Sreca je u snovima…

Ćao svima! Dobrodošli u moj novi post. Nadam se da ste dobro i da ste spremni za čituckanje novog posta. Decembar je jedan od onih meseca u godini kada podvučete crtu i sumirate neke svoje utiske. Nekome je godina bila veoma teška i polaže sve nade da će naredna godina biti bolja, dok je nekome ova 2017. godina bila veoma uspešna i njegove prognoze su onda mnogo bolje i očekuje da će sledeća godina biti još uspešnija… To vam je kao crno i belo… Da li između postoji možda siva? Ne? Šta ćemo sa onim ljudima koji se uopšte ne nadaju? Da li je to “nova” siva? Razmislite o tome!

Iskreno se nadam da je vama ova godina donela mnogo srećnih trenutaka za pamćenje i da ćete ih imati još više u 2018. godini. Mnogi od vas su mi nebrojeno puta slali poruke kada ću da objavim neki outfit post sa crno-belim slikama… Mislim da je došlo vreme da vam ispunim želju, ali moram da priznam da sam i ja uživao tokom obrađivanja ovih slika jer je to bio jedan veliki izazov za mene.

Istina je ono što kažu ljudi: “Čovek se uči dok je živ!”. Tako je i sa slikama! Čovek stalno nešto novo nauči prilikom obrada slika. Svaka slika ima svoju priču i samom obradom fotografije treba se potruditi da slika dočara i pomogne gledaocu da na što bolji način prenese neku poruku.

Ja sam iskoristio svoju zadnju šansu ove godine, pre snega ovih niskih temperatura i jednog dana rešio da svoj post slikam na reci. Bilo je prilično zabavno, a imao sam i društvo…

Labudovima je izgleda bilo zanimljivo pa su mi stalno “uletali” u kadar… Mene životinje izgleda obožavaju. Mušica u videu, patkice u Sloveniji, labudovi na reci, bila je jednom i jedna maca. Mislim da ću uskoro promeniti naziv bloga pa će biti Mr.M i drugari. Ako ništa drugo bar imam društvo za slikanje! 🙂

Siguran sam da znate (realno da se primetiti po mojim postovima) koliko ja obožavam mantile i kapute. Zato sam odlučio da moj prvi “crno-beli” post bude sa mojim omiljenim odevnim komadom. Sve je to stvar ukusa i stila. Svako je jedinstven na neki svoj način, ali mantile mislim da su retke osobe koje ih ne vole. Oni predstavljaju pravi kult klasike, siguran sam da se sećate crno-belih filmovi i svi frajeri su nosili mantile ili kapute. Dobro bilo je i detektiva, ali frajeri su na kiši nosili svoje mantile i završna scena na kiši…

Pantalone… Čista klasika, sa čuvenom prugom i malo modernizovane da budu uže… Klasika na italijanski način. Da li nešto primećujete čudno u ovoj “klasičnoj” priči?

Neko će primetiti, neko ne – Cipele! Cipele ovoj kombinaciji daju neki noviji urbani izgled. To je ona “Urbana Klasika” stil o kojem ja vama stalno pričam.

Priča o cipelama je možda neobična, možda i poučna, ali to ćete vi proceniti. One su kupljene prilikom moje prve posete Berlinu, pre skoro 10 godina… Tad nisam ni slutio da će Berlin biti moj drugi dom. Taj dan neću zaboraviti! Leto, avgust mesec lepo i sunčano vreme. Mali Marko razgleda grad i odjednom je krenuo neki pljusak prosto da čoveku nije jasno šta i kako (posle naučiš da je u Berlinu sve moguće). Mama i ja smo prosto uleteli u prvu radnju na koju smo naišli i tu sačekali da prestane kiša. Tu onda naučiš jednu jako bitnu lekciju da moraš da probaš 20 pari cipela samo da ne moraš napolju da kisneš! Sećam se da je bilo veliko sniženje i naravno moja mama, kao i svaka druga žena na planeti odlučila da kupi bar sebi jedne cipele.

Ja sam razgledao u radnji, nisam ništa našao da mi odgovara, sve dok jedna Nemica nije došla da vrati jedne muške cipele, bila je besna nešto nije odgovaralo. Izvadila je iz kutije cipele i mahala njima, a ja sam gledao kao tele u šarena vrata jer su mi se iskreno svidele cipele. Ženi su vratili pare, ja naravno prišao što pre da vidim cipele jer meni se retko kad dogodi da mi se nešto baš tako dopadne na prvi pogled. Prodavačica je pričala da su cipele felerične da se negde šav unutar jedne od cipela malo rašio i da će verovatno da se raspara…

Ja sam sve to slušao u fazonu na jedno uvo ušlo, na drugo izašlo, nije mi ni smetalo sto su broj i po manje, i što su malo neudobne (logično kad su male) meni su se one dopale. Nemci videli da su našli pravu budalu i za male pare sam kupio cipele koje i dan danas nosim.

Mama me ubeđivala da to sigurno ne valja (kao i svaka druga majka), ali cena je pobedila. Posle smo shvatili da je Nemica pokušala da opara pa nije uspela pa je obojila deo i na svetlosti je izgledalo kao da će konci ispasti. Samo mogu da joj poručim: “Hvala ti ženo, đe čula đe ne čula!“.

Kako vreme samo proleti… 10 godina od prve posete Berlinu pa i ovo moje današnje piskaranje. Neko kaže da lepo pišem, nekom piskaram, trećem… Ko će ga znati… Mi se opet vidimo za par dana i imaćete priliku da vidite post o Ljubljani – gradu Jože Plečnika.

Iskreno se nadam da vam se dopao moj današnji post. Voleo bih da čujem vaše utiske, kako vam se sviđaju crno-bele slike pa možda da ih uvrstim jednom mesečno na blogu. Malo da pokažemo da ima bar malo sreće i osmeha u crno belom svetu. Za sve predloge, sugestije ili predlog za saradnju molim vas da posetite moju KONTAKT stranicu.

Blogerski pozdrav!

Mr.M

OUTFIT

Mantil: Burberry

Pantalone: Zara

Rukavice: Burberry

Naočare: Salvatore Ferragamo

Cipele: Christian Dior

Fotoaparat: Sony Alpha 7r via Sony Deutschland

Post je sponzorisan od strane Salvatore Ferragamo S.p.A.