Posts in Avanture

Pisma iz Azerbejdžana: Lahij, mesto gde nastaju snovi od bakra…

Dragi moji pustolovi, dobro došli u još jedan post na Mr.M blogu. Kako ste mi danas? Neki ljudi su se vratili sa odmora, dok se neki srećnici tek spremaju da započnu svoj godišnji odmor. Prethodnih dana na društvenim mrežama sam pročitao komentare ljudi tipa: “Zašto se godišnji odmor tako zove, ako traje samo 2,3 nedelje… Nije fer!”. Slažem se sa njima, ali šta da se radi izgleda da je to još jedan “pogrešan” naziv, kao što su to kod nas i “finalna sniženja”, poslednje sniženje od 20%… Šarene, slatke laže za kupce.

U prethodna dva posta imali ste priliku da upoznate Baku i da vidite odakle potiče Azeri kultura i kako izgleda kolevka njihove kulture – Nacionalni park Gobustan. U današnjem postu ćete upoznati jedno zanimljivo selo koje je smešteno u najlepšem delu Azerbejdžana, u podnožju Kavkaza.

Naravno, pre nego što počnem sa današnjim postom želeo bih da se zahvalim Nacionalnoj turističkoj organizaciji Republike Azerbejdžan na odličnoj organizaciji, kao i ostalim prijateljima ovog projekta koji su učinili da naš boravak u Azerbejdžanu bude nezaboravan!

Tural, naš vodič nam je preneo mišljenje lokalnog stanovištva u Azerbejdžanu, a to je da smatraju da je baš upravo put do Lahij sela jedan od najlepših u Azerbejdžanu. Možete videti kako se priroda prilagodjavala klimatskim faktorima i uživati u pogledu na planine, ravnice i mora.

Moram priznati da obično kada putujem negde autom, trudim se da se odmorim i da malo odspavam jer medijska putovanja mogu biti ponekad izuzetno naporna i koristite svaki slobodan trenutak za odmor i relaksaciju. Međutim ovaj put je bilo drugačije, put je bio drugačiji i odlučio sam da prikažem ove lepote prirode ljudima koji se možda odluče da jednog dana posete Azerbejdžan!

Narod u Azerbejdžanu je jednostavan, srdačan i neposredan. Možda će jezik biti mala barijera, ali zbog neposredne blizine Rusije dosta ljudi zna ruski jezik. Možda vam ta činjenica pomogne jer Rusi mogu da razumeju neke naše reči što je donekle olakašava osnovnu komunikaciju.

Tural nam je tokom puta objašnjavao geografski položaj Azerbejdžana i neke osnovne stvari o mestu gde idemo, tako da nam je ovo putovanje brzo prošlo. Naravno napravili smo par pauza, možda je put bio malo duži, ali smo dosta toga novog i naučili!

Na prvoj pauzi moja malenkost je iskoristila vreme da se slika kraj mora… Dobro otišao sam u daleki Azerbejdžan, valjda sam zaslužio bar jednu lepu sliku kraj vode.

Ubrzo nakon ove pauze, stigli smo do naše prve stanice na ovom kratkom putovanju. Moji domaćini su želeli da mi pokažu njihovu najstariju i najveću džamiju u Azerbejdžanu – Džuma Džamiju (Juma Džamija). Prema legendi izgrađena je u 8. veku kada je Shamakhi izabran za rezidenciju arapskog kalifa. Zbog toga Šamakhi Džuma se smatra jednom od najstarijih džamija u regiji Kavkaza. Arhitektura ovog verskog kompleksa je sledeća – ogromna sala za molitve podeljena je u tri nezavisna dela koja su povezana otvorenim širokim lukovima.

Svaki deo ima svoj zasebni mikhrab i ulaz. Mnogi ovu džamiju nazivaju “Trosobnom”. Posle značajnih razaranja džamije tokom ratova i zemljotresa, ona je više puta rekonstruisana i restaurirana. Trenutni izgled džamije formiran je početkom 20. veka. Džamija je praktično izgrađena iznova na starom temelju, a da nije izgubila glavne principe svoje strukture. Još uvek ima tri dvorane. Pored toga, središnju dvoranu prekriva ogromna kupola, a ostale dve manje kupole.

Ispod centralne kupole prolazi pojas sa prozorima. Prozori su ukrašeni rešetkama. Čitava fasada je ukrašena ukrasnim dekorom. Sagrađena pre više od 1200 godina džamija Šamakhi Džuma i dalje ostaje jedna od najvećih kultnih građevina Kavkaza.

Mikhrab u glavoj dvorani

Bila mi je velika čast da posetim ovo sveto mesto i da saznam nešto više o istoriji ovog dela Azerbejdžana. Posebnu pažnju mi je privukao harem džamije (ograđeno dvorište džamije) pri samom ulazu u džamiju jer je uređeno kao jedna mala prava zelena oaza mira i sreće.

Morali smo krenuti jer nas je čekao dug put do Lahij sela, a imali smo još nekoliko stvari da vidimo. Seli smo u kola i nastavili naš put. Naravno ja sam spremio svoj aparat, fotograf je od vrućine zaspao tako da sam morao ja da odradim i njegov deo posla. Moje muke na putovanjima niko ne zna…

Sigurno se pitate zašto smo se uputili u mesto Lahij? Lahij je udaljeno selo koje se nalazi u oblasti Ismaiilli u Azerbejdžanu, na padinama Velikog Kavkaza, na visini od 1211 metara nadmorske visine. U ovom selu živi oko 2.000 stanovnika koji se uglavnom pripadaju manjijskoj etničkoj grupi koja govori jezikom Tat.

Lahij je jedno od najstarijih stalno naseljenih mesta na svetu. Štaviše, kanalizacioni sistem sela datira još od pre 1000 godina, što je za to vreme morate priznati bilo veoma neobično i za pohvalu. Na primer, veliki evropski gradovi poput Pariza i Londona nisu imali kanalizaciju do 13. – 14. veka.

Objekti i glavni plan sela su vrlo jedinstveni. Kao rezultat čestih zemljotresa, lokalno stanovništvo je razvilo sofisticirane i autentične tehnike gradnje. Tradicionalno su ljudi koristili prizemlje kuća kao radionice i radne prostorije. Kuće su ovde karakteristične po ravnim krovovima. Pored toga, neke kuće imaju balkone koji gledaju na ulicu.

Istorija i priča o slovu L, povezani su sa mnogim legendama. Prema jednoj legendi, pre mnogo godina ovde je bio jedan grad od 36 000 stanovnika koji se zvao La. Jednog dana se dogodio veliki zemljotres i La sravnjen sa zemljom. Posle nije bilo grada, ali se ime mesta promenilo u “La-hec”. „Hec“ na Azerbejdžanskom znači ništa, odnosno nula. Vremenom su ljudi ponovo došli da žive u ovom naselju. U to vreme “La-hec” se promenio u Lahij.

Prema drugoj legendi, perzijski šah Kai Khosrov je ubio uglednog vladara jednog grada što je izazvalo velike nerede u njegovoj zemlji. Konačno, nakon nekih borbi za vlast i presto, poraženi šah odlučio je da pobegne iz zemlje kako bi spasio svoj život. Kasnije je utočište pronašao u planinama blizu modernog Lahija. Sluge šaha osnovale su selo Lahij za svoje porodice. Na kraju je Kai Khosrov umro tamo, ali postepeno se malo selo proširilo i pretvorilo u naselje.

Tako lokalno stanovništvo sebe smatraju potomcima originalnog suda Keja Khosrova. Čak štaviše, tvrde da ime sela dolazi od mesta koje se u Perziji zove Lahijan. Grob sa nadgrobnim spomenikom koji treba da pripada Kai Khosrovu pronađen je na groblju Zavara u Lahiju zajedno sa drugim nadgrobnim spomenicima koji datiraju pre više od hiljadu godina.

U srednjovekovnom periodu selo je postalo važno središte zanatlija u Azerbejdžanu. Lahijske zanatlije su počeli da postaju veoma popularni u celoj Aziji i Evropi. U 18. veku grad je stekao reputaciju proizvodnje hladnog čeličnog oružja i bakra. Mnogi od njih, kao što su bakarne saksije i lampe i oružje, još uvek krase poznate evropske muzeje, naročito Luvr i Ermitaž. Danas je selo i celokupno nasleđe pod zaštitom, ali otvoreno za turiste. Duh srednjovekovnog doba i put drevne svile još uvek se nalazi u Lahiju.

Takođe, u ovom živopisnom mestu postoji jedan zanimljivi muzej koji se zove Istorijski muzej Lahija i u njemu možete pronaći dosta zanimljiv eksponata i saznati nešto više o istoriji ovog neobičnog sela.

Muzej je otvoren 1985. godine u okviru istorijsko-kulturnog rezervata Lahij. U početku je bio deo istorijsko-kulturnog prirodnog rezervata, ali od 1992. godine ima funkciju nezavisnog kulturnog objekta od značaja. Sam muzej je smešten u zgradi koja je u Lahiju poznata kao “džamija Aghaoglu”, koja je izgrađena 1914. godine.

Izložbena postavka muzeja sastoji se od više od 1000 eksponata u 10 različita odeljka. Eksponati datiraju od drevnih primera zanatstva, uključujući uzorke keramike, uzoraka koji su stari više od 2000 godina, mehove izrađene u 18. veku za topljenje bakra i druge delove povezane sa stočarstvom i trgovinom, kao i informacije o podzemnom sistemu za navodnjavanje grada koji funkcioniše od 15. veka!

Razvoj međunarodnog turizma, zajedno sa nekim novim saznanjima o ljudima i kulturama, rezultirao je postepenim interesovanjem za kulturnu raznolikost regiona. Lahij je poslednjih godina privukao pažnju mnogih svetskih turista i kao rezultat toga Lahij je sada uključen u turističke ture nekoliko vodećih turističkih agencija.

Došlo je vreme za pokret i nastavili smo naš put za Gabalu. Gabala (azerbejdžanski: Kəbələ, takođe poznat kao Kabala, glavni grad oblasti Kabala) Opština se sastoji od grada Gabale i grada selo Kusnat. Pre je grad bio poznat pod imenom Kutkashen, ali nakon nezavisnosti Republike Azerbejdžan, grad je preimenovan u čast mnogo starijeg grada Gabale.

Geografski položaj i planinski reljef grada uveliko su uticali na formiranje složenih klimatskih uslova u vertikalnom sušnom području, kao i na gustinu rečne mreže i bogatstvo zemljišno-vegetacijskog pokrivača.

Olakšani i vlažni klimatski uslovi regije Gabala doveli su do formiranja guste rečne mreže u ovom području. Grad je bogat drvećem kestena i lešnika. Flora i fauna okruga su vrlo bogati. U šumi se mogu naći jeleni, divlje svinje, zečevi, medvedi, vukovi, lisice i brojne ptice.

Gabala je idealno turističko odredište zbog kombinacije neobične prolećne klime, planinskog pejzaža i raznolike faune. Postoje mnogi hoteli i odmarališta svetske klase, veći deo lanca hotela Kafkaz. Prirodni klimatski uslovi u regionu stvaraju mogućnosti za razvoj letnjeg i zimskog turizma u regionu. Severna strana Gabale pripada južnim obroncima planinskog područja Velikog Kavkaza, središnji deo Alazan-Haftaranske doline, južni deo Ajinohurskog gorja.

Pored toga, u ovom regionu nalazi se najviši planinski vrh u Azerbejdžanu – planina Bazarduzu (4466 metara). Takođe u Gabali se nalazi i vodopad Ieddi Gozel. U prevodu znači ‘sedam lepotica’ zbog sedam faza padova, ali oslikava i klasičnu priču od Nizami Ganjavija. Grad takođe sadrži zabavni park “Gabaland“, klizalište i pozorište u grčkom stilu, sagrađeno posebno za koncerte i posebne prilike na otvorenom. Gabala takođe ima nekoliko tržnih centara. Grad je dom skijaškog kompleksa Tufandag, koji je ocenjen najboljim skijaškim centrom u Azerbejdžanu i jednim od glavnih na Kavkazu.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog trećeg specijalnog posta iz Azerbejdžana koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Nacionalne turističke organizacije Republike Azerbejdžana, nacionalne avio kompanije Azerbaijan Airlines i Qafqaz Thermal & Spa Resort Hotel Yengica u kojem smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kongresni centar Hejdar Aliev u Gabali

Kako se vama dopala ova moja priča o selu Lahij i njegovoj okolini? Da li ste imali priliku do sada da posetite Azerbejdžan? Kroz par dana ću podeliti sa vama novi post iz Azerbejdžana gde ću vam pokazati neke moje odevne kombinacije koje sam nosio na ovom putovanju. Jedva čekam da podelim sa vama novu priču i divne fotografije koje sam vam spremio.

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

P.S. Ako želite da saznate nešto više mojoj avanturi u Azerbejdžanu, pročitajte i moje prethodne postove:

Ovaj post je sponzorisan od strane Nacionalne Turističke Organizacije Republike Azerbejdžan, nacionalne avio kompanije Azerbaijan Airlines i  Qafqaz Thermal & Spa Resort Hotel Yengica koji pripada GILAN grupi hotela. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz modne kuće Loro Piana i Makia koji su omogućili da svojim modnim komadima oplemenim ovaj post, naravno da ne zaboravim moje verne i najbolje prijatelje iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Pisma iz Azerbejdžana: Gobustan, kolevka Azeri kulture…

Dragi moji pustolovi, kako ste mi danas? Pre nego što počnem sa današnjim postom želeo bih da vam se zahvalim na divnim rečima koje ste mi uputili povodom prethodnog posta iz Azerbejdžana. Drago mi je da vam se svideo Baku i iskreno se nadam da će vam se dopasti i današnji post koji sam spremio za vas. Za sve one koji nisu stigli da pročitaju moju priču o Bakuu ili želite da se podsetite nekih detalja, možete posetiti ovaj LINK.

Da li ste se nekada zapitali kako je svet izgledao pre 20.000 godina? Kakvi su tada ljudi bili? Kakva je bila njihova kultura i običaji? Da li je njihova svest bila razvijena kao što je kod nas danas? Kojim su jezikom govorili? Odgovore na sva ova pitanja možemo potražiti kod stručnjaka koji se bave arheologijom i istorijom, ali do sada sve se svodi na tumačenje određenih pretpostavki.

U današnjem postu imaćete priliku da vidite kolevku Azeri kulture, vodim vas u Nacionalni Park Gobustan. Ovo putovanje je bilo potpuno novo iskustvo za mene jer sam saznao dosta novih informacija i imao sam priliku da uživam u predivnim predelima ove daleke zemlje.

Pre nego što počnem sa današnjim postom želeo bih da se zahvalim Nacionalnoj Turističkoj organizaciji Republike Azerbejdžan za ovo neobično i predivno iskustvo. Bila mi je izuzetna čast da upoznam jednu sasvim drugačiju kulturu i nadam se da ću još koji put u životu uspeti da odem tamo i da nastavim svoju avanturu gde sam stao.

Nacionalni prirodni rezervat Gobustan smešten zapadno od grada Gobustan, osnovan je 1966. godine, kada je ovaj region proglašen nacionalnom istorijskom znamenitošću Azerbejdžana, u pokušaju da sačuva drevnu rezbariju, vulkane od blata i gasno kamenje. Nacionalni park Gobustan veoma je bogat arheološkim spomenicima, rezervat ima više od 6.000 uklesanih slika na kamenu, na kojima su prikazani primitivni ljudi, životinje, slike borbi, ritualni plesovi, čamci sa naoružanim veslarima, ratnici sa kopljima u rukama, kamile, slike sunca i zvezda. Smatra se da su ove slike stare u proseku od 5.000 do 20.000 godina.

Nacionalni istorijski i kulturni rezervat Gobustan stekao je nacionalni status 2006. godine. U julu 2007 godine Nacionalni par Gobustan je uvršten u spisak svetske UNESCO-ve baštine i nasleđa.

Rezbarije i petroglifi na ovom mestu prikazuju očaravajuće slike praistorijskog života na Kavkazu. Dobro očuvane slike prikazuju drevne populacije koje putuju čamcima, muškarci koji love antilope i divlje bikove, dok su na nekim slikama prikazane žene koje plešu. Poznati norveški antropolog Thor Heierdahl se više puta vraćao u Azerbejdžan između 1961. i njegove smrti 2002. godine da bi istražio lokaciju u svojoj “Potrazi za Odinom”.

Jezik drevnog stanovništva Gobustana je delimično sporan, ali petroglifi i dalje daju informacije o životu praistorijskih ljudi koji su tu živeli. Više od 4.000 slika životinja, ljudi, određenih životnih iskustava, lova i plesa isklesane su tokom više hiljada godina. Većina petroglifa nalaze se na velikim liticama, a u nekim slučajevima su isklesani i na većim starijim stenama. Prve rezbarije su prikazivale prirodne figure ljudi i životinja, često nepravilno, ali s vremenom su počele sve više da liče na mere i proporcije svojih subjekata, uključujući takve detalje kao što su mišići stopala ljudi u sceni lova.

Glave ljudskih figura obično su male i uklesane bez nosa, usta, očiju ili ušiju. Međutim, stručnjaci ne tumače ovaj nedostatak crta lica kao pokazatelj da Gobustanovim umetnicima nedostaje tehnička veština, jer neke rezbarije pokazuju veći stepen složenosti i detalja. Mnogi su prizori iz plemenskog života prikazani među petroglifima, a slike iz pećine “Sedam Lepota” ukazuju na to da su žene možda učestvovale u lovu.

Moram priznati da je neverovatan osećaj kada vidite sve te slike u kamenu koje su ko zna kad uradili ljudi koji su živeli tu pre više hiljada godina. Slike dokazuju da su imali svest za sve stvari koje su ih okruživale, da su imali određeni verski kult u koji su verovali i proučavali su zvezde.

Prirodni svet Gobustana mnogo je pogodniji od ostalih regiona Azerbejdžana. Međutim, prirodni uslovi ovih mesta bili su potpuno drugačiji pre 20-25 hiljada godina. Iz crteža životinja i ljudskih figura na Gobustanu čini se da su stene bile pod toplom klimom od 10 do 12 hiljada godina. Ljudi su nosili laganu odeću, muškarci su stezali njihove udove, a žene su nosile kratke kožne haljine. Zbog stalnog toplog vremena, zelenila i velike količine vode, ova mesta su bila staništa divljih životinja: bikova, konja, jelena, koza i drugih životinja koje su živele u Gobustanu.

Iz kamenih crteža i arheoloških spisa, na ovom mestu su u davnim vremenima pronađeni vukovi, tigrovi, lisice, šakali i druge divlje životinje. Tokom 1968. godine, kada su odrezali sloj kamena veličine oko 3 metra u blizini Atbulaha, slučajno su odsečene velike kosti nepoznate životinje. Radnici su obavestili Ministarstvo kulture Azerbejdžanskog SSR-a, ne znajući šta su te kosti. Nakon ispitivanja otkrivenih kostiju utvrđeno je da su te kosti ostaci “Južnog slona”, koji je živeo na teritoriji današnjeg Gobustanu.

Možda su tokom moje posete ovom nacionalnom blagu Azerbejdžana, vremenske prilike bile jedne od otežavajućih faktora, ali sam uživao u predivnom pogledu koji se proteže duž regije.

Zbog temperature i pejzaža sam imao utisak da idem na safari i da ću uskoro videti neku žirafu, ali to je samo bila moja neukrotiva mašta!

Procenjuje se da 300 od 700 svetskih vulkana od blata na Zemlji se nalazi upravo u Gobustanu, Azerbejdžanu i Kaspijskom moru. Mnogi lokalni i svetski priznati geolozi, došli su da proučavaju ovaj prirodni fenomen zvan “Vulkani od blata” poput kratera Firuz, Gobustan, Salian i došli su do nekih otkrića gde su naveli da blato iz ovih vulkana ima lekovite osobine.

Nakon što smo završili sa obilaskom Nacionalnog Parka Gobustan, naš vodič nas je odve da vidimo još neke zanimljive znamenitosti, od kojih je jedna još jedan prirodni fenomen koji svojom neobičnom pojavom privlači turiste koji dođu da posete Azerbejdžan, a to je Yanar Dag.

Yanar Dag (u prevodu sa Azeri jezika, znači „Planina koja gori“) je požar prirodnog gasa koji neprekidno gori na padini brda Apsherona na Kaspijskom moru u blizini Bakua, glavnog grada Azerbejdžana. Možda se sećate kada sam u mom prethodnom postu spoemenuo kako je Azerbejdžan poznata kao “Zemlja vatre”. Plamen može dostići do 3 metra u vazduhu iz tankog, poroznog sloja peščanog kamena.

Yanar Dag zvanično administrativno pripada regionu Absheron. Za razliku od vulkana od blata, plamen Yanar Dag gori prilično stabilno, jer koristi neprekidan izliv gasa iz podzemlja.

Tvrdi se da je plamen Yanar Dag primećen tek kada ga je pastir slučajno zapalio 1950-ih godina prošlog veka. Ne vidi se blato ili tečnost, što ga razlikuje od obližnjih vulkanskih blata Lokbatan ili Gobustan. Na teritoriji Yanar Daga, Dekretom predsednika od 2. maja 2007. godine osnovan je Državni istorijsko-kulturni i prirodni rezervat koji radi pod kontrolom Državne agencije za turizam Azerbejdžana. Nakon značajnog renoviranja koje je trajalo skoro 2 godine (2017-2019. godine), muzej Yanar Dag i izložba kamena Yanar Dag Cromlech pokrenuti su na području ovo neobičnog rezervata.

Naša sledeća stanica – Hram Vatre! Znam da vam možda na prvi pogled ovo ne znači puno, ali setite se one činjenice da je Azerbejdžan jedna “vatrena država”, tako da je sasvim logično i da imaju jedan “vatreni” hram.

Baku Ateshgah (azerbejdžanski: Atəsgah), često nazvan „Hram vatre u Bakuu“, je verski hram sličan dvorcu u gradu Surakhani gradu. Na osnovu perzijskih natpisa hram je korišćen kao hinduističko, sikhsko i zoroastrijsko mesto bogosluženja. “Atash” (ạtsẖ) je perzijska reč za vatru. Pentagonalni kompleks, koji ima dvorište okruženo ćelijama za monahe i tetrapilarnim oltarom u sredini, sagrađen je tokom 17. i 18. veka. Ovaj hram je napušten krajem 19. veka, verovatno zbog smanjivanja Hindu stanovništva u okolini. Prirodni večni plamen ugasio se 1969. godine, nakon skoro veka eksploatacije nafte i gasa u tom području, ali sada je osvetljen gasom iz Bakua.

Baku Ateshgah je bio hodočasničko i filozofsko središte Zoroastrijanaca sa severozapadnog indijskog potkontinenta, koji su bili uključeni u trgovinu sa Kaspijskim područjem preko čuvenog “Velikog puta”. Četiri sveta elementa njihovog verovanja bili su: ateši (vatra), badi (vazduh), abi (voda) i heki (zemlja). Hram je prestao biti mesto bogosluženja nakon 1883. sa postavljanjem naftnih postrojenja (industrije) na Surakhaniju. Kompleks je pretvoren u muzej 1975. godine. Vatreni hram “Ateshgah” nominovan je za listu svetske baštine UNESCO-a 1998. godine, a 19. decembra 2007. godine dekretom predsednika Azerbejdžana proglašen je državnim istorijsko-arhitektonskim rezervatom.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog drugog specijalnog posta iz Azerbejdžana koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Nacionalne turističke organizacije Republike Azerbejdžana, nacionalne avio kompanije Azerbaijan Airlines i Hotela Boulevard u kojem smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o kolevki Azeri kulture – Nacionalnom Parku Gobustan? Da li ste imali priliku do sada da posetite Azerbejdžan? Kroz par dana ću podeliti sa vama novi post iz Azerbejdžana gde ću vam pokazati prirodne lepote Azerbejdžana, kao i jedno zanimljivo selo Lahij. Jedva čekam da podelim sa vama novu priču i divne fotografije koje sam vam spremio.

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Nacionalne Turističke Organizacije Republike Azerbejdžan, nacionalne avio kompanije Azerbaijan Airlines i Boulevard Hotela koji pripada ABSHERON grupi hotela. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz modne kuće Loro Piana i Makia koji su omogućili da svojim modnim komadima oplemenim ovaj post, naravno da ne zaboravim moje verne i najbolje prijatelje iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Pisma iz Azerbejdžana: Baku, moderan grad utemeljen na tradiciji…

Dragi moji pustolovi, dobro došli na moj blog! Sezona godišnjih odmora je u toku, tako da je tu prisutan onaj višak vremena koji možemo utrošiti na neko lepo putovanje. Kao što sam vam obećao pre par dana postovi u Avgustu će biti veoma zanimljivi jer ćemo otkriti zajedno neke nove neobične destinacije.

Kada sam pre 3 meseca dobio mejl od Nacionalne turističke organizacije Azerbejdžana nisam mogao slutiti da ću ovog leta imati priliku da upoznam jednu sasvim novu kulturu. Prvi mejl koji sam dobio od njih je bio poprilično kratak, ali je bio direktan i jasan sa pitanjem da li sam slobodan ove godine da upoznam zemlju vatre, koja se nalazi negde između Evrope i Azije. Nisam mogao ni pomisliti da ću baš ovog leta otići u jednu zemlju koja pripada regiji Kavkaza.

U saradnji sa Turističkom organizacijom Republike Azerbejdžana i njihove nacionalne avio kompanije Azerbaijan Airlines (AZAL) sam uspeo da posetim ovu neobičnu zemlju. Na samom početku bih želeo da napomenem svi čitaocima sa Balkana da je put bio realizovan iz Berlina i ako planirate da putujete do Azerbejdžana, možete to učiniti nekim drugim avio kompanijama. Dosta internacionalnih avio kompanija imaju u ponudi Baku kao jednu od svojih destinacija, ali nisu direktni letovi.

Nakon nešto manje od 5 sati iz prohladnog Berlina, moj fotograf i ja smo uskočili u kratke pantalone jer je sigurno temperaturna razlika u tom trenutku bila oko 20 stepeni. Azerbaijan Airlines me je definitivno “kupio” zbog jedne male neobične sitnice! Na letu su delili sladoled, do sada to je bio prvi put da sam doživeo da na nekom letu kao dezert možete uživati u ovoj letnjoj poslastici.

Putovanja su divna stvar i svako ko je u mogućnosti trebao bi da obiđe svet i da pokupuje magnete na putovanjima sve do te mere dok ne otpadnu vrata od frižidera. U mom slučaju to će biti moj aspirator u kuhinji na kojem više nema mesta za nove magnete. Mama me stalno kritikuje, ali opet nekako zajedno obrišemo prašinu na aspiratoru, ja sam taj koji iako se plašim visine penjem na merdevine, dok mama briše magnete koje joj dodajem… I tako se priča ponavlja na svakih 2 do 3 meseca.

Ovo je prva slika koju sam napravio u prestonici Azerbejdžana – Baku, gradu o kojem ćete saznati nešto više u današnjem postu. Na prvi pogled Baku izgleda kao jedan grad iz budućnosti, vidite sve one nebodere od kojih se prosto ne zna koji je veći. Posle kako se približavate centru, shvatate da grad ima neku neobičnu toplinu i arhitektura je totalno atipična za jednu tradicionalnu zemlju.

Prethodni vladari i političari su bili veliki zaljubljenici umetnosti, detaljisti i estete koji su se trudili da ulepšaju svoju zemlju na najbolji mogući način. Inspiraciju za arhitekturu današnjeg Baku-a, najviše potiče iz Evrope, konkretno iz Italije i Francuske gde su arhitekte pronalazile nepresušnu inspiraciju.

Baku predstavlja društveno, kulturno i industrijsko središte Azerbejdžana. Poslednjih nekoliko godina Baku je postao važno mesto gde se održavaju mnoga međunarodna kulturna dešavanja. Azerbejdžan je bio domaćin 57. takmičenja za pesmu Eurovizije 2012. godine, Evropske igre 2015. Baku, velika nagrada F1 Azerbejdžana od 2016. godine, takođe je bio domaćin finala Lige UEFA 2018. i biće jedan od gradova domaćina UEFA Euro 2020. godine. Impresivno zar ne?!

Pošto smo moj fotograf i ja došli u večernjim satima, rešili smo da je bolje da se malo odmorimo i dobro pripremimo za naredni dan jer nas je čekala prava avantura i upoznavanje Baku-a! Sledeće jutro sam se probudio svež i nasmejan i mogli smo da započnemo svoj prvi zvanični dan u Azerbejdžanu!

Lepo vreme, sunce, napunjena baterija aparata i spreman fotograf je za mene bilo i više nego dovoljno za početak nove avanture! Naravno, moj fotograf se odmah potrudio da mi pokaže kako ja mogu lepo da izgledam u Azerbejdžanu. Mislim da sam zbog brade mogao skroz da prođem kao jedan Azer…

Košulja: Makia
Ranac: Picard

Ko je pratio moje priče na Instagramu, sigurno se seća jačine vetra i onda sam u potpunosti razumeo one reči naših starih: “Vetar duva toliko jako da nosi grane!”, sada sam imao priliku to da osetim i na svojoj koži.

Na slici iznad u pozadini možete videti 3 zgrade koje su simbol grada. Sigurno se sad pitate zašto su one simbol grada? To su samo tri obične, lepe moderne zgrade. Pravi odgovor na to pitanje dobijate uveče kada te zgrade uz pomoć moderne tehnologije i led ekrana postaju “Kule Plamena” koje predstavljaju simbol Baku-a.

Pošto smo završili sa slikanjem, po nas je došao naš vodič Tural koji je bio tu da nam otkrije sve tajne ove neobične zemlje koja se nalazi negde između Istoka i Zapada. Tural nam je rekao da ako želimo da upoznamo Baku, moramo prvo posetiti stari deo grada jer ćemo jedino tako shvatiti pravu i istinsku vrednost ovog grada.

Pre oko 100 000 godina, teritorija modernog Bakua i Afešerona bila je savana sa bogatom florom i faunom. Prvi tragovi ljudskog naseljavanja sežu u kameno doba. Još od perioda bronzanog doba otkrivene su rezbarije stena u blizini Bajila, a bronzani lik male ribe otkriven na teritoriji Starog grada.

Ova otkrića su naveli mnoge na postojanje naselja iz bronzanog doba na teritoriji grada. U blizini Nardarana, na mestu zvanom Umid Gaia, otkrivena je praistorijska opservatorija, na kojoj su na steni izrezbarene slike sunca i raznih sazvežđa zajedno sa primitivnom astronomskom tablom.

Daljnjim arheološkim iskopavanjima otkrivena su razna praistorijska naselja, hramovi, statue i drugi artefakti na teritoriji modernog grada i oko njega. U 1. veku pre nove ere, Rimljani su organizovali dve kavkaske akcije i stigli do Bakua. U blizini grada, u Gobustanu, otkriveni su rimski natpisi koji potiču od 84–96 godine pre nove ere. Ovo je jedno od najranijih pisanih dokaza koji su vezani za Baku i Azerbejdžan.

Maiden toranj (azerbejdžan: Kız kalası) u prevodu Devojačka Kula je spomenik iz 12. veka koji se nalazi u Starom gradu u Bakuu u Azerbejdžanu. Uporedo sa palatom Širvanshaha, koja datira iz 15. veka, ona čini grupu istorijskih spomenika koji su 2001. godine uvršteni pod listu UNESCO-ve svetske baštine istorijskih spomenika kao kulturno dobro. To je jedan od najizraženijih nacionalnih simbola Azerbejdžana, pa se ova kula može pronaći na azerbejdžanskim novčanicama i kovanicama.

Postoje razne misterije i legende vezane za Devojačku Kulu. Međutim, glavna misterija su dizajn i svrha same kule. U međuvremenu, postoji 20 legendi vezanih za Maiden Kulu. Veliki broj njih povezan je sa islamskim i srednjovekovnim periodom istorije Bakua. Dosta legendi su duboko ukorenjene u azerbejdžansku zoroastrijsku ili predislamsku istoriju, religiju i kulturu. Verovatno, najpoznatija legenda je ona o vatrenookosoj devojci koja je spasila ljude Bakua iz ropstva. Ep pokazuje korene azerbejdžanske zoroastrijske vere i kulture i doseže se do modernog današnjeg doba.

Pogled sa Devojačke kule je neverovatan i vredi se popeti do samog vrha gde sam uspeo da napravim fotografiju koju možete videti iznad. U kuli Maiden nalazi se muzej koji predstavlja priču o istorijskom razvoju grada Baku-a. Takođe poseduje i prodavnicu suvenira. Pogled sa vrha prelazi na uličice i minarete Starog Grada, Bakuov bulevar, kuću De Gaulle i pogled zaliv.

Stari grad je prva idealna stanica za svakog turistu koji dolazi da upozna Baku. To je grad sa dugom i bogatom istorijom koja će zaintrigirati svakoga, legende koje ostavljaju ljude bez daha.

Azerbejdžan je drugačiji, njihova kultura je jedinstvena i kada dođete u dodir sa njom trebali biste biti otvorenog uma da biste shvatili njenu vrednost i suštinu. Ovo putovanje je u potpunosti promenilo moju sliku o zemljama na Istoku.

Posle obilaska starog grada došao je na red i ovaj neobičniji moderni deo Bakua. Kada smo prešli granicu koja je iz tradicije vodila pravo u modernu eru, naš vodič nam je ispričao toliko legendi o nastanku modernog Bakua, da ni 10 postova ne bi bilo dovoljno za vam ispišem sve priče do detalja.

Sa druge strane tamo negde na ulicama modernog Bakua videćete gomilu automobila i veoma široke bulevare koji su pretežno jednosmerne ulice. Da bi vam bilo jasno o čemu govorim pošto sam ja dete koje je odraslo na Bulevaru Kralja Aleksandra, jedan običan bulevar u centru Bakua je duplo širi, ako ne i više od našeg Bulevar i sve trake su jednosmerne. Možda sada tek možete shvatiti o čemu vam ja pričam.

Majica i pantalone: Loro Piana
Ranac: Picard

Moja malenkost nije propustila priliku da se slika na ulicama Baku-a, fotografije su na kraju ispale dobro. Grad je zbog svoje neobične arhitekture izuzetno fotogeničan tako da je bilo lako napraviti dobre slike. Baku poseduje neku posebnu energiju, koja se odlično poklopila sa mojim senzibilitetom.

U samom srcu gradam se nalazi spomenik Nizamiju Ganjaviju, srednjovekovnom persijskom pesniku na trgu Nizami. Ceremonija otvaranja spomenika održana je u aprilu 1949. godine.

Položaj spomenika je postavljen simbolično tako da poznati pesnik gleda na umetnost – Nacionalni muzej književnosti Nizami Ganjavi. Ovaj muzej predstavlja najveću i najbogatiju kolekciju bogate azerbejdžanske kulture. Prikupljanje, istraživanje i skladištenje naučnih i drugih materijala o azerbejdžanskoj književnosti i kulturi, predstavljanje tih materijala na izložbama je glavni cilj ovog muzeja.

Skulpture eminentnih azerbejdžanskih pesnika i pisaca postavljene su na fasadu muzeja na sledeći način: Muhammad Fuzuli, Molla Panah Vagif, Mirza Fatali Akhundov, Khurshidbanu Natavan, Jalil Mammadguluzadeh i Jafar Jabbarli. U bogatoj kolekciji ovog muzeja se nalazi 120000 eksponata.

Na slici iznad možete videti kako izgleda Fondacija Hejdara Alijeva. Ova ustanova je dobrotvorna fondacija na čelu sa prvom damom Azerbejdžana Mehribanom Alijevom. Fondacija je nazvana u čast bivšeg lidera Azerbejdžana, pokojnog Hejdara Alijeva, koji je takođe bio otac sadašnjeg predsednika Azerbejdžana, Ilhama Alijeva. Narod u Azerbejdžanu zaista cene i vole gospodina Hejdara i dosta ustanova nosi njegovo ime. U nastavku posta pokazaću vam kako izgleda muzej moderne umetnosti koji takođe nosi njegovo ime.

Baku je sa rastom kapitala postao metropola sa prefinjenom arhitekturom. Svaki kutak je jedinstven i originalan, parkovi su prelepi i predstavljaju pravi mali raj gde možete odmoriti oči i dušu. Sigurno se možda pitate kako je tako Baku “postao zelen”? Tural nam je ispričao jednu zanimljivu legendu kako je Baku postao tako “zelen”. Pre nekoliko decenija, Baku je bio kao pustinja, imali su naftu, ali nisu imali prirodu. Vladari su molili svoje drage goste koji planiraju da posete Azerbejdžan da umesto skupih poklona donesu semena njihovih biljaka i zasade drveća i da doprinesu poboljšanju prirode u Bakuu.

Međutim, ni to nije urodilo plodom! Onda su se dosetili da svoje kupce zamole da za svaki prodati galon nafte pošalju određenu količinu zemlje kako bi omogućili da se stvore pogodni uslovi za zemljište da bi mogli posaditi biljke i zasade drveća. Tako je počela ova “zelena” priča i tako je Baku postao jedna zelena oaza u kojoj možete pronaći i drveće nara. Moram priznati da sam u Azerbejdžanu po prvi put u svom životu video kako izgleda drvo nara (voće koje možete videti na našim pijacama).

Pošto smo završili sa gradom, vreme je da ispunim svoje obećanje i da vam predstavim zbirku moderne umetnosti – Centar Hajdara Alijeva. Centar Heidar Aliiev je građevinski kompleks od 600.000 kvadratnih metara u Bakuu, u Azerbejdžanu, koji je projektovao iračko-britanski arhitekta Zaha Hadid, a prepoznatljiv je po svojoj karakterističnoj arhitekturi, zakrivljenom stilu koji izlazi iz oštrih uglova. Centar je nazvan po Heidaru Aliev-u, prvom sekretaru sovjetskog Azerbejdžana od 1969. do 1982. godine, i predsedniku Azerbejdžanske republike od oktobra 1993. do oktobra 2003. godine.

Kao sjajan komad post-moderne arhitekture, oblik zgrade predstavlja večni ciklus, koji povezuje prošlost sa sadašnjošću. U zgradi se nalazi konferencijska sala, galerije, muzeji i još mnogo toga i osnovna ideja je da ujedini ljude različitog porekla na mestu zajedničkih ideja. Zgrada je 2014. godine osvojila prestižnu nagradu Londonskog muzeja dizajna.

U ovoj bogatoj umetničkoj riznici uvek možete pronaći remek-dela savremene umetnosti. Pored moderne umetnosti jedan deo centra je posvećen gospodinu gospodinu Hajdaru Alijevu, čoveku koji je bio idejni tvorac demokratije u Azerbejdžanu i doživotni predsenik Republike Azerbejdžan do svoje smrti 2003. godine. Muzej koji je posvećen njegovom liku i delu prikazuje politički razvoj Azerbejdžana sve do modernog doba i kada je njegov sin gospodin Ilham Alijev postao predsednik Rpublike Azerbejdžan.

Pored toga možete saznati neke nove i zanimljive informacije o Azerbejdžanu, videti kako je izgledalo Sveto Pismo i Kuran, kao i neke njihove tradicionalne muzičke instrumente. Ovaj muzej je neobičan i ima zanimljivu izložbu lutaka. Lutke su izrađene tako da izgledaju prirodno, takođe sam saznao da su kosa, trepavice i obrve na lutkama prirodne.

Takođe, bila mi je zanimljiva predstava lutaka koje prikazuju društvo u Azerbejdžanu. Muzej je prilagođen svim uzrastima, tako da sam siguran da će uživati kako mladi, tako i nešto stariji posetioci. Zabava je ovde zagarantovana!

Za kraj današnjeg posta odlučio sam da vam pokažem Bibi-Heybat džamiju. Džamija Bibi Heibat (azerski: Bibiheibət məscidi) je svetilište koje se nalazi šest kilometara jugozapadno od Bakua u Azerbejdžanu. Fatima al-Sughra, kći imama al-Kazima, sahranjena je u ovoj džamiji. Ovo mesto se naziva i Pir Bibi-Heibat, a lokalno stanovništvo ga naziva džamijom Fatima al-Zahra. Mauzolej je izgrađen u vreme dinastije Safavid, ali je uništen kada je Staljin osvojio ovu oblast. Međutim, nakon raspada Sovjetskog Saveza i nezavisnosti Azerbejdžana, predsednik zemlje naredio je da se obnovi ovo svetilište.

Ovaj mauzolej – džamija krije jednu jako tužnu ljubavnu priču, ali naravno to je deo istorije, postoji dosta legendi, ali ljudi uvek veruju u snagu ljubavi. Ova džamija je ukrašena jer je njena prvobitna namena bila da to bude mesto gde će počivati kći imama, ali je posle postala i džamija.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog prvog specijalnog posta iz Azerbejdžana koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Nacionalne turističke organizacije Republike Azerbejdžana, nacionalne avio kompanije Azerbaijan Airlines i Hotela Boulevard u kojem smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o ovoj dalekoj, neobičnoj zemlji koja se nalazi negde na raskrnici modernog Zapada i tradicionalnog Istoka? Da li ste imali priliku do sada da posetite Azerbejdžan? Kroz par dana ću podeliti sa vama novi post iz Azerbejdžana gde ću vam pokazati prirodne lepote Azerbejdžana, kao i “kolevku” Azerske civilizacije – Nacionalni Park Gobustan gde su pronađeni prve isklesane slike u kamenu koji su dokaz prvih predaka koji su naselili današnji prostor Republike Azerbejdžan.

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Nacionalne Turističke Organizacije Republike Azerbejdžan, nacionalne avio kompanije Azerbaijan Airlines i Boulevard Hotela koji pripada ABSHERON grupi hotela. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz modne kuće Loro Piana i Makia koji su omogućili da svojim modnim komadima oplemenim ovaj post, naravno da ne zaboravim moje verne i najbolje prijatelje iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Pisma iz Laponije: Deda Mraz, deka iz dečijih snova!

Dragi moji pustolovi, kako ste mi danas? Možda će današnji post neprimeren jer ćemo pričati o čoveku koji je vesnik zimske idile, ali siguran sam da ćete podjednako uživati kao i ja. Verujem da svi mi u sebi imamo jedno malo dete koje nas podseća i uči nekim malim stvarima koje čine život boljim i zanimljivim.

Deda Mraz, deka koji je ulepšao i dan danas predstavlja simbol neizmerne sreće dečijih srca. Superjunak koji sa svojim neobičnim timom koji čine vilenjaci, mali pomoćnici i irvasi koji mu pomažu da sa svojim saonicama obiđe svet i podeli poklone deci širom sveta. Nema tog deteta na svetu koje nije čulo, pa čak i “upoznalo” Deda Mraza.

Ovaj post ne bi bio moguć bez pomoći turističke organizacije grada Rovaniemi, nacionalne avio kompanije Finnair i lokalnih partnera.

Moj prvi susret sa Deda Mrazom je bilo kada me je mama odvela na proslavu Nove Godine u njenoj firmi, gde sam ja počeo da plačem kada sam primetio da je to ustvari njen kolega kojem je spala brada. Valjda sam to doživeo kao veliku traumu jer sam do tada živeo u uverenju da je to pravi Deda Mraz.

Moja majka koja je rešila da “spasi” moje detinjstvo mi je ispričala da pravi Deda Mraz živi na Severnom polu i pošto je zauzet i nekada ne može da poseti svu decu na ovom svetu on “zamoli” svoje saradnike u svakoj zemlji da mu pomognu i daje im specijalnu dozvolu da ga zamene i da podele poklone i radost sa decom.

Kako su godine prolazile, mali Marko je rešio da proveri sve te informacije i na internetu sam pronašao da pravi Deda Mraz živi u jednom selu Rovaniemi na severu Finske, tačnije u oblasti koja je poznata pod imenom Laponija.

Skoro 25 godina kasnije, Marko je konačno dobio priliku i upoznao Deda Mraza, deku superheroja iz dečijih snova. Bez obzira na godine, Laponija će u vama probuditi dete u vama. Nemojte misliti da u Rovaniemi dolaze samo roditelji sa decom, ima tu i starijih ljudi koji su u duši ostala mala deca pa su odlučili da u svom zlatnom dobu upoznaju superheroja koji je obeležio svoje detinjstvo.

Kada dođete u Deda Mrazovo selo imate osećaj kao da se nalazite u bajci. To je deka koji 365 dana u godini živi jedan život iz bajke. Selo je prilagođeno svim uzrastima, tako da se niko neće u nekom trenutku tokom posete osetiti zapostavljeno.

U ovom selu Deda Mraz ima svoju poštu koja prima na hiljade pisama dnevno, farmu irvasa i njegova kancelarija u kojoj prima sve zainteresovane.

Kada uđete u njegovu kancelariju, videćete vilenjake koji se užurbano spremaju poklone jer je ostalo manje od 200 dana do praznika! Na sve strane možete videti džakove i velike kovčege koji su puni poklona i spremni za isporuku!

Takođe možete videti proces pakovanja poklona i kako vilenjaci to rade sa puno ljubavi i strpljenja.

Takođe možete videti i zid poznatih ličnosti koji su došli da posete Deda Mraza tako da ćete imati priliku da vidite neku muzičku zvezdu ili ozbiljnog političara koji je došao da poseti ovog superheroja.

Kroz par minuta i veselog vilenjaka koji nas je vodio do Deda Mraza totalno sam nespreman upoznao superjunaka svojih dečačkih snova. Nakon što sam prošao kroz jedna vrata ja sam očekivao da ću videti nastavak “zida poznatih ličnosti” koje su imale priliku da upoznaju Deda Mraza. Umesto zida, ušao sam u dnevnu sobu u kojoj se nalazi Deda Mraz. Tik iza jelke ugledao sam najpoznatijeg deku na svetu sa dugačkom čuvenom sedom bradom. Kako sam čuo one najpoznatije reči “ho ho ho”, mislim da sam bio na granici da zaplačem od sreće.

Koliko god da imate godina, ovo mesto će vas sigurno vratiti u detinjstvo u one lepe bezbrižne dane kada ste verovali u magiju novogodišnjih praznika. To se meni upravo dogodilo! Bez obzira što je bila letnja sezona, u ovoj dnevnoj sobi sa jelkom i kaminom imao sam osećaj da je došlo vreme praznika.

Sa mojim superherojom sam proveo nešto malo više od pola sata, mislim da je Deda Mraz shvatio da je kod njega došao mali petogodišnji Marko u telu nekog odraslog čoveka. Zanimalo me je kako izgleda jedan njegov radni dan, ko mu pomaže oko ishrane irvasa i kako se sve to odvija.

Pored Deda Mraza u ovom neobičnom selu možete upoznati irvase, koji svake godine pomažu Deda Mrazu da za što kraće vreme obiđe svet i podeli radost uzduž i popreko ove naše planete. Nedaleko od Deda Mrazove kancelarije nalazi se mala farma irvasa, gde sam imao priliku da po prvi put u životu vidim albino irvasa! On je ovde prava atrakcija.

Moj fotograf i ja smo dobili bilje sa kojim možemo lakše stupiti u kontakt sa irvasima. Moram priznati da su irvas socijalizovani i da se ponašaju kao domaće životinje. Koliko je bio sladak jedan “irvasić”, mladunče irvasa hteo sam da ga povedem kući, ali postoje maliiii problemi sa prenosom životnja preko granice!

Prvih par minuta sam se malo uplašio jer sam video da imaju baš velike rogove, ali posle vidite da su ti rogovi “presvučeni” sitnim dlačicama pa imate utisak kao da su od pliša! Irvasi su vrlo ljupke životinje, dok se malo bolje ne upoznate oni će želeti da vas gricnu. Ne brinite se, nakon par minuta kada ga prvi put pomazite irvas će ići za vama po farmi i biće veoma ljubomoran ako pokušavate da se zbližite sa drugom jedinkom na farmi. Verujte mi veoma su ljubomorni!

Ova poseta me je vratila u detinjstvo i drago mi je što sam uspeo da upoznam superheroja mojih dečačkih snova. Možda je to tako bilo suđeno pa sam nakon 20 i kusur godina konačno dobio priliku da iskoristim svoj trenutak iz sna!

Nakon susreta sa Deda Mrazom i posete farme irvasa moj fotograf i ja smo poslali razglednice svojim najmilijim iz posebne pošte koja se nalazi na Severnom polu. Možda ću ove praznične sezone dobiti posebno pismo od Deda Mraza, ali videćemo! Sve je moguće! Možda ću uz pismo dobiti i bicikl koji sam poželeo…

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog drugog specijalnog posta iz Laponije koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Turističke organizacije grada Rovaniemi i Arctic Light Hotela u kojem smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Moram priznati da su nas malo razmazili Frazer čokoladama, ali to im ne mogu zameriti. Izgleda da je to uticalo na kvalitet našeg rada jer smo bili motivisani! Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o ovom neobičnom delu Finske? Da li ste imali priliku do sada da posetite Finsku? Ja sam uspeo da na kraju svoje posete “ostavim svoj trag” i da pokažem da je neko iz Beograda došao da poseti Deda Mraza. Kroz par dana ću podeliti sa vama i poslednji post iz Laponije gde ću vam pokazati jednu modnu kombinaciju koju ste imali priliku da vidite u jednom od prethodnih postova iz Finske.

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Turističke organizacije grada Rovaniemi i ostalih partnera ovog projekta kao što su nacionalna avio kompanija FinnairArctic Light Hotel, Deda Mrazovo selo, farma irvasa, pošta Deda Mraza. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Pisma iz Finske: Kako pametno iskoristiti dan u Rovaniemiju

Dragi moji pustolovi, mislim da je sad idealno vreme da pročitate još jedno pismo iz Finske. Iskreno nadam se da ste mi svi dobro i da ste na odmoru, nebitno da li ste negde uspeli da otputujete ili se relaksirate kod kuće, odmor je odmor! Prvo bih želeo da vam se zahvalim na divnim komentarima koje ste mi uputili na račun prethodnog posta, kao i na divnim porukama i pitanjima koje mi šaljete na Instagramu o Azerbejdžanu.

Danas na blogu nastavljamo našu avanturu u Finskoj, ali vam obećavam da ćemo i kroz par dana zvanično “započeti” našu avanturu u Azerbejdžanu! U prethodnom postu imali ste prilike da upoznate moje nove krznene drugare – male preslatke haskije sa kojima sam imao priliku da se družim. Ako ste zainteresovani da se podsetite ili ste kojim slučajem propustili da pročitate moj prethodni post iz Laponije slobodno izdvojte malo vreme i kliknite na ovaj LINK.

Naravno pre nego što počnem sa današnjim postom želeo bih da se zahvalim timu iz Turističke organizacije grada Rovaniemi, kao i nacionalnoj finskoj avio kompaniji Finnair na ovom divnom putovanju. Ovo putovanje je bilo jedno divno iskustvo, koje ću zasigurno dugo, dugo pamtiti.

Danas sam postavio sebi jedan novi zadatak, a to je da vam dokažem da Rovaniemi i Laponija nisu samo zemlja Deda Mraza i irvasa, već da tamo postoji i još nešto po čemu je ova oblast poznata. Takođe, neki od vas su mi poslali pitanja: “Da li vredi ići u Laponiju u letnjem periodu? Da li ima nešto da se vidi?”. U neku ruku za nas sa Balkana, Finska je nama daleka i poprilično neistražena zemlja, ali to ne znači da je to zemlja u kojoj 365 dana vlada sneg i da je poznata samo po Deda Mrazu. Moj najkraći mogući odgovor na prethodno pitanje bi otprilike bilo: “Da, tamo ima svašta da se vidi!”.

Da biste shvatili o čemu pričam, mislim da biste trebali da pročitate ovaj post do kraja. Da li ste se možda nekada zapitali kako izgleda život u finskom delu Laponije? Kako je živeti na Arktiku? Šta je Arktički krug?

Da biste saznali nešto novo i usput možda sebi dali odgovore na ova pitanja prva stanica u Rovaniemiju bi bila Naučni centar Arktikum.

Arktikum je naučni centar i muzej koji se nalazi u centru grada i svojim modernim izgledom mami poglede turista. To je prva “stanica” koju morate posetiti jer će vam to pomoći da bolje upoznate Rovaniemi i Arktičku oblast.

Prva zanimljiva stvar koju ćete uočiti na samom ulazu u ovaj muzej je prelepa staklena kupola koja se nadvija nad glavnim holom i ako bolje pogledate videćete da je kupola u obliku prsta koja “upire” na Severni Pol. U Arktikum muzeju uvek imate zanimljive i edukativne postavke koje su interaktivne tako da su se potrudili da sve generacije uživaju, dok otkrivaju neka nova saznanja o Arktiku.

Prva postavka koju sam posetio je bila posvećena istoriji grada Rovaniemi, kao i same regije. Pored toga imate priliku da saznate nešto o Saami narodu. Samiji su autohtono stanovništvo Arktika iz regije Sapmi, što obuhvata današnji prostor Norveške, Švedske, Finske i poluostrvo Kola u Rusiji. Oni su jedini preostali autohtoni narod Europske unije koji su živeli u Laponiji još prje nego što su uspostavljene nacionalne granice i njihova istorija je duga skoro 7000 godina.

Pored toga možete saznati dosta istorijskih činjenica koje su vezane za Rovaniemi, poput toga šta se dogodilo sa gradom nakon Drugog svetskog rata, kao i o preostalim životinjskim i biljnim vrstama koje se mogu pronaći u ovom regionu.

Rovaniemi, kao i cela Laponija je imala zanimljivu i burnu istoriju. Grad se razvijao do Drugog svetskog rata kada je bukvalno sravnjen sa zemljom i nakon toga grad je opet u potpunosti iznikao iz pepela. Samo je par objekata “preživelo” napad i jedna od njih je zgrada današnje Korundi, galerije moderne umetnosti. Obećavam da ću vam o ovom postu pisati i o ovoj izuzetnoj riznice savremene umetnosti.

Smatra se da je ovaj region bio naseljen još pre 7000 godina, kada su došli prvi predstavnici Saami naroda koji su naselili ove prostore. Oni su razvili neke osnove razmene dobara, koji su bili samo koreni neke trgovine koju danas poznajemo.

U mojoj glavi se to odvija ovako: “Kupac: Dobar dan, da li mogu ove čizme da dobijem za 4 lososa? Prodavac: Može, izvolite! (ili počinje pogodba tj. cenkanje).

Ova postavka je stvarno neverovatna jer ste u prilici da doživite na neki drugi način taj hladni Arktik i da prosto vidite da i tamo se život odvija na neki sličan način kao što je to bilo i u ostalim delovima Evrope i sveta.

Naravno, pored saznanja o napretku društva uviđate da se vodi računa i o prirodi. Ovaj region ima izuzetno bogat biljni i životinjski svet.

Ja sam lično jedan dan video predivnu sovu i još neke životinje, ali to ne znači da nećete sresti nekog vuka ili polarnu vevericu. Ko zna!

Moram priznati da je Arktikum bio jedan od najzanimljivijih muzeja koje sam imao priliku da posetim tokom rada na blogu. Prosto neverovatno koliko čovek može kroz neke zanimljive izložbe, postavke u muzejima da nešto novo i korisno nauči.

Laponija je mesto gde više ima irvasa i losova nego ljudi! To je jedna lokalna šala, ali je jednim delom i istinita. Siguran sam da ova oblast ima više vrsta ovih jelena nego pasa i to je znak da je u Laponiji priroda netaknuta.

Nakon priče o istoriji ovog grada, kao i celog ovog regiona svoj put u Arktikum muzeju nastavljate u drugom delu muzeja, gde se nalazi postavka koja objašnjava neke od prirodnih fenomena.

U ovom delu sveta poznati su prirodni fenomeni koji se javljaju u raznim godisnjim dobima. Zimi na primer se javlja polarna svetlost. Danas to je samo lepa slika na Instagramu, ali u nekim prošlim vremenima ljudi su bili neupućeni.

Postoje više legendi, ali jedna od najzanimljivijih je mit o Polarnoj Lisici. “Kada dođe zima, lisica ne može da miruje već ona skakuće po nebu i ona vrhom svog repa oboji određene delove i tako nastaju oni nestvarni zraci zelene boje po nebu. To nije bio dobar znak, duhovi nisu zadovoljni!”

Prirodni fenomen koji je moram priznati mene najviše interesovao je fenomen poznatiji pod imenom “Bele noći” koji se javljaju u letnjim mesecima od početka juna do sredine jula i tokom tog perioda Sunce ne zalazi.

Zamislite da vidite sunce u ponoć ili u 1 sat ujutru u Beogradu… O da, nema spavanja! Mislim da je ovaj deo sveta idealan za nas blogere pošto leti možemo da radimo bukvalno 24 časova dnevno, taman da slikamo naše odevne kombinacije i da mali Marko odradi sav posao na vreme! 😀

Pored tih čuvenih fenomena, možete saznati nešto više i o efektu “Staklene Bašte” i problemu otopoljavanja leda na polovima. To su izuzetno veliki problemi i njima se moramo pozabaviti svi kao čovečanstvo, ako želimo da opstanemo kao vrsta.

Priroda nam pomaže, mogli bismo i mi njoj da pomognemo i da nastavimo normalan tok i da svi živimo u skladu i harmoniji sa prirodom. Tako nam malo treba da budemo srećni i zadovoljni, zašto da to sve pokvarimo?

Dobro, nakon što smo malo porazmislili o našem trenutnom stanju kao čovečanstvo i ako smo probudili svest, mislim da je i za to potrebno jedno kulturološko uzdizanje. Ako se sećate malopre sam vam spomenuo da je Rovaniemi tokom Drugog svetskog rata bio bukvalno srušen do temelja i da je par zgrada “preživelo” napad.

Jedna od tih zgrada je i današnja zgrada koja je dom galerije moderne umetnosti Korundi. Korundi predstavlja jednu pravu riznicu u kojoj možete pronaći isključivo dela koja pripadaju modernoj umetnosti.

Gradonačelnik grada Rovaniemi je pre par godina odlučio da pomogne mladim umetnicima i da podstakne njihov rad. Neko vreme su razmišljali kako da pomognu razvitku kreativnosti i da zadrže mlade nade i Korundi je otvorio svoja vrata svim mladim umetnicima.

Ja kao jedan običan posmatrač, koji stvarno ne razume pravu vrednost ovih dela sam uživao u razgovoru sa mojim vodičem, koja se maksimalno trudila da mi objasni njihov način rada.

Otvorene su nove umetničke radionice, mladi umetnici su otvorili svoje umetničke škole pa sam imao priliku da vidim kako je jedan mladi umetnik učio seniore kako da razviju svoj talenat za slikanje, potpuno besplatno!

Ja sam mislio da se od umetnosti ne može normalno živeti, ali izgleda da je samo u pitanju koliko je razvijena svest o potrebi za umetnošću. Možda ne znam vrednost svih tih dela, ali sam uvideo da sam moj boravak, dok sedim i gledam neko umetničko delo me na neki neobičan način smiruje.

Možda ne razumem umetnost, ali to ne znači da ne umem da uživam u njihovoj lepoti. Ipak je lepota samog dela u oku posmatrača.

Moj dan u Rovaniemiju je bio ispunjen i nisam osetio neki posebni zamor, mislim da je ovo bio jedan vid edukativnog odmora gde sam naučio dosta novih stvari koje su me ujedno i interesovale, pa je možda i to razlog zašto sam uzbuđen dok vam pišem ovaj post.

Naravno i ova blogerska dušica mora nešto da jede pa sam dobio preporuku od Turističke organizacije grada Rovaniemi da se u restoranu Rakas dobro jede. Moj fotograf veruje samo u dela, tako da je tim iz turističke organizacije i sam restoran želeo da dokaže svoje kulinarske veštine…

Sklopile su se sve kockice, mi smo bili pomalo umorni i gladni, oni spremni za goste tako da smo se idealno uklopili!

Moj fotograf je više tip osobe koji voli meso, ali ja sam ovaj put rešio da jedem zeleniš pošto se ovaj bloger malo ugojio pa nešto šlic na pantalonama nije bio raspoložen za saradnju, zato sam morao da probijem kašiku. Ne kažu naši stari: “Što se mora, nije teško!”

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog drugog specijalnog posta iz Laponije koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Turističke organizacije grada Rovaniemi i Arctic Light Hotela u kojem smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Moram priznati da su nas malo razmazili Frazer čokoladama, ali to im ne mogu zameriti. Izgleda da je to uticalo na kvalitet našeg rada jer smo bili motivisani! Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o ovom neobičnom delu Finske? Da li ste imali priliku do sada da posetite Finsku? Za par dana nastavljamo našu avanturu po Finskoj, pokazaću vam kako izgleda najsrećnije selo na svetu – selo Deda Mraza!

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Turističke organizacije grada Rovaniemi i ostalih partnera ovog projekta kao što su nacionalna avio kompanija FinnairArctic Light Hotel, Naučnog centra i muzeja Arktikum, galerije Korundi, kao i restorana Rakas. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Pisma iz Finske: Jedan dan sa našim najvernijim krznenim prijateljima…

Dragi moji pustolovi, dobro došli u novi post na Mr.M blogu. Kao što sam vam i obećao danas započinjemo novu avanturu negde u Severnoj Evropi, tačnije na severu Finske – Laponiji. Na samom početku želim da se zahvalim nacionalnoj avio kompaniji Finnair i Turističkoj organizaciji grada Rovaniemi na ovom divnom iskustvu.

Da li ste se ikada zapitali kako izgleda život u Laponiji? Laponija je kulturna oblast u Finskoj koja je poznata kao domovina najvoljenijeg deke na svetu – Deda Mraza. Pored toga, Laponija je poznata kao i zemlja Samija(Laponaca) koji su naselili ovaj prostor još pre 7000 godina. Prvi stanovnici isključivo su se bavili lovom i ribolovom.

Pored lova i ribolova, započeli su i proces pripitomljavanja i uzgajanja irvasa. Samiji su autohtono stanovništvo Arktika iz regije Sapmi, što obuhvata današnji prostor Norveške, Švedske, Finske i poluostrvo Kola u Rusiji. Oni su jedini preostali autohtoni narod Europske unije koji su živeli u Laponiji još prje nego što su uspostavljene nacionalne granice i njihova istorija je duga skoro 7000 godina.

Moram priznati da kada sam dobio poziv od Turističke organizacije grada Rovaniemi da dođem i posetim srce Laponije osetio sam veliko zadovoljstvo. Počastvovan sam jer sam dobio priliku da budem jedan od ambasadora grada i da na svom blogu podelim priče iz ovog šarmatnog gradića u Laponiji.

Današnji post biće posvećen bićima koji nas bezuslovno vole, bez obzira na sve. Naši najverniji četvoronožni krzneni prijatelji koji nas ne ostavljaju kada dođu oni najlošiji periodi u životu, koji ne znaju za vrednost novca i traže samo ljubav, nešto malo hrane, topli dom kada je hladno i kišovito, a zauzvrat pružiće neverovatnu ljubav…

Valentijn je osoba koja je većinu svog života posvetila haskijima, rasi koja ga je uvek fascinirala. Haski je pas koji se razlikuje od svih drugih rasa zbog svoje prevelike ljubavi prema trčanju. “To je poseban pas koji nije za svakog vlasnika!”, to je prva rečenica koju sam čuo od Valentijn-a, čoveka koji već skoro 20 godina gaji ljubav prema ovoj neverovatnoj rasi pasa.

Ova rasa vekovima unazad je isključivo koristila za vuču, dok danas privlače pažnju svojim predivnim krznom i neverovatnom bojom očima. Tokom moje posete odgajivačnjici Bearhill Husky, koju drži Valentijn sa svojom porodicom, naučio sam dosta novih stvari o ovoj rasi pasa, kao i neke njegove želje i snove koje planira da ostvari u narednom periodu.

Haski je brz, snažan i okretan pas, prava atleta koja prosto ima neverovatnu veliku želju da trči. Neki bi pomislili da je to preveliki napor za njega, ali kao što sam malopre spomenuo haski je rasa koja je od davnina bila korištena za vuču.

Psi, kao i ljudi imaju svoje želje i potrebe. Svaki pas je ličnost za sebe, imate one pse koji su prosto rođeni da budu lideri i da predvode druge u čoporu i one drugi koji su slabije karike i potreban im je neko da ih predvodi i usmeri. To je i jedan od najosnovnijih pravila u odgajanju ove rase.

U ovoj odgajivačnici sa svim psima se gradi odnos koji će biti od koristi za psa i pritom biti ispunjene sve osnovne potrebe psa da bude srećan i zadovoljan. Valentijn pored svoje porodice, ima i još jednu veliku četvoronožnu porodicu koja broji više od 100 članova. Pošto je imao priliku da odraste u Africi, većina članova njegove krznene porodice nose imena po plemenima, rekama i jezerima u Africi.

Svi članovi ove krznene porodice imaju neka svoja zaduženja, mlađi članovi bezbrižno uživaju u čarima odrastanja i detinjstva dok treneri rade sa njima da nauče neke od osnovnih komandi poput sedi, lezi, okreni se. Moram priznati kako mi je bilo slatko videti najmlađe članove čopora koji zbunjeno gledaju u trenera i starijeg psa koji je tu da ih pravilno obuči. U zavisnosti od uzrasta jedinke, prilagođava se i tempo treninga.

Najmlađi članovi – štenci starosti 2,3 meseca isključivo borave u “psećem vrtiću” sa majkom i svi početni treninzi se obavljaju uz pomoć njihove majke koja im kao najbolji uzor i model pokazuje osnovne komande. Na taj način štenci lakše savladavaju komande i brže uče.

Prvi ozbiljniji treninzi koji se tiču vuče saonica, kreću sa 7,8 meseci gde psi dostižu određenu starost i snagu koja im je potrebna za rad i jači tempo treninga. Nakon toga mlađi adolscenti uspešno usmeravaju svoju pažnju i energiju i lakše savladavaju nove radne zadatke.

Ja sam prisustvovao treningu omladinaca koji se trenutno uče prvoj i najvažnijoj komandi – da se vrate kući kada ih treneri dozivaju. Ja sam posle 14 godina opet imao priliku da na jednom mestu vidim toliku količinu preslatkoće na jednom mestu, pošto sam pre 14 godina išao da izaberem svog četvoronožnog drugara. Ja sam bio dete i moj Bebi (labrador-retriver) je bio jedna beba i to je bio moj prvi put da vidim toliko malih duša na jednom mestu. Eto posle toliko godina, uz malu pomoć turističke organizacije grada Rovaniemi, ponovo sam osetio to uzbuđenje!

Nije uzalud ona naša izreka da je “pas je najbolji čovekov prijatelj”, to je stvarno jedna velika istina. Psi ne zanima da li si ti bogat ili siromašan, on će ti uvek pružiti ljubav i ti kao njegov najbolji prijatelj postaćeš njegov celi svet i pomoći mu da ga ostali razumeju. Uvek se nekako kockice poklope, pa svako od nas izabere svog četvoronožnog prijatelja po svojoj meri i što kažu naši stari “kada se dve duše pronađu”.

Kada uvodite psa u svoj život, morate da znate činjenicu da to nije igračka već da je to živo biće koje oseća sve. Psi se kao i ljudi boje samoće i da budu odbačeni, zato uvek pre nego što uzmete preslatko štene imajte na umu na će to štene odrasti i postati odrasla jedinka, nakon toga i deka kojem morate pomoći kada mu bude najteže.

Psi možda ne umeju da govore, ali svojim nesebičnim gestovima umeju da pokažu svoju privrženost i ljubav koja nema cenu. Svaki vlasnik mora da pomogne svom psu da razume neke stvari, bez ikakve upotrebe nasilja bilo kog oblika jer to može da utiče na psihu psa. Kao i ljudi, nisu svi psi nadprosečne inteligencije. Nekim psima je potrebno više vremena da savladaju neke komande i pravila, dok je nekim psima potrebno značajno manje vremena da savladaju komande.

Ako vi ne naučite svog psa ili unajmite profesionalnu pomoć koja će pomoći vašem psu, vaš pas neće biti u mogućnosti da savlada neke stvari i morate onda biti spremni na to da on neće razumeti neke stvari i ne biste u tom slučaju trebali ljutiti na svog četvoronožnog prijatelja.

Valentijn podjednako voli sve članove svoje krznene porodice, samo što malo više to pokazuje najmlađim članovima svoje zajednice, dok sa druge strane i oni najstariji članovi koji imaju više od 10 godina pokazuje ljubav nakon treninga. Bez obzira na starost, svaki pas voli da se mazi i poigra sa svojim vlasnikom.

Ovi psi se ne odgajaju da budu kućni ljubimci, sa njima se gradi korektan i prijateljski odnos koji pomaže psu da pravilno razvije svoju ličnost, da ispuni sve svoje osnovne potrebe i da pas uvek bude u dobroj kondiciji. Haski je pas kojem je vuča saonica i trka u krvi, on je prava atleta na četiri noge koji gaji veliku ljubav prema trčanju. Trčanje za njega nije napor, to je radost života koje ostale rase pasa tako ne doživljavaju.

Nakon što sam imao priliku da vidim kako izgleda jedan dan u odgajivačnici pasa gde preko 100 članova, svako od njih ima nešto da “kaže”, shvatite da je to jedna velika zbrka, ali ujedno i slatka buka. Valentijn me je strpljivo sačekao da zajedno nahranimo najmlađe članove njegove krznene posade, pošto posle doručka idu na trening pa na mali odmor gde skoro svi štenci spavaju.

Nakon buke i frke, kiša nam se pridružila pa smo priču o njegovom životu i radu u Bearhill Husky odgajivačnici nastavili uz čaj i kolače u njegovoj kolibi.

Valentijn je još kao mali dečak, gajio ljubav prema ovoj rasi pasa. Pošto ovaj posao zahteva i dosta ulaganja, bilo je potrebno da prođe jedan određeni vremenski period i na kraju je uspeo da otvori svoju odgajivačnicu nakon više od 15 godina napornog rada.

Svaki haski odgajivač sanja da baš njega odgajivačnica ima najbolje haskije, ova rasa pasa ne ide na ona klasična takmičenja gde se ocenjuje lepota i gracioznost, već oni idu na ozbiljne trke saonicama.

Valentijn mi je ispričao svoj najveći san, a to je da ode na Aljasku gde se inače održava najveća trka saonicama gde dolaze samo najbolje odgajivačnice iz sveta sa svojim psima. Ta trka uopšte nije naiva, ona traje par dana, postoji posebno određena maršuta kojom psi moraju proći, ali se takođe izuzetno pazi na njihovu bezbednost.

Konkretno sama trka traje nekoliko dana i svaki tim ima na početku 14 do 16 pasa koji vuku saonice. Naravno zbog nepredviđenih okolnosti, neki psi zbog napora ne završe trku, oni ostaju u karantinu do kraja trke u zavisnosti gde ih vlasnik ostavi.m

Za ovu trku svi odgajivači se spremaju godinama jer je potrebno da pas pored snage poseduje i određeno trkačko iskustvo, pa pre ove velike trke psi idu na manje trke gde prosto dobijaju neko iskustvo i nauče se nekim pravilima.

Najveća trka pasa za vuču na Aljasci je od izuzetne važnosti i san svakog odgajivača pasa za vuču je da baš njegova odgajivačnica ponese laskavu titulu pobednika. Ova trka sama po sebi je veoma teška i za pse i za vlasnika koji ide sa njima jer samo jedan čovek može da ide sa svojim psima u timu. Što znači da je vlasnik tu da nahrani pse, obuče im specijalne jaknice koje su potrebne za te vremenske uslove i da pripremi svoje pse za uspešan nastavak trke. Tokom trke postoje određena mesta (manji gradovi) u kojima svaki tim može da napravi pauzu, tokom koje može da uzme hranu i vodu za pse i ostalu potrebno opremu. Tu su takođe prisutni veterinari koji proveravaju zdrastveno stanje pasa, tako da je sve organizovano na najbolji mogući način da psi mogu da rade ono što najviše vole, a to je da TRČE!

U ovakvim trkama najbitnije je imati pse kojima prosto duh ne klone i koji su uvek spremni kao čigre da nastave put i na taj način motivišu i druge pse u timu da nastave trku. Što imate više takvih pasa veće su vam i šanse da pobedite. Nakon par sati o ovoj predivnoj i veoma inteligentnoj rasi pasa moj fotograf i ja smo nastavili da otkrivamo lepote Laponije pa smo posebnim biciklima otišli malo u brda i da se i mi malo razmrdamo kao naši preslatki četvoronožni prijatelji!

Moram priznati da neko vreme nisam bio fizički aktivan, iako sam kao mali stalno vozio bicikl po planini jer je moj otac insistirao da se u zdravom telu, krije i zdravi duh koji se mora redovno trenirati. Zbog toga su moji deda, baba i otac rešili da kupe kuću na planini da bi kod moje sestre i moje malenkosti pridigli svest o značaju sporta i zdravog planinskog vazduha.

Otac i dalje rekreativno vozi bicikl po planini, dok smo moja sestra i ja rešili da to zamenimo gradskim prevozom! Što bi rekla moja baba “džaba vam sve momci, misija vam je načisto propala!”. Nakon par godina mali Marko je opet seo na bicikl i uz pomoć Johannes-a, momka koji je jedan od osnivača Roll Outdoors mini kompanije koja svim posetiocima omogućava da na malo drugačiji način probude svoj avanturistički duh i da sa biciklima nove generacije koji imaju motore lakše savladate prepreke i uživate u prirodi Laponije.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog prvog specijalnog posta iz Laponije koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Turističke organizacije grada Rovaniemi i Arctic Light Hotela u kojem smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Moram priznati da su nas malo razmazili Frazer čokoladama, ali to im ne mogu zameriti. Izgleda da je to uticalo na kvalitet našeg rada jer smo bili motivisani! Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o ovom neobičnom delu Finske? Da li ste imali priliku do sada da posetite Finsku? Za par dana nastavljamo našu avanturu po Finskoj, pokazaću vam kako možete na pametan način iskoristiti vreme u Rovaniemi-ju, a do tada budite mi pozdravljeni!

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Turističke organizacije grada Rovaniemi i ostalih partnera ovog projekta kao što su nacionalna avio kompanija Finnair, Arctic Light Hotel, Bearhill Husky odgajivačnice i Roll Outdoors kompanije. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.

SHARE THIS POST

Razglednica sa Sardinije: Kaljari, kosmopolitski grad sa dušom!

Dragi moji pustolovi, kako ste mi danas? Nadam se da ste spremni za novu avanturu jer vas posle Malte vodim u “komšiluk” – Sardiniju. Današnji post biće posvećen glavnom gradu ovog neobičnog italijanskog ostrva – Kaljari, gde sam imao priliku da provedem nekoliko dana.

Pre nego što počnem sa današnjim postom želeo bih da se zahvalim organizatorima ovog putovanja – Regionalnoj Turističkoj Organizaciji Sardinije koja inače pripada Nacionalnoj Turističkoj organizaciji Republike Italije. Bez njihove pomoći ovaj post ne bi ugledao svetlost dana i ne bih imao prilike da sa svima vama danas podelim svoje utiske i lepote ovog zanimljivog gradića.

Kada se pomisli na ostrvski turizam u Italiji, obično ljudi pomisle na Siciliju. Ono što ljudi uglavno zaborave je prelepi biser Mediterana – Sardinija. Uvek se postavljalo ono čuveno pitanje koje je ostrvo lepše i zbog čega. Odgovor na to pitanje je teško dati jer sve zavisi od ličnih želja i preferencija putnika. Neki kažu da je Sicilija bolja jer ima više sadržaja i da je Palermo značajno razvijeniji grad, dok sa druge strane za Sardiniju putnici kažu da ima mnogo lepše plaže i da dragulj Sardinije – Kaljari, takođe može da se pohvalim bogatim turističkim sadržajem i da jednako može parirati Palermu.

To je borba koja će uvek biti aktuelna, ali moj savet vam je da posetite oba ostrva i da sami osetite razliku. Ja sam imao priliku da posetim oba ostrva i lično smatram da je Sardinija bolja jer ima više prirodnih lepota i ako želite da sebi obezbedite pravi odmor bez gužve, trke i frke da svoje letovanje provedete na Sardiniji.

Kaljari (na sardinskom jeziku: Casteddu) je glavni, a ujedno i najveći grad na ostrvu. Ako bismo kojim slučajem želeli da prevedemo njegovo značenje sa sardinskog jezika, njegov prevod je izuzetno jednostavan – DVORAC. Kaljari ima oko 160.000 stanovnika, dok ako uzmemo u obzir celu metropolitsku oblast sa ostalim okolnim 16 opština onda se ovaj grad može pohvaliti sa skoro 450.000 stanovnika. Kaljari se inače nalazi na 26. mestu po veličini u celoj Italiji i najveći je grad na Sardiniji.

Naravno, ovaj put sam se potrudio da saznam neke zanimljive istorijske činjenice. Kaljari je drevni grad sa dugom istorijom, doživeo je vladavinu nekoliko civilizacija. U temeljima zgrada današnjeg modernog grada postoje dokazi koji potvrđuju tvrdnju naučnika i istoričara da je prvo ljudsko naseljavanje ovog dela Italije počelo pre nekih pet hiljada godina, od neolita pa do danas.

Istorijski lokaliteti koji uključuju i praistorijsku kuću Domus de Janas, veliku nekropolu (groblje) iz Kartagine, amfiteatar iz rimske ere, vizantijsku baziliku, tri tornja iz doba Pize i snažan sistem utvrđenja koji je učinio grad jezgrom španskog Habsburga u zapadnom Sredozemnom moru. Glavne prirodne lepote su zaklonjena luka u Kaljariju, snažno utvrđenje Castel di Castro, moderni Casteddu (Kaljari).

Kaljari je bio glavni grad Kraljevine Sardinije od 1324. do 1848. godine, kada je Torino postao zvanična prestonica kraljevine (koja je 1861. postala Kraljevina Italija). Danas je grad regionalni kulturni, obrazovni, politički i umetnički centar, poznat po svojoj raznovrsnoj secesijskoj arhitekturi i nekoliko spomenika. Takođe je poznat kao ekonomsko i industrijsko čvorište Sardinije, koje ima jednu od najvećih luka na Sredozemnom moru i međunarodni aerodrom.

Tokom Drugog svetskog rata saveznici su u februaru 1943. godine bombardovali Kaljari. Kako bi pobegli od opasnosti od bombardovanja i teških životnih uslova, mnogi ljudi su evakuisani iz grada. Nakon rata, utvrđeni su veliki gubici ljudskih života, a oko 80% zgrada je oštećeno. Grad je dobio zlatnu medalju vojne hrabrosti.

Nakon primirja sa saveznicima u septembru 1943. godine, nemačka vojska preuzela je kontrolu nad Kaljarijem i ostrvom, ali se ubrzo mirno povukla kako bi ojačala svoje položaje u kontinentalnoj Italiji. Američka vojska je tada preuzela kontrolu nad Kaljarijem. Nakon rata, broj stanovnika ovog živopisnog grada je ponovo počeo da raste i izgrađeni su brojni objekti.

Izdvojiću neke posebne informacije koje biste trebali da znate ako se uputite na Sardiniju. Međunarodni aerodrom se nalazi u blizini grada, do samog centra grada možete stići vozom za samo 5 minuta i cena karte po smeru je 1,30 evra. Takođe, u samom centru grada postoji samoposluga na samom trgu u kojem su cene namirnica najjeftinije u Italiji.

Grad je moguće obići peške i od glavnog trga do obale mora možete stići brzo i jednostavno jer je sve relativno blizu i nije potrebno koristiti javni prevoz. Naravno, ako želite da idete na plažu potrebno je koristiti usluge javnog prevoza jer one nisu u neposrednoj blizini grada.

Katedrala u Kaljariju je rimokatolička katedrala posvećena Devici Mariji i Svetoj Ceciliji. To je sedište nadbiskupa Kaljarija.

Crkva je sagrađena u 13. veku, dobivši status katedrale 1258. godine. U 17. i 18. veku, katedrala je obnovljena. Tridesetih godina 20. veka konačno je dobila fasadu koju danas imamo priliku da vidimo, u neoromaničkom stilu, inspirisanu katedralom u Pizi.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog specijalnog posta sa Sardinije, koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Regionalne Turističke Organizacije Sardinije. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o ovom neobičnom ostrvu? Da li ste imali priliku do sada da posetite Sardiniju? Za par dana nastavljamo našu avanturu po Evropi, pokazaću vam moju poslednju odevnu kombinaciju koju sam nosio na Nedelji Mode na Malti, a do tada budite mi pozdravljeni!

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Regionalne Turističke Organizacije Sardinije i ostalih partnera ovog projekta. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Pisma sa Malte: Gozo, prirodna oaza sreće i mira

Dragi moji pustolovi, dobro došli u još jedan novi putopis sa Malte. Ova serija postova sa Malte je bila jedna od najdužih koje sam radio do sad, ali ujedno i jedno interesantno iskustvo. Sigurno ne biste očekivali od jedne osobe koja se plaši vode i ne zna da pliva, pritom da ima izuzetno osetljivu kožu pa se štiti od sunca kako ume i zna, da i pored svega toga obožava primorska mesta. Upravo ta osoba koju sam opisao u prethodnoj rečenici od a do š je ustvari moja malenkost, koja je bila oduševljena Maltom i godinama sam planirao da odem tamo, ali dobro želja mi se na kraju i ostvarila.

Danas vas vodim u netaknutu oazu prirode i mira, koja se nalazi nedaleko od ostrva Malte. Pre nego što počnem sa današnjim postom želeo bih da se zahvalim timu iz Turističke organizacije Republike Malte koji se maksimalno potrudio da mi dočara Maltu na najbolji mogući način i što sam bio u prilici da osetim sve lepote ovog divnog rajskog ostrva na Mediteranu. Još jednom veliko hvala!

Gozo je ostrvo malteškog arhipelaga u Sredozemnom moru, ostrvo pripada Republici Malta. Posle Malte, to je drugo po veličini ostrvo u arhipelagu. U odnosu na jugoistočnog “suseda”, Gozo je ruralniji i poznat po svojim slikovitim brdima, koji čine reljef ovog živopisnog ostrva.

Ostrvo Gozo je odavno povezano sa ostrvom Ogygijom, domovinom nimfe Kalipso u Homerovoj Odiseji. U toj priči, Calypso, poseduje velike natprirodne moći, smrtno je zaljubljena u Odiseja, drži ga zarobljenim nekoliko godina, dok ga konačno ne oslobodi da nastavi svoj put kući.

Od marta 2015. godine, na ovom ostrvu živi skoro 40.000 stanovnika, a njegovi stanovnici su poznati kao Gozitani (na malteškom jeziku: Għawdxin). Gozo poseduje izuzetno kulturno i prirodno bogatsko koje je od istorijskog značaja kao što su hramovi Džgantija, koji su, zajedno s ostalim megalitskim hramovima Malte, među najstarijim prirodnim postojećim strukturama na svetu.

Ostrvo je ruralnog karaktera i u odnosu na Maltu nije toliko razvijeno i nije urbanog karaktera. Poznato je po Azurnom prozoru (prirodni luk od sedimentnih stena), prirodnom luku koji je bio izvanredno remek-delo prirode, koje je nažalost uništeno 2017. godine zbog prirodne katastrofe. Ostrvo ima druge značajne prirodne osobine, uključujući Unutrašnje More (lagunu) i Wied il-Mielaħ (prirodni luk od sedimentnih stena).

Na ostrvu ima mnogo plaža, kao i primorska odmarališta koja su popularna i kod meštana i kod turista, a najpopularniji su Marsalforn i Xlendi. Gozo se smatra jednom od najboljih ronilačkih destinacija na Mediteranu i najbolji prirodni centar za sportove na vodi.

Naravno kao i uvek, potrudio sam se da saznam neke zanimljive činjenica o ovom neobičnom ostrvu. Gozo je bio naseljen od 5000. godine pre nove ere, kada su farmeri iz obližnje Sicilije naselili ostrvo. Zbog zanimljivog otkrića slične keramike koja potiče iz Gār Dalam faze, smatra se da su prvi naseljinici ovog ostrva bili iz područja Agrigenta, međutim trenutno nije poznato odakle su došli poljoprivrednici sa Sicilije. Smatra se da su pre živeli u pećinama na periferiji prostora današnjeg mesta na Gozu – San Lawrenz.

Gozo je bio važno mesto za kulturnu evoluciju, a za vreme neolita izgrađeni su hramovi Džgantija, koji spadaju među najstarije samostojeće prirodne strukture na svetu, kao i najstarije verske objekte na svijetu. Ime hrama je na malteškom jeziku, zbog “pripadnosti divovima”, jer legenda u malteškom i gozitanskom folkloru kaže da su hramove gradili divovi.

Još jedno važno malteško arheološko nalazište na Gozu, koje datira iz neolitskog perioda, je kameni krug Xagra. Takođe, nepotvrđeni mitovi koji su se prenosili generacijama sa kolena na koleno i neki drevni grčki istoričari (posebno Euhemerus i Callimachus) tvrde da je Gozo ostrvo koje je Homer opisao kao ostrvo Ogygia, dom prelepe nimfe Kalipso.

Gozo su zauzeli Kartaginjani, koji su podigli hram u Astarte na ostrvu. Smatra se da je ostrvo pripojeno Velikom Rimskom carstvu oko 218. godine pre nove ere, gde su se kovale i prve bronzane kovanice u 1. veku pre nove ere. Na njima je glava Astarte u obliku polumeseca i ratnikom, zvezdom i legendom Gaulitn.

U julu 1551. Osmanlije pod vođstvom Sinan pašom i Dragutom napali su i opustošili Gozo i zarobili većinu stanovnika, oko 5.000, koje su nasilno odveli u Libiju. Ostrvo Gozo je ponovo naseljeno između 1565. i 1580. godine od strane ljudi sa Malte, period kada je Malta bila pod rukovodstvom Reda Malteških vitezova.

Istorija Goza je snažno povezana sa istorijom Malte, budući da je ostrvom Gozo kroz istoriju vladala Malta, sa kratkim periodom autonomije nakon ustanka protiv francuskih snaga nakon Napoleonovog osvajanja Malte, između 28. oktobra 1798. godine. i 20. avgusta 1801. godine.

Kako možete doći do ostrva Gozo sa Malte?

Turisti i lokalno stanovništvo mogu doći do ostrva trajektom. Postoje redovni svakodnevni polasci između luke Mġarr na Gozu i Keirkewwa na severozapadnoj obali Malte. Polasci su raspoređeni tako da na svakih 45 minuta tokom letnjeg perioda i tokom zime možete uživati u lepotama ostrva Gozo. Vožnja trajektom traje oko 30 minuta u svakom smeru. Uslugu koriste putnici (lokalno stanovništvo, uključujući studente Gozitana koji studiraju na Univerzitetu Malta i turisti), a koristi se i za prevoz robe između ostrva.

Krajem 20. veka napravljen je nacrt predloga za izgradnju specijalnog podvodnog tunela između Malte i Goza. Nakon nekog vremena sprovedeno je istraživanje izvodljivosti projekta gde se došlo do zaključka da je izgradnja tunela između ova dva ostrva moguća, ali bi imala negativan uticaj na okolinu. Naravno, taj projekat bi omogućio da ljudi mogu da kada požele odu i posete ostrvo, ali bi sa druge strane Gozo možda izgubio i ono najvrednije – prirodnu lepotu. Videćemo šta će biti, siguran sam da će njihovi čelnici doneti odgovarajuću odluku koja bi doprinela očuvanju ovog prirodnog blaga.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog petog specijalnog posta sa Malte, koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Turističke organizacije Republike Malte. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.


Kako se vama dopala ova moja priča o ovom neobičnom ostrvu Gozo? Da li ste imali priliku do sada da posetite Maltu? Za par dana nastavljamo našu avanturu po Malti, pokazaću vam dve moje preostale odevne kombinacije i neke moje dogodovštine sa Nedelje mode, a do tada budite mi pozdravljeni!

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

P.S. Ako želite da saznate nešto više o Malti, pročitajte i moje prethodne postove:

  1. Pisma sa Malte: Biser Mediterana koji nikog ne ostavlja ravnodušnim… (putopis)
  2. Pisma sa Malte:Mdina, magični grad tišine… (putopis)
  3. Pisma sa Malte: Valeta, rajski grad koji je nastao za sedam dana (putopis)
  4. Pisma sa Malte: Leto je uvek u modi! (modni outfit post)

Ovaj post je sponzorisan od strane Nacionalne turističke organizacije Republike Malte i ostalih partnera ovog projekta koje ću spomenuti u narednim postovima o Malti. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Pisma sa Malte: Valeta, rajski grad koji je nastao za sedam dana…

Dragi moji pustolovi, kako ste mi danas? Kao i skoro svakog leta i ovaj put se dogodila čuvena vremenska razlika, gde smo iz jakni, prosto uleteli u kratke rukave, sparno i toplo vreme. Svaki put nas ubede da leta neće biti, ali na kraju Srbija dobije tropsko vreme. Nisam još uspeo da odložim svu garderobu, po kući i dalje imam odeću za sva 4 godišnja doba. Kakva je kod vas situacija? Nadam se da uspevate da savladate ove tropske temperature, ali ja ću danas pokušati da vas osvežim talasima sa Malte.

Prošle nedelje sam vam obećao novo pismo sa Malte i ovaj post ću posvetiti glavnom gradu ovog rajskog ostrva – Valeti. Ovaj post je urađen u saradnji sa Nacionalnom Turističkom organizacijom Republike Malte i njenim partnerima, bez kojih ovaj moj projekat ne bi ugledao svetlost dana. Nadam se da ćete uživati i naučiti nešto novo. Pre nego što počnem hteo bih da vam dam jedan mali prijateljski savet: uzmite neko osveženje i neke grickalice, trebaće vam!

Valeta (Valletta) je glavni grad Malte. Smeštena na jugoistoku ostrva, između luke Marsamxett na zapadu i Velike luke na istoku, Valeta je najjužnija prestonica Evrope. U samom gradu živi oko 6000 stanovnika, dok sa okolnim gradskim opštinama broji nešto više od 400,000 stanovnika. Impresivne brojke, zar ne?

Gradska arhitektura je baroknog karaktera, sa elementima neoklasične i moderne arhitekture, iako je Drugi svetski rat ostavio velike ožiljke, posebno zbog uništene Kraljevske opere. Grad je službeno priznat kao svetska baština od strane UNESCO-a 1980. godine.

Gradska utvrđenja, zajedno sa lepotom baroknih palata, vrtova i crkava, navele su vladajuće sile Evrope da gradu daju poseban nadimak “Superbissima” – Italijanska reč koja označava “Najveći ponos”.

Prvobitan naziv ostrva je bio Xagħret Mewwija (Mu ‘awiya – Meuia, nazvan u arapskom periodu). Mewwija u arapskom jeziku znači “zaštićeno mesto”. Porodica koja je u svom vlasništvu imala dosta zemlje zemlje na ostrvu, dobila je nadimak “Sceberras”. U jednom trenutku celo ostrvo je dobilo naziv Sceberras.

Tokom duge i burne istorije Malta je bila pod raznim uticajima. Periodi:

  1. Malta pod vođstvom Reda Sv. Jovana Krstitelja: 1566 – 1798. godine
  2. Malta kao kolonija Francuske: 1798 – 1800. godine
  3. Protektorat Malta (Deo Sicilijanskog Kraljevstva, ali pod zaštitom Velike Britanije): 1800 – 1813. godine
  4. Malta kao Britanska kolonija: 1813 – 1964. godine
  5. Država Malta (prethodnica moderne Republike Malte): 1964. – 1974. godine
  6. Republika Malta od 1974. godine, pa sve do danas

Spomenik koji je podignut u znak nezavisnosti, kada Malta postaje nezavisna država 1964. godine.

Valetu je osnovao Žan de la Valet, Veliki majstor Reda sv. Jovana Krstitelja, nakon uspešne odbrane od Turaka 1565. godine. Zanimljiva činjenica je da su ulice u celom gradu projektovane tako da kanališu strujanje prijatnog vetrića iz glavne luke. Grad je remek-delo barokne arhitekture 16. veka. Posle velike opsade, vitezovi Reda su odlučili da sagrade grad.

Papa Pije IV je poslao svog najboljeg prijatelja i najboljeg arhitektu tog doba, Frančeska Laparelija, koji je inače radio sa Mikelanđelom Crkvu sv. Petra u Rimu, u želji da sagradi grad koji će biti i tvrđava radi odbrane hrišćanstva, ali i kulturno remek-delo. Lapareli je projektovao grad za samo sedam dana, a dovršavanje svog dela ostavio je svom asistentu, arhitekti Đirolamu Cesaru.

Barokna Katedrala sv. Jovana je prikaz talenta Đirolama Cesara. Takođe je i remek-delo kalabrijskog slikara i viteza Matije Pretija, koji je ukrasio unutrašnjost. Katedrala je svetilište vitezova Sv. Jovana. Tu je i Karavađovo remek-delo Usecanje glave sv. Jovana Krstitelja. Na podu su mozaici, u stvari grobnice vitezova. Unutrašnjost katedrale je izuzetno bogata, nasuprot jednostavnoj fasadi. Preti je dizajnirao zamršene izrezbarene kamene zidove i bočne oltare sa scenama iz života Ivana Krstitelja.

Slike na plafonu izgledaju prosečnom ljudskom oku kao trodimenzionalne slike, ali kada se bolje pogleda može se videti da je umetnik pametno stvorio iluziju trodimenzionalnosti uz malu pomoć senki. Treba napomenuti i činjenicu da je rezbarenje obavljeno na licu mesta, umesto da se samostalno urezuje, a zatim naknadno da se pričvrsti na zidove kao što se to inače radilo u to vreme. Malteški krečnjak od kog je izgrađena katedrala posebno je pogodna za takvu vrstu umetničkih rezbarija.

Moram napomenuti da je mermerni pod čitav niz grobnica, u kojima je smešteno oko 400 vitezova i oficira Reda. Tu je i kripta koja sadrži grobove velikih majstora kao što su Philippe Villiers de L’Isle-Adam, Claude de la Sengle, Jean Parisot de Valette i Alof de Wignacourt.

Čuveno Karavađovo remek-delo sa prikazom odrubljivanja glave Svetog Jovana Krstitelja je ujedno i najpoznatije umetničko delo u crkvi. Smatra se jednim od Karavađovih remek-dela, najvećim platnom koje je ikada naslikao i jedinom slikom koju je potpisao slikar. Slika je restaurirana krajem devedesetih u Firenci, ova slika je jedna od Karavađovih najimpresivnijih primena “chiaroscuro stila” koji je najpoznatiji sa krugom svetlosti koji osvetljava scenu odsecanja glave Svetog Jovana na zahtev Salome.

Katedrala poseduje 9 bogato ukrašenih kapela. Najveća i najbolje ukrašena kapela je kapela koja je posvećena Gospi od Filermosa, a ostale kapele su posvećene svecima zaštitnicima ostalih osam članova reda.

Katedrala Sv. Jovana nalazi se u samom centru Valete, a udaljena je nekoliko minuta hoda od autobuske stanice u blizini gradske kapije. Glavni ulaz u katedralu nalazi se na Trgu Sv. Jovana, ali ulaz za posetioce je sa Velikog opsadnog trga koji se nalazi ulici Republika kod glavnog suda. Katedralu je moguće posetiti svakog radnog dana i subotom, nedeljom i tokom praznika je zatvorena.

Natavljamo svoju šetnju ovim šarmatnim gradom i ubrzo nailazimo na neobičan park. Vrt Gornja Baraka nekada je bio privatni vrt italijanskih vitezova. Odatle se pruža fantastičan pogled na Veliku luku, najveću i najdublju prirodnu luku na svetu, na Kotoneru (tri grada – Vitoriosa, Sanglea i Kospičua), kao i na mnogobrojne zalive i gradić Kalkaru.

Na vrhu prvog prsta zaliva je Kalkara i tvrđava Rikasoli. Tu je sniman film “Troja”. Sledeća je Vitoriosa. Na njenom vrhu je Tvrđava sv. Anđela, dragulj malteške vojne zaostavštine. Na sledećem prstu je Sanglea i Tvrđava sv. Mihaila. A između njih je Kospičua. Ta tri grada predstavljaju kolevku malteške istorije. U njima je bio prvi dom vitezova kada su stigli na Maltu.

Ispod vrta Gornja Baraka je vojni kabinet Laskaris. Tu su tuneli iz 17. veka koji su za vreme Drugog svetskog rata prepravljeni u kompleks vojnih soba. Odatle su saveznici planirali operaciju iskrcavanja na Siciliju pod nazivom “Haski”. Iz vrta se može videti i vrt Donja Baraka, gde se nalazi spomenik Aleksandru Belu, prvom britanskom guverneru na Malti. Tu je Tvrđava sveti Elemo, danas čuveni vojni muzej, gde je vera, jedan od tri aviona tipa gladijator, kao i krst sv. Đorđa, dat Malti za hrabrost u Drugom svetskom ratu.

U parku se nalazi nekoliko spomenika brojnim istaknutim ličnostima, uključujući Geralda Stricklanda, Thomasa Maitlanda i Winstona Churchilla. U vrtu se nalazi i replika statue Les Gavroches (Dečaci sa ulice) malteškog vajara Antonia Sciortina. Original se nalazi u Nacionalnom muzeju likovnih umetnosti.

Vrtovi su povezani sa donjim rovovima Valete, gde se nalaze vrtovi Donja Baraka i obližnjim Lascaris Wharf-om do lifta Baraka. Prvi lift na gradilištu izgrađen je 1905. godine, ali je zatvoren 1973. godine i demontiran 1983. godine. Novi lift je zvanično otvoren 15. decembra 2012. godine.

Šta vam mogu još reći o ovom neverovatnom gradu? Valeta je proglašena evropskom prestonicom kulture za 2018. godinu. Ova godina je obeležena manifestacijom pod nazivom Erba ‘Pjazez (Četiri kvadrata), sa manifestacijama koje su bile fokusirane dešavanjima na 4 glavna trga u gradu – Trg Triton, Trg Sv. Đorđa, Trg Sv. Jovana i Trg Kastilja.

Valeta je živahan i neodoljiv gradić koji će zauzeti posebno mesto u vašem srcu. Doživećete avanturu koju nećete zaboraviti, a siguran sam da ćete uvek imati dovoljno razloga da se ponovo vratite u Valetu i nastavite svoju avanturu, tamo gde ste stali. Siguran sam da ću se ponovo vratiti u ovaj grad je je ostalo još dosta toga za videti, ali sam se potrudio da vam presenem neki moj prvi utisak.

Postoji jedno zanimljivo dešavanje – Međunarodni festival – Dani Baroka u Valeti održava se svake godine u januaru. Džez muzika na Malti predstavljena je na području Valete od strane savezničkih mornara tokom oba svetska rata. Ovde je održan i prvi Malteški džez festival. Moj razlog posete malti ovde godine je bila Nedelja mode na Malti koja se svake godine održava u maju/junu. Modni događaj koji svake godine okuplja neke od najpoznatijih imena evropske modne scene.

Ove godine je to bila poznata španska modna kreatorka Agatha Ruiz de la Prada koja je ove godine, povodom 30. godišnjice od njene prve modne revije, otvorila je svoju Fondaciju i pokazala svoju novu kolekciju Jesen-Zima 2019/20 na Nedelji Mode na Malti.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog trećeg specijalnog posta sa Malte, koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Turističke organizacije Republike Malte. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o ovom neobičnom glavnom gradu Malte? Da li ste imali priliku do sada da posetite Valetu? Za par dana nastavljamo našu avanturu po Malti, pokazaću vam prvi modni post koji sam uradio u Valeti, a potom vas vodim i na ostrvo Gozo, a do tada budite mi pozdravljeni!

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Nacionalne turističke organizacije Republike Malte i ostalih partnera ovog projekta koje ću spomenuti u narednim postovima o Malti. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Pisma sa Malte: Mdina, magični grad tišine…

Dragi moji pustolovi, dobro došli na moj blog! Kako ste mi danas? Moram priznati da mi je ovo vreme isuviše teško palo, bolovi u glavi ne popuštaju. Siguran sam da je to zbog ove promene vremena, ali šta da se radi izdržati se mora! Danas ću održati svoje obećanje i današnji post ću posvetiti jednom neobičnom gradiću na Malti koji me je oduševio svojom arhitekturom. Malopre sam vam poželeo dobrodošlicu na moj blog, ali sada ću vam i zvanično reći – Dobro došli u Mdinu!

Ovaj post je ujedno i drugi post iz specijalne serije postova sa Malte u saradnji sa Nacionalnom turističkom organizacijom Malte. Bez njihove nesebične pomoći ovaj projekat ne bi ugledao svetlost dana. Želeo bih da se zahvalim celom timu, divnim vodičima koji su uspeli da mi dočaraju Maltu na jedan sasvim drugačiji način. Ovo je bilo jedno divno iskustvo, koje ću zasigurno pamtiti dugo.

Mdina je utvrđeni grad u severnom delu Malte, koji je služio kao glavni grad na ostrvu od antičkog doba do srednjeg veka. Grad je još uvek opasan unutar zidina i u njemu živi nešto manje od 300 stanovnika, ali uz susedni grad Rabat, koji je inače dobio ime po arapskoj reči za predgrađe. Prema poslednjem popisu stanovnika, ova dva grada zajedno imaju nešto više od 10.000 stanovnika.

Za Mdinu se smatra da je nastala u 8. veku pre nove ere (pre Hrista) i prvobitan naziv ovog grada je bio “Maleth”.  oko 8. Grad su osnovali stari Feničani, a kasnije su ga Rimljani preimenovali u Melite. Drevni grad – Melite, bio je veći od današnje Mdine i bio je sveden na sadašnju veličinu za vreme vizantijske ili arapske okupacije Malte.

U drugom periodu, grad je dobio svoje današnje ime, koje potiče od arapske reči “medina”. Grad je ostao glavni grad Malte kroz skoro ceo srednji vek, sve do dolaska Reda sv. Ivana 1530. godine, kada je Birgu postao administrativno središte ostrva. Mdina je doživela period velikog pada u vekovima koji dolaze i pritom je uspeo ponovo doživeti svoj uspon početkom 18. veka.

Mdina je i dan danas ostala središte malteškog plemstva i verskih instutucija. Imovina se i dalje uglavnom prenosi sa kolena na koleno, generacijski. Grad nikada nije uspeo u potpunosti da povrati svoj značaj koji je imao do 1530. godine, što je ujedno i dovelo do popularnog nadimka “Tihi grad” od strane starosedelaca i turista. Mdina se nalazi na “listi čekanja” UNESCO-ve svetske baštine, a trenutno je jedna od glavnih turističkih znamenitosti na Malti.

Po zakonu, ovde je zabranjeno koristiti bilo kakvu vrstu prevoza koja ne važi za vlasnike nekretnina i to je možda takođe jedan od razloga zašto je ovaj neobični mali gradić na Malti dobio baš taj nadimak – “Tihi Grad”. Znam da uvek volite da saznate neke zanimljive istorijske činjenice pa sam se i ovsaj put potrudio da saznam što je više moguće o Mdini.

Određeni istorijski spisi dokazuju da je plato na kojem je izgrađena Mdina naseljen još od doba praistorije, a do bronzanog doba je bio utočište zbog svog položaja i prirodnih uslova. Feničani su kolonizirali Maltu negde u 8. veku pre nove ere. Nakon starih Feničana, Rimsko Carstvo preuzima 218. godine preuzima Maltu i grad dobija ime Melita. U vreme vladavine Rimskog carstva, grad je bio oko tri puta veći od današnje Mdine, prostirući se u velikom delu, obuhvatajući i prostor današnjeg grada Rabata.

Danas je ostalo vrlo malo ostataka Melite, grada iz perioda vladavine velikog Rimskog carstva. Najznačajnije su ruševine Domvs Romana, u kojima je otkriveno nekoliko dobro očuvanih mozaika, kipova i drugih ostataka. Iskopani su i ostaci za koje se smatra da predstavljaju temelje hrama Apolonu, ​​ostaci gradskih zidina i još mnogo toga.

U jednom trenutku nakon pada Zapadnog Rimskog Carstva, izgrađeno je dodatno utvrđenje u gradu, smanjujući ga na sadašnju veličinu. To je učinjeno kako bi se gradsko jezgro lakše branilo, a ova pojava “smanjivanja” gradova bile su uobičajene širom Mediterana u ranom srednjem veku. Iako su ljudi verovali da su Arapi izgradili ove dodatne zidine, neki istoričari smatraju da su ih izgradili još za vreme Vizantijskog carstva oko 8. veka, kada se povećala pretnja Arapa.

Godine 870. vizantijski Melite, kojim je vladao guverner Amros, bio je opkoljen od strane Aghlabida na čelu sa Halaf al-Hadimom. Ubijen je u borbama, a Sawada Ibn Muḥammad je poslat sa Sicilije da nastavi opsadu nakon njegove smrti. Trajanje opsade je nepoznato, ali je verovatno sve to ukupno trajalo nekoliko nedelja ili par meseci. Nakon što je Melite pao pred okupatore, stanovnici su bili masakrirani, grad je uništen, crkve opljačkane. Mermer iz crkvi u Meliteu korišten je za izgradnju dvorca u gradu Susa (Tunis).

Kada je 1530. godine na Malti vlast preuzeo red svetog Jovana, plemići su svečano predali ključeve grada velikom majstoru Philippeu Villiersu de L’Isle-Adamu, ali su se pripadnici Reda smestili u Birgu, a Mdina je izgubio status glavnog grada. Tokom 1540-ih, zidine su počele da se nadograđuju, a 1551. godine grad je uspešno izdržao napad Osmanlija.

Za vreme Velike opsade Malte 1565. godine, Mdina je bila baza konjice Reda, koja je uspešno probedila osmanske osvajače. Osmanlije su pokušali izvršiti opsadu Mdine u septembru kako bi tamo zimovali, ali su odustali od svojih planova, kada su pripadnici Reda Svetog Jovana izvršili napad topovima, navodeći ih da veruju da poseduju teško naoružanje. Nakon opsade, malteški vojni inženjer Girolamo Cassar izradio je plan po kojem bi se veličina Mdine smanjila za polovinu i pretvori je u tvrđavu, ali to nikada nije sprovedeno zbog protesta gradskih plemića.

U junu 1798. godine Mdina je zarobljena od strane francuskih snaga bez velikog otpora tokom francuske okupacije na Maltu. Francuski garnizon je ostao u gradu, ali je 2. septembra te godine izbio veliki Malteški ustanak. Narednog dana, pobunjenici su ušli u grad kroz luku i masakrirali garnizon od 65 ljudi.

Ovi događaji označili su početak dvogodišnjeg ustanka i blokade, a Maltežani su osnovali Narodnu skupštinu. Pobunjenici su bili uspešni, a 1800. godine Francuzi su se predali i Malta je postala britanski protektorat. Takođe postoji jedna zanimljiva činjenica da je od 1883. do 1931. godine, Mdina je bila povezana sa Valetom, bila je posebna železnička pruga i tokom tog perioda se odvijao redovni železnički saobraćaj.

Danas je Mdina jedna od glavnih turističkih atrakcija Malte, koja godišnje ugosti oko milion turista. Grad možete doživeti kao jednu zanimljivu mešavinu Normanske i Barokne arhitekture, uključujući nekoliko palata, većina njih su u privatnom posedu. U periodu od 2008. do 2016. godine sprovedena je velika restauracija gradskih zidina.

Dragi moji, došli smo do kraja ovog drugog specijalnog posta sa Malte, koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Turističke organizacije Republike Malte. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o ovom neobičnom gradiću Mdina? Da li ste imali priliku do sada da posetite ovaj grad? Ako ste kojim slučajem bili na Malti, a niste uspeli da posetite ovaj grad mislim da je pravo vreme da ispravite grešku. Za par dana nastavljamo našu avanturu po Malti, vodim vas u glavi grad ovog šarmantnog ostrva – Valetu, a do tada budite mi pozdravljeni!

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Nacionalne turističke organizacije Republike Malte i ostalih partnera ovog projekta koje ću spomenuti u narednim postovima o Malti. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST