Posts in Avanture

Pisma iz Ekvadora: Hotel del Parque, luksuzna prirodna oaza mira u srcu Gvajakila…

Avanture Putovanja 4 Comments

Dragi moji pustolovi i ljubitelji neobičnih putovanja, dobrodošli u novu seriju putopisa na Mr.M blogu. Novembar i decembar su bili posvećeni jednoj neobičnoj zemlji u srcu Južne Amerike, zemlja koja je poznata po najkvalitetnijem kakao, bananama i kafi – Ekvador. Došlo je vreme da se oprostimo od ove neobične destinacije i ovo će biti poslednji putopis iz serije putopisa o Ekvadora. Dobra vest za ljubitelje modnih priča da je ostalo nekoliko modnih priča iz Ekvadora, tako da ih možete očekivati tokom ovog meseca na Mr.M blogu. Na samom početku današnjeg putopisa želeo bih da se zahvalim Hotelu del Parque i PRO ECUADOR, kao i drugim partnerima koji su nesebično podržali moju avanturu u Južnoj Americi. Uz njihovu pomoć su nastali putopisi iz Ekvadora i modne priče koje ste imali priliku čitati ovog novembra i decembra, a iskreno se nadam da ćete uživati u novoj avanturi.

Ako želite ste kojim slučajem propustili da pročitate prethodne postove putopis i modne priče iz Ekvadora ili želite da se podsetite nekih zanimljivosti, iskoristite priliku da posetite naredne linkove:

  1. Brett Johnson: Američki dodir večite elegancije… (Modna priča)
  2. Pisma iz Ekvadora: Kito, grad obojen umetnošću i arhitekturom baroka… (Putopis)
  3. Sannino Napoli: Otkrijte pravo italijansko umeće sa bezvremenskim i jedinstvenim stilom…(Modna priča)
  4. Pisma iz Ekvadora: Kito, biser Južne Amerike na sredini sveta… (Putopis)
  5. Brett Johnson: Moda za savremenog muškarca sa istančanim i prefinjenim ukusom… (Modna priča)
  6. Pisma iz Ekvadora: Kuenka, živahni šarmantni kolonijalni dragulj Južne Amerike… (Putopis)
  7. Appella: Jedinstveni satovi koji spajaju klasičan dizajn i švajcarsku funkcionalnost… (Modna priča)
  8. Pisma iz Ekvadora: Ingapirca, Gualaceo i Chordeleg, istražite lepotu andske kulture…(Putopis)
  9. Pisma iz Ekvadora: Gvajakil, najšareniji biser Pacifika… (Putopis)

U prethodnom putopisu imali ste priliku da se upoznate sa Gvajakilom, najšarenijim biserom Pacifika, a danas ćete biti u prilici da se upoznate sa luksuznom prirodnom oazom mira koja se nalazi u samom srcu Gvajakila – Hotel del Parque. Ovaj objekat je sam po sebi više od hotela, zbog same lokacije i zanimljive istorije ovog mesta dovoljan je razlog ako se odlučite da otputujete u daleke i egzotične krajeve i osetite lepote Gvajakila i Ekvadora, zaista bi trebali da posetite ovaj hotel, kao i zološki vrt koji se nalazi u sklopu ovog kompleksa.

Hotel del Parque predstavlja jedan neobičan spoj istorije i elegancije, što rezultira nezaboravnim životnim iskustvom. Ova tropska oaza zarobljena u vremenu, savršeno locirana u naselju Samborondon, idealno mesto za početak ekvadorske avanture u Gvajakilu. Ova impresivan istorijski objekat iz 19. veka nudi prijatnu atmosferu sofisticiranosti i vanvremenske elegancije. Hotel je opremljen prefinjen ekvadorski nameštaj, impresivna mermerna kupatila, besplatan bežični internet, mini-bar, klima uređaj i mnoge druge usluge koje će učiniti vaš boravak komfornijim.

Tokom svog boravka u Hotel del Parque možete ručati sveže morske plodove u luksuznom Casa Julian restoranu na obali reke. Takođe možete uživati u masaži ili kozmetičkim tretmanima u jedinstvenom ambijentu u okviru zvonika, sa drvenim gredama iz originalne, nedavno restaurirane, gotičke kapele. Ulepšajte svoje iskustvo degustacijom čokolade, pečenjem kafe i raznim šetnjama u zadivljujućem tropskom okruženju.

Da li možete da zamislite da se budite uz veselu pesmu papagaja i zov majmuna koji lebde u krošnjama drveća. Hotel del Parque se nalazi u Istorijskom parku Gvajakila, tropskoj oazi zarobljenoj u vremenu, mestu gde se palmino lišće i egzotično cveće njišu na povetarcu sa reke Daule.

Istorija Hotela del Parque je istorija koju čini spoj ljubaznosti i gostoprimstva. Zgrada je prvobitno pružala sklonište za beskućnike, starije i invalide. Danas, pažljivo transportovan, deo po deo, sa svog prvobitnog mesta iz 1891. godine, pažljivo renoviran i smešten u Istorijski park Gvajakila, on ostaje primer utočišta, okružen mirom prirodnog sveta. Ranije je bio poznat kao Hospicio Corazon de Jesus. Imanje je 1891. godine izgradila najstarija dobrotvorna institucija u Gvajakilu. To bi bio prvi hospis u gradu, a njegovi osnivači, Manuel Galesio i njegova supruga, gospođa Hesus Pereira, izjavili su da bi trebalo da daje utočište samo beskućnicima, starim ili invalidnim osobama.

Građevina koja je bila osuđena na rušenje 1980-ih, imovinu je otkupila Centralna banka Ekvadora i preselila, deo po deo, na sadašnju lokaciju u Istorijskom parku. Tamo je građevina pedantno restaurirana zajedno sa još tri građevine iz ovog nasleđa. Osoblje Hotela del Parque preduzelo je renoviranje fasade, transformišući je, sa velikom pažnjom i upornošću, iz stare konstrukcije u luksuznu imovinu današnjice. Dizajner Hulio Vinueza bio je inspirisan republikanskom arhitekturom imanja da stvori sofisticirane enterijere.

Hotel del Parque se pridružio redovima održivih hotela širom sveta pod Green Globe-om. Među prvim takvim hotelima u Ekvadoru i Južnoj Americi, ovaj izuzetni hotel sa pet zvezdica nastoji da ispuni kriterijum da bude lokalno i međunarodno priznata održiva turistička ustanova.

Poštovanjem standarda Green Globe, koji uključuje 44 osnovna kriterijuma i preko 380 indikatora usklađenosti, Hotel del Parque postavlja crveni tepih za luksuznu održivost. Sa ovim, gosti mogu da očekuju raskošan komfor i legendarna iskustva bez brige o eksploataciji dragocenih ekoloških ili društveno-kulturnih resursa. Program održivosti Green Globe je dalekosežno preduzeće koje dodiruje gotovo svaki ugao ugostiteljske niše gde se ne propušta nijedan detalj. Dugoročni napori za održivost obuhvataju dizajn i izgradnju, hranu i zdravlje, upravljanje poslovanjem, zadovoljstvo gostiju, komunikaciju, etiku i još mnogo toga.

Uključen u Green Globe napore za održivost, ekvadorski ekološki Hotel del Parque ima jedan od najboljih restorana u Gvajakilu – Casa Julian. Ovaj restoran je postao za kratko vreme postao poznat zbog kreativnog kulinarskog dizajna prekrivenog revolucionarnim praksama održive hrane. Gurmanska kuhinja je ključni pokazatelj u vezi sa Relais & Chateaux koju je hotel zaradio pre nekoliko godina. Ali, Casa Julian nije više sam, u Hotelu del Parque su dodata još dva restorana svetske klase.

Hotel del Parque je najpoznatije istorijsko mesto Gvajakila i najveća zelena površina nude izuzetnu odu kulinarskom savršenstvu. Ispod grana neverovatnog Parque Historico, iskušajte čula da otkriju magiju ukusa Casa Julian neverovatnih jela. Ovo je mesto gde su antika i modernost objedinjeni, luksuz se neprimetno stapa sa udobnošću, a ukusi prošlosti elegantno se stapaju sa današnjom gastronomskom privlačnošću.

Uronite u ukusnu ekvadorsku kuhinju koju je kreirao inovativni maestro tradicionalne kuhinje vizionarski kuvar Havijer Urutia. Rođeni Ekvadorac, rezidentni gastronomski stručnjak koji je u početku školovan na Institutu za višu kulinarsku umetnost, pod mentorstvom legendarnih kuvara iz Gvajakila, Dijega Hermose i Huana Hosea Morana. Dobro upućen u kreativnu gurmansku kuhinju i vatreni pristalica održivih praksi kuvanja, sva jela Havijera Urutije su autentična i nezaboravna.

Moje lično iskustvo sa Casa Julian restoranom tokom nekoliko dana boravka u Hotel del Parque je bilo zaista neobično, nešto sasvim novo i neponovljivo. Način na koji Casa Julian interpretira nacionalna jela iz ekvadorske kuhinje je izuzetno i sva moja čula su uživala u ovom očaravajućem ambijentu.

Ono što je moj boravak u Hotelu del Parque učinilo zanimljivo je doručak u El Jardin, ušuškan u egzotičnom unutrašnjem dvorištu Hotela del Parque, La Jardin zamenjuje bivšu terasu za doručak. Legendarni doručak se sada služi u sobi, dok su bašte oživele mirisima italijanske kuhinje kasno popodne.

Mali meni El Jardina imitira jelo za večeru kod kuće sa glavnim jelom House Pasta koji sadrži klasike kao što su garganeli, tortelini, špageti ili farfale, poslužen uz čašu domaćeg vina. Antipasto uključuju dekadentne užitke kao što su dinja natopljena Camparijem sa sušenom šunkom ili karpačo od paradajza sa sirom u balzamičnom redukcionom sosu. Sanjivi italijanski deserti su u skladu sa klasicima kao što su panakota ili šerbeti sa voćem i biljem.

Hotel del Parque poseduje ukupno 44 soba za goste, na dva nivoa, potpuno su opremljene nameštajem proizvedenim u Ekvadoru, modernim i antičkim u isto vreme. Nijanse sive i žute su u kontrastu i stapaju se sa bujnim tropskim svetom koji okružuje okolinu, poštujući istorijsko poreklo ove neverovatne građevine.

Sve sobe su raspoređene u 5 kategorija: Deluxe Double, Deluxe King, Signature King, Junior Suite i Park Suite. Svaka od ovih kategorija gostima pružaju luksuzni nivo usluga sa posebnim dodatnim uslugama koji čine boravak u ovom legendarnom hotelu nezaboravnim i jedinstvenim.

Tokom svog boravka u Hotel del Parque u trajanju od 6 dana imao sam priliku da boravim u Signature King i Park Suite kategoriji soba.

Hotel del Parque Park Suite predstavlja čist luksuzni hedonizam u ekvadorskom blaženstvu u ovom prostranom apartmanu od 170 kvadrata sa privatnom sobom sa bračnim krevetom, odvojenim dnevnim boravkom i trpezarijom, malom kuhinjom ostave i četiri velika prozora sa pogledom na glavni istorijski park. Glavno kupatilo ima elegantnu samostojeću kadu sa pogledom na tropske vrtove. Ova vrsta smeštaja predstavlja novi nivo luksuza i udobnosti u Južnoj Americi.

Kupatila u svim sobama su luksuzno opremljena sa mermernim pločama koje samo naglašaju prefinjenost i eleganciju ovog egzotičnog zdanja na obalama reke Daule. Kupatilo u Park apartmanu je posebno opremljeno i prostrano što je dovoljno da pruži izuzetan komfor i prijatno vreme koje možete da posvetite sebi tokom odmora u ekvadorskom biseru Pacifika Gvajakilu.

Sada bih voleo da vam predstavim neka zanimljiva mesta unutar Parque Historico, kao i stanovnike ovog neobičnog egzotičnog mesta. Hotel del Parque je ušuškan u botaničkim vrtovima Parque Historico, Hotel del Parque izgleda kao da je daleko od gradske vreve. Imate priliku da istražite ovaj egzotični intimni raj sa raznovrsnim ekosistemima, obnovljenim kućama iz 19. veka i kulturnim predstavama koje se redovno održavaju na obalama reke Daule.

Ovde možete pronaći prirodna područja, koja stvaraju tri različita ekosistema na više od tri hektara, dom su aromatičnog i lekovitog bilja. Utočište za divlje životinje je prirodno stanište za niz egzotičnih stvorenja, od iguana i krokodila, do ugroženih džinovskih orlova harpija i majmuna paukova.

Moja topla preporuka je da posetite ovaj park i zološki vrt koji je utočište za brojne napuštene životinje koje su ovde pronašle svoj dom daleko od gradske gužve i buke. Ovde je kraljevstvo prirode i mira, tako da su životinje srećne i veliki broj njih se slobodno kreće po zološkom vrtu, tako da se nemojte začuditi ako vam veliki papagaj ili egzotična ptica sleti na rame ili vam džinovsta iguana prepreči put.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog šestog, a ujedno i poslednjeg specijalnog putopisa u seriji putopisa o Ekvadoru gde smo imali prilike da uživamo u lepoti ove neobične zemlje u Južnoj Americi i upoznamo raj na zemlji koji u Gvajakilu nosi ponosno naziv Hotel del Parque. Današnji putopis ne bi bio moguć bez nesebične pomoći PRO ECUADOR i Hotela del Parque u saradnji sa lokalnim partnerima koji su omogućili da osetim duh i lepotu lokalne kulture i lepote svakodnevnog života u Gvajakilu. Naravno kao i uvek potrudio sam se da vam prenesem svoje utiske o ovom neobičnom iskustvu iz Ekvadora.

Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem nove i neobične destinacije na jedan sasvim drugačiji način.

Čast mi je da imam priliku da sarađujem sa brojim kompanijama i privrednicima u sektoru turizma i želeo bih još jednom da se zahvalim PRO ECUADOR i Hotelu del Parque na ovoj neverovatnoj avanturi i što su mi omogućili da na jedan sasvim drugačiji način osetim lepote ove neobične ekvadorske kulture i osetim lepote svakodnevnog života u Gvajakilu.

Kako se vama dopala ova moja priča o Ekvadoru i predstavljanje Hotel del Parque? Da li ste imali priliku do sada da posetite Ekvador?

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i uvek možete me kontaktirati putem maila ili društvenih mreža, sve adrese možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav iz Gvajakila,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane PRO ECUADOR i Hotela del Parque kao i drugih lokalnih partnera. Ovaj post predstavlja moju ličnu i iskrenu recenziju doživljaja destinacije.

SHARE THIS POST

Pisma iz Ekvadora: Gvajakil, najšareniji biser Pacifika…

Avanture Putovanja 5 Comments

Dragi moji pustolovi i ljubitelji neobičnih putovanja, dobrodošli u novu seriju putopisa na Mr.M blogu. Novembar mesec će biti posvećen jednoj neobičnoj zemlji u srcu Južne Amerike, zemlja koja je poznata po najkvalitetnijem kakao, bananama i kafi – Ekvador. Na samom početku današnjeg putopisa želeo bih da se zahvalim PRO ECUADOR, Royaltour DMC turistička agenciji, kao i drugim partnerima koji su nesebično podržali moju avanturu u Južnoj Americi. Uz njihovu pomoć su nastali putopisi iz Ekvadora i modne priče koje ćete imati priliku čitati ovog novembra i decembra, a iskreno se nadam da ćete uživati u novoj avanturi.

Ako želite ste kojim slučajem propustili da pročitate prethodne postove putopis i modne priče iz Ekvadora ili želite da se podsetite nekih zanimljivosti, iskoristite priliku da posetite naredne linkove:

  1. Pisma iz Ekvadora: Kito, grad obojen umetnošću i arhitekturom baroka… (Putopis)
  2. Sannino Napoli: Otkrijte pravo italijansko umeće sa bezvremenskim i jedinstvenim stilom…(Modna priča)
  3. Pisma iz Ekvadora: Kito, biser Južne Amerike na sredini sveta… (Putopis)
  4. Brett Johnson: Moda za savremenog muškarca sa istančanim i prefinjenim ukusom… (Modna priča)
  5. Pisma iz Ekvadora: Kuenka, živahni šarmantni kolonijalni dragulj Južne Amerike… (Putopis)
  6. Appella: Jedinstveni satovi koji spajaju klasičan dizajn i švajcarsku funkcionalnost… (Modna priča)
  7. Pisma iz Ekvadora: Ingapirca, Gualaceo i Chordeleg, istražite lepotu andske kulture… (Putopis)
  8. Brett Johnson: Američki dodir večite elegancije… (Modna priča)

Royaltour je specijalizovana DMC turistička agencija za putovanja u okviru Ekvadora i Latinske Amerike. Ova izuzetna turistička agencija u svojoj ponudi ima posebno dizajnirane pakete putovanja za mladence i porodice, mala krstarenja Galapagos boutique programe, brojne ture za ronjenje, kao i za sportsko pecanje. Na inostranom tržištu fokus Royaltour DMC turističke agencije su: Gastronomski turizam, Sportske ture, muzičke festivale, hodočašća (Camino de Santiago i Marian Routes), krstarenja po celom svetu, Disney, brojne ski kampove, Formulu 1, Expo Dubai, teniske turnire, Ligu šampiona i Svetsko prvenstvo.

Osnivač i vlasnik agencije je Erick Andrés Gálvez, koji je naš boravak u Gvajakilu učinio posebnim. Ako vas put navede u Gvajakil, moja topla preporuka je da se obratite Royaltour turističkoj agenciji čiji tim će učiniti vaš boravak, kao i samo iskustvo neverovatnim.

Gvajakil (Guayaquil), zvaničan naziv grada je Santjago de Gvajakil, glavni grad provincije Gvajas i prestonica istoimenog kantona. Nalazi se u južnom centru priobalnog regiona Ekvadora, na obalama reke Gvajas, oko 20 kilometara od njenog ušća u Tihi okean. Okružen je Estero Salado u svom jugozapadnom delu i početkom planinskog lanca Chongon Colonche, lanca planina niske nadmorske visine, na severozapadu. Grad je podeljen na 16 gradskih župa.

Sa populacijom od skoro 3 miliona stanovnika, to je najnaseljeniji grad u zemlji i peti u Andskoj zajednici. Međutim, njegovo urbano jezgro prevazilazi urbane župe, okupljajući obližnje gradove i župe; tako, konurbacija Gvajakila pokriva populaciju od skoro 4 miliona stanovnika, što je najmnogoljudnija urbana aglomeracija u državi i takođe peta u Andskoj zajednici. Kao najmnogoljudniji grad, on je jedan od dva razvojna centra zemlje – zajedno sa Kitom (Quito), nacionalnom prestonicom u kojem se nalaze glavni poslovni, finansijski, kulturni i sportski subjekti Ekvadora.

Posle nekoliko pokušaja osnivanja grada, definitivno je osnovan 1547. godine pod imenom „Santjago de Gvajakil“, kao brodogradilište i trgovačka luka u službi španske krune; od tog trenutka služio je kao glavna tačka u privredi španske kolonije, a zatim i nacije. Gvajakil je bio dom velikih revolucija i ustanaka tokom istorije, kao prvi ekvadorski grad koji je dobio definitivnu nezavisnost od Španije 1820. Tada je to bio glavni grad Slobodne provincije Gvajakil, koja je kasnije pripojena Velikoj Kolumbiji. Od 1830. godine postaje deo Republike Ekvador kao važna ekonomska i politička osovina.

Gvajakil je glavni ekonomski centar, kulturni i finansijski resursi Ekvadora. Ovaj grad se ističe među gradovima Ekvadora po velikoj upotrebi masovnog saobraćaja, kao i po ukupnoj gustini i raznovrsnosti stanovništva. Gradska luka je jedna od najvažnijih na istočnoj obali Pacifika jer skoro 70% privatnog izvoza zemlje ide preko njenih objekata, donoseći 83% uvoza.

Kako je ovaj najšareniji biser Pacifika dobio svoje ime? Za ime grada Santjago de Gvajakil vezuju se nekoliko teorija za koje se istoričari slažu da ima pre-hispansko poreklo. Od kada je započeo proces osnivanja 1534. godine, vezuje se za ime Santjaga u znak sećanja na svog sveca zaštitnika, Santjaga Starijeg, apostola Isusa Hrista, koji je i svetac zaštitnik nekoliko gradova u Latinskoj Americi osnovanih u kolonijalnom periodu. , kao što je grad Santjago u Čileu, kao i u Kraljevinini Španiji.

Jedna od teorija zasniva se na romantičnoj legendi, koja se prenosi usmenim putem s generacije na generaciju, koja etimološko poreklo pripisuje spoju imena poglavice po imenu Guaias i njegove supruge Kuil, simbola domorodačkog otpora koji – prema narodnoj tradiciji – izabrali da se bore do smrti (i na kraju da spale selo) radije nego da se podvrgnu vazalstvu koje su nametnuli španski osvajači.

Postojanje grada sličnog imena Gvajakilu, koji se nalazi u blizini grada Durana, bio je uzrok istraživanja arheologa i istoričara, koji su se složili da je u vreme osvajanjem, upravljao je poglavica Gvajakile. Ako se otkrije pravo poreklo, jedina sumnja koja bi opstajala bila bi da li je rečeno da je poglavica koji je dao ime gradu i reci ili obrnuto. Ali istraživač Anhel Veliz Mendoza u svojoj knjizi “el cacique Guayaquile” navodi da se naziv grada pominje najmanje sedam puta u dokumentima pre 1543. godine. Veruje se da je ime Gvajakil posledica poslednjeg naseljavanja stanovništva, u zemljama poglavica Gvajakila. Ovo područje je zauzela nacija Chonos, grupa naroda koja se sa arheološke tačke gledišta naziva kultura Milagro-Kevedo.

Nakon nekoliko transfera i požara, grad je definitivno osnovan 1547. godine pod nazivom „Veoma plemenit i veoma odan grad Santjago de Gvajakil“. Nakon sticanja nezavisnosti grada 1820. godine, termin „Veoma plemenit i veoma odan“ je nestao zbog njegovog odvajanja od Španskog carstva. Trenutno se ime zaštitnika Santjago de Gvajakila ne koristi redovno, iako je to zvanično ime grada.

U pretkolumbovsko doba, region Gvajakila je bio naseljen sa nekoliko autohtonih sela. One su se sastojale od političke organizacije, ratnih akcija i komercijalne razmene sa drugim narodima koji se nalaze na jugu u današnjem Peruu i na severu u današnjem Meksiku, plovidbom splavovima, oslanjajući se na rečnu strukturu reke Gvajas. narodi koji su se naselili u blizini reke bili su proizvod migracije koja je nastala iz kulture Mantena, a poznati su kao „Mantenos del Sur“ ili kao Huancavilca kulture. U poslednjem periodu pre-hispanske ere, periodu integracije, Huancavilcas su pokrivali većinu sadašnje provincije Guaias i drugih okolnih provincija, u kojima su se razvijale i druge kulture. Ove kulture su se razvijale nezavisno od drugih sve do španskog osvajanja.

Ubrzo nakon što je Fransisko Pizaro započeo osvajanje Perua, a da bi kolonizovao i proširio špansku dominaciju na sever drevnog carstva Inka, naredio je da se 15. avgusta 1534. godine osnuje Vila Santijago de Kito, u blizini sadašnjeg grada. Riobamba, ali je nakon kratkog vremena naređeno da se prebaci na mesto unutar teritorije Inka, zbog toga odlaze dve ekspedicije. Jedna od ekspedicija krenula je na sever, koja će kasnije osnovati grad San Francisko de Kito. U međuvremenu, druga ekspedicija je krenula na jugozapad i stigla do priobalnog područja, sa kojim su se naselili u nekoliko sektora, ali ih je domaći otpor izbacio iz njih.

Osnivanje grada je bio proces u kojem je nekoliko španskih ekspedicija pokušalo da nasele kolonijalni grad, ali zbog otpora domorodaca to je bio pretežak zadatak. Prvo naselje napravio je Sebastijan od Benalkazara 1534. godine, koji je stigao iz Paite sa nekoliko ekspedicija i osnovao grad istočno od reke Guaias, ali su Čonosi uništili grad i ubili skoro polovinu stanovnika.

Godine 1536, po Pizarovom naređenju, Ernando de Zaera je preselio grad blizu mesta zvanog „Jahual“, ali pošto je španskim vojskama bila potrebna podrška sa juga, Zaera i njegova vojska su otišli ​​u Peru. Pizaro je ponovo naredio prenošenje i rekonstrukciju alkapitanski grad Francisco de Orellana i 1537. grad se nastanio u Kulati, sadašnjem sektoru La Puntilje u Samborondon, a zatim Oreljana ponovo odlazi u Limu, ostavljajući Huana Porsela na mestu gradonačelnika. Godine 1541. savez između Čonosa i Punaesa opsedao je grad u sukobima koji su trajali šest meseci.

U maju 1542. godine, kapetan Dijego de Urbina ponovo je preselio grad i sklonio se blizu Huancavilcasa, zapadno od reke Guaias, međutim, 1543. godine Huancavilcas je potpuno uništio grad i još jednom je grad morao biti premešten na isto mesto gde je Belalkazar. izgrađena 1534. Konačno, nakon što je izbio građanski rat između Pizara i Almagra, grad je premešten na svoju sadašnju lokaciju 25. jula 1547. godine pod nazivom Veoma plemenit i veoma odan grad Santjago de Gvajakil.

U kolonijalnom periodu, Santiago de Gvajakil je počeo da raste sa brda Santa Ana i nakon kratkog vremena postaje važan trgovački centar, sa kojim je Audiensija održavala komercijalne veze sa ostalim delovima čitavog južnopacifičkog regiona, a ovo je doprinelo obilju korisne šume za gradnju, postojanju velikog broja pojedinaca koji traže posao (što je pojeftinilo radnu snagu) i strateška lokacija luke omogućila je Gvajakilu da postane glavno brodogradilište Mornarice Južnog mora i jedno od velikih i važnih u Americi u sedamnaestom veku.

Zbog komercijalnog procvata koji je grad održavao tokom svojih ranih godina, Santiago de Gvajakil je morao da pretrpi nekoliko piratskih napada. Engleski privatnik Tomas Kevendiš je 1586. godine napao grad, a Holanđanin Žak L’Eremitski službenik učinio je isto 1624. godine, dok se naredni napad dogodio 1684. godine, kada je Vilijam Dampjer zajedno sa drugim piratima uništio veći deo grada zbog požara koji su nastali njihovim napadima. Francuski pirati D’Hout, Picard i Groignet su 1687. godine započeli napade, ostavljajući grad delimično uništen, opljačkan, a glavne zgrade spaljene do temelja. Iz ovih događaja odlučeno je da se grad preseli, što je dovelo do odvajanja grada na stari deo grada i novog dela grada u procesu koji je trajao između 1690. i 1696. godine. Usled stalnih transfera, brojni javljaju se požari i kuge koje bi pogodile grad ostavljajući stotine mrtvih. Kao preventivna mera protiv napada, na brdima su se stvarale utvrde i vojska je rasla, dok su piratski napadi postepeno slabili do potpunog nestajanja.

Corregimiento iz Gvajakila je 1763. godine transformisan u vladu Gvajakila i prešao je iz sastava vicekraljevstva Perua u vicekraljevstvo Nove Granade. Dok je 10. novembra 1764. požar pod nazivom Fuego Grande uništio je veliki deo novog grada , koji je trenutno na listi jedne od najvećih katastrofa u Gvajakilu. Nakon nesreće, kroz napore pred kraljem, zatraženo je oslobađanje od plaćanja alkabala na ograničeno vreme, a uz zajam od dvesta hiljada pezosa, grad je počeo brzo da se obnavlja. Sa kraljevskom potvrdom iz 1803. godine, Vlada Gvajakila vraća da zavisi od vicekraljevstva Perua, zbog postojećeg velikog komercijalnog toka i kako bi se poboljšala vojna odbrana od privatnika i ojačala brodogradilište.

Nakon neuspešnih pokušaja emancipacije u drugim delovima Kraljevske publike Kita, ali motivisani oslobodilačkom strujom i dolaskom generala Hozea de San Martina sa Oslobodilačkom ekspedicijom Perua na sever Perua i kontrolom španske pomorske moći u Pacifik u kampanji Tomasa Kokrejna, 9. oktobra 1820. godine grad Gvajakil je proglasio nezavisnost od Španaca Carstva, pridružujući se na taj način emancipatorskom cilju ostalih regiona na kontinentu. Sa osamostaljenjem grada, Hose Hoakin de Olmedo, koji je bio zadužen za privremenu vladu, sazvao je skupštinu 8. novembra te godine na kojoj je Slobodni Stvorena je provincija Gvajakil i njen izborni statut i ustav za državu u nastajanju. Pored toga, obezbedila suverenitet Gvajakila i njegovu nezavisnost, stvorena je Zaštitna divizija Kita, preko koje je trebalo da se osamostali ostatak Predsedništva Kita, čime je ustupio mesto početku rata za nezavisnost u regionu.

Vojska Gvajakila je vodila niz bitaka kako bi osigurala nezavisnost grada i njegove provincije, međutim, rojalističke vojske su nastavile da se ujedinjuju u planinama. Predsednik Olmedo je odlučio da zatraži pomoć od ostalih oslobodilaca Južne Amerike, uz pomoć čega je dobio pomoć Simona Bolivara, koji je poslao Antonija Hosea de Sukrea sa značajnom vojskom u korist emancipatorskog cilja. I u slanju Hosea de Sana Martin iz peruansko-argentinske divizije koja je komandovala Santa Kruzom. Od toga su se oslobodilačke armije konsolidovale na obali, ušao međuandskom uličicom gde su krenuli na sever, održavajući nekoliko bitaka i konačno 24. maja 1822. godine, porazili su rojalističke snage u bici kod Pičinče koja je učvrstila nezavisnost teritorija stare kraljevske publike Kita.

Nakon postizanja nezavisnosti, Kito i Kuenka su brzo pripojeni Velikoj Kolumbiji, dok je Bolivar pokušao da pripoji i Slobodnu provinciju Gvajakil. Međutim, u Gvajakilu se takođe snažno razmatrala opcija pridruživanja Peruu ili ostanka nezavisnosti. Hose de San Martin je takođe pokazao želju da se ovaj grad pridruži Peruu, zbog čega Bolivar odlučuje da uđe u grad sa vojskom, ne poznaje lokalnu vlast pod protestom naroda i čeka San Martin, kao rezultat, Olmedo samoizgnan u Limu. Sastanak oslobodilaca, nazvan Gvajakil intervju, održan je 26. jula 1822. godine i rezultirao je sporazumima o definiciji peruanske nezavisnosti, gde će San Martin dati slobodan put Bolivaru da ga zaključi i pripajanje Gvajakila Granu. Kolumbija. Od 31. jula 1822. godine slobodna provincija Gvajakil je postala departman Gvajakil, koji je zauzvrat bio deo južnog okruga Gran Kolumbije. Nedugo zatim, 1829. godine na grad je izvršila invazija peruanske vojske koja ga je okupirala na period od sedam meseci.

Naredne godine, Južni distrikt je odvojen od Velike Kolumbije i stvorena je Republika Ekvador, a Gvajakil je postao njen deo 19. maja 1930. godine. Za prvog predsednika je izabran Venecuelanac Huan Hose Flores, koji je tu funkciju obavljao u tri mandata koja su se pokazala kao biti poguban za mladu naciju. Kasnije, 1845. godine sastala se narodna skupština koja je izradila novi ustav kojim su Floresu pripisana prevelika ovlašćenja, pored njegovog trenutnog reizbora i produženja perioda vladavine. Zbog toga je 6. marta 1845. u Gvajakilu izbila markistička revolucija koju su predvodili Hose Hoakin de Olmedo, Visente Rokafuerte, Visente Ramon Roka, Dijego Noboa, između ostalih; koji je zbacio Floresa i uspostavio novu liniju vlasti nazvanu markistički period.

Posle nekoliko godina, Marcismo je ostao na vlasti sve do 1859. godine, kada je Francisko Robles podneo ostavku na mesto predsednika Ekvadora. Nakon što je Robles napustio vlast, u zemlji je formirano nekoliko vrhovnih poglavarstva. U Gvajakilu se general Giljermo Franko Erera proglasio za vrhovnog šefa Gvajasa, dok je u Kitu formirana privremena vlada pod komandom Gabriela Garsije Morena, a u Kuenki se Jeronimo Karion proglasio za vrhovnog poglavara tog regiona. Pored unutrašnje političke krize, Peru je takođe morao da se nosi sa diplomatskim i teritorijalnim problemima. Franko je pregovarao o sporazumima sa predsednikom Perua Ramonom Kastiljom, sa kojim je potpisao ugovor iz Mapasingue, nakon što su peruanske trupe zauzele grad.

Nakon povlačenja peruanske ekspedicije; 24. septembra 1860. godine, snage Garsije Morena i Huana Hosea Floresa, koji su pomogli Garsiji Morenu u pokušaju da se pomire sa Ekvadorom, održale su sukob poznat kao Bitka kod Gvajakila protiv snaga Giljerma Franka. Kao rezultat Garsije Morena pobedom, Gvajakil je ponovo pripojen Ekvadoru i kasnije je Ugovor iz Mapasingua poništen od strane kongresa obe nacije. Pored toga, nakon ovih događaja, počeo je period poznat kao Garsijanizam u vladi Ekvadora.

Tokom godina nastavio je sa svojom komercijalnom tradicijom, a trenutno u suštinski ekonomskom procesu, posvećen je turizmu, ogleda se u promenama u ukrasu grada, uz poboljšanje samopoštovanja građana. proces koji je trajao godinama, od poslednje dve opštinske uprave. Gvajakil se tako razvio u nacionalnu i međunarodnu turističku destinaciju, domaćin međunarodnih sajmova i događaja.

Centar grada Gvajakila jedno je od najvažnijih mesta za domaći i strani turizam, jer je najstariji i najkolonijalniji. Područje Malekon 2000 je od velikog turističkog interesa i nalazi se u blizini centra. Point, koji se nalazi u oblasti Puerto Santa Ana, najveća je zgrada u Gvajakilu i zemlji. Naselje “Las Penas” je još jedno zanimljivo mesto, ima otprilike 444 stepenika i završava se vidikovcem sa kojeg možete uživati u najlepšem pogledu na grad.

Njegova geografska lokacija postavlja ga kao kapiju ka ostrvima Galapagos i u nekoliko navrata je osvojio nagrade World Travel Adwards. Među njima: Vodeća destinacija za gradski odmor u Južnoj Americi i Vodeća destinacija za poslovno razvijanje i konferencije u Južnoj Americi.

Gvajakil je grad u kojem se nude razne vrste aktivnosti i događaja. Pored ekskurzija ili tura: šoping ture u tržnim centrima, gastronomske ture, verske ture ili ture u agroturističkim hacijendama. Dobra alternativa upoznavanju grada su besplatni obilasci koji se nude kroz opštinu Gvajakil.

Jedno od najznačajnijih mesta za turiste je Malecon 2000, nazvana tako po imenu fondacije koja je izvela radove. Originalno ime je Malekon Simon Bolivar. Ovaj rad je projekat urbane regeneracije stare šetališta. Sa dužinom od 2,5 km, svojim posetiocima, pored bezbednosti, nudi i sjajne spomenike istorije grada, muzeje, bašte, fontane, vidikovce, tržne centre, restorane, barove, restorane, prvi IMAX bioskop u Ekvadoru, pristaništa, odakle se možete ukrcati na čamce za dnevne i noćne šetnje duž reke Gvajas.

Prema studijama koje je sprovelo Opštinsko javno preduzeće za turizam, građansku promociju i međunarodne odnose, 54% turista koji dolaze u Gvajakil su stranci, dok 98% turista preporučuje grad kao turističku destinaciju.

Na Malecon del Salado možete uživati u porodičnim šetnjama duž ušća u malim čamcima i diviti se flori i fauni ušća; tu su i diskoteke, kao i brojni restorani i barovi. Las Penas je najstariji kvart u Gvajakilu. Poslednjih godina transformisan je u jednu od glavnih atrakcija grada. Puerto Santa Ana: to je arhitektonski megaprojekat sličan Coconut Valk of Miami ili Puerto Madero u Argentini, to je stambeno, poslovno i potencijalno turističko mesto koje ima nekoliko zgrada savremene gradnje i luksuzne stanove. Njegova prva faza je svečano otvorena 2007. godine. Na samo nekoliko metara od Penjasa i brda Santa Ana, nalazi se Guaiakuil Artisan Market (MAG), koja je nastala 1982. godine i od tog trenutka okuplja pod jednim krovom umetnost, kulture i zanate 4 regiona Ekvadora. To je najstarija zanatska pijaca u pokrajini sa više od 100 zanatlija sa obale, planina i Amazonije.

Istorijski park Gvajakil se nalazi izvan urbanog perimetra. Mesto ima mangrovu šumu kojom posetioci mogu putovati drvenom stazom. U mangrovu se nalazi 28 vrsta životinja, uključujući belorepanog jelena, rakuna, pekara. Tu su i tigrovi, lenjivci, majmuni i krokodili. Ovde takođe možete videti papagaje, harpiju orla i papagaje. Lokalitet takođe ima repliku starog Gvajakila, neke od zgrada su originalne i prenete su u park. U parku možete otkriti glavnu faunu i istoriju ne samo grada već i stare provincije.

Nacionalna rekreativna zona Lake Park je veštačko jezero sa više od 2 500 000 m³ vode (akumulacija) i gde se možete baviti sportovima na vodi kao što su kajak, veslanje čamcem, pecanje na obali, podvodni ribolov, ronjenje, snorkeling i drugim vodenim sportovima, kao i aktivnostima kao što su biciklizam, kampovanje, piknici i uživanje u prirodi.

Puerto Hondo je turističko mesto za uživanje u flori i fauni (rezervat mangrova) i bavljenje sportovima na vodi kao što su plivanje, veslanje čamcem, vožnja kajakom, itd. Ima plažu i tipičnu i tradicionalnu hranu. Dok u zaštićenoj šumi Cero Blanco možete se diviti flori i fauni suve šume i možete uživati u avanturističkom turizmu u ekološkom rezervatu sa mogućnošću kampovanja iz dana u dan. Cerro Santa Ana se nalazi se severoistočno od grada, pored naselja Las Penjas i nekoliko metara od Malekon. To je mesto gde je Gvajakil nastao. Živopisno mesto i vrlo zanimljivo za posetu jer morate da se popnete na 456 stepenica, sve dok ne dođete do njegovog vrha, odakle se vidi sever Gvajakila. Brdo je puno kafića, barova, zanatskih radnji.

Park Seminario se nalazi se u Rocafuerte delu u samom centru grada. U ovom parku možete videti spomenik Simonu Bolivaru, kao i veliki izbor zelenih iguana. Park Seminario se na severu graniči sa ulicom Klemente Balen i Milan, na jugu sa ulicom 10 de Agosto, na istoku sa ulicom Čile i na zapadu sa ulicom Čimborazo, koja je regenerisana za specifičnu upotrebu pešaka, jer povezuje park sa katedralom u Gvajakilu. Plaza de Santo Domingo se nalazi se ispred crkve koja joj daje ime, gde se ulica Rokafuerte nalazi pored platoa između brda Santa Ana i Karmen.

Metropolitanska katedrala Gvajakila se nalazi se u srcu Gvajakila, izgrađena je oko 1547. godine, ima prelepe kule u polugotičkom stilu, bila je matična crkva sredinom šesnaestog veka. Prvobitno je katedrala građena od drveta, 1590. godine zgrada je bila na brdu Santa Ana, pored kuće Kabildo i Plaza de Armas, zatim je hram uništen u strašnom požaru 1692. godine. Samanes Park se nalazi se severno od grada, tačno u sektoru Samanes. To je treći po veličini park u Latinskoj Americi, jer se prostire od reke Gvajas do Via a Daule sa oko 851 hektara. Reč je o rekreativnom parku koji ima veliki broj fudbalskih, teniskih, košarkaških i rukometnih terena; takođe ima lagunu i koncertni prostor sa kapacitetom od 10.000 ljudi.

U ovom parku je izgrađen stadion koji je dobio ime u čast preminulog fudbalera Kristijana Beniteza Betankura, kapaciteta 8.000 ljudi. Na ovom stadionu kod kuće igra fudbalski klub Gvajakil iz Serije A ekvadorskog fudbala. Ako ste ljubitelj ekstremnih sportova u blizini Gvajakila postoje mali gradovi okruženi sa dosta prirode koji su idealni za bavljenje ekstremnim sportovima i aktivnostima na otvorenom. Kanjoning koji se sastoji od spuštanja kroz kanjone ili vodopade jedan je od najčešće praktikovanih od strane turista koji stignu u Gvajakil i koji traže neku avanturu u blizini, takođe barsiving i tubing koji se sastoji od jedrenja kroz reke brzih voda je još jedan avanturistički sport na otvorenom široko praktikovana.

Hilton Colon Guayaquil se nalazi u blizini međunarodnog aerodroma Hose Hoakin de Olmedo, koji vas povezuje sa ostrvima Galapagos. Za samo 10 minuta vožnje, možete posetiti čuveni Malekon 2000, gradsko šetalište uz obalu sa brojnim prodavnicama, baštama i istorijskim spomenicima. Hilton Colon Guayaquil hotel ima otvoreni bazen sa barom i spa centar sa saunom, parnim kupatilom i sobama za tretmane.

Želeo bih da se posebno zahvalim osoblju Hilton Colon Guayaquil na toploj dobrodošlici i što su me ugostili u svom hotelu. Boravak u njihovom hotelu je bio izuzetan, neponovljivo iskustvo koje ću pamtiti!

U narednom postu pisaću vam o Hotelu del Parque, koji je predstavnik klasičnog ekvadorskog luksuza koji se nalazi u osvežavajućem prirodnom okruženju. Ovaj izuzetni boutique hotel vam omogućava da se opustite u prirodi, koji biste trebali razmotriti, ako se odlučite da posetite Gvajakil, najšareniji biser Pacifika. Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog petog specijalnog putopisa u seriji putopisa o Ekvadoru gde smo imali prilike da uživamo u lepoti ove neobične zemlje u Južnoj Americi. Današnji putopis ne bi bio moguć bez nesebične pomoći PRO ECUADOR, Royaltour DMC turistička agenciji, Hilton Colon Guayaquil u saradnji sa lokalnim partnerima koji su omogućili da osetim duh i lepotu lokalne kulture i lepote svakodnevnog života u Gvajakilu. Naravno kao i uvek potrudio sam se da vam prenesem svoje utiske o ovom neobičnom iskustvu iz Ekvadora.

Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem nove i neobične destinacije na jedan sasvim drugačiji način.

Čast mi je da imam priliku da sarađujem sa brojim kompanijama i privrednicima u sektoru turizma i želeo bih još jednom da se zahvalim PRO ECUADOR i Royaltour DMC turistička agenciji na ovoj neverovatnoj avanturi i što su mi omogućili da na jedan sasvim drugačiji način osetim lepote ove neobične ekvadorske kulture i osetim lepote svakodnevnog života u Gvajakilu.

Kako se vama dopala ova moja priča o Ekvadoru i predstavljanje Gvajakila bisera Pacifika krasi jug ove neobične zemlje u Južnoj Americi? Da li ste imali priliku do sada da posetite Ekvador?

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i uvek možete me kontaktirati putem maila ili društvenih mreža, sve adrese možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

U narednim pričama iz Ekvadora otkrićemo neke druge zanimljive znamenitosti koje biste trebali posetiti ako vas put navede u ovu daleku zemlju!

Blogerski pozdrav iz Gvajakila,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane PRO ECUADOR, Royaltour DMC turističke agencije, Hilton Colon Guayaquil hotel kao i drugih lokalnih partnera. Ovaj post predstavlja moju ličnu i iskrenu recenziju doživljaja destinacije.

SHARE THIS POST

Pisma iz Ekvadora: Ingapirca, Gualaceo i Chordeleg, istražite lepotu andske kulture…

Avanture Putovanja 5 Comments

Dragi moji pustolovi i ljubitelji neobičnih putovanja, dobrodošli u novu seriju putopisa na Mr.M blogu. Novembar mesec će biti posvećen jednoj neobičnoj zemlji u srcu Južne Amerike, zemlja koja je poznata po najkvalitetnijem kakao, bananama i kafi – Ekvador. Na samom početku današnjeg putopisa želeo bih da se zahvalim PRO ECUADOR i Turoperatoru Cuenca BesTours, kao i drugim partnerima koji su nesebično podržali moju avanturu u Južnoj Americi. Uz njihovu pomoć su nastali putopisi iz Ekvadora i modne priče koje ćete imati priliku čitati ovog novembra i decembra, a iskreno se nadam da ćete uživati u novoj avanturi.

Ako želite ste kojim slučajem propustili da pročitate prethodne postove putopis i modne priče iz Ekvadora ili želite da se podsetite nekih zanimljivosti, iskoristite priliku da posetite naredne linkove:

  1. Pisma iz Ekvadora: Kito, grad obojen umetnošću i arhitekturom baroka… (Putopis)
  2. Sannino Napoli: Otkrijte pravo italijansko umeće sa bezvremenskim i jedinstvenim stilom…(Modna priča)
  3. Pisma iz Ekvadora: Kito, biser Južne Amerike na sredini sveta… (Putopis)
  4. Brett Johnson: Moda za savremenog muškarca sa istančanim i prefinjenim ukusom… (Modna priča)
  5. Pisma iz Ekvadora: Kuenka, živahni šarmantni kolonijalni dragulj Južne Amerike… (Putopis)
  6. Appella: Jedinstveni satovi koji spajaju klasičan dizajn i švajcarsku funkcionalnost… (Modna priča)

Vrlo je važno napomenuti da je Cuenca BesTours vodeći turoperator i turistička agencija sa sedištem u Kuenki. Njihov tim je specijalizovan za organizovanje i prilagođavanje kulturnih i avanturističkih tura i aktivnosti za parove, porodice i grupe u Kuenki i Ekvadoru. Sa više od deset godina iskustva, stekli smo reputaciju za pružanje personalizovanih i nezaboravnih iskustava za naše goste. Tim Cuenca BesTours lokalnih stručnjaka za putovanja nastoji da vešto dovede svaki detalj svakog putovanja do savršenstva kako bi stvorili dodatnu vrednost koja iskustvo turista čini jedinstvenim i nezaboravnim.

Ako se odlučite da posetite Ekvador, Cuenca BesTours u svojoj ponudi imaju grupne i privatne individualne aranžmane sa kojima možete upoznati ovu neobičnu zemlju u Južnoj Americi. Moje iskustvo sa turističkom agencijom Cuenca BesTours je izvanredno i mogu da pohvalim rad njihovog tima koji je u veoma kratkom roku organizovao višednevno putovanje u Kuenku, koje sam opisao u prethodnom putopisu o ovom šarmantnom gradu, kao i obilazak ruševina Ingapirca i Gualaceo i Chordeleg varošica – sela u kojima sam imao priliku da bolje istražim lepotu andske kulture i o kojima ću vam danas detaljnije pisati.

Osvanulo je novo jutro u Gvajakilu i moj fotograf i ja smo znali da je vreme za nastavak avanture. Nasmejani vodič Kris nam je predstavio plan puta uz brojne korisne informacije. Kris nam je tokom ovog putovanja pravio društvo i potrudio se da naša avantura u Kuenki i okolini bude savršena. On je živa enciklopedija i vrlo dobro je upoznat sa ovim krajem Ekvadora jer on živi u Kuenki.

Ingapirca, što u Kičva jeziku znači „zid Inka“ je najvažniji skup pretkolumbijskih ruševina Ekvadora, koji se nalazi na oko 80 km severno od Kuenke. Sunčev hram Inka koji se nalazi na njegovom brdu sa panoramskim pogledom na okolnu prirodu je zaista neponovljiv i impresivan pejzaž, a ruševine same po sebi imaju fascinantnu istoriju. Ingapirca je arheološki kompleks koji se nalazi u provinciji Kanar, u Ekvadoru. To je nesumnjivo jedno od najpoznatijih arheoloških nalazišta u zemlji.

Lokalitet je u početku bio naselje kulture Kanari, iako su ga kasnije zauzeli Inke, koji su izgradili većinu struktura – objekata, koji su preživeli sve do danas. Nakon sprovedenih brojnih istraživanja, tumačenjem određenih spisa arheologa smatra se da je ovaj kompleks sigurno imao religioznu funkciju, jer je izgrađen na stenovitoj izbočini koja je sigurno bila pakarina (mesto porekla naroda prema lokalnim mitovima) za Kanarije. Uglavnom je poznat po velikom hramu sunca Ingapirca, koji je jedinstvena građevina u celom carstvu Inka jer ima ovalni plan. Ovakve konstrukcije nisu poznate ni na jednom drugom lokalitetu Inka.

U provinciji Kanar, na jugu zemlje, na otprilike nadmorskoj visini od 3160 m i skoro 16 km od grada Kanara, nalazi se najznačajnija arheološka građevina porekla Inka u sadašnjoj Republici Ekvador.

Ingapirca je reč na kuichua jeziku znači zid Inka. Reč je o autentičnoj inkasi-kanari konstrukciji, nastaloj početkom šesnaestog veka naše ere, za koju se pretpostavlja da je bila opservatorija sunca i meseca neposredno pre dolaska Španaca na to područje. Skup arheoloških ostataka Ingapirke spoljni svet beleži najmanje od sredine osamnaestog veka, iako postoje reference na mesto gde se ove građevine nalaze – Vale del Kanar – još od šesnaestog veka, kada je bilo poznato kao provincija Hatun Kanar (kuichua jezik: Hatun Kanar), što znači „veliko mesto kanariza“.

Jedan od zapisa iz 1582. godine, koji je zabeležio paroh Frai Gaspar de Gallegos, paroh San Francisco de Peleusi de Azogues, grada u blizini ovog lokaliteta, napisao je sledeće:

„Dođoh na teritoriju koja se zove kanares, jer se tri lige odavde nalazi grad koji se zove Hatum Kanar što na jeziku Inka znači „velika provincija kanjas“ i tamo kažu da je u vreme Inka Huaina Capac bilo velikih populacije Indijanaca i da je tu bio smešten glavni poglavar i tako se čini, jer danas postoje velike i veoma raskošne građevine, a među njima i veoma jake“.

Kolektivna grobnica sveštenice iz Kanarija i 10 njenih sluga.

Danas nisu potvrđene informacije u koje svrhe je podignuta ova građevina inka-kanjarskog porekla. Jedini kriterijum u kome se slaže nekoliko istoričara i arheologa je da je izgrađen po direktnom naređenju nekadašnjih Inka Huaina Capac, tokom akcije teritorijalnog širenja i osvajanja naroda koje je Inka Tupac Iupankui, njegov otac i predak kao cara Tahuantinsujoa , počela je pre mnogo godina prema teritorijama koje danas čine južni Ekvador.

Neki arheolozi smatraju da je ovaj lokalitet takođe imao veliku ulogu u vojnim strategijama Inka, kao ispostava i snabdevanje trupa na severu Ekvadora, ali njegov najvažniji cilj je bio da bude mesto obožavanja i poštovanja kultu Sunca, najvećem bogu Inka, što je činilo sebe u korikanči, posvećenoj ritualu Inka.

Ruševine Ingapirke su iskopane i restaurirane od strane Arheološke misije Španije između 1974. i 1975. godine. Ova istraživanja su dovela do nekoliko publikacija arheologa Hozea Alcine, Migela Rivere i Antonija Freska.

Koja je istorijska pozadina Ingapirce? Ono što je do sada poznato i potvrđeno je da su Kanari na ovom prostoru živeli mnogo pre dolaska Inka i poznati su po svom borilačkom duhu i odlučnom otporu invaziji, uspešno odbranivši svoju teritoriju od vojske vladara Inka Tupaka Jupankija. Tek kada je Jupankijev sin, Huaina Capac, nastavio pohod svog oca, carstvo Inka je konačno osvojilo teritoriju Kanarija, kombinacijom ratova i brakova.

Zanimljivo je da su nakon svoje pobede, osvajači imali dovoljno poštovanja prema Kanarima da zajedno izgrade zajednicu, konstruišući sopstveni Hram Sunca kako bi dopunili postojeći Hram Meseca. Smatra se da je Ingapirca, pored ceremonijalnog mesta, imala astronomske, političke i administrativne funkcije. Tamo je živelo nekoliko osoba i porodica visokog statusa, koje je povremeno posećivao sin Huaine Capac, Atahualpa.

Na 3.200 m nadmorske visine, položaj Ingapirce ​​sa pogledom na okolnu dolinu bio je od ključnog strateškog značaja, ali je njegov zlatni period i rast bio kratkotrajan. Smatra se da je kompleks uništen neposredno pre španskog osvajanja u ratu između Atahualpe i njegovog brata Huaskara 1532. godine. Španci su kasnije opljačkali lokaciju, a veliki deo kamenih zidova je korišćen za izgradnju crkava i hacijendi u Kuenki i šire. Lokacija je bila napuštena sve dok ekvadorska vlada nije započela proces restauracije sredinom 20. veka, otvarajući lokaciju za javnost 1966. godine.

Veći deo Ingapirce je nešto više od kamenih temelja i potrebna je mašta i obilazak sa vodičem kao što je Kris da bi se to oživelo jer su sva objašnjenja na španskom jeziku. Kompleks Pilaloma na južnoj strani označava prvobitno naselje Kanari. Najzanimljiviji deo ovog kompleksa je kolektivna grobnica sveštenice iz Kanarija i 10 njenih sluga, koji su živi zakopani sa njom nakon njene smrti, zajedno sa hiljadama školjki spondila. Grobnica leži ispod velikog kamena za koji se smatra da je povezan sa raznim astronomskim proračunima i da je verovatno korišćen takođe kao žrtveni oltar.

Pored kolektivne grobnice i hramova u ruševinama Ingaprica se takođe nalazi prostrani otvoreni prostor gde se veliki broj poklonika okupljao na ceremonijama. Ovo verovanje je ostao kao fragment puta Inka, deo mreže koja je nekada povezivala verske i administrativne centre širom Ekvadora, Kolumbije, Perua, Argentine, Bolivije i Čilea. Ostale karakteristike uključuju ceremonijalna kupatila, poljoprivredne terase u vidu stepenastih zemljišta i prostore za skladištenje žitarica.

Ono što čini centar ovog kompleksa je eliptični Hram Sunca, jedini te vrste u carstvu Inka, izgrađen na vrhu drevne ceremonijalne stene Kanarija. Smatra se da je, osim što je bila mesto za rituale, ovaj objekat korišćen za određivanje pravog vremena za zemljoradničke radove i za verske praznike. Najvažniji događaj bio je Inti Rajmi, Festival Sunca, koji se i danas obeležava u Ingapirci svakog juna. Zapanjujuća kamena konstrukcija koja je obeležje gradnje Inka može se ovde u potpunosti ceniti, sa vulkanskim stenama ručno isklesanim tako precizno da malter nije bio neophodan.

Pored hrama u ovom izvanrednom kompleksu se nalazi i Kuća Odabranih u kojoj su kao Device Sunca živele samo najlepše devojke iz susednih sela. Ove devojke su uzete iz svojih porodica još kao deca, učili su ih da plešu, vezuju, tkaju i kuvaju. Njihove dužnosti uključivale su zabavljanje dostojanstvenika Inka koji ih posećuju, pripremanje ceremonijalne hrane, održavanje svete vatre i tkanje odeće za cara i za rituale. Udavale bi se za muškarce koji su visoki činovi kao što su Inke, ugledni vojnici i sveštenici.

Zanimljivo je da se u blizini hrama Sunca nalazi jedan veliki kamen sa 28 rupa različitih veličina, za koji se smatra da je bio lunarni kalendar. Veruje se da su rupe bile ispunjene vodom, koja je govorila o datumu reflektujući mesečevu svetlost različito tokom meseca. Samo nekoliko minuta hoda od hrama nalazi se litica na kojoj se pojavljuje obris džinovskog ljudskog lica koje je poznato kao Cara del Inca, za koje se smatra da je prirodni fenomen.

Nakon provedenih dva sata u kompleksu Ingapirca nastavljamo svoj put ka Gualaceo i Chordeleg selima. Čordeleg (Chordeleg), selo u regionu Azuai, poznato u Južnoj Ameici po svojoj keramici i izuzetnom filigranskom nakitu od srebra i zlata. Ovde možete otkriti kako je ova delikatna tehnika stručno izvedena za pravljenje tako lepih komada zahvaljujući lokalnim zanatlijama u njihovoj radionici.

Hajde da se podsetimo kako se izrađuje filigranski nakit, siguran sam da ste to naučili iz prethodnih modnih priča Gospođe Mame kada vam je pisala o čuvenom nakitu Filevi 1928 iz Severne Makedonije. Filigran je jedna od najlepših je tehnika obrade metala. Ovom tehnikom tokom vekova izrađivan je izuzetno kvalitetan i vredan nakit kao i ukrasni predmeti kojima se i danas rado divimo. Da bi se neki ukrasni predmet ili nakit uradio u ovoj tehnici najčešće se upotrebljava srebrna, zlatna i ređe bakarna žica za komponovanje motiva. Niti žice se savijaju i upleću, međusobno vezuju i tako se formira složeni motiv koji može biti položen na metalnu podlogu ili potpuno slobodan. Od filigranske žice pravili su se krugovi, cvetići, geometrijske šare. Na ovako izrađene predmete ponekad su stavljane i sitne metalne kuglice.

Nakon posete juvelirima, možete istražiti centar Čordelega, šetajući Plaza Central ili Glavnim trgom i svratite u različite zanatske radnje koje ga okružuju, pre nego što krenete u Gualaceo, selo poznato po neverovatnom tekstilu.

Izgubite se u živahnom tempu svakodnevnog života istražujući dve tradicionalne pijace u Gualaceu, gde ćete sigurno biti očarani jarkim bojama i neobičnim dizajnom na ručno tkanim tkaninama koje prodaju lokalci. Uživajte u stvaranju rukotvorina, ako posećujete radionice gde se izrađuje tekstil i potrudite se da vidite različite razboje koje koriste zanatlije. Ovde imate priliku da otkrijete pre-hispansku Ikat tehniku tkanja, koja se često koristi za izradu čuvenih pončoa koji su zastupljenim u ovom andskom regionu!

U narednom postu pisaću vam o najnaseljenijem gradu u Ekvadoru, za koji mnogi kažu da je Bise Pacifika – Gvajakil koji biste trebali posetit, ako se odlučite da posetite ovu neobičnu zemlju u Južnoj Americi. Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog četvrtog specijalnog putopisa u seriji putopisa o Ekvadoru gde smo imali prilike da uživamo u lepoti ove neobične zemlje u Južnoj Americi. Današnji putopis ne bi bio moguć bez nesebične pomoći PRO ECUADOR i Turoperatora Cuenca BesTours u saradnji sa lokalnim partnerima koji su omogućili da osetim duh i lepotu ekvadorske i andske lokalne kulture i tradicije. Naravno kao i uvek potrudio sam se da vam prenesem svoje utiske o ovom neobičnom iskustvu iz Ekvadora.

Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem nove i neobične destinacije na jedan sasvim drugačiji način.

Čast mi je da imam priliku da sarađujem sa brojim kompanijama i privrednim društvima u sektoru turizma i želeo bih još jednom da se zahvalim Turoperatoru Cuenca BesTours na ovoj neverovatnoj avanturi i što su mi omogućili da na jedan sasvim drugačiji način osetim lepote ove neobične ekvadorske i lokalne andske kulture i tradicije.

Kako se vama dopala ova moja priča o Ekvadoru i predstavljanje ruševina Ingapirca, kao i Gualaceo i Chordeleg andskih sela, lokaliteta koji krase jug ove neobične zemlje u Južnoj Americi? Da li ste imali priliku do sada da posetite Ekvador?

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i uvek možete me kontaktirati putem maila ili društvenih mreža, sve adrese možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

U narednim pričama iz Ekvadora otkrićemo neke druge zanimljive znamenitosti koje biste trebali posetiti ako vas put navede u ovu daleku zemlju!

Blogerski pozdrav iz Ekvadora,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane PRO ECUADOR i Turoperatora Cuenca BesTours, kao i drugih lokalnih partnera. Ovaj post predstavlja moju ličnu i iskrenu recenziju doživljaja destinacije.

SHARE THIS POST

Pisma iz Ekvadora: Kuenka, živahni šarmantni kolonijalni dragulj Južne Amerike…

Avanture Putovanja 5 Comments

Dragi moji pustolovi i ljubitelji neobičnih putovanja, dobrodošli u novu seriju putopisa na Mr.M blogu. Novembar mesec će biti posvećen jednoj neobičnoj zemlji u srcu Južne Amerike, zemlja koja je poznata po najkvalitetnijem kakao, bananama i kafi – Ekvador. Na samom početku današnjeg putopisa želeo bih da se zahvalim PRO ECUADOR, Turističkoj Fondaciji Opštine Kuenka, Turoperatoru Cuenca BesTours i Hotelu Cruz del Vado kao i drugim partnerima koji su nesebično podržali moju avanturu u Južnoj Americi. Uz njihovu pomoć su nastali putopisi iz Ekvadora i modne priče koje ćete imati priliku čitati ovog novembra i decembra, a iskreno se nadam da ćete uživati u novoj avanturi.

Ako želite ste kojim slučajem propustili da pročitate prethodne postove putopis i modne priče iz Ekvadora ili želite da se podsetite nekih zanimljivosti, iskoristite priliku da posetite naredne linkove:

  1. Pisma iz Ekvadora: Kito, grad obojen umetnošću i arhitekturom baroka… (Putopis)
  2. Sannino Napoli: Otkrijte pravo italijansko umeće sa bezvremenskim i jedinstvenim stilom…(Modna priča)
  3. Pisma iz Ekvadora: Kito, biser Južne Amerike na sredini sveta… (Putopis)
  4. Brett Johnson: Moda za savremenog muškarca sa istančanim i prefinjenim ukusom… (Modna priča)

Turistička Fondacije Opštine Kuenka je državni organ koji ima misiju da razvija i promoviše Kuenku kao turistički proizvod-destinaciju na kvalitetan način kako na nacionalnom, tako i na međunarodnom nivou. Ova fondacije je prepoznata kao institucija na nacionalnom nivou u upravljenju odgovornim i održivim turizmom, pokazajući da je turizam ključni deo ekonomskog razvoja Kuenke.

Sa druge strane Cuenca BesTours je vodeći turoperator i turistička agencija sa sedištem u Kuenki. Njihov tim je specijalizovan za organizovanje i prilagođavanje kulturnih i avanturističkih tura i aktivnosti za parove, porodice i grupe u Kuenki i Ekvadoru. Sa više od deset godina iskustva, stekli smo reputaciju za pružanje personalizovanih i nezaboravnih iskustava za naše goste. Tim Cuenca BesTours lokalnih stručnjaka za putovanja nastoji da vešto dovede svaki detalj svakog putovanja do savršenstva kako bi stvorili dodatnu vrednost koja iskustvo turista čini jedinstvenim i nezaboravnim.

Kupole Nove katedrale u Kuenki.

Kuenka, zvanično poznata kao Santa Ana de los Rios de Kuenka je ekvadorski grad, prestonica istoimenog kantona i glavni grad provincije Azuaj, kao i njen najveći i najnaseljeniji grad. Kroz grad prolaze reke Tomebamba, Tarki, Janunkaj i Mačangara. Grad se nalazi u centru-jugu međuandskog regiona Ekvadora u koritu reke Paute, na nadmorskoj visini od 2550 metara.

Ovaj grad je dobio svoj epitet „Ekvadorska Atina” zbog svoje neverovatne kolonijalne arhitekture, kulturne raznolikosti, doprinosa ekvadorskoj umetnosti, nauci i pismu, kao i zbog toga što je mesto rođenja mnogih slavnih ličnosti u ekvadorskom društvu. Kuenka ima oko 400.000 stanovnika, što ga čini trećim gradom na listi po broju stanovnika u Ekvadoru, odmah iza Gvajakila i Kita. Grad je jezgro metropolitanske oblasti Kuenka, koju takođe čine obližnji ruralni gradovi i parohije. Ovaj konglomerat je naseljen sa nepunih 800.000 stanovnika, a takođe zauzima treću poziciju među konurbacijama Ekvadora.

Grad je osnovan od strane Gil Ramirez Davalos 12. aprila 1557. godine na ruševinama grada Inka Tomebamba i grada Kanarija Guapondelig, po naređenju vicekralja Perua Andresa Hurtada de Mendose. Tokom dvadesetog veka grad je zadržao svoj rast, promovišući obrazovanje i kulturu, a 1999. godine njegov istorijski centar je proglašen kulturnim nasleđem čovečanstva. To je jedan od najvažnijih administrativnih, ekonomskih, finansijskih i komercijalnih centara Ekvadora. Glavne delatnosti grada su trgovina i industrija, dok je poslednjih godina Kuenka postala međunarodna turistička atrakcija od izuzetne važnosti.

Kako je grad dobio svoje ime? Grad je nazvan Santa Ana de los Rios de Kuenka u čast grada Kuenke u Španiji, rodnog mesta španskog vicekralja Perua Andresa Hurtada de Mendose, koji je poslao gospodina Gila Ramireza Davalosa da osnuje grad i činjenica da je ovo mesto po svojim geografskim karakteristikama veoma slično španskom gradu. Pored toga, ime uključuje i činjenicu da ga prelaze reke: Tomebamba, Tarki, Januncaj i Mačangara. Ostatak imena potiče iz španske tradicije posvećenja novih gradova svecu Katoličke crkve, u ovom slučaju Svetoj Ani (Santa Ana).

Primer republičke arhitekture u istorijskom centru Kuenke.

Koja je istorijska pozadina ovog grada i gde je nastao? Prema brojnim arheološkim i antropološkim ostacima, pronađenim u Čobšiju i Kubilanu, poznato je da prvi stanovnici ovog područja datiraju iz 8060. godine pre nove ere, koji su bili nomadski lovci i sakupljači. Oni su naseljavali ovo područje otprilike do 5580. godine pre nove ere. Nakon tog perioda ljudska naselja nestaju i tek 2000. godine pre nove ere, počinje ponovno naseljavanje ovog područja. Ovaj period se naziva Kulturom Cerro Narrio koja traje od 2000. godine p.n.e. do 500 godine p.n.e., ovaj period mnogi nazivaju Chaullabamba. Ova kultura predstavlja mala naselja organizacije koja odgovara formativnoj kulturi, početnu podelu društvenih klasa, takođe se karakteriše prisustvom poljoprivrede i masovnom proizvodnjom keramike.

Nakon ovog perioda, počinje novi period koji je poznat kao Regionalni razvoj (500. p. C.-500. g. n. e.), razvijaju se kulture Tuncahuana, kao i prve faze faza Tacalshapa (Azuai) i Cashaloma (Canar), faza koje odgovaraju Canari Kulturi. Ovu etapu karakterišu društva sa podelom rada i savršeno hijerarhijska, koriste intenzivnu poljoprivredu i njihova keramika ima određene antropomorfne figure. Najreprezentativnija ova faza je upotreba metala kao što su zlato, srebro i bakar.

U periodu integracije (500. godine – 1500. godine) ovo područje karakterišu osvajanja i savezništva, pa će nuklearni deo kulture Kanarija biti integrisan u diarhiju čiji su glavni gradovi bili Šabalula (Sigsig) i Hatun Kanar (grad Kanar), dok su spoljni delovi teritorije Kanara ostali samo konfederisani nuklearnom delu, zbog čega su bili politički nezavisni. Dinastija Duma je vladala iz glavnog grada Šabalule, ali loza vladara Hatun Kanara nije poznata. Sredinom devetnaestog veka, u kantonima Gualaceo, Čordeleg i Sigsig, pronađeno je niz grobnica, vladara iz Kanarisa, bogatih plemenitim metalima i keramikom, nažalost većina pronađenog je opljačkana i prodata, na sreću Maršal Savil je napisao knjiga o izvađenim komadima, knjiga se zvala „Zlatno blago Sigsiga, Ekvador“, kao i druge knjige koje govore o huakama Čordelega.

Ono što je sada Kuenka bilo je važno državno središte diarhije Kanarija, ova oblast se zvala Guapondelig na kanarskom jeziku, što je značilo „široka ravnica poput neba“ i okarakterisano je poljoprivredom, kao Kanari region nije baš pogodan za ovu praksu, što je Guapondelig učinilo jednim od najvažnijih oblasti Kanarisa.

Manje od pola veka pre dolaska Kastiljana, Inke su posle teške borbe, masakrima osvojile Kanarije i zauzele Guapondelig i okolinu. Inke su zamenile arhitekturu Kanarija svojom, potiskujući Kanarije i zasenile njihova impresivna dostignuća u astronomiji i poljoprivredi. Kao što je bilo uobičajeno za Inke, oni su apsorbovali korisna dostignuća u svojoj kulturi. Promenili su ime grada Guapondelig u Tumipampa ili Tomebamba. Grad je postao poznat kao administrativni centar severnog carstva Inka.

Tomebamba se smatra kandidatom za mitski grad zlata koji su Španci nazvali El Dorado. Španci su mislili da su El Dorado spalili stanovnici nakon što su saznali za španska osvajanja. Uništenje Tomebambe od strane njenih stanovnika pre dolaska Španaca sugeriše da je to moglo biti ono što su Španci zvali El Dorado.

Građanski rat je dobio Atahualpa i dok je išao u Kusko da ratifikuje svoj suverenitet zarobio ga je i ubio Fransisko Pizaro u Kahamarki. Kanari su se, zbog svoje mržnje prema Atahualpi i kao reakcija na masakre koje su počinili Inke prilikom osvajanja, udružili sa Špancima i pomogli, uz učešće drugih etničkih grupa, da poraze i osvoje Carstvo Inka. Sebastijan de Benalkazar, ubeđen od kanarija, otišao je u osvajanje Kita, prošao kroz ruševine Tomebambe i tamo je dobio još pojačanja. Tako je uz pomoć 11.000 kanarija Benalkazar pobedio Ruminjahuija i osvojio Kito.

Kanari zbog smrtnosti izazvane Atahualpom i evropskim bolestima, kao i zbog činjenice da su se godinama borili u korist osvajača, uslovili su da je do 1547. godine, kada je hroničar Pedro Sijesa de Leon prošao kroz Tomebamba, bio jedan čovek za svakih petnaest žena. Isto tako, Sijeza je potvrdio da su kanjari hristijanizovani. Kada je prošao kroz grad i pokrajinu video je ruševine mnogih hramova i palata Inka.

U sadašnjem gradu Kuenka možete videti ostatke njegove prošlosti Inka, kao što je palata Pumapungo.

Kako izgleda Kuenka koju danas poznajemo? Do 2000. godine grad je imao više od 270.000 stanovnika širom kantona i tokom decenije je započeo proces oporavka svog nasleđa, posebno u starom delu grada, a takođe je započet i proces modernizacije. Doznake koje šalju imigranti takođe su imale snažan uticaj, kako pozitivan tako i negativan u gradu, posebno u ruralnom delu.

Tokom narednih godina, Kuenka se takođe konsolidovala kao međunarodna turistička atrakcija. Pored toga, u januaru 2011. godine, Nacionalna skupština Ekvadora proglasila je Kuenku kao najbolji univerzitetski grad.

Katedrala Bezgrešnog začeća (na španskom jeziku: Catedral de la Inmaculada Concepcion), koja se obično naziva Nova katedrala Kuenke (španski: Nueva Catedral de Cuenca) je katedralna crkva u Kuenki. Nalazi se ispred Parka Calderon.

Plan katedrale izradio je Huan Bautista Stiehle, fratar nemačkog porekla koji je stigao u Kuenku iz Alzasa 1873. godine, na predlog biskupa Leona Garida. Saborna crkva je preuzela funkciju obližnje Stare katedrale koja je postala premala. Građevinski radovi započeti su 1885. godine i trajali su skoro jedan vek. Ova zgrada kombinuje mnoge arhitektonske stilove, ali preovladava romanički preporod. Katedrala je nadvišena sa tri džinovske kupole prekrivene upadljivom plavo-belom glaziranom pločicom iz Čehoslovačke. Njegove vitraže izradio je španski umetnik Guillermo Larrazabal.

Njegove kule su skraćene zbog greške u proračunu arhitekte. Da su podignuti na planiranu visinu, temelj ove crkve ne bi mogao da izdrži težinu. Uprkos ogromnoj grešci arhitekte, obris njegovih kupola postao je simbol grada. Fasada mu je izrađena od alabastera i lokalnog mermera, dok je pod obložen ružičastim mermerom, donetim iz Italije. Kada je katedrala prvi put izgrađena, 9.000 od ukupnih 10.000 stanovnika Kuenke moglo je da stane u ovaj verski objekat.

Kripta katedrale se nalazi ispod centralnog broda i ima tri ulaza: jedan kroz Calle Aguirre, drugi kroz Sakristiju i treći u ulici Mariscal Sucre. Oblik ove kripte je oblik dugačke uličice sa pogrebnim svodovima na svakoj strani.

U kripti su sahranjene neke od slavnih ličnosti grada Kuenke kao: Remiđo Krespo Toral, Gral. Antonio Vega, Fraj Visente Solano; kao i biskupi grada: Migel Leon, Manuel Marija Politika, Danijel Ermida, monsinjor Manuel Serano Abad i graditelj katedrale: Luis Antonio Čikaiza. Kripta ima 11 malih mauzoleja, 192 trezora i 210 urni za posmrtne ostatke.

Katedrala u Kuenki ima šest kupola koje se nalaze na predministuri i centralnom brodu. Podijeljeni su na tri uspona i tri najniže razine koji su isprepleteni na njihovoj lokaciji. Sve kupole imaju baterijsku lampu unutra. Tri visoke kupole i jedna niska su prekrivene pločicama, dok ostale održavaju strukturu od cigle. Visoke kupole imaju renesansni stil, najveća je na Cruiseru i ima unutrašnji prečnik od 12 metara i visinu od 53 metra.

Sada ću vas upoznati sa jednom šarmantnom ulicom koja obuhvata suštinu ovog istorijskog ekvadorskog grada. Dok šetate ovom slikovitom ulicom, doživećete putovanje kroz vreme i otputovaćete u prošlost, okruženi kolonijalnom arhitekturom, živopisnom lokalnom kulturom i opipljivim osećajem istorije.

Ulica Santa Ana nije samo turistička atrakcija, to je pravo iskustvo koje prosto čeka da bude otkriveno. Bilo da ste ljubitelj istorije, arhitekture ili jednostavno radoznali putnik, ova ulica ima svakom ponešto da ponudi. Ova uličica krije brojne legendarne tajne prošlosti do današnje moderne privlačnosti, ima mnogo toga za naučiti i istražiti.

Ulica Santa Ana, koja se nalazi u srcu Kuenke, satkana je od istorije koja datira još iz kolonijalne ere. Prvobitno planirana od strane španskih doseljenika, ova šarmantna ulica je tokom vekova bila svedok mnogih značajnih događaja i transformacija u ovom istorijskom gradu u Ekvadoru.

Istorija ulice seže do sredine 16. veka kada su španski doseljenici pomno planirali izgled Kuenke. Ova era je označila početak putovanja ulice Santa Ana kroz istoriju, putovanja koje će je videti kao vitalni deo gradskog kulturnog i arhitektonskog nasleđa.

Ulica Svete Ane u samom srcu Kuenke.

Ulica Santa Ana je osnovana 1557. godine, u skladu sa smernicama za urbanističko planiranje koje je izdao španski kralj Karlo V. Ulica je bila deo napora da se stvori dobro organizovan kolonijalni grad u Novom svetu. Ortogonalni rešetkasti obrazac, obeležje renesansnog urbanističkog planiranja, korišćen je da bi se obezbedio uredan razvoj.

Tokom kolonijalnog perioda, ulica Santa Ana postala je užurbana saobraćajnica, oivičena zgradama u kolonijalnom stilu koje su pokazivale arhitektonsku snagu tog vremena. Mnoge od ovih objekata su i danas prisutni, kao verni svedoci istorije. Značajne zgrade iz ovog perioda uključuju Staru katedralu i Guvernerov dom, a obe su vrhunski primeri kolonijalne arhitekture.

Kako kao turista možete posetiti znamenitosti u Kuenki? Za obilazak Kuenka možete koristiti gradski prevoz, taksi ili čak i po centralnom delu grada možete obići znamenitosti peške. Kuenka je grad veoma pogodan za bicikliste. Postoje sjajne biciklističke staze duž Rio Tomebamba, i četvrtkom uveče dvočasovna vožnja biciklom kroz grad koja kreće u 20 časova iz Parka de la Madre. Bicikli se mogu lako iznajmiti u hostelu Mallki ili u kafeu Casa do Brasil.

Ako želite da upoznate srce Kuenke, trebali biste da posetite Park Abdon Kalderon, poznatiji kao Abdon Kalderon Major Park, a od ranije poznat i kao Plaza Republica ili Plaza de Armas. Oko parka se nalazi crkva El Sagrario, poznatija kao Stara katedrala i crkva Bezgrešnog začeća ili Nova katedrala. Tu su i zgrade Vlade, Opštine, Stara Bogoslovija i Palata Pokrajinskog suda pravde. Nalazi se između ulica Beninjo Malo, Mariskal Sukre, Luisa Kordera i Simona Bolivara. Vlada Eloja Alfara je parku dala ime Plaza Luis Vargas Tores, ali je kasnije tokom 1920. godine promenjeno u Abdon Kalderon.

U parku se nalazi kružna raskrsnica, spomenik Abdonu Kalderonu koji je svečano otvoren 24. maja 1931. godine i ima četiri polucikla. Park je danas postao centar raznih događaja od značaja za grad, kao što je Corpus Christi ili komemoracija nezavisnosti Kuenke.

Šta biste trebali posetiti u ovom šarmantnom gradu? Postoje brojne znamenistosti u Kuenki koje bi svaki turista trebao posetiti, neke od njih se nalaze u samom gradu, dok se neke važne znamenitosti nalaze van grada.

Ingapirca – Najznačajnije severne ruševine bivšeg Carstva Inka koje se nalaze na UNESCO-voj listi svetske baštine u Ekvadoru, spajajući kulture Inka i Kanara. Ovo je moj predlog za fantastičan jednodnevni izlet koji možete organizovati sa Cuenca BesTours. Ja sam imao priliku da posetim ove ruševine, ali više o njima ću vam pisati u narednom blog postu.

Baños – Prelepo mesto nedaleko od Kuenke, ovo mesto ne treba mešati sa Banosom koji se nalazi provinciji Tungurahua, grad koji se nalazi na samom ulazu u prašumu. U ovom mestu nedaleko od Kuenke postoje termalne kupke dostupne u hotelskom kompleksu koji uključuje nekoliko toplih bazena na 36 stepeni celzijusa i turska kupatila. Mnogi ljudi dolaze ovde da se opuste u toplim saunama, plivaju u toploj ili hladnoj vodi bazena i opuste se sa porodicom i prijateljima. Najnoviji dodatak termalnim odmaralištima je prelepa Piedra de Agua . Samo 40 minuta udaljen od centra Kuenke.

Turi – Odličan vidikovac na kojem možete uživati u pogledu na Kuenku koji se nalazi južno od grada. Ima odličan pogled na grad i danju i noću.

Baranko – Reka Tomebamba (jedna od četiri reke Kuenke) protiče kroz srce grada, stvarajući područje reke poznato kao Baranko. Sama šetnja je lepa, sa popločanim stazama sa obe strane povezanih brojnim mostovima. Stepenice vode uz strme obale u stariji deo grada na severnoj strani, povezujući se sa restoranima i klubovima Calle Larga. Puente Roto, bukvalno ‘Slomljeni most’, takođe se nalazi na severnoj strani i popularno je mesto okupljanja. Razni klubovi, barovi, tržni centar i Park de la Madre poređani su duž južne strane.

El Sagrario („stara katedrala“) – Gradnja ovog verskog objekta je započeta 1557. godine. Danas se više ne koristi kao crkva i pretvorena je u muzej. Nedavno je završen projekat restauracije i originalna boja i stari murali sada se mogu videti u određenim delovima.

Museo del Banco Central i Pumapungo – Sjajan muzej sa etnografskim odeljcima (posebno zanimljiv odeljak o Šuaru plemenu i smežuranim glavama) i starim ekvadorskim novcem uuz dobro objašnjenje istorije, doduše samo na španskom jeziku. Pumapungo je stara lokacija odmah iza muzeja koja zahteva malo mašte.

Zoološki vrt Amaru – Zoološki vrt, a takođe i mesto gde borave spašene životinje, kao i one koje su na rehabilitaciji. Ovo je veoma zabavno mesto sa ogromnim brojem životinja iz Ekvadora, Južne Amerike i Amerike. Njihov tim je spasio životinje poput lavova, fazana i krokodila. Veoma je zeleno i možete na kvalitetan i zanimljiv način da ispunite svoje vreme jer izgleda kao da planinarite duž planine u velikom šumarku eukaliptusa.

Ako imate viška vremena toplo vam preporučujem da posetite muzej čuvenih “Panama” šešira – Museo del Sombrero de Paja Toquilla. Panama šeširi ne vode svoje pravo originalno poreklo iz Paname, to su ekvadorski šeširi. Verujem da se onda svima nama javlja pitanje na koji način su dobili ovo ime? Jedna od legendi glasi da je panamski šešir dobio ime ranih 1900-ih godina kada su radnici u Panamskom kanalu nosili ove šešire dok su radili na izgradnji kanala.

Ovi šeširi su napravljeni od prirodnog vlakna zvanog Paia Tokuilla, biljke nalik palmi koja može da raste samo na velikim nadmorskim visinama, domoroci u Andima su ove šešire nosili hiljadama godina unazad. Pored Paia Tokuilla, stanovnici Anda koriste Carludovica Palmata, drugu vrstu andske slame za svoje panamske šešire.

Prva fabrika panamskih šešira otvorena je u Kuenki 1836. godine kada je došlo do povećanja potražnje za ovim šeširima. Ovi lagani šeširi sa ivicama su zaisra dobri za zaštitu očiju i lica od sunca. Nekoliko godina kasnije, tačnije 1855. godine panamski šeširi su privukli pažnju sveta kada su se pojavili na Svetskom sajmu u Parizu. Događaj koji je pretvorio ovaj šešir i načinio ga legendarnim je trenutak kada ga je predsednik Ruzvelt nosio dok je pregledao Panamski kanal 1904. godine, konačno je postao vrtoglavo poznat i zvanično se našao na listi vredne ekvadorske robe za izvoz.

Casa Paredes Roldan je kuća koja se nalazi na reci Tomebamba i danas je lokacija Muzeja panamskih šešira – Museo del Sombrero de Paja Toquilla. To je takođe mesto gde je 1942. godine osnovana Fabrika šešira Barranco.

Šeširi se i dan danas ručno izrađuju. U muzeju je dostupna demonstracija izrade šešira uživo. Možete kupiti šešir prikazan u prodavnici ili naručiti panama šešir po meri. Postoji različitih vrsta kvaliteta šešira od bazičnih jeftinih verzija koje su dobre kao suvenir do šešira srednjeg kvaliteta izrade (semi-fine kvalitet) i deluxe fine. Cena ovih šešira može da varira od 40-tak američkih dolara za najjeftiniji šešir pa do nekoliko stotina do nekoliko hiljada američkih dolara ako želite da u svojoj kolekciji šešira imate neki zaista poseban i kvalitetan panamski šešir.

Kada završite posetu ovom zanimljivom muzeju šešira, toplo vam savetujem da se uputite u obližnju pijacu gde ćete uživati u bogatoj i raznovrsnoj ponudi egzotičnog voća i povrća koje nemamo prilike da vidimo u Srbiji, našem regionu ili u Evropi.

Jedna od najboljih stvari u Kuenki je poseta tradicionalnom ekvadorskoj pijaci. Jedna od najautentičnijih pijaca u celom gradu je Mercado 10 de Agosto. Ova užurbana pijaca Kuenka je odredište domaćina iz okolnih sela, a meštani Kuenke vole da kupuju sveže povrće i voće sa polja, meso od svog omiljenog lokalnog mesara ili da kupe prelepo cveće. Ne samo da postoje neverovatni štandovi sa proizvodima, već ovde pronaći i nekoliko neobičnih usluga.

Ljudi u Ekvadoru čvrsto veruju u narodnu biljnu medicinu i na pijacama možete pronaći žene koje se profesionalno bave lečenje pomoću biljaka i to je pravi doživljaj da vidite i prisustvujete procesu lečenja na pijaci gde žene u poznijim godinama blagim pokretima biljakama dodiruju deo tela gde imate problem. Pored toga, imaju brojne tinkture, biljne mešavine i čajeve koje mogu izlečiti različite medicinske probleme. Ovo je zaista posebno iskustvo i moram priznati da to nisam imao prilike videti u drugim krajevima sveta. Zbog poštovanja prema ljudima koji su zbog svog problema došli na javno mesto zbog lečenja nisam želeo da slikam ili snimam isceljiteljski proces kod brojnih travarki na ovoj čuvenoj pijaci.

Pored bogate i izvrsne ponude voća, povrća, biljaka, mesa i cveća, na ovoj neobičnoj pijaci možete pronaći i kakao, kao i slatkiše koji se prave u Ekvadoru. Moram priznati da su slatkiši u Ekvadoru zdraviji jer se većina njih ručno pravi i koriste se lokalni proizvodi. Samo pokušajte da zamislite da možete kupiti čokoladne kuglice koje su ručno pravljene od kvalitetnog 70% kakaa. Cene su zaista pristupačne za ovakvu vrstu proizvoda i prosečno se kreće između 6 i 8 američkih dolara za pakovanje od 500g do 1kg.

Nakon 10 godina rada na Mr.M blogu, bio sam u prilici da posetim razne krajeve sveta i da se upoznam sa brojnim kulturama. Uvek se iznova fasciniram kada proširim svoje vidike i shvatim koliko sam zaista jedan srećan i bogat čovek u duši koji je uspeo da spozna lepotu različitih kultura. Ovo iskustvo u Kuenki, kao i u Ekvadoru uopšte mi je zaista impresivno i neverovatno.

Kuenka je zaista jedan neobičan i šarmantan gradić koji svojom arhitekturom, uzbudljivom istorijom impresionira turiste. Lokalci su izuzetno srdačni i ljubazni, nema ko me nije ponudio da probam njihove proizvode i takvu toplinu dočeka i istinskog gostoprimstva možete samo osetiti u Južnoj Americi.

Nacionalni park El Kahas je nacionalni park u visoravni Ekvadora, nalazi se oko 30 km zapadno od Kuenke. Područje od 285,44 km2 se nalazi između 3100m i 4450m nadmorske visine karakteriše paramo vegetacija na nazubljenom pejzažu brda i dolina. Proglašen je nacionalnim parkom 5. novembra 1996. godine.

Kako je ovaj nacionalni park dobio svoje ime? Ime „Cajas“ potiče od reči „cassa“ na kvičuanskom jeziku, što znači „kapija u snežne planine“ ili “caka” (Kuichua: hladno). Takođe je povezan sa španskom rečju “cajas” (kutije).

Park je poznat po svom neravnom reljefnom terenu koji karakteriše pejzaže koje karakterišu doline smeštene između planina i brda. Park se nalazi na nadmorskoj visini preko 3100 m, što rezultira vegetacijom tundre koja pokriva ovo područje.

Vegetacija tundre je dominantna vrsta flore; međutim, postoji prisustvo oblačnih šuma i višegodišnjih visokoplaninskih šuma koje prate reke u nižim kotama. Drvo Polilepis, takođe nazvano Papirno drvo, je zimzeleno sa kratkim, gustim listovima, jedna je od vrsta flore po kojoj je ovaj nacionalni park poznat.

Jezera i lagune su raštrkane po granicama parka, što ih čini uobičajenim susretima za posetioce koji istražuju nacionalni park. Luspa je glacijalno jezero i najveće je od skoro 700 vodenih površina raspoređenih među dolinama.

Park se prostire preko kontinentalne podele, što znači da dve reke teku na zapad prema Tihom okeanu, a dve na istok prema reci Amazon i u reku. Kombinovana staništa ustupaju mesto raznim vrstama divljih životinja.

Ovde se mogu videti popularne vrste divljih životinja poput planinski vuk, lisica, tvor, jelen, lama i druge. Park je takođe poznat po tome što je dom i ugroženim endemskim vrstama ptica. Južnoamerički kondor i Curikuinga su dva velika grabljivica koja su podložna izumiranju iz Ekvadora. Džinovski kolibri je još jedno viđenje među vrstama ptica koje daje nadu.

Dos Chorreras je rođen iz inspiracije prirode, strasti prema gostoprimstvu i harmonije između prirode i poštovanju očuvanja okoline. Kompleks rustikalnih bungalove, dizajniranih za udobnost i blagostanje, nalazi se na samo 4 km od srca Nacionalnog parka Cajas. Dos Choreras je stabilna, efikasna, bezbedna kompanija posvećena održivosti i zajednici. Njih posvećeni tim se trudi da ispuni očekivanja svojih gostiju kako bi njihov boravak bio nezaboravan.

Hotel Hacienda Hosteria Dos Chorreras sa restoranom, barom i vrtom nudi smeštaj sa panoramskim pogledom na planine i besplatnim WiFi internetom. Istorijski centar Kuenke udaljen je 30 minuta vožnje.

Hacienda Hosteria Dos Chorreras ima sobe i bungalove sa sopstvenim kupatilom, LCD satelitskim TV-om i prostorom za sedenje. Postoji 24-časovna recepcija koja može organizovati usluge pranja veša i iznajmljivanje bicikala. Gosti mogu uživati u aktivnostima u okolini kao što su pecanje, vožnja kanuom i jahanje.

Ono što je mene oduševilo u ovom kompleksu je Chocolateria koja se nalazi u sklopu kompleksa gostionice Dos Chorreras je magično mesto, koje vam omogućava da osvežite ne samo telo već i dušu. Sve sa njihovog menija deluje prilično ukusno, usluga je veoma dobra, a sam objekat je prepun gostiju jer je ovo mesto baš posećeno.

Ovde možete kupiti brojne zanimljive suvenire, slatkiše, kafu, suhomesnate proizvode i sireve. Cene su prilagođene turističkom mestu i tokom moje posete ovaj kompleks je bio izuzetno posećen i bila je velika gužva. Dopada mi se usluga njihovog restorana, usluga je kvalitetna i brza, a hrana je bila ukusna.

Za kraj ovog putopisa želeo bih da vam dam iskrenu preporuku i recenziju za hotel u kojem možete boraviti u Kuenki. Tokom putovanja svima nama je vrlo važan hotel gde odsedamo, jer je hotel naš dom na novoj destinaciji i zbog toga je vrlo važno odabrati dobar hotel na svakoj destinaciji. Tokom mog boravka u Kuenka, moj hotel Cruz del Vado je bio moj dom koji krasi stil, udobnost i lepa atmosfera u starom srcu Kuenke.

Hotel Cruz del Vado je uvek bio zgrada puna istorije, umetnosti i kulture. Smešten u jednom od prvih gradskih četvrti u neposrednoj blizini spomenika Kruz del Vado, istoimeni hotel je mukotrpno intervenisan spojem tradicionalnih i modernih građevinskih tehnika, čuvajući suštinu i istoriju ovog kulturnog nasleđa. Fasada hotela je u potpunosti obložena ružičastim mermerom uvezenim iz Italije, neospornim simbolom luksuznog načina života iz perioda u kojem je izgrađen.

Njegov enterijer je takođe pun jedinstvenih detalja zbog svog republikanskog stila i uticaja francuske arhitekture. Prvobitno, ova nekretnina je bila dom prvih novina Kuenke El Mercurio i ranije je bila poznata kao „Palacio de El Mercurio“. Na fasadi, iznad glavnog ulaza, nosi ploču u čast proslavljenog novinara iz Kuenke, Federika Proanja za kojeg se i danas smatra da je najbolji iz Ekvadora, ultrakonzervativca i šampiona liberalizma u regionu kojeg je prognao predsednik Garsija Moreno .

Menadžment hotela je tokom 2014. godine sklopio ugovor sa porodicom arhitekata Ljoret, poznatim po renoviranju i oporavku patrimonijalnih nekretnina u Kuenki, Art Hotels Ecuador je ugovorio da započne planiranja za projekat rehabilitacije kako bi imovina, koja je od tada pretvorena u objekat za iznajmljivanje, bila služe za rad vrhunskog butik hotela.

Ovaj hotel nudi bogat sadržaj usluga i 26 soba su pravi odraz luksuznog gostoprimstva. Objekat nudi sve usluge koje se očekuju od butik hotela ove kategorije. Sve do poslednjeg sprata gde se nalazi restoran i bar na krovu poznati po tome što imaju najbolji pogled na grad i odličnu kuhinju. Tim Hotela Cruz del Vado je ostao veran konceptu brenda, kao i njihova motivacija da pronađu i restauriraju zgrade od istorijskog značaja, skrećući pažnju i reaktivirajući kultne lokacije i tradicionalna naselja Ekvadora.

Sobe hotela Cruz del Vado održavaju tradicionalnu tehniku gradnje Kuenke sa zidovima od bahrekuea i krase ih elementi odabrani iz uzvišene kolekcije ekskluzivnih umetničkih dela koji su savršeno upareni sa finim detaljima kao što su ručno izrezbarena uzglavlja kreveta koje su napravili vešti majstori. Ja sam imao priliku da boravim u luksuznom apartmanu sa balkonom i đakuzijem.

Sve prostrane luksuzne sobe hotela Cruz del Vado imaju pristup privilegovanom pogledu na reku Tomebamba i moderan deo grada. Visoki plafoni su ispunjeni visokim zidovima od cigle, koji čine deo ekskluzivnog dekora kojem se može diviti tokom kupanja u đakuziju, savršen detalj za svaki boravak. Svi tipovi kreveta se sastoje od plišanog dušeka sa jastukom koji je razvio Simmons ekskluzivno za Art Hotels Ecuador. Ekskluzivna ekvadorska organska linija AromaVida kupatilskih proizvoda pomažu u podmlađivanju tela i duše. U ovom hotelu uvek možete računati na moderno sopstveno kupatilo sa tuš kabinom i tušem sa kišnim tušem u kojem imate bade mantile i papuče koje vas prosto mame da se opustite.

Svaka soba za goste takođe uključuje iHome dvostruko punjenje (priključna stanica za brzo punjene i USB port), budilnik/radio i pristup mnogim međunarodnim kanalima preko DIRECTV-a sa kristalno jasnim kvalitetom slike na 40” televizorima za savršeno gostoprimstvo, štedeći 30% više energije od konvencionalnih televizora. U ormaru se nalazi sef, a ono što je najvažnije da znate da je Wi-Fi uvek besplatan u bilo kom objektu Art Hotels Ecuador grupe hotela.

Želeo bih da se posebno zahvalim osoblju hotela Cruz del Vado na toploj dobrodošlici i što su me ugostili u svom hotelu. Boravak u njihovom hotelu je bio izuzetan, neponovljivo iskustvo koje ću pamtiti!

U narednom postu pisaću vam o drugim zanimljivim lokalitetima koji se nalaze u neposrednoj blizini Kuenke koje biste trebali posetit, ako se odlučite da provedete u ovom delu Ekvadora neko vreme. Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog trećeg specijalnog putopisa u seriji putopisa o Ekvadoru gde smo imali prilike da uživamo u lepoti ove neobične zemlje u Južnoj Americi. Današnji putopis ne bi bio moguć bez nesebične pomoći PRO ECUADOR, Turističkoj Fondaciji Opštine Kuenka, Turoperatoru Cuenca BesTours i Hotelu Cruz del Vado u saradnji sa lokalnim partnerima koji su omogućili da osetim duh i lepotu ekvadorske kulture i tradicije. Naravno kao i uvek potrudio sam se da vam prenesem svoje utiske o ovom neobičnom iskustvu iz Ekvadora.

Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem nove i neobične destinacije na jedan sasvim drugačiji način.

Čast mi je da imam priliku da sarađujem sa brojim kompanijama i privrednicima u sektoru turizma i želeo bih još jednom da se zahvalim Turističkoj Fondaciji Opštine Kuenka na ovoj neverovatnoj avanturi i što su mi omogućili da na jedan sasvim drugačiji način osetim lepote ove neobične ekvadorske kulture.

Kako se vama dopala ova moja priča o Ekvadoru i predstavljanje Kuenke koja krasi jug ove neobične zemlje u Južnoj Americi? Da li ste imali priliku do sada da posetite Ekvador?

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i uvek možete me kontaktirati putem maila ili društvenih mreža, sve adrese možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

U narednim pričama iz Ekvadora otkrićemo neke druge zanimljive znamenitosti koje biste trebali posetiti ako vas put navede u ovu daleku zemlju!

Blogerski pozdrav iz Kuenke,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane PRO ECUADOR, Turističkoj Fondaciji Opštine Kuenka, Turoperatoru Cuenca BesTours i Hotelu Cruz del Vado kao i drugih lokalnih partnera. Ovaj post predstavlja moju ličnu i iskrenu recenziju doživljaja destinacije.

SHARE THIS POST

Pisma iz Ekvadora: Kito, biser Južne Amerike na sredini sveta…

Avanture Putovanja 6 Comments

Dragi moji pustolovi i ljubitelji neobičnih putovanja, dobrodošli u novu seriju putopisa na Mr.M blogu. Novembar mesec će biti posvećen jednoj neobičnoj zemlji u srcu Južne Amerike, zemlja koja je poznata po najkvalitetnijem kakao, bananama i kafi – Ekvador. Na samom početku današnjeg putopisa želeo bih da se zahvalim PRO ECUADOR, turističkoj organizaciji grada Kita – Visit Quito, holandskoj nacionalnoj avio kompaniji KLM, kao i drugim partnerima koji su nesebično podržali moju avanturu u Južnoj Americi. Uz njihovu pomoć su nastali putopisi iz Ekvadora i modne priče koje ćete imati priliku čitati ovog novembra i decembra, a iskreno se nadam da ćete uživati u novoj avanturi.

Ako želite ste kojim slučajem propustili da pročitate prethodne postove putopis i modnu priču iz Ekvadora ili želite da se podsetite nekih zanimljivosti, iskoristite priliku da posetite naredne linkove:

  1. Pisma iz Ekvadora: Kito, grad obojen umetnošću i arhitekturom baroka… (Putopis)
  2. Sannino Napoli: Otkrijte pravo italijansko umeće sa bezvremenskim i jedinstvenim stilom… (Modna priča)

Tokom putovanja svima nama je vrlo važan hotel gde odsedamo, jer je hotel naš dom na novoj destinaciji i zbog toga je vrlo važno odabrati dobar hotel na svakoj destinaciji. Tokom mog boravka u prestonici Ekvadora, moj hotel Patio Andaluz je bio moj dom koji krasi stil, udobnost i lepa atmosfera u starom srcu Kita.

Hotel Patio Andaluz je elegantan butik hotel smešten u kući u kolonijalnom stilu s kraja 16. veka, nacionalnom spomeniku čiji zidovi kriju vekove istorije i umetnosti sa izuzetnom arhitekturom koju krase veliki lukovi i unutrašnjim dvorištima ispunjenim svetlim i šarenim baštama. Zbog svih ovih neobičnih detalja ovaj hotel poseduje šarm i pruža prijatnu atmosferu za sve goste i posetioce. Restoran Rincon de Cantuna, unutar svog glavnog dvorišta, nudi odlične opcije ekvadorskih i internacionalnih jela.

Hotel Patio Andaluz ima izuzetnu lokaciju u srcu Kita na samo 150 metara od Glavnog trga poznatog i kao Trg nezavisnosti, nekoliko minuta hoda do najpoznatije crkve i trga San Franciska i na 5 minuta hoda do crkve la Compania i njene impresivne zlatne unutrašnjosti i između ostalih mesta od velikog značaja u kolonijalnom starom delu Kita, kao što su muzeji, crkve i brojna istorijska mesta.

Hotel je prostran i u svakom holu hotela nalaze se dnevne sobe i prostori za opuštanje, uživanje u piću i divljenje svim ukrasnim komadima, biljkama i arhitektonskim detaljima koji daju toplinu hotelu i pružaju osećaj kao da ste kod svoje kuće. Čitaonica Guaiasamin ima širok izbor literature i poseduje stacionar za tople napitke kafu i čaj. Ova divna čitaonica je ukrašena slikama poznatog ekvadorskog slikara Osvalda Guaiasamina.

Osećajte se kao kod kuće u jednoj od 32 klimatizovane sobe koje sadrže LED televizore. Besplatan WiFi internet će vas održavati povezanim sa porodicom, prijateljima i svetom, a kablovska televizija je dostupna za vašu zabavu i upoznavanje ekvadorske kulture i lokalnog svakodnevnog života. Sva kupatila poseduju tuš i imaju sve potrebne toaletne potrepštine i fen za kosu.

Ja sam bio smešten Superior Premium sobi koja ima pogled koji prosto oduzima dah jer možete da vidite ceo stari deo Kita kao na dlanu. Smeštena na 4. spratu, sa spektakularnim pogledom na istorijski centar Kita, poseduje francuski kraljevski ležaj dimezija 2m x 2m, kablovske kanale na 32-inčnom LCD televizoju i klima uređaj. Pored klima uređaja u hotelu su dostupni prenosna grejna tela koji vas mogu ugrejati tokom vašeg boravka ako su spoljne temperature niže nego inače.

Želeo bih da se posebno zahvalim osoblju hotela Patio Andaluz na toploj dobrodošlici i što su me ugostili u svom hotelu. Boravak u njihovom hotelu je bio izuzetan, neponovljivo iskustvo koje ću pamtiti!

Danas nastavljamo sa upoznavanjem prestonice Ekvadora i preporukama koja mesta biste trebali posetiti tokom boravka u ovom šarmantnom biseru Južne Amerike koji se nalazi na samoj “sredini sveta”.

Današnje upoznavanje Kita započinjemo sa najpoznatijom katedralom u Kitu koju sam imao prilike da vidim svakog jutra iz moje sobe – Bazilika Nacionalnog Zaveta. Ova bazilika je takođe poznata kao Bazilika Posvećenja Isusa ili Bazilika San Huan (po delu grada u kojem se nalazi) ili jednostavno La Bazilika. Ova bazilika je neogotska verska građevina u istorijskom centru Kita. Zbog svojih dimenzija i stila smatran je najvećim neogotičkim hramom u Americi. Pored toga što je bio najviši verski hram u Latinskoj Americi do 2017. godine, kada je izgrađena bazilika Katedrala Gospe od Ružarija u Manisalesu.

Bazilika Nacionalnog Zaveta proizašla je iz ideje da se izgradi spomenik kao večno sećanje na posvećenje Republike Ekvador Presvetom Srcu Isusovom, koji je predložio otac Hulio Matovele, poslanik Republike 1883. godine.

Projekat je u Francuskoj ugovorio francuski arhitekta Emilio Tarlier, koji je već imao iskustva u sličnim konstrukcijama u Španiji, Francuskoj i Engleskoj koji je inspirisan pariskom katedralom Notr Dam, napravio planove između 1890. i 1896. godine. Predsednik Luis Kordero Krespo izdao dekret o početku rada 23. jula 1883. godine, iako je u praksi izvršeno za vreme predsednika Hose Marije Plasido Kamanje, koji je dekret ratifikovao 5. marta 1884. godine.

Izgradnja objekta je prvobitno bila planirana u sektoru El Belen, severno od parka La Alameda, za koji je 1884. godine Konvencija predvidela kupovinu zemljišta koje se nalazi na ovom području, ali je nakon preliminarnih studija utvrđeno da tlo nije pogodno da se izgradi objekat željene veličine i da bi izgradnja na tom mestu zahtevala izuzetno velike troškove. Tada se odlučuje da se promeni lokacija izgradnje, sugeriše se peti deo porodice Hurtado, smešten u podnožju brda San Huan, čije zemljište je bilo dovoljno čvrsto da izdrži težinu ovog verskog objekta.

Tokom izgradnje bazilike, primale su se donacije od vernika koji su davali novac, učestvovali u izgradnji ili davali građevinski materijal u zamenu za urezivanje njihovih imena na kamenu. Država je 1895. godine uvela porez na kupovinu soli za nastavak gradnje.

Nekoliko godina kasnije, 1901. godine otac Matovele sa svojom zajednicom oblatskih misionara preuzeo je izgradnju na zahtev nadbiskupa Pedra Rafaela Gonzalesa Kalista i zvanično 10. jula 1892. godine položen je prvi kamen. Od 1892. do 1909. podignuta je kapela Srca Marijina.

Iako još nedostaju ukrasni detalji, može se reći da je ovaj verski objekat, kako je danas poznata, završena 1924. godine, kada su u centralnom delu počele da se služe mise i zvona na kulama. Određena narodna verovanja kažu da će onog dana kada bazilika bude završena, doći kraj sveta ili će Republika Ekvador nestati kao slobodna i suverena država.

Baziliku je blagoslovio papa Jovan Pavle II 30. januara 1985. godine, iako je zvanično osveštana i svečano otvorena 12. jula 1988. godine.

Bazilika nacionalnog zaveta je najvažnije delo ekvadorske neogotičke arhitekture i jedno od najreprezentativnijih na američkom kontinentu, a ujedno i najveći verski objekat u zemljama Novog sveta. Zbog svoje strukture i stila poredi se sa dve velike katedrale širom sveta: Katedralom Svetog Patrika (Njujork) i Katedralom Notr Dam (Pariz).

Centralni deo katedrale (brod) je dugačak 140 metara, širok 35 metara i visok 30 metara, pored 74 metra visine u transeptu. Dve prednje kule su visoke po 115 metara.

Katedrala ima sedam ulaza, tri na fasadi i četiri sa strane. Čvrsta podzemna javna kripta, sa svojevrsnom kapelom istih karakteristika. Takođe ima elegantan i nacionalni panteon gde počivaju ostaci nekoliko šefova država.

Smešten ispod bazilike, sa pristupom sa zapadne strane, nalazi se Nacionalni panteon šefova država Ekvadora, iako nisu svi sahranjeni na ovom mestu, već samo četiri:

  • Andres F. Cordoba (1892-1983)
  • Kamilo Ponce Enrikez (1912-1976)
  • Marijano Suarez Veintimila (1897-1980)
  • Antonio Flores Hihon (1833-1915)

Izgradnja ovog panteona je u skladu sa posetom oca Matovelea Kraljevskoj kripti manastira El Eskorijal, gde počivaju ostaci kraljeva, kraljica i beba Španije, a započeta je pet godina nakon hrama, a završio je otac Rigoberto Correa.

Kripta se sastoji od 50 francuskih mermernih grobnica za tela i 150 za urne, sve sa nadgrobnim spomenicima sa zlatnim štitom Ekvadora. Od 2002. godine postoji ceremonija kojom se obezbeđuje večni počinak posmrtnih ostataka šefova države u ovom mestu, osim ako umrli ili njegovi naslednici imaju izričitu volju da ga sahrane na drugom mestu.

Nakon Katedrale, moj savet vam je da posetite Zaštitnicu Grada Kita koju možete videti apsolutno iz svakog dela Kita – Bogorodica od El Panesila. Zaštitnica grada je poznata i kao Devica od Kita zbog naziva skulpture po kojoj je inspirisana. Nalazi se na vrhu brda El Panesiljo, neobičnog uzvišenja u obliku malog hleba koji se nalazi u srcu grada i služi kao pozadina istorijskom centru.

Visoka 41 metar, ako se doda baza, to je najviša statua u Ekvadoru i jedna od najviših u Južnoj Americi, nadmašujući čak i čuvenog Hrista Iskupitelja u gradu Rio de Žaneiru. To je ujedno i najviša aluminijumska skulptura na planeti.

Kada je postavljena statua Bogorodice, drevno brdo El Panesiljo, koje se tradicionalno vezuje za starosedelačku kulturu, dobilo je katoličke verske konotacije, zbog čega se tokom božićne sezone postavljaju džinovske svetleće jaslice i održava se tradicionalna Božićna devetnica.

Kao turističko mesto, Bogorodica od El Panesilja postala je jedna od glavnih turističkih atrakcija grada Kita, na koju možete dobiti privilegovani pogled od 180 stepeni sa vidikovca. Fotografije u podnožju spomenika su jedan od najpopularnijih suvenira koje domaći i strani turisti nose sa sobom.

Ekvadorski film Iza leđa (2011) koristio je ikonografiju spomenika za svoje promotivne postere, iako ga predstavljaju gola leđa žene koja se pretvara da je devica leđima okrenuta prema jugu grada, gde se radnja odvija. Zanimljibo je da se u filmu Dokaz života (2000), sa Raselom Krouom i Meg Rajan, koristi snimak ovog spomenika iz vazduha na kraju filma. Takođe, majice ekvadorske kompanije Makueno koristile su skulpturu Bogorodice je u svom dizajnu.

Pogled sa vidikovca je zaista veličanstven i ovo je zaista za mene bilo jedno neverovatno iskustvo.

Pored mnogih prirodnih bogatstava i zapanjujućeg varijeteta voća i povrća, Ekvador poznat je i po Aveniji vulkana – čak 61 vulkan nalazi se u ovoj zemlji, od kojih je 12, sa čak šest aktivnih, u glavnom gradu.

Ekvador je jedna od najmanjih zemalja u Americi. Leži i na Južnoj i Severnoj hemisferi i podeljen je Ekvatorom po kome je i dobio ime. Graniči se sa Kolumbijom i Peruom, a sa Zapadne strane izlazi na Tihi okean. Zašto se smatra da je Kito biser Južne Amerike na sredini sveta?

Ciudad Mitad del Mundo (Grad u sredini sveta) je zemljište u vlasništvu prefekture provincije Pičinča, Ekvador. Nalazi se oko 26 km severno od centra Kita. Teren sadrži Spomenik Ekvatoru, koji naglašava tačnu lokaciju Ekvatora i obeležava sećanje na francusko-špansku geodetsku misiju iz osamnaestog veka koja je odredila njegovu približnu lokaciju. Ovde se takođe nalazi Etnografski muzej Srednje zemlje, muzej o etnografiji starosedelačkog naroda Ekvadora.

Spomenik visok 30 metara izgradjen je između 1979. i 1982. godine od strane arhitekte i izvođača radova Alfredo Fabijan Paez sa Karlosom Mančenom predsednikom Saveta provincije Pičinče da zameni stariji, manji spomenik koji je izgradila Vlada Ekvadora pod upravom geografa Luisa Tufinja 1936. godine. Spomenik je izrađena je od gvožđa i betona i obložen tesanim i uglačanim andezitnim kamenom. Spomenik je podignut u znak sećanja na prvu geodetsku misiju Francuske akademije nauka, koju su predvodili Luj Goden, Pjer Buger i Šarl Mari de La Kondamin, koji su 1736. godine sproveli eksperimente za testiranje spljoštenosti na polovima i dokazivanjima oblika Zemlje, upoređivanjem udaljenosti između meridijana stepena u ekvatorijalnoj zoni sa drugim nivoom izmerenim u Švedskoj. Stariji spomenik je premešten 7 km u mali grad u blizini koji se zove Kalakali.

Intinan Muzej se nalazi odmah izvan Kita, odmah pored spomenika Mitad del Mundo. Većina ljudi zna da je ekvatorska linija Mitada del Munda malo udaljena. Intinan ima svoj marker i bliže je pravom mestu.

Pored mogućnosti za pravljenje odličnih fotografija, ovaj muzej nudi i odličnu zabavu uz brojne eksperimente! Ovo je odlično mesto za putnike sa decom koja žele da nauče nešto novo. Obilazak ovog muzeja možete obaviti sa vodičem na španskom ili engleskom je uključen u cenu karte.

Iako postoji samo nekoliko stvarnih eksponata, ovaj muzej je zaisra dobro urađen i organizovan. Ovaj muzej se fokusira na domorodačka plemena Ekvadora, uključujući Šuare i Voaranije. Postoje replike tipičnih kuća nekih od plemena… Ovaj muzej ima i zanimljivu farmu morskih prasića koji su jedan od simbola Ekvadora. Tu je i grobnica gde će vaš vodič objasniti neke od rituala koji dolaze sa smrću za narod Tsachila.

Glavna atrakcija muzeja su različiti naučni eksperimenti koji su praktično iskustvo za one koji posećuju muzej. Ovde možete pronaći zanimljive interaktivne izložbe o tome kako su Inke određivale sredinu zemlje, plus brojne zanimljivi naučni eksperimenti kao što je balansiranje jajeta na noktu i uticaj Koriolisove sile na zemlju.

Obilazak Intinan muzeja obično započinjete posetom nekoliko koliba koje sadrže sve, od skupljenih glava do grnčarije. Naći ćete i razne vrste cveća i biljaka koje se mogu koristiti u medicinske svrhe, a takođe su lepe. Postoje prikazi svakodnevnog života, kao i različita umetnička dela. Kulturnim eksponatima je potrebno samo tridesetak minuta da se vide i zapravo su samo uvod u zabavu stvarnog izvođenja eksperimenata.

Prvi eksperiment je bio da zatvorite oči i hodate duž linije ekvatora. Čudno, skoro svim posetiocima je bilo teško da održe ravnotežu i hodaju pravolinijski. Vodič nam je objasnio da je to zbog sukoba privlačenja sa severne i južne hemisfere zbog kojih želite da se nagnete u jednom ili drugom pravcu. Zatim smo gledali kako se voda sipa u sudoperu na svakoj od hemisfera i iako postoje načini da se vrti onako kako želite, kada je priroda prepuštena sopstvenom dizajnu, ona se vrti u različitim pravcima. Isto važi i za uragane i tajfune gde se na severnoj hemisferi stvari okreću suprotno od kazaljke na satu, dok se na južnoj hemisferi okreću u smeru kazaljke na satu. Voda koja ide u odvod čini istu stvar, suprotno od kazaljke na satu severno od ekvatora i u smeru kazaljke na satu južno od ekvatora.

Nakon toga je usledio još jedan eksperiment za koji nisam siguran da li funkcioniše ili zašto funkcioniše, ali naš vodič nas je naveo da mu spustimo ruke dok nismo bili na ekvatoru i neki su uspeli da mu spuste ruke nadole. Zatim smo prešli na liniju ekvatora i on je koristio jedan prst i uspeo je da spreči posetioce koji su učestvovali u eksperimentu da mu gurnu ruku nadole. Za kraj su ostavili najzanimljiviji eksperiment balansiranje jajeta na ekseru na liniji ekvatora, što nije lako, ali jedan posetilac je uspeo. Svi eksperimenti su zanimljiviji i definitivno nije nešto što možete da radite kod kuće, osim ako kojim slučajem ne živite na ekvatoru. 🙂

Poseta ovom muzeju je bila vrlo zanimljiva, saznao sam dosta činjenica o plemenima koji naseljavaju deo Ekvadora oko Amazona i ovo je bilo zaista prijatno iskustvo i ispunjen dan. Svakako preporučujem da izdvojite vreme da odete u muzej Intinan ako posećujete Kito.

Sada sledi onaj najzanimljiviji deo za sve ljubitelje planina i neverovatnim pogledom na srce Ekvadora. Ako želite neobične i sjajne fotografije za društvene mreže i da podelite sa svojom porodicom i prijateljima nezaboravno iskustvo iz Kita, onda je za vas Teleferico ili „TeleferiKo“ idealno prevozno sredstvo.

Teleferico je čuvena žičara u Kitu i to zaista je potrebno da bude na listi svakom turisti koji posećuje Kito. Donja stanica žičare nalazi se na severozapadnoj strani centra grada Kita. Dolazite Uberom ili taksijem obavezno zamolite da vas ostave kod „Park Vulkano“. Vulkano Park je zabavni park, ali vaš svako ko živi u Kitu će razumeti da želite da idete do žičare i da je ovo najbolji način da dođete do žičare i uživate u veličanstvenom pogledu na grad i neverovatnoj prirodi.

Kada stignete u park Vulkano, kratka je šetnja uzbrdo i nekoliko stepenica da biste došli do glavne Teleferico stanice žičare. Ova žičara je pozicionirana visoko i jedna je od najviših na svetu. Sama vožnja počinje veoma visoko, jer je Kito drugi po veličini glavni grad na svetu, što sam vam objasnio u prethodnom putopisu. Kada se ukrcate na žičaru, započinjete vožnju sa 3.117 metara i penjete se na nepunih 4000 metara nadmorske visine. Putovanje žičarom do vrha traje između 10 – 15 minuta i pogled je neverovatan.

Jedno malo objašnjenje za sve posetioce, to nije planina na koju idete, to je vulkan. Vulkan Pičinča poslednji put je eruptirao 1999. godine i prekrio je grad sa nekoliko slojeva pepela, ali nije izazvao ozbiljnu štetu. U stvari, ekvadorska provincija koja je dom Kita nazvana je „Pičinča“ po ovom vulkanu.

Kada se nađete gore na vrhu, postoji veliki broj mesta za vidikovac u zavisnosti koji deo grada želite da vidite. Vodič nam je objasnio da po vedrom danu, možete videti veliki broj planina u daljini, uključujući i čuveni Cotopaxi. Tokom moje posete nije bio nešto posebno vedar dan, tako da nisam bio u mogućnosti da vidim nešto više van granica grada. Ako se odlučite da istražujete vrh brda tamo možete videti određen slobodan prostor, čuvena ljuljaška koja se nalazi na vrhu gde možete napraviti odlične fotografije i nekoliko malih restorana, gomilu stolova za piknik sa ljudima i određene životinje.

Ja sam naravno pronašao svoje omiljene životinje zbog koje sam došao u Južnu Ameriku i napravio jednu od najlepših slika sa ovog putovanja – sa lamama. Jedan savet za fotografisanje, svi znamo da ove životinje imaju običaj da pljunu kada su uplašene što je normalna reakcija, ali potrudite se da se slikate sa ženkama lami jer one nemaju običaj da pljuju i znatno su mirnije i vole da se slikaju. Mužijaci mogu biti agresivni i da pljuju, zbog toga je najbolje napraviti fotografije sa ženkama i razgovarati sa njim umilnim nižim tonom da se životinje ne unervoze. Uvek trebate voditi računa o svom položaju i govoru tela kada prilazite životinjama koje vas ne poznaju jer za kratko vreme morate pridobiti njihovo poverenje da bi fotografija ispala kao jedna lepa uspomena sa putovanja.

Pored lama imate mogućnost da jašete i konje po određenim stazama i da uživate u pogledu. Pošto je vreme bilo poprilično vetrovito i maglovito, nisam ovaj put jahao iako obožavam konje i kao dete sam naučio da jašem konje. Ako se odlučite da dođete ovde, pogledajte vremensku prognozu i potrudite se da pronađete period kada je sunčano vreme da biste mogli da uživate u ovoj avanturi, čisto zbog boljeg doživljaja.

Naravno, ovde možete uživati u dugim šetnjama, samo se dobro obucite jer je ovde vreme promenljivo. Pejzaži su zaista veličanstveni i siguran sam da ćete uživati u prirodnim lepotama van granica grada.

U narednom postu pisaću vam o drugim zanimljivim gradovima u Ekvadoru. Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog drugog specijalnog putopisa u seriji putopisa o Ekvadoru gde smo imali prilike da uživamo u lepoti ove neobične zemlje u Južnoj Americi. Današnji putopis ne bi bio moguć bez nesebične pomoći PRO ECUADOR, Turističke organizacije grada Kita, Hotel Patio Andaluz, kao i avio kompanije KLM u saradnji sa lokalnim partnerima koji su omogućili da osetim duh i lepotu ekvadorske kulture i tradicije. Naravno kao i uvek potrudio sam se da vam prenesem svoje utiske o ovom neobičnom iskustvu iz Ekvadora.

Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem nove i neobične destinacije na jedan sasvim drugačiji način.

Čast mi je da imam priliku da sarađujem sa brojim kompanijama i privrednicima u sektoru turizma i želeo bih još jednom da se zahvalim Turističkoj organizaciji grada Kita na ovoj neverovatnoj avanturi i što su mi omogućili da na jedan sasvim drugačiji način osetim lepote ove neobične ekvadorske kulture.

Kako se vama dopala ova moja priča o Ekvadoru i predstavljanje Kita koja krasi srce ove neobične zemlje u Južnoj Americi? Da li ste imali priliku do sada da posetite Ekvador?

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i uvek možete me kontaktirati putem maila ili društvenih mreža, sve adrese možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

U narednim pričama iz Ekvadora otkrićemo neke druge zanimljive znamenitosti koje biste trebali posetiti ako vas put navede u ovu daleku zemlju!

Blogerski pozdrav iz Kita,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane turističke organizacije grada Kita – Visit Quito, PRO ECUADOR, Hotel Patio Andaluz, avio prevoznika KLM kao i drugih lokalnih partnera. Ovaj post predstavlja moju ličnu i iskrenu recenziju doživljaja destinacije.

SHARE THIS POST

Pisma iz Ekvadora: Kito, grad obojen umetnošću i arhitekturom baroka…

Avanture Putovanja 7 Comments

Dragi moji pustolovi i ljubitelji neobičnih putovanja, dobrodošli u novu seriju putopisa na Mr.M blogu. Kraj oktobra meseca će biti posvećen jednoj neobičnoj zemlji u srcu Južne Amerike, zemlja koja je poznata po najkvalitetnijem kakao, bananama i kafi – Ekvador. Na samom početku ove serije putopisa želeo bih da se zahvalim PRO ECUADOR, turističkoj organizaciji grada Kita – Visit Quito, holandskoj nacionalnoj avio kompaniji KLM, kao i drugim partnerima koji su nesebično podržali moju avanturu u Južnoj Americi. Uz njihovu pomoć su nastali putopisi iz Ekvadora i modne priče koje ćete imati priliku čitati ovog novembra i decembra, a iskreno se nadam da ćete uživati u novoj avanturi.

Kako do Ekvadora? Najbolji i najbrži način da dođete do Kita je preko Amsterdama uz avio prevoznika KLM. KLM grupa, osnovana 2004. godine, sastoji se od tri nezavisne avio-kompanije Air France, KLM Royal Dutch Airlines i Transavia. KLM grupa ima jedan program lojalnosti FLYING BLUE koji je od izuzetne važnosti za sve česte putnike KLM i Air France avio-kompanija. Kada postanete član ovog programa lojalnosti i počnete sa sakupljanjem milja svaki put kada letite kompanijama Air France i KLM ili članicama Sky Team alijanse imate priliku da ostvarite brojne pogodnosti, a kako vaš status raste, sa njim se povećavaju i vaši benefiti. Članstvo je potpuno besplatno, a milje koje zaradite možete trošiti kao novac i njima plaćati dodatne usluge na letu, na zemlji, usluge mnogobrojnih partnera poput hotela i rent-a-car agencija, ali i same avio-karte, za više informacija o ovom programu lojalnosti pročitajte na LINKU.

Putovanje u Premium Comfort ekonomskoj klasi je za one putnike koji traže malo više slobode i mogućnosti izbora, komfora i udobnosti. Svako putovanje u KLM Premium Comfort klasi je posebno i po kvalitetu usluga nalazite se između standardne ekonomske klase i biznis klase, što je odlično za vrednost uloženog novca jer cena karte u Premium Comfort klasi nije previše skuplja od odnosu na kartu u standardnoj ekonomskoj klasi, ali dobijate značajne pogodnosti koje vam mogu značiti više prostora u zasebnoj kabini na interkontinentalnim letovima.

Republika Ekvador je država na severozapadu Južne Amerike, graniči se sa Kolumbijom na severu, Peruom na istoku i jugu i Tihim okeanom na zapadu. Takođe uključuje ostrva Galapagos u Pacifiku, oko 1.000 kilometara zapadno od kopna. Glavni grad zemlje je Kito, a najveći grad Gvajakil.

Teritorije savremenog Ekvadora su nekada bile dom raznim domorodačkim narodima koji su postepeno uključeni u Carstvo Inka tokom 15. veka. Teritoriju je kolonizovalo Špansko carstvo tokom 16. veka, postigavši nezavisnost 1820. godine, kao deo Velike Kolumbije, iz koje je nastala kao suverena država 1830. godine. Nasleđe obe imperije ogleda se u etnički raznolikom stanovništvu Ekvadora, sa većinom njegovog 17,8 miliona ljudi su metisi, a slede velike manjine Evropljana, Indijanaca, Afrikanaca i azijskih potomaka. Španski je zvanični jezik kojim govori većina stanovništva, iako je takođe priznato 13 maternjih jezika, uključujući kečua i šuar.

Opštinska palata na Plaza Grande

Kito, formalni zvanični naziv grada je San Francisko de Quito, je glavni grad Ekvadora, sa procenjenim brojem stanovnika od skoro 3 miliona u njegovoj metropolitanskoj oblasti. Takođe je glavni grad provincije Pičinča. Kito se nalazi u dolini na istočnim padinama Pičinče, aktivnog stratovulkana u Andima.

Grad je smešten na nadmorskoj visini od 2.850 m čini ga najvišim ili drugim najvišim glavnim gradom na svetu. Ova različita pozicija je zato što je Bolivija zemlja sa više glavnih gradova, ako se La Paz smatra nacionalnom prestonicom Bolivije, on je na vrhu liste najviših prestonica, ali ako je Sukre naveden kao glavni grad, onda je on drugi po visini, iza Kita.

Kito je politički i kulturni centar Ekvadora jer se u gradu nalaze glavne vladine, administrativne i kulturne institucije zemlje. To je takođe jedan od dva glavna industrijska centra zemlje – lučki grad Gvajakil je drugi.

Metropolitanska katedrala Kita

Datum njegovog prvog naseljavanja nije poznat, ali arheološki dokazi sugerišu da su ga prvi put naselila sedelačka populacija između 4400. i 1600. godine pre nove ere. U kasnom petnaestom veku, car Inka Huaina Capac je pobedio Kuitu, prvobitne stanovnike regiona i uključio Kito u Carstvo Inka, odredivši ga kao glavni grad severnog regiona Carstva Inka. Špansko osvajanje grada 1534. godine je zvanična godina koji se najčešće navodi kao osnivanje grada, čime je Kito postao najstarija prestonica Južne Amerike.

Istorijski deo grada Kita je među najvećim i najbolje očuvanim u Americi. Zanimljivo je da su 1978. godine Kito i Krakov bili prva mesta svetske kulturne baštine koja je UNESCO proglasio. Kito je glavni grad najbliži ekvatoru, koji prolazi kroz severni deo gradskog područja u župi San Antonio.

Palasio de Karondelet (Predsednička palata u srcu Starog grada Kita)

Najstarije tragove ljudskog prisustva u Kitu iskopao je američki arheolog Robert Bel 1960. godine, na obroncima vulkana Ilalo, koji se nalazi između istočnih dolina Los Čilos i Tumbako. Lovci-sakupljači su ostavili oruđe od opsidijanskog stakla, datirano u 8000 godina pre nove ere. Na ovo arheološko nalazište, nazvano EI Inga, pažnju Roberta Bela skrenuo je Alen Grafham. Kao geolog u Ekvadoru, Graffham se bavio amaterskim interesovanjem za arheologiju. On je napravio površinske zbirke na lokalitetu tokom 1956. godine. Otkriće šiljaka projektila, posebno primeraka sa bazalnim žlebovima, podstaklo je njegovo interesovanje, pa je nekoliko puta posetio lokaciju radi prikupljanja površinskog materijala. Grafhamovo prethodno interesovanje za paleoindijske ostatke, i njegovo iskustvo sa ranim materijalima koje je napravio čovek u Kanzasu i Nebraski u centralnim ravnicama Sjedinjenih Država, navelo ga je da veruje da je ovo mesto važno otkriće.

Drugi važan trag ljudskog naselja pronađen je u sadašnjem kraju Kotokolao (1500 pne), severozapadno od Kita. Praistorijsko selo se prostiralo na preko 26 hektara u oblasti koju navodnjavaju mnogi potoci. U blizini antičkih pravougaonih kuća nalaze se sahrane sa grnčarskim i kamenim prinosima. Narod Cotocollao je vadio i izvozio opsidijan u priobalni region.

Sveštenik Huan de Velasko je pisao o kraljevstvu Kito. Njegov izvor je bilo izgubljeno delo Markosa de Nize, čije postojanje nije potvrđeno. Njegov izveštaj kaže da je drugi narod, poznat kao Cara ili Schiris, došao sa obale i preuzeo ceo region do 890. godine nove ere. On nastavlja da je ovo kraljevstvo trajalo sve dok Inke nisu preuzele teritoriju u 15. veku. Međutim, arheološki dokazi ne ukazuju na jedinstvo među različitim etničkim grupama u regionu. Lokalno pleme Kuitu ili Kuillaco razlikuje se po svojoj umetnosti i arhitekturi od svojih suseda.

Do 20. veka, mnogi istaknuti istoričari koji su započeli više akademskih studija, posumnjali su u izveštaj o kraljevstvu Kitu-Kara. Oni misle da je to bio legendarni pred-Hispanski prikaz visoravni.

Ovih dana većina istoričara poriče postojanje kraljevstva Kito u korist fragmentiranijeg regiona. Kuitu je vladao Kitom u vreme invazije Inka od strane Topa Inka Jupankija pod vladavinom njegovog oca. Početkom 21. veka, bilo je novih spektakularnih otkrića grobnica dubokih 20 metara u naselju La Florida u Kitu. Datiraju iz 800. godine nove ere, oni pružaju dokaz o visokom kvalitetu zanatstva među Kuituima, kao io složenom i složenom karakteru njihovih pogrebnih obreda. Godine 2010. otvoren je Museo de Sitio La Florida da sačuva neke od artefakata iz grobnica i objasni ovu složenu kulturu.

Ustanak Inka protiv Španaca nastavljen je tokom 1534. godine, Konkvistador Dijego de Almagro je osnovao Santjago de Kito 15. avgusta 1534. godine, preimenovan u San Francisko de Kito 28. avgusta 1534. godine. Grad je kasnije ponovo osnovan u svoju sadašnju lokaciju 6. decembra 1534. godine od strane 204 doseljenika predvođenih Sebastijanom de Benalkazarom, koji je zarobio vođu Ruminjahuija, čime je praktično okončan svaki organizovani otpor. Ruminjahui je pogubljen 10. januara 1535. godine.

Dana 28. marta 1541. godine, Kito je proglašen gradom. Dalje, 23. februara 1556. dobio je naslov Mui Noble i Mui Leal Ciudad de San Francisco de Kuito („Veoma plemenit i odan grad San Francisko od Kita“), što je označilo početak njegove sledeće faze urbanog razvoja. Godine 1563. Kito je postao sedište Real Audiencia (administrativnog okruga) Španije. Bila je klasifikovana kao deo vicekraljevstva Perua do 1717. godine, nakon čega je Audiensija bila deo novog vicekraljevstva Nova Granada. Pod oba vicekraljevstva, distriktom se upravljalo iz Kita.

Španci su uspostavili rimokatolicizam u Kitu. Prva crkva (El Belen) izgrađena je pre nego što je grad zvanično osnovan. U Januaru 1535. godine izgrađen je samostan u San Francisku, prvi od oko 20 crkava i samostana izgrađenih tokom kolonijalnog perioda. Španci su preobratili starosedelačko stanovništvo u hrišćanstvo i koristili ga kao radnu snagu za građevinarstvo.

Bazilika San Franciska (Basilica of San Francisco)

Zanimljivo je da je 1743. godine, nakon skoro 210 godina španske kolonizacije, Kito je bio grad sa oko 10.000 stanovnika. Kito je nakratko proglasio svoju de fakto nezavisnost od Španije između 1765. i 1766. godine tokom Pobune u Kitu. Dana 10. avgusta 1809, u Kitu je ponovo pokrenut pokret za osvajanje nezavisnosti od Španije. Tog datuma je predstavljen plan vlade, kojim je Huan Pio Montufar imenovan za predsednika i istaknute ličnosti koje se zalažu za nezavisnost na drugim državnim pozicijama.

Ovaj početni pokret je poražen 2. avgusta 1810. godine, kada su kolonijalne trupe stigle iz Lime u Peruu i ubile vođe ustanka i oko 200 drugih doseljenika. Lanac sukoba je dostigao vrhunac 24. maja 1822, kada je Antonio Hose de de Sukre, pod komandom Simona Bolivara, poveo je trupe u bitku kod Pičinče, na obroncima vulkana. Njihovom pobedom utvrđena je nezavisnost Kita i okolnih oblasti.

Kito je najveći grad po doprinosu nacionalnom BDP-u i najveći po prihodu po glavi stanovnika. Najveće glavne industrije u Kitu obuhvataju tekstil, metale i poljoprivredu, a glavni usevi za izvoz su kafa, šećer, kakao, pirinač, banane i palmino ulje. Sedišta i regionalne kancelarije mnogih nacionalnih i međunarodnih finansijskih institucija, naftnih korporacija i međunarodnih preduzeća takođe se nalaze u Kitu, što ga čini poslovnim gradom svetske klase.

U Ekvadoru su kantoni podeljeni na parohije, tako nazvani jer ih je prvobitno koristila katolička crkva, ali sekularizacijom i liberalizacijom ekvadorske države, političke župe su izdvojene iz onih koje je koristila crkva. Župe se nazivaju gradskim ako se nalaze u granicama sjedišta (glavnog grada) odgovarajućeg kantona, a seoskim ako su izvan tih granica. Unutar Kita (u samom gradu), podela na urbane parohije zavisi od organizacija koje koriste ove parohije (npr. opština, izborni tribunali, poštanska služba, ekvadorski zavod za statistiku). Gradske parohije različitih tipova nisu nužno istovrsne, niti iste po broju ili nazivu.

Od 2008. godine, opština Kito je podelila grad na 32 urbane župe. Ove parohije, koje opština koristi u administrativne svrhe, poznate su i kao cabildos od 2001. godine. Od vremena Metropolitanskog okruga Kito, parohije ovog tipa su takođe grupisane u veće podele poznate kao opštinske zone.

crkve La Compania (Church of La Compañía de Jesús)

Kito ima najveći, najmanje izmenjen i najbolje očuvan istorijski centar u Americi. Ovaj centar je, zajedno sa istorijskim centrom Krakova u Poljskoj, bio prvi koji je UNESCO proglasio svetskom baštinom 18. septembra 1978. godine. Istorijski centar Kita nalazi se južno od sadašnjeg centra glavnog grada, na površini od 320 ha (790 hektara) i jedno od najvažnijih istorijskih područja u Latinskoj Americi. Postoji oko 130 monumentalnih građevina (koje su domaćini raznovrsne likovne umetnosti i skulpture, uglavnom religiozno inspirisane, u višeslojnom rasponu škola i stilova) i 5.000 objekata registrovanih u opštinskom popisu dobara nasleđa.

Koje su znamenitosti Kita?

Palasio de Karondelet je sedište Vlade Republike Ekvador , smešteno u istorijskom centru Kita . Palata gleda na užurbani javni prostor poznat kao Trg nezavisnosti ili Plaza Grande (kolonijalno ime), zajedno sa Nadbiskupskom palatom, opštinskom palatom, hotelom Plaza Grande i Metropoliten katedralom. Tokom republikanske ere, skoro svi predsednici (ustavni, internirani i diktatori) su vladali iz palate Karondelet. Predsednička rezidencija se nalazi na trećem nivou palate, zajedno sa administrativnim kancelarijama.

Monumentalna Basilica del Voto Nacional je najznačajnija neogotička građevina u Ekvadoru i jedna od najreprezentativnijih na američkom kontinentu. Nekada je bio najveća u Novom svetu.

Metropolitanska katedrala Kita, jedan je od najvećih verskih simbola duhovne vrednosti za katoličku zajednicu u gradu. Izgradnja ove crkve počela je 1535. godine, sedamnaest godina nakon što je 1545. godine stvorena Eparhija u Kitu. Zgrada crkve je završena 1799. godine, za vreme administracije predsednika Real Audiencia, barona Ektora de Karondeleta.

Jedan od najvećih događaja koji se dogodio u ovoj katedrali bilo je ubistvo biskupa Kita, Hozea Ignasija Čeka i Barbe, koji je tokom mise Velikog petka 30. marta 1877. godine bio otrovan strihninom rastvorenim u osvećenom vinu. Katedrala je takođe mesto sahrane posmrtnih ostataka velikog maršala Antonija Hozea de Sukrea i nekoliko predsednika Republike, kao i biskupa i sveštenika koji su umrli u biskupiji. Katedrala se nalazi na južnoj strani Plaza de La Independencia.

Izgradnja crkve La Compania počela je 1605. Gradnja je trajala 160 godina. Izgradnjom fasade radovi su završeni 1765. godine. To su uradili Indijanci koji su pažljivo oblikovali kamenje za izgradnju fasade u kitnjastom baroknom stilu, što je jedan od najboljih primera ove umetnosti u Americi.

Bazilika San Franciska je najveća od postojećih arhitektonskih celina u istorijskim centrima gradova u Latinskoj Americi. Izgradnja crkve počela je 1550. godine, na zemljištu pored trga gde su se Indijanci bavili razmenom proizvoda.

U kolonijalnim vremenima, crkva El Sagrario bila je jedno od najvećih arhitektonskih čuda Kita. Konstrukcija je u stilu italijanske renesanse i podignuta je krajem 17. veka. Ima ekran koji podržava njegove skulpture i ukrase. Ovu strukturu je izgradio Bernardo de Legarda. Njegov centralni luk vodi do kupole ukrašene freskama biblijskih scena sa arhanđelima.

Iako su u Kito stigli 1541. godine, dominikanci su 1580. godine počeli da grade sopstveni hram – Crkva Santo Domingo, koristeći planove Fransiska Besere, i pod njegovom upravom. Radovi su završeni u prvoj polovini 17. veka. Unutar crkve nalaze se vredne građevine, kao što je neogotički glavni oltar. Ovo su postavili italijanski dominikanci krajem 19. veka. Na krovu crkve u stilu Mudehar nalaze se slike mučenika Reda Svetog Dominika. Krov naosa je oslonjen na ram sa parom i zglobom, iznutra ukrašen ornamentima. U muzeju na severnoj strani donjeg manastira nalaze se divni komadi velikih vajara iz Kita kao što su Sveti Dominik de Guzman oca Karlosa, Sveti Jovan Božji od Kaspicare i Sveti Toma Akvinski od Legarde. Još jedno barokno remek-delo koje i danas stoji je kapela Nuestra Senora del Rosario, prepoznatljiva arhitektonska ikona Kita. Ova kapela je podignuta pored crkve. U ovoj kapeli osnovano je najveće bratstvo u gradu Kitu.

Toplo vam preporučujem da istražite Stari grad Kita sa njegovom predivnom mešavinom kolonijalne i republičke/nezavisne arhitekture sa neobičnim trgovima i zapanjujućim brojem crkava. Ako se nađete tamo tokom Božića ili Uskrsa, bićete zapanjeni brojem događaja, misa i procesija koji izazivaju gužvu. U ovom delu grada pronaći ćete brojne zanatske radnje, kafiće, restorane i hotele.
Besplatna pešačka tura Kito je jedina besplatna pešačka tura koja prilagođava svoje obilaske onome što želite da vidite i ima male grupe tako da ne morate da se mučite da slušate vodiča, oni mogu da fokusiraju obilazak na ono što želite da vidite i naučiti o. takođe je lako rezervisati,
Preporučena pešačka tura koja bi mogla da poboljša vašu viziju istorijskog centra, započnite svoju avanturu u ulici Maldonado.

Tamo ćete imati impresivan pogled na ono što je nekada bila „Jerusalimska” jaruga, koja se nalazi između Panečila i jezgra. Prođite severno pored stajališta za trolejbuse i spustite se niz usko stepenište koje vas vodi do ulice La Ronda, pretkolumbijskog porekla. Prošetajte slikovitom La Rondom dok ne stignete do Av. 24 de Maio. Ovaj bulevar je izgrađen na vrhu ovog dela Jerusalimske jaruge da bi povezao dve strane grada.

U ulici Garcia Moreno skrenite na sever i stići ćete do Museo de la Ciudad, koji pruža laku i interaktivnu istoriju Kita. Zatim hodajte ulicom Garcia Moreno do Sucrea, koja je pešačka ulica. La Compania je na uglu i ako krenete ulicom Sucre stići ćete do San Franciska. Ako nastavite na Garcia Moreno stići ćete do Glavnog (nezavisnosti) trga. Ako idete u San Francisko, onda prošetajte do La Merceda i dole do Glavnog trga. Ovaj itinerar prati hronološki i logički redosled lokacija. Većina ljudi to radi unazad, pretvarajući La Rondu i Museo de la Ciudad kao udaljene tačke na kojima ste obično istrošeni dok stignete tamo. U svakom slučaju, Istorijski centar je toliko ogroman da vam je potrebno više od jedne posete da biste sve videli. Preporučena šetnja vam pruža dobar pregled ako nemate vremena ili želite da vidite što je više moguće prvog dana.

U prestonici Ekvadora ima mnogo zanatlija koji rade na jedinstvenim zanatima. Tu spadaju proizvođači gitara, svećari, kožari i kožari, srebrari, keramičari i drvorezbari. Možete ih pronaći na njihovim radionicama, objavljenim u vodiču Biroa za posetioce.

U Kitu takođe postoji nekoliko prodavnica fer trgovine koje obećavaju da će zanatlije pošteno platiti za svoje proizvode. Oni u Tianguez (Plaza San Francisko), El Kuinde (Plaza Grande) i Museo Mindalae su svi veoma dobri.

U Kitu ima mnogo tržnih centara kao što su Kuicentro, Mall el Jardin, CCI, CC. El Boskue, Megamaki, Ventura Mall, Ciudad Comercial el Recreo, San Luis itd. i svaki ćošak ulice ima nekoliko malih „Mama i Pop“ radnji ili štandova na kojima se prodaje samo par artikala. Ako je vaša lista za kupovinu veoma duga, možete provesti ceo dan tražeći prodavnice koje imaju artikle na vašoj listi.

Postoji mnogo prodavnica ležerne odeće kao što su MNG, Benetton, Lacoste, Guess, Fossil, Bohno, Diesel, NrgiBlast ili Pura+. Dakle, ako vam trebaju neki predmeti, Kito je u stvari veoma dobro mesto za kupovinu lepe odeće po relativno niskim cenama.

Autohtoni narodi Ekvadora uključuju mnoge visoko kvalifikovane tkalje. Skoro svako ko ode u Ekvador pre ili kasnije kupi džemper, šal ili tapiseriju. U Kitu prodavci se nalaze duž trotoara turističkih naselja. Takođe biste trebali razmisliti o direktnom putovanju na neke od zanatskih tržišta, kao što je čuveno u Otavalu. Ako nemate vremena za Otavalo, možete pronaći gotovo istu opremu u Mercado Artesanal La Mariscal na Horhe Vashingtonu i Huan Leon Mera u okrugu Mariscal. Mariscal je prepun desetina prodavnica suvenira, rukotvorina i majica koje olakšavaju kupovinu poklona.

Bazilika i samostan San Franciska, poznatiji kao el San Francisco, katolička je bazilika koja se nalazi u srcu istorijskog centra Kita. To je najstariji i najznačajniji verski objekat u Ekvadoru. Objekat je najveći arhitektonski kompleks u istorijskim centrima cele Južne Amerike, i zbog toga je bio poznat kao „El Eskorijal Novog sveta“. San Francisko se smatra draguljem kontinentalne arhitekture zbog mešavine različitih stilova kombinovanih tokom više od 150 godina izgradnje. San Francisko je deo UNESCO-ve Svetske baštine „Grad Kito“.

Na njegovih tri i po hektara površine izgrađeno je trinaest manastira (od toga šest velikih), tri hrama, veliki Atrijum, koji je dodao oko 40.000 kvadratnih metara građevine. Tamo se trenutno obavljaju brojne aktivnosti: samostanska i verska, javna briga u oblastima zdravstva, komunikacije, obrazovanja i druge popularne prirode koje održavaju zgradu aktivnom.

Unutar crkve nalazi se više od 3.500 dela kolonijalne umetnosti, višestrukih umetničkih manifestacija i različitih tehnika, posebno onih koje odgovaraju kolonijalnoj školi umetnosti u Kitu, koja je rođena upravo u ovom mestu. Takođe ima franjevačku biblioteku, opisanu u 17. veku kao najbolju u vicekraljevstvu Perua.

Kompleksu prethodi Plaza de San Francisko koji je godinama snabdevao grad vodom iz svoje centralne fontane, a koji je funkcionisao kao popularna pijaca, kao prostor za vojne i političke koncentracije, kao i kao mesto susreta i društvene rekreacije. Konkavno-konveksno stepenište koje povezuje trg sa Atrijumom, koje ističe manirističko-baroknu fasadu glavne zgrade, smatra se od velikog arhitektonskog značaja u kolonijalnoj Americi.

U prekolumbovskom Kitu, sadašnje zemlje bazilike i samostana San Franciska zauzela je kraljevska palata Inka Huaina Capac, pre napredovanja armija kojima su Španci komandovali sa juga i nemogućnosti odbrane grad je autohtoni general Ruminjahui naredio njegovo potpuno uništenje. U gradskom požaru palata je uništena i zatrpana pod ogromnom količinom ruševina i smeća. Jedan od Ruminjahuijevih vojnika bio je pradeda domorodca Kantunje, koji je, kao očevidac događaja, imao puno saznanja o tome šta je tamo zakopano. Izgradnja bazilike i samostana San Franciska počela je oko 1537. godine, samo tri godine nakon španskog osnivanja grada, završetkom privremene crkve koja je ostala do 1550. godine, kada je počela izgradnja sadašnje zgrade i koja je završena oko 1680. Iako je zgrada zvanično svečano otvorena 1705. godine.

Uz podršku Evropske franjevačke kongregacije, klirici iz Genta Jodoko Rike i Pedro Gosel, koji su bili rođaci Karla V, cara Svetog rimskog carstva, koji su stigli u grad dve godine nakon njegovog osnivanja, uspeli su da pribave neke parcele na jugozapadnoj strani Plasa Maior de Kito, na istom mestu gde su jednog dana bila vojna sedišta starešina carskih trupa: Chalcuchimac i Kuizkuiz. To jest, mesto je imalo ogroman istorijski i strateški značaj za starosedeoce koje su franjevci želeli da evangelizuju. Teza o mestu kao centru kulture Inka i Karankija učvršćena je nakon arheoloških studija sprovedenih u bazilici povodom njene obnove, između 1983. i 1990. godine, u kojima su pronađeni značajni keramički komadi koji pripadaju onima pre- Kolumbijske kulture (a takođe i panzaleje) ispod naosa, manastira, voćnjaka, atrijuma i trga.

Kabildo nedavno stvorenog grada San Francisko de Kito, na osnovu fizičkog uređenja grada, prvobitno je dodelio franjevcima površinu zemlje koja je bila ekvivalentna dva bloka, svaki od 220 stopa u dužinu. Međutim, 1538. godine, nakon uzastopnih presuda istog Kabilda, došlo je do površine od više od tri hektara. Godine 1533, njene granice, kako na severu tako i na jugu, poklapale su se sa onim Plasa de San Francisco, tako da je parcela bila okrenuta ka Plasi, ne prelazeći nijednu od njenih strana (na zapadu bi trebalo da seže do coristado).

Kada je 1537. godine fra Jodoco Ricke zatražio od Kabilda da preda, s jedne strane, nešto zemlje za starosedeoce Janakuna koji su služili bazilici i, s druge strane, još jedan komad zemlje za nju, što je izvedeno iz coristado do sadašnje Calle Imbabura. Godine 1538. parcela je proširena na sever; odnosno od Glavnog klaustra do sadašnjih zavisnih jedinica policije; Ovom prilikom, fra Pedro Gosel je zamolio „gospoda iz Kabilda da mu daju komad zemlje za baštu da ga stavi u kuću u San Francisku zato što čini skretanje zemlje i zato što ide pravo“. Ulica od istoka ka zapadu, koja je zadržala ritam mreže šahovnice i produžetak sadašnje Calle Sucre, delila je manastir od vrta; ova ulica je morala biti definitivno zatvorena sredinom 17. veka, zbog izgradnje dva klaustra koji su se graničili sa glavnim manastirom.

Ako se izvrši konkretna analiza njegovog arhitektonskog okruženja, primetiće se da je u San Francisku opstala klasična tipologija srednjovekovnih manastira. Pri tome je prostorni raspored počinjao od crkve, njene ose vodilje, a odatle su se otvarale manastirske galerije gde su normalno bile raspoređene ćelije, trpezarija, kaptol, podrum i priprata. Konačna forma je bila četvorougaona avlija, sa svoje četiri galerije; doprinoseći, glavnim, da imenuju svoju galeriju: galerija kaptola, galerija trpezarije, galerija konvertita, galerija mandatuma.

Crkva je, u slučaju San Franciska, takođe centar tog poretka. Polazeći od nje, projektovane su četiri manastirske galerije, sve iste veličine, u kojima su sačuvana najmanje dva elementa srednjovekovnih manastira: trpezarija i spavaća soba. Međutim, nijedna galerija nije dodeljena kaptoli, koja nikada nije postojala u San Francisku. U stvarnosti, nije moguće tačno znati koje su druge prostorije bile raspoređene oko četiri klaustarske uvale i gde su se one nalazile, a prema fra Fernandu de Kozaru, kasnije (1647.) u manastiru se nalazila Soba. Profundisa, trpezarija, biblioteka pored likovne i teološke učionice, kapija i mala crkva sa sakristijom. Susedna galerija crkve, mandatum, morala je imati klupe za čitanje u skladu sa drevnim normama prostorne organizacije.

Prvobitni planovi bazilike bili su podvrgnuti raznim promenama tokom skoro 150 godina koliko je trajala njena izgradnja. Mnogo puta su ove promene bile „nasilne i pogrešne” zbog oštećenja od zemljotresa i evolucije umetnosti i kulture da bi konačno dostigle skoro eklektičan oblik kakav danas poznajemo; Zbog toga je San Francisko jedna od najvažnijih građevina kolonijalne hispanoameričke arhitekture.

Fasada bazilike odražava rano prisustvo, i po prvi put u Južnoj Americi, manirističkih elemenata, što ga je učinilo referentnom tačkom za ovaj stil na kontinentu. Renesansna strogost i spoljašnji manirizam su u suprotnosti sa unutrašnjom dekoracijom crkve, u kojoj su stilovi mudehara i baroka pomešani sa zlatnim listićima da bi dali neobičan sjaj.

U svoja tri broda, San Francisko otkriva plafone Mudejar artesonado, raskošno ukrašene oltarske slike i stubove različitih stilova. U pevnici je ostala netaknuta mudehar dekoracija, originalna s kraja 16. veka, jer se centralni brod srušio u zemljotresu i zamenjen je baroknim kasetiranim plafonom 1770. Mudehar tavanice na krajevima, barok u centralnom brodu, oltarske slike pune slika, maskarona i heruvima koji gledaju u centar Velikog oltara.

Kompleks je upotpunjen manastirom u kome se ističe arhitektonska lepota glavnog manastira, raspoređenog oko ogromnog dvorišta, u dve nadređene galerije.

Metropolitanska katedrala Kita je katolička katedrala u Kitu. Smeštena na jugozapadnoj strani Plaza de la Independensija (La Plaza Grande), ona (i njena prethodna zgrada) služila je kao sedište Eparhije Kito od 1545. do 1848. kada je podignuta u nadbiskupije. Godine 1995. podignuta je u Katedralu Ekvadora, što je čini najvišom katoličkom crkvom u zemlji.

Ubrzo nakon osnivanja grada San Francisko de Kito (6. decembra 1534), cela južna strana budućeg Plaza Grande predata je crkvi. Prva privremena zgrada, koju je iste godine podigao otac Huan Rodrigez, prvi pastor novonastalog grada bila je od ćerpića sa drvenim okvirom i slamnatim krovom. Osnivanjem parohije Kito (januar 1545), imenovan je biskup Garsija Dijas Arijas, koji je stigao u grad 13. aprila sledeće godine, zajedno sa generalnim vikarom Pedrom Rodrigezom de Aguajoom i planira da izgradi eminentnije zdanje.

Izgradnja je počela 1535. godine i postala je katedrala stvaranjem biskupije Kito 1545. godine. Od 1562. do 1565. godine, zgrada se uzdizala iz krečnjačkih temelja pod vođstvom sadašnjeg arhiđakona Rodrigeza de Aguaja, koji je služio kao vršilac dužnosti episkopa, Dijas Arijas je umro. Arhitekta je bio Antonio Garsija. Gradnja je bila od kamena i korišćen je sistem minga (lokalna tradicionalna praksa zajedničkog vučenja, rezbarenja i zidanja). Okrećući bočnu stranu prema Plazi, Crkva je pomogla da se definiše njena veličina i oblik. Anomalija glavnog ulaza koji ne izlazi na Plazu objašnjava se prisustvom duboke klisure (la kuebrada de Sanguna ili Zanguna) koja je bila prisutna u vreme izgradnje, što je sprečavalo proširenje zgrade unazad (prema jugozapadu). Lokacija pored jaruge odabrana je za odbrambene svrhe. Samu jarugu je u 17. veku preplavila Iglesia de El Sagrario. Katedralu je osveštao drugi biskup Kita, Fraj Pedro de la Penja — 1572. godine.

Katedrala je belo ofarbana monumentalna crkva sa jednim visokim zvonikom pomerenim desno od glavnog ulaza. Izgrađena po planu sa tri podužna broda nadvišena poluogivalnim lukovima na četvrtastim stubovima, osnovna prostorna struktura katedrale je tipična za 16. vek. Na osnovu unutrašnjih karakteristika – posebno detalja stubova, lukova i izrezbarenog i kasetiranog plafona – neki stručnjaci tvrde da bi katedralu trebalo okarakterisati kao gotičko-mudeharski stil. Ima gotičke karakteristike u šiljastim lukovima svojih brodova, kao i u ambulanti koja okružuje prezbiterij.

Nacionalni muzej Ekvadora, poznat i pod akronimom MuNa, je nacionalni muzej Republike Ekvadora, koji je osnovala Centralna banka Ekvadora 1969. godine, a od 2010. godine je zadužen za Tehnički podsekretarijat za društveno pamćenje Ministarstva kulture i kulture. Nasleđe Ekvadora. Muzej se nalazi u gradu Kito, unutar objekata zgrade Kuće ekvadorske kulture. Približno 1927. godine, za vreme vlade dr Isidra Ajore, u zemlju je stigla američka ekonomska misija Kemerer, koja je istakla značaj stvaranja nacionalne banke zadužene za ekonomsku i monetarnu politiku Ekvadora.

Osnovu zbirki Narodnog muzeja čine dobra nabavljena 1960. godine od Švajcarca Maksa Konanca. Od 1965. započinje oblikovanje umetničkih kolekcija, oporavljajući se od naučnika i privatnih kolekcionara, kao što su Luis Felipe Borha, Luis Kordero Davila, Vilhem Baum, Viktor Mena Kamanjo i drugi. Ima najneverovatnija dela kolonijalne i republičke umetnosti, sa postojanjem od 5.261 dela skulpture, slikarstva, gravure, nameštaja, tekstila, zlatarstva i nakita, porcelana, kristala i više kolonijalne i republičke dekorativne umetnosti koja nastoji da afirmiše identitet mestiza. zemlje, neuporediv plod evropsko-američkog sinkretizma.

MUNA-K se smatra najvećom muzejskom institucijom u zemlji, jer održava najveću kolekciju dobara predaka, mnoštvo slika različitih umetnika i epoha, pored posuda i ceremonijalnih figura iz različitih perioda ekvadorske istorije. Osnovu zbirki Narodnog muzeja čine dobra nabavljena 1960. godine od Švajcarca Maksa Konanca. Od 1965. započinje oblikovanje umetničkih kolekcija, oporavljajući se od naučnika i privatnih kolekcionara, kao što su Luis Felipe Borha, Luis Kordero Davila, Vilhem Baum, Viktor Mena Kamanjo i drugi. Ima najneverovatnija dela kolonijalne i republičke umetnosti, sa postojanjem od 5.261 dela skulpture, slikarstva, gravure, nameštaja, tekstila, zlatarstva i nakita, porcelana, kristala i više kolonijalne i republičke dekorativne umetnosti koja nastoji da afirmiše identitet mestiza. zemlje, neuporediv plod evropsko-američkog sinkretizma.

Istovremeno, organizovane su moderne i savremene umetničke kolekcije koje promovišu nabavku najodabranije produkcije ekvadorskih plastičara, sa oko 800 dela skulpture, slike, crteža, graviranja, fotografije itd., što omogućava da se vizuelizuje trajno dinamika nacionalnog stvaraoca. U tu svrhu je tri godine zaredom organizovano Državno takmičenje plastike (1977, 1978. i 1979.), koje je pomoglo promociji i upoznavanju novih umetničkih vrednosti. Kolekcija uključuje neke primere međunarodne umetnosti, ističući veliku izložbu koju je poklonio majstor Estuardo Maldonado.

Od 1976. godine počinje formiranje etnografskih zbirki koje podržavaju antropološka istraživanja aboridžinskih zajednica različitih etničkih grupa Ekvadora, sa oko 300 predmeta svakodnevne upotrebe, svečano-svečanih, magijsko-religioznih, rekreativnih, radnih, pogrebnih itd. koji je omogućio uvažavanje društvenih grupa u zemlji, stalnih čuvara tradicije predaka i koji jačaju u Ekvadoru njegovo veće multietničko i multikulturalno bogatstvo. Za širenje ovog nasleđa, Ustanova je, kao komodato, predala Pokrajinskom savetu Pičinče, zbirke i muzeološkoj skupštini Etnografskog muzeja srednjeg sveta. Danas ima Etnografski muzej, u gradu Kuenka.

U narednom postu pisaću vam o drugim zanimljivim lokalitetima koje možete posetiti u prestonici Ekvadora. Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog prvog specijalnog putopisa u seriji putopisa o Ekvadoru gde smo imali prilike da uživamo u lepoti ove neobične zemlje u Južnoj Americi. Današnji putopis ne bi bio moguć bez nesebične pomoći PRO ECUADOR, Turističke organizacije grada Kita, avio kompanije KLM u saradnji sa lokalnim partnerima koji su omogućili da osetim duh i lepotu ekvadorske kulture i tradicije. Naravno kao i uvek potrudio sam se da vam prenesem svoje utiske o ovom neobičnom iskustvu iz Ekvadora.

Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem nove i neobične destinacije na jedan sasvim drugačiji način.

Čast mi je da imam priliku da sarađujem sa brojim kompanijama i privrednicima u sektoru turizma i želeo bih još jednom da se zahvalim Turističkoj organizaciji grada Kita na ovoj neverovatnoj avanturi i što su mi omogućili da na jedan sasvim drugačiji način osetim lepote ove neobične ekvadorske kulture.

Kako se vama dopala ova moja priča o Ekvadoru i predstavljanje Kita koja krasi srce ove neobične zemlje u Južnoj Americi? Da li ste imali priliku do sada da posetite Ekvador?

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i uvek možete me kontaktirati putem maila ili društvenih mreža, sve adrese možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

U narednim pričama iz Ekvadora otkrićemo neke druge zanimljive znamenitosti koje biste trebali posetiti ako vas put navede u ovu daleku zemlju!

Blogerski pozdrav iz Kita,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane turističke organizacije grada Kita – Visit Quito, PRO ECUADOR, avio prevoznika KLM kao i drugih lokalnih partnera. Ovaj post predstavlja moju ličnu i iskrenu recenziju doživljaja destinacije.

SHARE THIS POST

Pisma iz Tunisa: Tozeur, Monastir i Chott el Djerid jezero, najbolje sam sačuvao za kraj…

Avanture Putovanja 3 Comments

Dragi moji pustolovi i ljubitelji neobičnih putovanja, dobrodošli u novu seriju putopisa na Mr.M blogu. Avgust mesec će biti posvećen jednoj neobičnoj državi na afričkom kontinentu – Tunisu, zemlji koja je poznata po maslinama. Na samom početku ovog sedmog posta, ujedno i poslednjeg iz serije putopisa o ovoj neobičnoj zemlji želeo bih da se zahvalim Ministarstvu turizma Republike Tunis – Discover Tunisia na srdačnom pozivu i gostoprimstvu. Uz njihovu pomoć su nastali putopisi i modne priče koje ste mogli čitati tokom jula i avgusta i iskreno se nadam da ćete uživati u letnjoj sezoni postova na Mr.M blogu.

Ako želite ste kojim slučajem propustili da pročitate prethodne putopise iz Tunisa ili želite da se podsetite nekih zanimljivosti, iskoristite priliku da posetite naredne linkove:

Republika Tunis je najsevernija zemlja u Africi. To je deo regiona Magreba u severnoj Africi, graniči se sa Alžirom na zapadu i jugozapadu, Libijom na jugoistoku i Sredozemnim morem na severu i istoku. U njemu se nalaze arheološka nalazišta Kartagine koja datiraju iz 9. veka pre nove ere, kao i Velika džamija u Kairuanu.

Tunis je poznat po svojoj drevnoj arhitekturi, tržnicama i plavim obalama, prostire se na približno 164.000 km2 i ima oko 12 miliona stanovnika. Sadrži istočni kraj planine Atlas i severni deo pustinje Sahare, a veliki deo preostale teritorije Tunisa je obradivo zemljište. Sa skoro 1.300 km obale uključuje afrički spoj zapadnih i istočnih delova Sredozemnog basena. Tunis je dom najsevernije tačke Afrike – rta Anđela, a njegov glavni i najveći grad je Tunis, koji se nalazi na njegovoj severoistočnoj obali, i po kome zemlja dobija svoje ime.

Sedmi, a ujedno i poslednji blog post iz serije putopisa o Tunisu biće posvećen gradovima Tozer (Tozeur) i Monastir, kao i čuvenom velikom endorejskom slanom jezeru u južnom Tunisu – Čot el Džerid (Chott el Djerid). Kao što i naslov putopisa kaže, ostavio sam najbolje za kraj! Tozer je grad u Tunisu na granici planine Atlas i pustinje Sahare, najveće od pet oaza koje čine Džerid. Postepeno izgrađen oko svog palminog gaja, glavni je grad istoimene gubernije. Smešten severozapadno od Čot el Džerida, blizu granice sa Alžirom.

Grad sa važnom verskom prošlošću, prima mnoge naučnike. Ibn Chabbat mu je zaveštao sistem za navodnjavanje palminih nasada, a pesnik Abou el Kacem Chebbi je tu, usred francuskog protektorata, komponovao svoju čuvenu Ela Toghat Al Alaam. Savremena topografija Tozeura odaje im počast, kao i marabuti. Grad je doživeo značajan demografski rast, zajedno sa značajnom ekspanzijom, tokom druge polovine 20. veka, sa sedentarizacijom beduina. On se za nekoliko decenija kreće sa oko 11.000 stanovnika na 37.365 stanovnika, prema popisu iz 2014. godine.

Arhitektura njegovog graditeljskog nasleđa, posebno ona njegove medine koju karakterišu uzdignuti uzorci cigle, jedinstvena je u Tunisu, zajedno sa arhitekturom susednog grada Nefta. Poljoprivreda, a posebno monokultura urmi sorte Deglet Nour, predstavlja njen glavni resurs, koji predstavlja trećinu proizvodnje urmi u Tunisu. Ciglana je i dalje u funkciji, za potrebe mnogih gradilišta. Od 1990-ih, opština Tozeur razvija turizam, pod vođstvom tadašnjeg gradonačelnika Abderrazaka Cheraita. Ovaj razvoj zasnovan je, između ostalog, na prisustvu međunarodnog aerodroma i brojnih hotela, na promociji nasleđa i lokacija snimanja, kao i na organizaciji Međunarodnog festivala Oaza.

„Tozeur“ je zvanična transkripcija imena grada latiničnim slovima; druga transkripcija tuniskog arapskog jezika je bila „Tuzer“. Prema Vinsentu Batestiju, ime grada se izgovara „Tuzor”. Grof Antoine-Auguste du Pati de Clam, oficir, kolonijalni administrator, arheolog i član Pariskog geografskog društva izneo je četiri hipoteze o poreklu imena Tozeur: Prvi pretpostavlja da je ime već postojalo u starom Egiptu u obliku Tes-Hor, što znači „grad sunca“, koji su Grci kasnije transformisali u Apolonite; kolonija iz ovog grada mogla je poneti isto ime.

Druga hipoteza ukazuje da potiče od imena faraonke Tauserta – što na egipatskom znači “moćni” – koja je stupila na tron nakon smrti svog muža Setija II (faraona iz XIX dinastije i unuka čuvenog faraona Ramzesa II). Grad Tozeur bi predstavljao počast koju je jedna kušitska kolonija plaćala ovoj kraljici, koja je bila poslednja predstavnica dinastije. Ovu hipotezu potvrđuje arhitektura Tozera, koju karakteriše upotreba zemljanih opeka osušenih na suncu, a zatim pečenih. Poznato je da je Drevni Egipat koristio takvo znanje u svojim urbanim konstrukcijama.

Treća hipoteza ukazuje da bi reč bila berberski oblik ženskog roda od prideva „snažan“, Taouser, čiji bi oblik značio „snažan“. Godine 205. pre nove ere Berbersko kraljevstvo Masinisa prostire se na ovaj grad. Ovu etimologiju brani i Šarl-Žozef Tiso.

Poslednja hipoteza pretpostavlja da je ime Tozeur jedan od oblika imena Ucuur, što će reći „ono od Asura“ ili „ono što dolazi iz Asura“, jer bi ime grada bilo danak koji bi Asirac vraćao koloniju u prvobitnu domovinu.

Tozeur se nalazi duž izduženog brda od nekoliko kilometara, koje razdvaja dva slana jezera, Chott el-Jerid na jugu i Chott el-Gharsa na severozapadu. Deo je Jerida ili Đerida, od kojih je najznačajnija od pet oaza, na granicama pustinje Sahare. Mali planinski venac, Džebel Mora, nalazi se istočno od grada. Kao takav, Tozer je deo nabora Atlasa, koji se proteže od Maroka do zapada Tunisa. Regija Tozeur pripada južnom tuniskom Atlasu, koju karakterišu čoti sastavljeni od sedimentnih basena iz gornjeg karbona.

Ovaj region je poznat po bujnim oazama usred pustinje i predstavlja geološki i geomorfološki interes. Sebkhe, koje karakterišu fini vlažni sedimenti slane vode zimi, i ispucale površine blata sa solju i koricama gipsa tokom leta, pokrivaju dno čota, gde se nalazi veoma retka vegetacija. Grad, koji se prostire na 1.256 hektara, okružen je palminim šumarkom koji je vezan uz njegov urbani centar, površine oko 1.000 hektara, koji pokriva oko 400.000 stabala. Glavna biljna vrsta koja prirodno raste u Tozeuru je prosopis, krmna i pčelinja biljka koja sa petnaest godina dostiže visinu od pet metara.

Region ima drevno naselje, posebno tokom praistorijske civilizacije Kapsijanaca i, kao i cela severna Afrika, zasnovan je na berberskim poreklom, čak i ako lokalna tradicija to ne tvrdi: ono je zaista pozicionirano na Arapu koji čini vezu sa prorokom Muhamedom. Prvi naučni opisi Tozeura datiraju s kraja 19. veka, a ovi spisi su obeleženi opsednutošću potragom za rimskim ruševinama. Istorija Džerida ostaje prilično slabo poznata, Pati du Clam’s Hronological Fastes of Tozeur 1890. godine predstavlja glavni dostupni izvor o Tozeurovoj prošlosti.

U antičko dobar, Tozer je vrlo brzo postao aktivan centar transsaharske karavanske trgovine, u koju su posećivali Kartaginjani. Godine 148. p.n.e., citira ga Ptolomej, koji ga naziva „Tisouros”. Rimljani su se, u punom osvajanju južne obale Sredozemnog mora, tu naselili 33. godine pre nove ere, grad je tada dobio ime „Thusuros“ u Pojtingerovoj tabeli. Osim toga, ostala su samo svedočanstva Plinija Starijeg, lirska, ali dragocena, koja opisuju rajsku lepotu ovog mesta. Grad je postao pošta na Saharskom limesu, na rimskom putu koji vodi od Gabesa do Biskre, specijalizovana za trgovinu urmama, ali i robovima. Od hrišćanskog uticaja pod svetim Avgustinom, ostali su ostaci crkve koju je preuzela džamija El Kasr, koja se nalazi u Bledu el Hadar, i određeni obredi poput Sidi Jube koji se sastoji od krštenja dečaka pre obrezivanja.

Dolazak muslimana u VII. veku poklapa se sa vrhuncem poljoprivrede i trgovine. Tokom srednjeg veka, region Tozeur se zvao „zemlja Kastilija“, kako je pominjao poznati arapski geograf Al-Bakri, koji takođe ističe da je Tozer, okružen velikim kamenim zidom, u metropola. Ovaj naziv potiče od niza utvrđenih sela pod nazivom kastela. Tozeur i okolina su vremenom postali utočište za razne disidente (hrišćanske donatiste, šiite i haridžite). Protestni duh stanovnika, koji su razvili snažan identitet, podstakao ih je da podstiču pobunu koju je dvanaest godina vodio Abu Jazid protiv Fatimidskog režima (935-947). Oni su takođe osnovali kneževine nezavisne od centralne vlasti, koje su na kraju ponovo osvojili Hafsidi.

Do 12. veka Tozer je bio cvetajući kulturni centar. Grad je prihvatio mnoge teologe što je dovelo do razvoja usmene tradicije koja je bila među najbogatijima u Magrebu, kao i pesničke tradicije koja se nastavila sve do 20. veka, posebno preko velikog pesnika Abu el Kacema Šebija. Takođe dugujemo Ibn Chabbat-u — čije je pravo ime Abou Abdallah Ibn Ali Ibn Al Chabbat Al Touzri, rođen 1221. godine u Tozeuru — koncepciju i realizaciju važnih avangardnih radova na uzgoju palme i značajno poboljšanje sistem za distribuciju vode koji još uvek funkcioniše u nekoliko oaza u južnom Tunisu.

Njegov plan iz 12. veka izložen je u muzeju Dar Cherait. Ovaj plan navodnjavanja, preko seguie, obezbeđuje slobodnu distribuciju vode merenu gadousom (hidrauličnim peščanim satom) čije ime potiče od latinskog cadus (vodeni sat), koji i sam potiče od grčkog kados. U 13. veku grad su razorili Hafsidi, a zatim ponovo sagradili van oaze. Grad je doživeo veliki privredni procvat, sve do svog vrhunca u 14. veku.

U 16. veku porodica el Hadef je stigla u Tozer iz današnjeg Alžira i preuzela kontrolu nad gradom. Ona je stvorila susedne houchs (tradicionalne stambene kuće). Pošto je mesto prolaska trgovačkih karavana ostalo isto, mesto razmene i pregovora se nalazilo ispred okruga Uled el Hadef, koji je postepeno postao najvažniji deo u gradu. Zebda, arapskog porekla, stigla je u 17. veku i stvorila još jednu urbanu grupu. Ouled Sidi Abid se istovremeno nastanio na severozapadu okruga Ouled el Hadef, sa kojim su bili saveznici.

U periodu od 1984. do 1987. godine Nacionalna turistička služba je obnovila određene ulice u medini. Početkom 1990-ih, vlada Tunisa i Abderrazak Cherait razvili su turizam, koristeći prioritetni nacionalni razvojni plan koji ima za cilj smanjenje gužve na obalama Tunisa. Abderrazak Cherait je 1990. godine stvorio prvi kompleks tematskog parka u Tozeuru, muzej i luksuzni hotel Dar Cherait. Desetak luksuznih hotela je stvoreno da privuku turiste, sa boravkom po sistemu ključ u ruke, a njegov razvoj je primetan od 1994. godine.

Stanovnici su zahtevali, na primer, da se zabrani slobodno lutanje koza na ulicama. Krajem 1990-ih, država Tunis je promovisala pojam nasleđa u Tozeuru. Različiti razvoji i festival koji finansira Cherait čine Tozeur popularnom turističkom destinacijom.

Turistička aktivnost narušava navike, stavljajući tačku, između ostalog, na kupanje stanovnika na velikom izvoru, jer njihova privatnost može biti narušena. Prema informacijama koje je prikupio dopisnik za štampu Benoit Delmas, turizam je globalno obogatio stanovnike Tozera tokom 2000. godine.

Prema planu urbanističkog planiranja, arhitektonsko nasleđe grada Tozera postalo je ekonomsko pitanje. To je važan stub za turističku industriju. Stari opisi putnika koji prolaze kroz Tozer su u suprotnosti, Defonten iz 1754. godine govori o „kućama od blata“, dok je Žil Daumas 1845. opisao „jedan od najlepših gradova u Džeridu sa dobro izgrađenim kućama“. Šarl de Fuko je nacrtao ove kuće, što se može videti u njegovom Maison ancien d’El Tozeur, koji se čuva u Nacionalnoj biblioteci Francuske. Ikonografski dokumenti koji su kružili početkom 20. veka pokazuju da su stanovi Tozeura bili veliki i održavani. Prosečna veličina stanova je evoluirala, velike rezidencije tradicionalnih patrijarhalnih porodica su sve manje, u korist umnožavanja višespratnih konstrukcija, od 1980. godine.

Okrug Ouled el-Hadef, koji datira po svojim najstarijim ostacima iz 14. veka, smatra se najinteresantnijim i najtradicionalnijim od Tozera. Dostupan sa avenije Farhat-Hached i avenije Habib-Bourguiba, čini stari grad ili medinu Tozeur, jednu od najbolje očuvanih medina u celom Tunisu. Počinje u ulici Kairuan, na nivou muzeja popularne umetnosti i tradicije, a završava se u ulici el-Valid, sa medersom Sidija Abdulaha Bu Džemra. Stanovnici ovog okruga su prilično siromašni prema Daheru, Ouled el-Hadef je sada manje mesto života nego mesto pejzaža.

Ograđena je visokim zidom od malih pravougaonih cigli, prilično svetle, bez prozora, čija je funkcija da čuva privatnost stanovnika. Njegove fasade ukrašene šarama u terakota ciglama predstavljene su u dokumentima s početka 20. veka. Ovaj okrug je u potpunosti izgrađen tradicionalnim glinenim ciglama, dajući arhitekturu sa cachetom cenjenom za turizam: sa medinom Nefta, ovaj stil je jedinstven u Tunisu. Male zasvođene ulice ovog okruga čine pravi lavirint.

Medina Tozeur ima mašrabiju od palminog drveta koja se smatra izuzetnom, kao i jedna od najstarijih vrata u Tunisu, takođe napravljena od palminog drveta. Najsiromašniji stanovnici imaju vrata od palminog drveta, koja su jeftinija, samo najbogatiji sebi mogu priuštiti „prava” drvena vrata. Ova vrata su nekada imala kucalo za svaku vrstu osobe: muškarce, žene i decu, odnosno do tri kucala koja emituju različit zvuk, dve ako porodica nije imala dece: njihova uloga je da identifikuju ko je kod kuće. Vrata za odgovarajući član porodice za otvaranje. Zelena vrata ukazuju na prisustvo verskih mesta. Susedska džamija je džamija Sidi Abdesalema. U Medini se nalazi kuća bega, koja je poslužila kao scenografija za snimanje filma Engleski pacijent.

Souk se nalazi na jugu grada, čini gradski centar Tozeura, pa je suk taj koji najčešće odgovara nazivu „Tozeur“. Okreće se oko centralnog trga Ibn-Chabbat, na kome se nalaze pijaca i pošta. Nalazi se u blizini istorijskih okruga Tozeur, Ouled el-Hadef i Zebda; arhitektura je ovde manje tradicionalna nego u medini koja je istočnije. Glavna džamija u gradu, džamija Farkous (ili Ferkous), iako nedavna, ima najvišu i najizrazitiju munaru u Tozeuru. U suku se nalazi još jedna džamija, koja se nalazi u blizini turističke kancelarije, džamija Sidi Mouldi, čiji je minaret, po stilu sličan onom u džamiji Farkous, obnovljen 1944. godine. Souk je posvećen i šetnji i kupovini, a lokalni izraz „spuštanje na souk“ je sinonim za „šetnju“. Souk je renoviran je početkom 2000-ih.

Chott el-Jerid je najveća slana ravnica ili tuniska sebkha sa površinom od oko 5.000 km. Chott el Djerid je veliko endorejsko slano jezero u južnom Tunisu. Ime se može prevesti sa arapskog na engleski kao „Laguna zemlje palmi“. Vlada Tunisa je 28. maja 2008. godine predložila lokaciju za buduću klasifikaciju na Uneskovu listu svetske baštine.

Dno Chott el Djerida nalazi se između 10 i 25 metara ispod nivoa mora. Širina jezera varir