, tako da se niko neće u nekom trenutku tokom posete osetiti zapostavljeno.

U ovom selu Deda Mraz ima svoju poštu koja prima na hiljade pisama dnevno, farmu irvasa i njegova kancelarija u kojoj prima sve zainteresovane.

Kada uđete u njegovu kancelariju, videćete vilenjake koji se užurbano spremaju poklone jer je ostalo manje od 200 dana do praznika! Na sve strane možete videti džakove i velike kovčege koji su puni poklona i spremni za isporuku!

Takođe možete videti proces pakovanja poklona i kako vilenjaci to rade sa puno ljubavi i strpljenja.

Takođe možete videti i zid poznatih ličnosti koji su došli da posete Deda Mraza tako da ćete imati priliku da vidite neku muzičku zvezdu ili ozbiljnog političara koji je došao da poseti ovog superheroja.

Kroz par minuta i veselog vilenjaka koji nas je vodio do Deda Mraza totalno sam nespreman upoznao superjunaka svojih dečačkih snova. Nakon što sam prošao kroz jedna vrata ja sam očekivao da ću videti nastavak “zida poznatih ličnosti” koje su imale priliku da upoznaju Deda Mraza. Umesto zida, ušao sam u dnevnu sobu u kojoj se nalazi Deda Mraz. Tik iza jelke ugledao sam najpoznatijeg deku na svetu sa dugačkom čuvenom sedom bradom. Kako sam čuo one najpoznatije reči “ho ho ho”, mislim da sam bio na granici da zaplačem od sreće.

Koliko god da imate godina, ovo mesto će vas sigurno vratiti u detinjstvo u one lepe bezbrižne dane kada ste verovali u magiju novogodišnjih praznika. To se meni upravo dogodilo! Bez obzira što je bila letnja sezona, u ovoj dnevnoj sobi sa jelkom i kaminom imao sam osećaj da je došlo vreme praznika.

Sa mojim superherojom sam proveo nešto malo više od pola sata, mislim da je Deda Mraz shvatio da je kod njega došao mali petogodišnji Marko u telu nekog odraslog čoveka. Zanimalo me je kako izgleda jedan njegov radni dan, ko mu pomaže oko ishrane irvasa i kako se sve to odvija.

Pored Deda Mraza u ovom neobičnom selu možete upoznati irvase, koji svake godine pomažu Deda Mrazu da za što kraće vreme obiđe svet i podeli radost uzduž i popreko ove naše planete. Nedaleko od Deda Mrazove kancelarije nalazi se mala farma irvasa, gde sam imao priliku da po prvi put u životu vidim albino irvasa! On je ovde prava atrakcija.

Moj fotograf i ja smo dobili bilje sa kojim možemo lakše stupiti u kontakt sa irvasima. Moram priznati da su irvas socijalizovani i da se ponašaju kao domaće životinje. Koliko je bio sladak jedan “irvasić”, mladunče irvasa hteo sam da ga povedem kući, ali postoje maliiii problemi sa prenosom životnja preko granice!

Prvih par minuta sam se malo uplašio jer sam video da imaju baš velike rogove, ali posle vidite da su ti rogovi “presvučeni” sitnim dlačicama pa imate utisak kao da su od pliša! Irvasi su vrlo ljupke životinje, dok se malo bolje ne upoznate oni će želeti da vas gricnu. Ne brinite se, nakon par minuta kada ga prvi put pomazite irvas će ići za vama po farmi i biće veoma ljubomoran ako pokušavate da se zbližite sa drugom jedinkom na farmi. Verujte mi veoma su ljubomorni!

Ova poseta me je vratila u detinjstvo i drago mi je što sam uspeo da upoznam superheroja mojih dečačkih snova. Možda je to tako bilo suđeno pa sam nakon 20 i kusur godina konačno dobio priliku da iskoristim svoj trenutak iz sna!

Nakon susreta sa Deda Mrazom i posete farme irvasa moj fotograf i ja smo poslali razglednice svojim najmilijim iz posebne pošte koja se nalazi na Severnom polu. Možda ću ove praznične sezone dobiti posebno pismo od Deda Mraza, ali videćemo! Sve je moguće! Možda ću uz pismo dobiti i bicikl koji sam poželeo…

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog drugog specijalnog posta iz Laponije koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Turističke organizacije grada Rovaniemi i Arctic Light Hotela u kojem smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Moram priznati da su nas malo razmazili Frazer čokoladama, ali to im ne mogu zameriti. Izgleda da je to uticalo na kvalitet našeg rada jer smo bili motivisani! Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o ovom neobičnom delu Finske? Da li ste imali priliku do sada da posetite Finsku? Ja sam uspeo da na kraju svoje posete “ostavim svoj trag” i da pokažem da je neko iz Beograda došao da poseti Deda Mraza. Kroz par dana ću podeliti sa vama i poslednji post iz Laponije gde ću vam pokazati jednu modnu kombinaciju koju ste imali priliku da vidite u jednom od prethodnih postova iz Finske.

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Turističke organizacije grada Rovaniemi i ostalih partnera ovog projekta kao što su nacionalna avio kompanija FinnairArctic Light Hotel, Deda Mrazovo selo, farma irvasa, pošta Deda Mraza. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Pisma iz Finske: Kako pametno iskoristiti dan u Rovaniemiju

Dragi moji pustolovi, mislim da je sad idealno vreme da pročitate još jedno pismo iz Finske. Iskreno nadam se da ste mi svi dobro i da ste na odmoru, nebitno da li ste negde uspeli da otputujete ili se relaksirate kod kuće, odmor je odmor! Prvo bih želeo da vam se zahvalim na divnim komentarima koje ste mi uputili na račun prethodnog posta, kao i na divnim porukama i pitanjima koje mi šaljete na Instagramu o Azerbejdžanu.

Danas na blogu nastavljamo našu avanturu u Finskoj, ali vam obećavam da ćemo i kroz par dana zvanično “započeti” našu avanturu u Azerbejdžanu! U prethodnom postu imali ste prilike da upoznate moje nove krznene drugare – male preslatke haskije sa kojima sam imao priliku da se družim. Ako ste zainteresovani da se podsetite ili ste kojim slučajem propustili da pročitate moj prethodni post iz Laponije slobodno izdvojte malo vreme i kliknite na ovaj LINK.

Naravno pre nego što počnem sa današnjim postom želeo bih da se zahvalim timu iz Turističke organizacije grada Rovaniemi, kao i nacionalnoj finskoj avio kompaniji Finnair na ovom divnom putovanju. Ovo putovanje je bilo jedno divno iskustvo, koje ću zasigurno dugo, dugo pamtiti.

Danas sam postavio sebi jedan novi zadatak, a to je da vam dokažem da Rovaniemi i Laponija nisu samo zemlja Deda Mraza i irvasa, već da tamo postoji i još nešto po čemu je ova oblast poznata. Takođe, neki od vas su mi poslali pitanja: “Da li vredi ići u Laponiju u letnjem periodu? Da li ima nešto da se vidi?”. U neku ruku za nas sa Balkana, Finska je nama daleka i poprilično neistražena zemlja, ali to ne znači da je to zemlja u kojoj 365 dana vlada sneg i da je poznata samo po Deda Mrazu. Moj najkraći mogući odgovor na prethodno pitanje bi otprilike bilo: “Da, tamo ima svašta da se vidi!”.

Da biste shvatili o čemu pričam, mislim da biste trebali da pročitate ovaj post do kraja. Da li ste se možda nekada zapitali kako izgleda život u finskom delu Laponije? Kako je živeti na Arktiku? Šta je Arktički krug?

Da biste saznali nešto novo i usput možda sebi dali odgovore na ova pitanja prva stanica u Rovaniemiju bi bila Naučni centar Arktikum.

Arktikum je naučni centar i muzej koji se nalazi u centru grada i svojim modernim izgledom mami poglede turista. To je prva “stanica” koju morate posetiti jer će vam to pomoći da bolje upoznate Rovaniemi i Arktičku oblast.

Prva zanimljiva stvar koju ćete uočiti na samom ulazu u ovaj muzej je prelepa staklena kupola koja se nadvija nad glavnim holom i ako bolje pogledate videćete da je kupola u obliku prsta koja “upire” na Severni Pol. U Arktikum muzeju uvek imate zanimljive i edukativne postavke koje su interaktivne tako da su se potrudili da sve generacije uživaju, dok otkrivaju neka nova saznanja o Arktiku.

Prva postavka koju sam posetio je bila posvećena istoriji grada Rovaniemi, kao i same regije. Pored toga imate priliku da saznate nešto o Saami narodu. Samiji su autohtono stanovništvo Arktika iz regije Sapmi, što obuhvata današnji prostor Norveške, Švedske, Finske i poluostrvo Kola u Rusiji. Oni su jedini preostali autohtoni narod Europske unije koji su živeli u Laponiji još prje nego što su uspostavljene nacionalne granice i njihova istorija je duga skoro 7000 godina.

Pored toga možete saznati dosta istorijskih činjenica koje su vezane za Rovaniemi, poput toga šta se dogodilo sa gradom nakon Drugog svetskog rata, kao i o preostalim životinjskim i biljnim vrstama koje se mogu pronaći u ovom regionu.

Rovaniemi, kao i cela Laponija je imala zanimljivu i burnu istoriju. Grad se razvijao do Drugog svetskog rata kada je bukvalno sravnjen sa zemljom i nakon toga grad je opet u potpunosti iznikao iz pepela. Samo je par objekata “preživelo” napad i jedna od njih je zgrada današnje Korundi, galerije moderne umetnosti. Obećavam da ću vam o ovom postu pisati i o ovoj izuzetnoj riznice savremene umetnosti.

Smatra se da je ovaj region bio naseljen još pre 7000 godina, kada su došli prvi predstavnici Saami naroda koji su naselili ove prostore. Oni su razvili neke osnove razmene dobara, koji su bili samo koreni neke trgovine koju danas poznajemo.

U mojoj glavi se to odvija ovako: “Kupac: Dobar dan, da li mogu ove čizme da dobijem za 4 lososa? Prodavac: Može, izvolite! (ili počinje pogodba tj. cenkanje).

Ova postavka je stvarno neverovatna jer ste u prilici da doživite na neki drugi način taj hladni Arktik i da prosto vidite da i tamo se život odvija na neki sličan način kao što je to bilo i u ostalim delovima Evrope i sveta.

Naravno, pored saznanja o napretku društva uviđate da se vodi računa i o prirodi. Ovaj region ima izuzetno bogat biljni i životinjski svet.

Ja sam lično jedan dan video predivnu sovu i još neke životinje, ali to ne znači da nećete sresti nekog vuka ili polarnu vevericu. Ko zna!

Moram priznati da je Arktikum bio jedan od najzanimljivijih muzeja koje sam imao priliku da posetim tokom rada na blogu. Prosto neverovatno koliko čovek može kroz neke zanimljive izložbe, postavke u muzejima da nešto novo i korisno nauči.

Laponija je mesto gde više ima irvasa i losova nego ljudi! To je jedna lokalna šala, ali je jednim delom i istinita. Siguran sam da ova oblast ima više vrsta ovih jelena nego pasa i to je znak da je u Laponiji priroda netaknuta.

Nakon priče o istoriji ovog grada, kao i celog ovog regiona svoj put u Arktikum muzeju nastavljate u drugom delu muzeja, gde se nalazi postavka koja objašnjava neke od prirodnih fenomena.

U ovom delu sveta poznati su prirodni fenomeni koji se javljaju u raznim godisnjim dobima. Zimi na primer se javlja polarna svetlost. Danas to je samo lepa slika na Instagramu, ali u nekim prošlim vremenima ljudi su bili neupućeni.

Postoje više legendi, ali jedna od najzanimljivijih je mit o Polarnoj Lisici. “Kada dođe zima, lisica ne može da miruje već ona skakuće po nebu i ona vrhom svog repa oboji određene delove i tako nastaju oni nestvarni zraci zelene boje po nebu. To nije bio dobar znak, duhovi nisu zadovoljni!”

Prirodni fenomen koji je moram priznati mene najviše interesovao je fenomen poznatiji pod imenom “Bele noći” koji se javljaju u letnjim mesecima od početka juna do sredine jula i tokom tog perioda Sunce ne zalazi.

Zamislite da vidite sunce u ponoć ili u 1 sat ujutru u Beogradu… O da, nema spavanja! Mislim da je ovaj deo sveta idealan za nas blogere pošto leti možemo da radimo bukvalno 24 časova dnevno, taman da slikamo naše odevne kombinacije i da mali Marko odradi sav posao na vreme! 😀

Pored tih čuvenih fenomena, možete saznati nešto više i o efektu “Staklene Bašte” i problemu otopoljavanja leda na polovima. To su izuzetno veliki problemi i njima se moramo pozabaviti svi kao čovečanstvo, ako želimo da opstanemo kao vrsta.

Priroda nam pomaže, mogli bismo i mi njoj da pomognemo i da nastavimo normalan tok i da svi živimo u skladu i harmoniji sa prirodom. Tako nam malo treba da budemo srećni i zadovoljni, zašto da to sve pokvarimo?

Dobro, nakon što smo malo porazmislili o našem trenutnom stanju kao čovečanstvo i ako smo probudili svest, mislim da je i za to potrebno jedno kulturološko uzdizanje. Ako se sećate malopre sam vam spomenuo da je Rovaniemi tokom Drugog svetskog rata bio bukvalno srušen do temelja i da je par zgrada “preživelo” napad.

Jedna od tih zgrada je i današnja zgrada koja je dom galerije moderne umetnosti Korundi. Korundi predstavlja jednu pravu riznicu u kojoj možete pronaći isključivo dela koja pripadaju modernoj umetnosti.

Gradonačelnik grada Rovaniemi je pre par godina odlučio da pomogne mladim umetnicima i da podstakne njihov rad. Neko vreme su razmišljali kako da pomognu razvitku kreativnosti i da zadrže mlade nade i Korundi je otvorio svoja vrata svim mladim umetnicima.

Ja kao jedan običan posmatrač, koji stvarno ne razume pravu vrednost ovih dela sam uživao u razgovoru sa mojim vodičem, koja se maksimalno trudila da mi objasni njihov način rada.

Otvorene su nove umetničke radionice, mladi umetnici su otvorili svoje umetničke škole pa sam imao priliku da vidim kako je jedan mladi umetnik učio seniore kako da razviju svoj talenat za slikanje, potpuno besplatno!

Ja sam mislio da se od umetnosti ne može normalno živeti, ali izgleda da je samo u pitanju koliko je razvijena svest o potrebi za umetnošću. Možda ne znam vrednost svih tih dela, ali sam uvideo da sam moj boravak, dok sedim i gledam neko umetničko delo me na neki neobičan način smiruje.

Možda ne razumem umetnost, ali to ne znači da ne umem da uživam u njihovoj lepoti. Ipak je lepota samog dela u oku posmatrača.

Moj dan u Rovaniemiju je bio ispunjen i nisam osetio neki posebni zamor, mislim da je ovo bio jedan vid edukativnog odmora gde sam naučio dosta novih stvari koje su me ujedno i interesovale, pa je možda i to razlog zašto sam uzbuđen dok vam pišem ovaj post.

Naravno i ova blogerska dušica mora nešto da jede pa sam dobio preporuku od Turističke organizacije grada Rovaniemi da se u restoranu Rakas dobro jede. Moj fotograf veruje samo u dela, tako da je tim iz turističke organizacije i sam restoran želeo da dokaže svoje kulinarske veštine…

Sklopile su se sve kockice, mi smo bili pomalo umorni i gladni, oni spremni za goste tako da smo se idealno uklopili!

Moj fotograf je više tip osobe koji voli meso, ali ja sam ovaj put rešio da jedem zeleniš pošto se ovaj bloger malo ugojio pa nešto šlic na pantalonama nije bio raspoložen za saradnju, zato sam morao da probijem kašiku. Ne kažu naši stari: “Što se mora, nije teško!”

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog drugog specijalnog posta iz Laponije koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Turističke organizacije grada Rovaniemi i Arctic Light Hotela u kojem smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Moram priznati da su nas malo razmazili Frazer čokoladama, ali to im ne mogu zameriti. Izgleda da je to uticalo na kvalitet našeg rada jer smo bili motivisani! Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o ovom neobičnom delu Finske? Da li ste imali priliku do sada da posetite Finsku? Za par dana nastavljamo našu avanturu po Finskoj, pokazaću vam kako izgleda najsrećnije selo na svetu – selo Deda Mraza!

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Turističke organizacije grada Rovaniemi i ostalih partnera ovog projekta kao što su nacionalna avio kompanija FinnairArctic Light Hotel, Naučnog centra i muzeja Arktikum, galerije Korundi, kao i restorana Rakas. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Pisma iz Finske: Jedan dan sa našim najvernijim krznenim prijateljima…

Dragi moji pustolovi, dobro došli u novi post na Mr.M blogu. Kao što sam vam i obećao danas započinjemo novu avanturu negde u Severnoj Evropi, tačnije na severu Finske – Laponiji. Na samom početku želim da se zahvalim nacionalnoj avio kompaniji Finnair i Turističkoj organizaciji grada Rovaniemi na ovom divnom iskustvu.

Da li ste se ikada zapitali kako izgleda život u Laponiji? Laponija je kulturna oblast u Finskoj koja je poznata kao domovina najvoljenijeg deke na svetu – Deda Mraza. Pored toga, Laponija je poznata kao i zemlja Samija(Laponaca) koji su naselili ovaj prostor još pre 7000 godina. Prvi stanovnici isključivo su se bavili lovom i ribolovom.

Pored lova i ribolova, započeli su i proces pripitomljavanja i uzgajanja irvasa. Samiji su autohtono stanovništvo Arktika iz regije Sapmi, što obuhvata današnji prostor Norveške, Švedske, Finske i poluostrvo Kola u Rusiji. Oni su jedini preostali autohtoni narod Europske unije koji su živeli u Laponiji još prje nego što su uspostavljene nacionalne granice i njihova istorija je duga skoro 7000 godina.

Moram priznati da kada sam dobio poziv od Turističke organizacije grada Rovaniemi da dođem i posetim srce Laponije osetio sam veliko zadovoljstvo. Počastvovan sam jer sam dobio priliku da budem jedan od ambasadora grada i da na svom blogu podelim priče iz ovog šarmatnog gradića u Laponiji.

Današnji post biće posvećen bićima koji nas bezuslovno vole, bez obzira na sve. Naši najverniji četvoronožni krzneni prijatelji koji nas ne ostavljaju kada dođu oni najlošiji periodi u životu, koji ne znaju za vrednost novca i traže samo ljubav, nešto malo hrane, topli dom kada je hladno i kišovito, a zauzvrat pružiće neverovatnu ljubav…

Valentijn je osoba koja je većinu svog života posvetila haskijima, rasi koja ga je uvek fascinirala. Haski je pas koji se razlikuje od svih drugih rasa zbog svoje prevelike ljubavi prema trčanju. “To je poseban pas koji nije za svakog vlasnika!”, to je prva rečenica koju sam čuo od Valentijn-a, čoveka koji već skoro 20 godina gaji ljubav prema ovoj neverovatnoj rasi pasa.

Ova rasa vekovima unazad je isključivo koristila za vuču, dok danas privlače pažnju svojim predivnim krznom i neverovatnom bojom očima. Tokom moje posete odgajivačnjici Bearhill Husky, koju drži Valentijn sa svojom porodicom, naučio sam dosta novih stvari o ovoj rasi pasa, kao i neke njegove želje i snove koje planira da ostvari u narednom periodu.

Haski je brz, snažan i okretan pas, prava atleta koja prosto ima neverovatnu veliku želju da trči. Neki bi pomislili da je to preveliki napor za njega, ali kao što sam malopre spomenuo haski je rasa koja je od davnina bila korištena za vuču.

Psi, kao i ljudi imaju svoje želje i potrebe. Svaki pas je ličnost za sebe, imate one pse koji su prosto rođeni da budu lideri i da predvode druge u čoporu i one drugi koji su slabije karike i potreban im je neko da ih predvodi i usmeri. To je i jedan od najosnovnijih pravila u odgajanju ove rase.

U ovoj odgajivačnici sa svim psima se gradi odnos koji će biti od koristi za psa i pritom biti ispunjene sve osnovne potrebe psa da bude srećan i zadovoljan. Valentijn pored svoje porodice, ima i još jednu veliku četvoronožnu porodicu koja broji više od 100 članova. Pošto je imao priliku da odraste u Africi, većina članova njegove krznene porodice nose imena po plemenima, rekama i jezerima u Africi.

Svi članovi ove krznene porodice imaju neka svoja zaduženja, mlađi članovi bezbrižno uživaju u čarima odrastanja i detinjstva dok treneri rade sa njima da nauče neke od osnovnih komandi poput sedi, lezi, okreni se. Moram priznati kako mi je bilo slatko videti najmlađe članove čopora koji zbunjeno gledaju u trenera i starijeg psa koji je tu da ih pravilno obuči. U zavisnosti od uzrasta jedinke, prilagođava se i tempo treninga.

Najmlađi članovi – štenci starosti 2,3 meseca isključivo borave u “psećem vrtiću” sa majkom i svi početni treninzi se obavljaju uz pomoć njihove majke koja im kao najbolji uzor i model pokazuje osnovne komande. Na taj način štenci lakše savladavaju komande i brže uče.

Prvi ozbiljniji treninzi koji se tiču vuče saonica, kreću sa 7,8 meseci gde psi dostižu određenu starost i snagu koja im je potrebna za rad i jači tempo treninga. Nakon toga mlađi adolscenti uspešno usmeravaju svoju pažnju i energiju i lakše savladavaju nove radne zadatke.

Ja sam prisustvovao treningu omladinaca koji se trenutno uče prvoj i najvažnijoj komandi – da se vrate kući kada ih treneri dozivaju. Ja sam posle 14 godina opet imao priliku da na jednom mestu vidim toliku količinu preslatkoće na jednom mestu, pošto sam pre 14 godina išao da izaberem svog četvoronožnog drugara. Ja sam bio dete i moj Bebi (labrador-retriver) je bio jedna beba i to je bio moj prvi put da vidim toliko malih duša na jednom mestu. Eto posle toliko godina, uz malu pomoć turističke organizacije grada Rovaniemi, ponovo sam osetio to uzbuđenje!

Nije uzalud ona naša izreka da je “pas je najbolji čovekov prijatelj”, to je stvarno jedna velika istina. Psi ne zanima da li si ti bogat ili siromašan, on će ti uvek pružiti ljubav i ti kao njegov najbolji prijatelj postaćeš njegov celi svet i pomoći mu da ga ostali razumeju. Uvek se nekako kockice poklope, pa svako od nas izabere svog četvoronožnog prijatelja po svojoj meri i što kažu naši stari “kada se dve duše pronađu”.

Kada uvodite psa u svoj život, morate da znate činjenicu da to nije igračka već da je to živo biće koje oseća sve. Psi se kao i ljudi boje samoće i da budu odbačeni, zato uvek pre nego što uzmete preslatko štene imajte na umu na će to štene odrasti i postati odrasla jedinka, nakon toga i deka kojem morate pomoći kada mu bude najteže.

Psi možda ne umeju da govore, ali svojim nesebičnim gestovima umeju da pokažu svoju privrženost i ljubav koja nema cenu. Svaki vlasnik mora da pomogne svom psu da razume neke stvari, bez ikakve upotrebe nasilja bilo kog oblika jer to može da utiče na psihu psa. Kao i ljudi, nisu svi psi nadprosečne inteligencije. Nekim psima je potrebno više vremena da savladaju neke komande i pravila, dok je nekim psima potrebno značajno manje vremena da savladaju komande.

Ako vi ne naučite svog psa ili unajmite profesionalnu pomoć koja će pomoći vašem psu, vaš pas neće biti u mogućnosti da savlada neke stvari i morate onda biti spremni na to da on neće razumeti neke stvari i ne biste u tom slučaju trebali ljutiti na svog četvoronožnog prijatelja.

Valentijn podjednako voli sve članove svoje krznene porodice, samo što malo više to pokazuje najmlađim članovima svoje zajednice, dok sa druge strane i oni najstariji članovi koji imaju više od 10 godina pokazuje ljubav nakon treninga. Bez obzira na starost, svaki pas voli da se mazi i poigra sa svojim vlasnikom.

Ovi psi se ne odgajaju da budu kućni ljubimci, sa njima se gradi korektan i prijateljski odnos koji pomaže psu da pravilno razvije svoju ličnost, da ispuni sve svoje osnovne potrebe i da pas uvek bude u dobroj kondiciji. Haski je pas kojem je vuča saonica i trka u krvi, on je prava atleta na četiri noge koji gaji veliku ljubav prema trčanju. Trčanje za njega nije napor, to je radost života koje ostale rase pasa tako ne doživljavaju.

Nakon što sam imao priliku da vidim kako izgleda jedan dan u odgajivačnici pasa gde preko 100 članova, svako od njih ima nešto da “kaže”, shvatite da je to jedna velika zbrka, ali ujedno i slatka buka. Valentijn me je strpljivo sačekao da zajedno nahranimo najmlađe članove njegove krznene posade, pošto posle doručka idu na trening pa na mali odmor gde skoro svi štenci spavaju.

Nakon buke i frke, kiša nam se pridružila pa smo priču o njegovom životu i radu u Bearhill Husky odgajivačnici nastavili uz čaj i kolače u njegovoj kolibi.

Valentijn je još kao mali dečak, gajio ljubav prema ovoj rasi pasa. Pošto ovaj posao zahteva i dosta ulaganja, bilo je potrebno da prođe jedan određeni vremenski period i na kraju je uspeo da otvori svoju odgajivačnicu nakon više od 15 godina napornog rada.

Svaki haski odgajivač sanja da baš njega odgajivačnica ima najbolje haskije, ova rasa pasa ne ide na ona klasična takmičenja gde se ocenjuje lepota i gracioznost, već oni idu na ozbiljne trke saonicama.

Valentijn mi je ispričao svoj najveći san, a to je da ode na Aljasku gde se inače održava najveća trka saonicama gde dolaze samo najbolje odgajivačnice iz sveta sa svojim psima. Ta trka uopšte nije naiva, ona traje par dana, postoji posebno određena maršuta kojom psi moraju proći, ali se takođe izuzetno pazi na njihovu bezbednost.

Konkretno sama trka traje nekoliko dana i svaki tim ima na početku 14 do 16 pasa koji vuku saonice. Naravno zbog nepredviđenih okolnosti, neki psi zbog napora ne završe trku, oni ostaju u karantinu do kraja trke u zavisnosti gde ih vlasnik ostavi.m

Za ovu trku svi odgajivači se spremaju godinama jer je potrebno da pas pored snage poseduje i određeno trkačko iskustvo, pa pre ove velike trke psi idu na manje trke gde prosto dobijaju neko iskustvo i nauče se nekim pravilima.

Najveća trka pasa za vuču na Aljasci je od izuzetne važnosti i san svakog odgajivača pasa za vuču je da baš njegova odgajivačnica ponese laskavu titulu pobednika. Ova trka sama po sebi je veoma teška i za pse i za vlasnika koji ide sa njima jer samo jedan čovek može da ide sa svojim psima u timu. Što znači da je vlasnik tu da nahrani pse, obuče im specijalne jaknice koje su potrebne za te vremenske uslove i da pripremi svoje pse za uspešan nastavak trke. Tokom trke postoje određena mesta (manji gradovi) u kojima svaki tim može da napravi pauzu, tokom koje može da uzme hranu i vodu za pse i ostalu potrebno opremu. Tu su takođe prisutni veterinari koji proveravaju zdrastveno stanje pasa, tako da je sve organizovano na najbolji mogući način da psi mogu da rade ono što najviše vole, a to je da TRČE!

U ovakvim trkama najbitnije je imati pse kojima prosto duh ne klone i koji su uvek spremni kao čigre da nastave put i na taj način motivišu i druge pse u timu da nastave trku. Što imate više takvih pasa veće su vam i šanse da pobedite. Nakon par sati o ovoj predivnoj i veoma inteligentnoj rasi pasa moj fotograf i ja smo nastavili da otkrivamo lepote Laponije pa smo posebnim biciklima otišli malo u brda i da se i mi malo razmrdamo kao naši preslatki četvoronožni prijatelji!

Moram priznati da neko vreme nisam bio fizički aktivan, iako sam kao mali stalno vozio bicikl po planini jer je moj otac insistirao da se u zdravom telu, krije i zdravi duh koji se mora redovno trenirati. Zbog toga su moji deda, baba i otac rešili da kupe kuću na planini da bi kod moje sestre i moje malenkosti pridigli svest o značaju sporta i zdravog planinskog vazduha.

Otac i dalje rekreativno vozi bicikl po planini, dok smo moja sestra i ja rešili da to zamenimo gradskim prevozom! Što bi rekla moja baba “džaba vam sve momci, misija vam je načisto propala!”. Nakon par godina mali Marko je opet seo na bicikl i uz pomoć Johannes-a, momka koji je jedan od osnivača Roll Outdoors mini kompanije koja svim posetiocima omogućava da na malo drugačiji način probude svoj avanturistički duh i da sa biciklima nove generacije koji imaju motore lakše savladate prepreke i uživate u prirodi Laponije.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog prvog specijalnog posta iz Laponije koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Turističke organizacije grada Rovaniemi i Arctic Light Hotela u kojem smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Moram priznati da su nas malo razmazili Frazer čokoladama, ali to im ne mogu zameriti. Izgleda da je to uticalo na kvalitet našeg rada jer smo bili motivisani! Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o ovom neobičnom delu Finske? Da li ste imali priliku do sada da posetite Finsku? Za par dana nastavljamo našu avanturu po Finskoj, pokazaću vam kako možete na pametan način iskoristiti vreme u Rovaniemi-ju, a do tada budite mi pozdravljeni!

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Turističke organizacije grada Rovaniemi i ostalih partnera ovog projekta kao što su nacionalna avio kompanija Finnair, Arctic Light Hotel, Bearhill Husky odgajivačnice i Roll Outdoors kompanije. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.

SHARE THIS POST