Pisma sa Kube: Havana stopama Ernesta Hemingveja…

Dragi moji pustolovi i ljubitelji neobičnih putovanja, dobrodošli u novu seriju putopisa na Mr.M blogu. Jun mesec će biti posvećen jednoj neobičnoj ostrvskoj zemlji u Karibima, zemlja koja je poznata po duvanu i rumu – Kuba. Na samom početku ovog drugog putopisa o Kubi želeo bih da se zahvalim turističkoj agenciji Disko Travel poznatija pod imenom Disko Drugar Putovanja, koja je više od turističke agencije to je prava putujuća porodica koja pruža neverovatno iskustvo. Ovo je moj prvi put da sarađujem sa turističkom agencijom sa naših prostora i moram priznati da je bilo jedno neobično iskustvo. Uz njihovu pomoć su nastali putopisi sa Kube i modne priče koje ćete imati priliku čitati ovog juna i jula, a iskreno se nadam da ćete uživati u novoj avanturi.

Želite putovanje koje ćete pamtiti celog života? Pogledajte Disko Travel aranžmane za daleke destinacije i izaberite svoju avanturu o kojoj ste samo mogli da maštate, samo ne zaboravite svoju kameru i telefon da zabeležite nezaboravne trenutke sa Zanzibara, Balija, Tajlanda, Kube i drugih destinacija na koje vas može odvesti Disko Drugar putovanja.

U prethodnom putopisu imali ste prilike da upoznate Havanu i saznate neke osnovne informacije o prestonici ove zanimljive ostvrske zemlje u Karibima. Današnji putopis biće posvećen Havani iz ugla poznatog nobelovca – američkog pisca i novinara Ernesta Hemingveja.

Njegov ekonomičan i potcenjen stil — koji je uključivao i njegovu teoriju ledenog brega — imao je snažan uticaj na fikciju 20. veka, dok su mu njegov avanturistički način života i imidž u javnosti izazivali divljenje kasnijih generacija. Hemingvej je proizveo većinu svojih dela između sredine 1920-ih i sredine 1950-ih, a 1954. godine je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Objavio je sedam romana, šest zbirki pripovedaka i dva publicistična dela. Tri njegova romana, četiri zbirke kratkih priča i tri publicistična dela objavljena su posthumno. Mnoga njegova dela smatraju se klasicima američke književnosti.

Sa neokrnjenom reputacijom serviranja ukusnih koktela, El Floridita je već bila popularna na Kubi, ali je Hemingvej taj koji je bar na kraju katapultirao u astronomski status. Priča kaže da je nakon što je Hemingvej prvi put naišao na El Floriditu, bio opčinjen Daikirijem (koktelom) i šarmantnom atmosferom bara. U stvari, kako je njegova ljubavna afera sa El Floriditom procvetala, postalo je više o njenom ambijentu nego o Daikuiriju.

Bio je to divlji heidei slavne Havane, i dok su američke mafije vladale većim delom grada, El Floriditu je još uvek u velikoj meri upravljao Konstant koji je sam napravio – koji je živeo za svoj posao. Nije mu bio potreban uticaj mafije da bi privukao kupce, a kada se pročulo da je ovo Hemingvejevo omiljeno utočište, sledila je cela holivudska elita od Klarka Gejbla, Ave Gardner do Džona Vejna, nije se radilo o tome ko je došao u El Floriditu, već se postavljalo ono drugo pitanje, ko još nije posetio ovaj koktel bar u srcu Havane?

Početkom 1939. Hemingvej je u svom čamcu prešao na Kubu da bi živeo u hotelu Ambos Mundos u Havani. Ovo je bila faza razdvajanja sporog i bolnog odvajanja od Pauline, koja je počela kada je Hemingvej upoznao Martu Gelhorn. Marta mu se ubrzo pridružila na Kubi i iznajmili su „Finca Vigia“ („Farma za posmatranje“), imanje od 15 ari nedaleko od Havane. Polin i deca su tog leta napustili Hemingvej, nakon što se porodica ponovo okupila tokom posete Vajomingu, kada je okončan njegov razvod od Pauline, on i Marta su se venčali 20. novembra 1940. godine u Čejenu, Vajoming.

Hemingvej je preselio svoju primarnu letnju rezidenciju u Kečam, Ajdaho, odmah izvan novoizgrađenog letovališta Sun Vallei, a svoju zimsku rezidenciju preselio na Kubu. Bio je zgrožen kada je pariski prijatelj dozvolio svojim mačkama da jedu sa stola, ali se zaljubio u mačke na Kubi i držao ih je na desetine na imanju. Potomci njegovih mačaka žive u njegovom domu u Ki Vestu. Gelhorn ga je inspirisao da napiše svoj najpoznatiji roman “Kome zvono zvoni”, koji je započeo u martu 1939. godine, a završio u julu 1940. godine. Njegov obrazac je bio da se kreće okolo dok je radio na rukopisu, a pisao je “Kome zvono zvoni” na Kubi, Vajomingu i dolini Sunca. Postao je izbor Kluba za knjigu meseca, prodat je u pola miliona primeraka u roku od nekoliko meseci, bio je nominovan za Pulicerovu nagradu i po rečima Majersa, „trijumfalno je ponovo uspostavio Hemingvejevu književnu reputaciju“.

Hemingvej je jednom prilikom izjavio da je „bio bez posla kao pisac“ od 1942. do 1945. godine tokom boravka na Kubi. Sledeće godine, 1946. godine oženio se Meri, koja je pet meseci kasnije imala vanmateričnu trudnoću. Porodica Hemingvej je pretrpela niz nesreća i zdravstvenih problema u godinama posle rata: u saobraćajnoj nesreći 1945. godine, on je „slomio koleno“ i zadobio još jednu „duboku ranu na čelu“; Meri je prvo polomila desni skočni zglob, a zatim i levi u uzastopnim nesrećama na skijanju. Saobraćajna nesreća 1947. godine ostavila je Patrika ranu na glavi i ostao je teško bolestan.

Naredne 1948. godine Hemingvej i Meri su otputovali u Evropu, ostajući u Veneciji nekoliko meseci. Dok je bio tamo, Hemingvej se zaljubio u tada 19-godišnju Adrijanu Ivančič. Platonska ljubavna afera inspirisala je roman “Preko reke i u šumu”, napisan na Kubi u vreme sukoba sa Meri, a objavljen 1950. godine uz negativne kritike. Sledeće godine, besan na kritičku recepciju „Preko reke i u šumu“, napisao je nacrt knjige “Starac i more” za osam nedelja, rekavši da je to najbolje što je mogao napisati za ceo svoj život. Starac i more je postao izbor knjige meseca, Hemingveja je učinio međunarodnom slavnom ličnošću i osvojio Pulicerovu nagradu u maju 1953. godine, mesec dana pre nego što je otišao na svoje drugo putovanje u Afriku.

U januaru 1954. godine, dok je bio u Africi, Hemingvej je skoro smrtno povređen u dve uzastopne avionske nesreće. Iznajmio je let za razgledanje Belgijskog Konga kao božićni poklon Meri. Na putu da fotografišu vodopade Murčison iz vazduha, avion je udario u napušteni stub i “sleteo u teškom grmlju”. Hemingvejeve povrede uključivale su ranu na glavi, dok je Meri slomila dva rebra. Sledećeg dana, pokušavajući da dođu do medicinske pomoći u Entebeu, ukrcali su se na drugi avion koji je eksplodirao pri poletanju, a Hemingvej je zadobio opekotine i još jedan potres mozga, ovaj dovoljno ozbiljan da izazove curenje cerebralne tečnosti. Na kraju su stigli u Entebbe da pronađu novinare koji pokrivaju priču o Hemingvejevoj smrti. Obavestio je novinare i proveo narednih nekoliko nedelja oporavljajući se i čitajući svoje pogrešne čitulje.

Uprkos povredama, Hemingvej je pratio Patrika i njegovu ženu na planiranoj pecačkoj ekspediciji u februaru, ali zbog bolova je bio razdražljiv i teško se slagao sa njim. Kada je izbio požar, ponovo je povređen, zadobio je opekotine drugog stepena na nogama, prednjem delu trupa, usnama, levoj šaci i desnoj podlaktici. Mesecima kasnije u Veneciji, Meri je prijateljima prijavila puni stepen Hemingvejevih povreda: dva napukla diska, ruptura bubrega i jetre, iščašeno rame i slomljena lobanja. Nesreće su možda ubrzale fizičko pogoršanje koje je trebalo da usledi. Nakon pada aviona, Hemingvej, koji je bio „slabo kontrolisan alkoholičar tokom većeg dela svog života, pio je više nego obično da bi se borio protiv bolova od povreda“.

U oktobru 1954. Hemingvej je dobio Nobelovu nagradu za književnost. On je skromno rekao novinarima da su Karl Sandburg, Isak Dinesen i Bernard Berenson zaslužili nagradu, ali je sa zadovoljstvom prihvatio novčanu nagradu. Melou kaže da je Hemingvej „žudeo za Nobelovom nagradom“, ali kada ju je dobio, mesecima nakon njegovih avionskih nesreća i posledičnog izveštavanja širom sveta u štampi, „mora da je postojala dugotrajna sumnja u Hemingvejevom umu da su njegove čitulje igrale ulogu u odluka akademije.“ Pošto je patio od nesreća u Africi, odlučio je da ne putuje u Stokholm. Umesto toga, poslao je govor da se pročita, definišući život pisca:

“Pisanje je, u najboljem slučaju, usamljeni život. Organizacije za pisce ublažavaju pisčevu usamljenost, ali sumnjam da li poboljšavaju njegovo pisanje. On raste u javnosti kako se oslobađa usamljenosti i često mu se posao pogoršava. Jer on radi svoj posao sam i ako je dovoljno dobar pisac mora da se suočava sa večnošću, ili njenom nedostatkom, svakog dana.”

Hemingvejev govor koji je napisao prilikom dodele Nobelove nagrade

Od kraja 1955. do početka 1956. godine, Hemingvej je bio vezan za krevet. Rečeno mu je da prestane da pije kako bi ublažio oštećenje jetre, savet koji je u početku sledio, ali je potom zanemario. U oktobru 1956. godine vratio se u Evropu i upoznao baskijskog pisca Pia Baroju, koji je bio teško bolestan i umro nedeljama kasnije. Tokom putovanja, Hemingveju je ponovo pozlilo i lečen je od „visokog krvnog pritiska, bolesti jetre i arterioskleroze“.

U novembru 1956. godine, dok je boravio u Parizu, podsetio se na kovčege koje je 1928. godine čuvao u hotelu Ric i nikada ih nije vratio. Nakon što je ponovo preuzeo i otvorio kovčege, Hemingvej je otkrio da su puni beležnica i spisa iz njegovih pariskih godina. Uzbuđen zbog otkrića, kada se vratio na Kubu početkom 1957. godine, počeo je da oblikuje obnovljeno delo u svoje memoare “Pokretni praznik”. Do 1959. godine završio je period intenzivnih aktivnosti: završio je Pokretni praznik (planirano da bude objavljen sledeće godine); doveo True at First Light na 200.000 reči; dodala poglavlja Rajskom vrtu; i radio na Ostrvima u potoku. Poslednja tri su pohranjena u sefu u Havani, dok se fokusirao na završne radove za A Moveable Feast. Autor Majkl Rejnolds tvrdi da je tokom tog perioda Hemingvej pao u depresiju, od koje nije mogao da se oporavi.

Finca Vigia je postala prepuna gostiju i turista, pošto je Hemingvej, koji je počeo da postaje nezadovoljan životom tamo, smatrao da se trajno preseli u Ajdaho. Kasnije 1959. godine kupio je kuću sa pogledom na reku Big Vood, izvan Kečuma i napustio Kubu—iako je očigledno ostao u dobrim odnosima sa Kastrovom vladom, rekavši za Njujork tajms da je „oduševljen“ Kastrovim svrgavanjem Batiste. Bio je na Kubi u novembru 1959. godine, između povratka iz Pamplone i putovanja na zapad u Ajdaho, i sledeće godine na svoj 61. rođendan, međutim, te godine su on i Meri odlučili da odu nakon što su čuli vest da Kastro želi da nacionalizuje imovinu u vlasništvu Amerikanaca i drugih stranih državljana. 25. jula 1960. godine Hemingvejevi su poslednji put napustili Kubu, ostavljajući umetnost i rukopise u trezoru banke u Havani. Nakon invazije u Zalivu svinja 1961. godine, Finca Vigia je eksproprisala kubanska vlada, zajedno sa Hemingvejevom kolekcijom od „četiri do šest hiljada knjiga“. Predsednik Kenedi je organizovao da Meri Hemingvej otputuje na Kubu gde je upoznala Fidela Kastra i dobila papire i sliku svog muža u zamenu za doniranje Finca Vigia Kubi.

Ako želite da osetite Havanu stopama Ernesta Hemingveja, imate posebnu turu koju biste trebali iskoristiti i videti neke od objekata koje je ovaj čuveni nobelovac voleo. Hotel “Ambos Mundos” se nalazi u starom gradu Havane. Hotelska soba 511 bila je Hemingvejev prvi smeštaj u Havani. Od 1932. do 1939. godine vrlo je često gostovao u ovom hotelu. Sa oduševljenjem je pisao svom prijatelju Džonu D. Pasosu (takođe piscu): „U ovom hotelu možete dobiti dobru, čistu sobu sa sopstvenim kupatilom sa pogledom na luku i katedralu – možete videti ceo ulaz u luku i more za 2,00 $ – 2,50 za dve osobe.“ Za Hemingveja je hotel bio „veoma dobro mesto za pisanje“, kako je sam rekao. U svojoj hotelskoj sobi završio je knjigu „Smrt popodne“ (1932) i započeo romane „Zelena brda Afrike“ (1935) i „Imati i ne skrivati“ (1937). Hotelska soba 511 je danas mali muzej. Možete ga posetiti svakog dana od 9-17 časova. Ulaznica 2 dolara.

Havana je grad koji se ne može lako opisati, njega morate doživeti da biste razumeli suštinu i način života na Kubi. Havanu ne čine samo stari oldtajmeri, tompusi i rum, već nasmejani ljudi koji će vas dočekati otvorenog srca i raširenih ruku jer zaista žele da vam pokažu svoju zemlju.

Havana se dugo smatrala jednim od najromantičnijih gradova na svetu. Kubanci i stranci (a ponekad i zajedno) su savladani lepotom, šarmom i intimnošću grada i ljudi, čineći Havanu mestom gde su se milioni parova zaljubili jedno u drugo. Zalasci sunca na Malekonu, parovi se grle uz udaranje talasa, saobraćaj u prolazu i sunce koje zalazi u daljini. Trgovine i kaldrmisane ulice stare Havane, kretajući se u prelepom evropskom okruženju, šarm Starog grada je raj za ljubavnike. Lokalci ne samo da plešu, oni šetaju, razgovaraju i pozdravljaju sa ritmom, stavom i ljubavlju. Iz barova i domaćinstva možete čuti prodorne i zanosne zvuke salse, regetona i popa, gde možete videti da skoro svi prave neke pokrete glavom, osmehuju se i često ritmično plešu kukovima.

Muzej revolucije nalazi se u delu Stare Havane u Havani, na Kubi, u predsedničkoj palati svih kubanskih predsednika od Marija Garsije Menokala do Fulhencija Batiste. Zgrada je postala Muzej revolucije tokom godina nakon Kubanske revolucije. Zgradu palate napao je Revolucionario 13 de Marzo (grupa aktivista) 1957. godine.

Predsedničku palatu su projektovali kubanski arhitekta Rodolfo Maruri i belgijski arhitekta Pol Belau koji su projektovali i Centro Gallego, danas Gran Teatro de La Habana. Predsedničku palatu je 1920. godine otvorio predsednik Mario Garsija Menokal. Ostala je Predsednička palata sve do Kubanske revolucije 1959. godine.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog drugog specijalnog putopisa u seriji putopisa o Kubi gde smo imali prilike da uživamo u lepoti ove neobične zemlje u Karibima. Današnji putopis ne bi bio moguć bez nesebične pomoći turističke agencije Disko Travel u saradnji sa lokalnim partnerima koji su omogućili da osetim duh i lepotu kubanske kulture i tradicije. Naravno kao i uvek potrudio sam se da vam prenesem svoje utiske o ovom neobičnom iskustvu iz Kube.

Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem nove i neobične destinacije na jedan sasvim drugačiji način.

Čast mi je da imam priliku da sarađujem sa brojim kompanijama i privrednicima u sektoru turizma i želeo bih još jednom da se zahvalim Disko Travel turističkoj agenciji na ovoj neverovatnoj avanturi i što su mi omogućili da na jedan sasvim drugačiji način osetim lepote ove neobične kubanske kulture.

Kontakt informacije Disko Travel agencije (Disko Drugar Putovanja):

Telefon: +381 60 490 6900

Mejl adresa: info@diskodrugarputovanja.rs

Adresa agencije: Strahinjića Bana 22, 11000 Beograd

INSTAGRAM: @DISKODRUGARPUTOVANJA

FACEBOOK STRANICA: DISKO DRUGAR PUTOVANJA

Kako se vama dopala ova moja priča o Kubi i predstavljanje prestonice Havane koja krasi srce ove neobične zemlje u Karibima? Da li ste imali priliku do sada da posetite Kubu i krenete stopama Hemingveja?

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i uvek možete me kontaktirati putem maila ili društvenih mreža, sve adrese možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

U narednim pričama sa Kube otkrićemo neke druge zanimljive znamenitosti koje biste trebali posetiti ako vas put navede u ovu daleku zemlju!

Blogerski pozdrav iz Havane,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane turističke agencije Disko Travel i avio prevoznika Air France kao i drugih lokalnih partnera. Ovaj post predstavlja moju ličnu i iskrenu recenziju doživljaja destinacije.