Dragi moji pustolovi, došlo je vreme da nastavimo našu avanturu u Istočnoj Turskoj. Na samom početku želeo bih da se zahvalim svima vama na divnim porukama koje ste mi uputili putem društvenih mreža i na mejl ovih dana. Vaša podrška i komentari mi zaista puno znače jer mi pomažu da na pravi način usmerim moj dalji rad na blogu.
Danas nastavljamo našu avanturu u Istočnoj Turskoj i došli smo do Karsa… Dogu Ekspresi nam je pomogao da dođemo do Karsa, a od Karsa smo morali nažalost peške… Naravno, malo šale nije na odmet! Ko nije bio u prilici da pročita moj prethodni post iz Turske ili neko jednostavno želi da se podseti nekih detalja, post možete pročitati na ovom linku.
Po planu i programu koji je za nas sastavio Turkish Airlines sledeća znamenitost na listi je bilo nalazište ruševina nekadašnjeg grada Ani. Ani je pre bio simbol raskoša i bogatstva, poznat po velikom broju impozantnih građevina i raskošne arhitekture, grad koji su naseljavali poznati trgovci, bogati veleposednici… Šta se dogodilo? Kao i u svakoj priči, uvek postoji ono ALI, zato u ovom slučaju mogu reći samo da je to mesto u kojem su ostale ruševine koje su ujedno i jedini svedoci zlatnog doba jednog od najvećih i najbogatijih gradova na svetu.
Danas, umesto raskoši ostale su ruševine na prostoru nekadašnjeg grada Ani, pa je zbog toga dobio pogrdan nadimak “Grad Duhova”. Ruševine se nalaze sa samoj granici Turske i Jermenije. Iskreno se nadam da će uz pomoć arheologa, malo sreće, pažljivog i posvećenog rada Ani bar malo povratiti svoj stari sjaj i slavu koju zaslužuje!
Ani je nekada bio poznat kao grad 1001 crkve, a pretpostavlja se da je tokom zlatnog doba u gradu živelo preko 100.000 stanovnika. Nadimak “grad 1001 crkve” je možda prenaglašen, ali istoričari i arheolozi su do sada pronašli nešto manje od 100 verskih objekata, što govori u prilog tome kako su jermenski vladari bili izuzetno pobožni i da su bili posvećeni izgradnji svetinja.
Danas se na ovom nalazištu može pronaći Ani katedrala, tačnije njena ruševina. Izgrađena od crvene cigle, verski objekat koji se nalazi na posebnom uzvišenju i danas privlači pažnju posetilaca. Kupola katedrale je najvećim delom uništena prilikom velikog zemljotresa u 14. veku, to nije nažalost nije bio kraj jer je nakon toga uništen i drugi deo katedrale, ali je ostala ruševina koja nam i dalje može dočarati lepotu ovog verskog objekta.
Sudeći po nekim spisima, Ani katedrala je izgrađena u periodu kada je grad Ani bio na vrhuncu svog uspona, tokom 11. veka. Postoji i crkva Sv.Đorđa koja se i dan danas nalazi u samoj provaliji na granici između Turske i Jermenije. Crkva Svetog Đorđa se smatra jednom od najbolje očuvanih objekata na prostoru nekadašnjeg grada Ani. Svi smatraju da zgrade, objekti nemaju dušu, ali su oni ipak nemi svedoci raznih velikih istojiskih dešavanja, koje su promenile tok istorije.
Nakon dobre šetnje, verujte mi da sam se malo razmrdao i da mi je ova šetnja kroz Ani prijala, možda je temperature bila ispod nule, ali je raspoloženje i lepota pejzaža učinilo da uopšte ne osećam hladnoću, već samo osećaj neke neobične ispunjenosti i ponosa jer sam imao priliku da posetim jedno ovako neobično mesto kao što je grad Ani.
Polako se naša mala blogerska grupica okupljala i bilo je vreme da se krene dalje… Malo smo bili i ogladneli, što je i normalno posle par sati šetnje i istraživanja ruševina. Pre ulaska u autobus, okrenuo sam se još jednom, po poslednji put da pozdravim Ani, jer sam istinski uživao u priči o jednom zlatnom gradu: “Ćao Ani, možda ćemo se videti još koji put, budi mi pozdravljen!”
Blogeri su nastavili svoj put, uzbuđeno smo pokazivali slike jedni drugima, jer svako je na svoj način dočarao iz svog ugla staru slavu nekadašnjeg carskog grada Ani i naši prijatelji iz Turkish Airlines-a su nas odveli na jezero Cildir, gde je ujedno bio organizovan i ručak.
Prizor je bio kao iz bajke, mnogi blogeri su išli sa ribarima da se uvere u istinitost priča kako se inače lovi riba u zaleđenom jezeru, ali moj strah od vode i da će led popustiti i pući pod mojim nogama je pobedio pa sam iskupio trunku hrabrosti i otišao do nekih granica za koje sam smatrao da će biti bezbedne za moje kretanje. Ovaj put sreća nije bila dovoljna da isprati moju hrabrost do kraja! 🙂
Vreme za ručak je prosto proletelo, pa smo morali da požurimo i da se uputimo malo u planinske predele pa je mali Marko potpuno iznenadno stao na snowboard… Dosta vremena je prošlo, dobro je što sam ostao u jednom komadu! Ne brini mama, dobro sam!
Sarikamis! Planina za prave ljubitelje zimskih sportova, ako se dobro sećam cena ski propusnica za žičaru za ceo dan je oko 5 evra, ako kojim slučajem iznajmljujete i opremu za skijanje ili snowboard, mislim da je zajedno sa ski pass propusnicom manje od 20 evra, što je izuzetno jeftino u odnosu na neke evropske planinske centre.
Mi smo bili smešteni u Sarikamis Kayi Hotelu. Ovaj hotel je dobio jedan simpatični epitet od svojih gostiju: “Snežna Palata Sarikamis planine” zbog svoje neobične lokacije. Imali smo vremena malo da se odmorimo, pa smo naredni dan započeli sa našim aktivnostima znatno kasnije nego inače. Nakon doručka, taman što sam pošao do sobe da se spremim za pokret naši prijatelji iz Turkish Airlines-a su nam saopštili da ako kojim slučajem u grupi postoje ljubitelji zimskih sportova imaju pravu poslasticu za nas i da imamo 5,6 sati slobodno da malo uživamo na snegu.
Ja sam od sreće zaboravio ključeve od sobe i telefon pa su me kolege tražile po hotelu jer sam ja hvala Bogu brže bolje otišao po opremu… Kada sam završio sa oblačenjem za sneg dečko koji radi iznajmljivanje opreme me je upitao: “Da li želite skije ili snowboard?”. Pomislio sam, nek ide život na ovoj planini nisu oštre staze, imam ja skije na Divčibarima, ali moj otac se uvek uplaši kada me vidi na snowboardu… Pošto nije bilo mojih stalnih kritičara, ja sam samo pokazao prstom na snowboard I nakon par minuta mali Marko se našao na žičari nakon dužeg vremena! Prvo sam pomislio da sam poludeo, ali idem do kraja pa šta bude na žičari sam, lep je i sunčan dan neće valjda danas nešto poći po zlu!
Bilo je odlično, moram priznati da sam proveo dosta manje vremena na snegu nego što to inače znam kada odem na Divčibare, možda je to bio i umor od puta pa nisam hteo da izazivam sudbinu.
Nakon par sati, blogersko društvance se okupilo i bili smo spremi da krenemo za Erzurum, ujedno i poslednji grad koji je bio planiran da se poseti tokom ove naše avanture u Istočnoj Turskoj.
Erzurum je jedan od najvećih gradova u ovom delu Turske, najveći univerzitetski centar i grad za koji se smatra “kolevkom” dobrog kebaba. Probao sam njihov kebab, ne smem vam priznati koliko sam ražnjića pojeo… Sramota me, kada se setim onih divnih lepinja, srce mi zaigra, pritisak raste! 😀 Samo ću reći da je sve istina! Kebab je fantastičan! U okolini grada se nalaze brojna skijališta i takođe s utu bile organizovane jedne godine i zimske olimpijske igre, onda vam je sigurno jasno i sam kvalitet staza.
Prošlo je i tih fantastičnih 7 dana, došlo je vreme da se rastajemo i da idemo nazad svojim kućama. Uhvatili smo večernji let za Istanbul i u avionu smo sa osmehom na licu sumirali neke naše utiske sa ovog putovanja. Rastanak mi je ovog puta malo teže pao nego inače, ali pošto je 80% blogera bilo iz regiona, obećali smo jedni drugima da ćemo se uskoro sigurno ponovo videti!
Umoran, ali veseo ušao sam i ja na svoj let do Beograda, malo sam uspeo i da odspavam, ali i da pročitam Turkish Airlines časopis u kojem sam video fotografiju katedrale Ani ispod koje je pisalo “Posetite Kars!”. Samo sam se osmehnuo i pomislio: “Marko, bio si tamo, otićeš ti tamo ponovo!”. Stjuardesa mi je donela doručak, a siguran sam da znate kako ide ona klasična priča u avionu. Nedugo nakon doručka sam zaspao…
Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog posta, a ujedno i poslednjeg specijalnog posta o Istočnoj Turskoj u saradnji sa kompanijom Turkish Airlines. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Tokom mog boravka u Turskoj obišli smo mnoge interesantne gradove i znamenitosti koje su od velikog kulturnog značaja.
Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da sam uspeo da pronađem pouzdanog partnera koji će mi pomoći da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način. Nadam se da sam uspeo bar malo uz pomoć slika da vam dočaram lepotu i jedinstvenog ovog dela Turske, a mogu vam samo reći da bi svako od nas trebao bar jednom u svom životu da poseti Istočnu Tursku. Pogled na svet će vam se definitivno promeniti!
Na kraju posta voleo bih da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Turkish Airlines na srdačnom pozivu i na ovom neverovatnom iskustvu koje ću pamtiti dugo. Takođe, želeo bih ovim putem da se zahvalim partnerima ovog projekta, koji su svojom nesebičnom podrškom podržali ovaj projekat i omogućili nam da se u njihovim hotelima osećamo kao kod svoje kuće. Hvala hotelima Crown Plaza Harbiye i Sarikamis Kayi hotelu na gostoprimstvu, nadam se da ćemo se videti opet uskoro!
Kako se vama dopala ova moja priča o Istočnoj Turskoj? Da li ste imali priliku do sada da posetite ovaj neistraženi deo ove neverovatne zemlje? Ako ste imali priliku voleo bih da čujem vaše mišljenje! Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!
Blogerski pozdrav,
Mr.M
