Posts tagged avantura

Pisma iz Finske: Jedan dan sa našim najvernijim krznenim prijateljima…

Dragi moji pustolovi, dobro došli u novi post na Mr.M blogu. Kao što sam vam i obećao danas započinjemo novu avanturu negde u Severnoj Evropi, tačnije na severu Finske – Laponiji. Na samom početku želim da se zahvalim nacionalnoj avio kompaniji Finnair i Turističkoj organizaciji grada Rovaniemi na ovom divnom iskustvu.

Da li ste se ikada zapitali kako izgleda život u Laponiji? Laponija je kulturna oblast u Finskoj koja je poznata kao domovina najvoljenijeg deke na svetu – Deda Mraza. Pored toga, Laponija je poznata kao i zemlja Samija(Laponaca) koji su naselili ovaj prostor još pre 7000 godina. Prvi stanovnici isključivo su se bavili lovom i ribolovom.

Pored lova i ribolova, započeli su i proces pripitomljavanja i uzgajanja irvasa. Samiji su autohtono stanovništvo Arktika iz regije Sapmi, što obuhvata današnji prostor Norveške, Švedske, Finske i poluostrvo Kola u Rusiji. Oni su jedini preostali autohtoni narod Europske unije koji su živeli u Laponiji još prje nego što su uspostavljene nacionalne granice i njihova istorija je duga skoro 7000 godina.

Moram priznati da kada sam dobio poziv od Turističke organizacije grada Rovaniemi da dođem i posetim srce Laponije osetio sam veliko zadovoljstvo. Počastvovan sam jer sam dobio priliku da budem jedan od ambasadora grada i da na svom blogu podelim priče iz ovog šarmatnog gradića u Laponiji.

Današnji post biće posvećen bićima koji nas bezuslovno vole, bez obzira na sve. Naši najverniji četvoronožni krzneni prijatelji koji nas ne ostavljaju kada dođu oni najlošiji periodi u životu, koji ne znaju za vrednost novca i traže samo ljubav, nešto malo hrane, topli dom kada je hladno i kišovito, a zauzvrat pružiće neverovatnu ljubav…

Valentijn je osoba koja je većinu svog života posvetila haskijima, rasi koja ga je uvek fascinirala. Haski je pas koji se razlikuje od svih drugih rasa zbog svoje prevelike ljubavi prema trčanju. “To je poseban pas koji nije za svakog vlasnika!”, to je prva rečenica koju sam čuo od Valentijn-a, čoveka koji već skoro 20 godina gaji ljubav prema ovoj neverovatnoj rasi pasa.

Ova rasa vekovima unazad je isključivo koristila za vuču, dok danas privlače pažnju svojim predivnim krznom i neverovatnom bojom očima. Tokom moje posete odgajivačnjici Bearhill Husky, koju drži Valentijn sa svojom porodicom, naučio sam dosta novih stvari o ovoj rasi pasa, kao i neke njegove želje i snove koje planira da ostvari u narednom periodu.

Haski je brz, snažan i okretan pas, prava atleta koja prosto ima neverovatnu veliku želju da trči. Neki bi pomislili da je to preveliki napor za njega, ali kao što sam malopre spomenuo haski je rasa koja je od davnina bila korištena za vuču.

Psi, kao i ljudi imaju svoje želje i potrebe. Svaki pas je ličnost za sebe, imate one pse koji su prosto rođeni da budu lideri i da predvode druge u čoporu i one drugi koji su slabije karike i potreban im je neko da ih predvodi i usmeri. To je i jedan od najosnovnijih pravila u odgajanju ove rase.

U ovoj odgajivačnici sa svim psima se gradi odnos koji će biti od koristi za psa i pritom biti ispunjene sve osnovne potrebe psa da bude srećan i zadovoljan. Valentijn pored svoje porodice, ima i još jednu veliku četvoronožnu porodicu koja broji više od 100 članova. Pošto je imao priliku da odraste u Africi, većina članova njegove krznene porodice nose imena po plemenima, rekama i jezerima u Africi.

Svi članovi ove krznene porodice imaju neka svoja zaduženja, mlađi članovi bezbrižno uživaju u čarima odrastanja i detinjstva dok treneri rade sa njima da nauče neke od osnovnih komandi poput sedi, lezi, okreni se. Moram priznati kako mi je bilo slatko videti najmlađe članove čopora koji zbunjeno gledaju u trenera i starijeg psa koji je tu da ih pravilno obuči. U zavisnosti od uzrasta jedinke, prilagođava se i tempo treninga.

Najmlađi članovi – štenci starosti 2,3 meseca isključivo borave u “psećem vrtiću” sa majkom i svi početni treninzi se obavljaju uz pomoć njihove majke koja im kao najbolji uzor i model pokazuje osnovne komande. Na taj način štenci lakše savladavaju komande i brže uče.

Prvi ozbiljniji treninzi koji se tiču vuče saonica, kreću sa 7,8 meseci gde psi dostižu određenu starost i snagu koja im je potrebna za rad i jači tempo treninga. Nakon toga mlađi adolscenti uspešno usmeravaju svoju pažnju i energiju i lakše savladavaju nove radne zadatke.

Ja sam prisustvovao treningu omladinaca koji se trenutno uče prvoj i najvažnijoj komandi – da se vrate kući kada ih treneri dozivaju. Ja sam posle 14 godina opet imao priliku da na jednom mestu vidim toliku količinu preslatkoće na jednom mestu, pošto sam pre 14 godina išao da izaberem svog četvoronožnog drugara. Ja sam bio dete i moj Bebi (labrador-retriver) je bio jedna beba i to je bio moj prvi put da vidim toliko malih duša na jednom mestu. Eto posle toliko godina, uz malu pomoć turističke organizacije grada Rovaniemi, ponovo sam osetio to uzbuđenje!

Nije uzalud ona naša izreka da je “pas je najbolji čovekov prijatelj”, to je stvarno jedna velika istina. Psi ne zanima da li si ti bogat ili siromašan, on će ti uvek pružiti ljubav i ti kao njegov najbolji prijatelj postaćeš njegov celi svet i pomoći mu da ga ostali razumeju. Uvek se nekako kockice poklope, pa svako od nas izabere svog četvoronožnog prijatelja po svojoj meri i što kažu naši stari “kada se dve duše pronađu”.

Kada uvodite psa u svoj život, morate da znate činjenicu da to nije igračka već da je to živo biće koje oseća sve. Psi se kao i ljudi boje samoće i da budu odbačeni, zato uvek pre nego što uzmete preslatko štene imajte na umu na će to štene odrasti i postati odrasla jedinka, nakon toga i deka kojem morate pomoći kada mu bude najteže.

Psi možda ne umeju da govore, ali svojim nesebičnim gestovima umeju da pokažu svoju privrženost i ljubav koja nema cenu. Svaki vlasnik mora da pomogne svom psu da razume neke stvari, bez ikakve upotrebe nasilja bilo kog oblika jer to može da utiče na psihu psa. Kao i ljudi, nisu svi psi nadprosečne inteligencije. Nekim psima je potrebno više vremena da savladaju neke komande i pravila, dok je nekim psima potrebno značajno manje vremena da savladaju komande.

Ako vi ne naučite svog psa ili unajmite profesionalnu pomoć koja će pomoći vašem psu, vaš pas neće biti u mogućnosti da savlada neke stvari i morate onda biti spremni na to da on neće razumeti neke stvari i ne biste u tom slučaju trebali ljutiti na svog četvoronožnog prijatelja.

Valentijn podjednako voli sve članove svoje krznene porodice, samo što malo više to pokazuje najmlađim članovima svoje zajednice, dok sa druge strane i oni najstariji članovi koji imaju više od 10 godina pokazuje ljubav nakon treninga. Bez obzira na starost, svaki pas voli da se mazi i poigra sa svojim vlasnikom.

Ovi psi se ne odgajaju da budu kućni ljubimci, sa njima se gradi korektan i prijateljski odnos koji pomaže psu da pravilno razvije svoju ličnost, da ispuni sve svoje osnovne potrebe i da pas uvek bude u dobroj kondiciji. Haski je pas kojem je vuča saonica i trka u krvi, on je prava atleta na četiri noge koji gaji veliku ljubav prema trčanju. Trčanje za njega nije napor, to je radost života koje ostale rase pasa tako ne doživljavaju.

Nakon što sam imao priliku da vidim kako izgleda jedan dan u odgajivačnici pasa gde preko 100 članova, svako od njih ima nešto da “kaže”, shvatite da je to jedna velika zbrka, ali ujedno i slatka buka. Valentijn me je strpljivo sačekao da zajedno nahranimo najmlađe članove njegove krznene posade, pošto posle doručka idu na trening pa na mali odmor gde skoro svi štenci spavaju.

Nakon buke i frke, kiša nam se pridružila pa smo priču o njegovom životu i radu u Bearhill Husky odgajivačnici nastavili uz čaj i kolače u njegovoj kolibi.

Valentijn je još kao mali dečak, gajio ljubav prema ovoj rasi pasa. Pošto ovaj posao zahteva i dosta ulaganja, bilo je potrebno da prođe jedan određeni vremenski period i na kraju je uspeo da otvori svoju odgajivačnicu nakon više od 15 godina napornog rada.

Svaki haski odgajivač sanja da baš njega odgajivačnica ima najbolje haskije, ova rasa pasa ne ide na ona klasična takmičenja gde se ocenjuje lepota i gracioznost, već oni idu na ozbiljne trke saonicama.

Valentijn mi je ispričao svoj najveći san, a to je da ode na Aljasku gde se inače održava najveća trka saonicama gde dolaze samo najbolje odgajivačnice iz sveta sa svojim psima. Ta trka uopšte nije naiva, ona traje par dana, postoji posebno određena maršuta kojom psi moraju proći, ali se takođe izuzetno pazi na njihovu bezbednost.

Konkretno sama trka traje nekoliko dana i svaki tim ima na početku 14 do 16 pasa koji vuku saonice. Naravno zbog nepredviđenih okolnosti, neki psi zbog napora ne završe trku, oni ostaju u karantinu do kraja trke u zavisnosti gde ih vlasnik ostavi.m

Za ovu trku svi odgajivači se spremaju godinama jer je potrebno da pas pored snage poseduje i određeno trkačko iskustvo, pa pre ove velike trke psi idu na manje trke gde prosto dobijaju neko iskustvo i nauče se nekim pravilima.

Najveća trka pasa za vuču na Aljasci je od izuzetne važnosti i san svakog odgajivača pasa za vuču je da baš njegova odgajivačnica ponese laskavu titulu pobednika. Ova trka sama po sebi je veoma teška i za pse i za vlasnika koji ide sa njima jer samo jedan čovek može da ide sa svojim psima u timu. Što znači da je vlasnik tu da nahrani pse, obuče im specijalne jaknice koje su potrebne za te vremenske uslove i da pripremi svoje pse za uspešan nastavak trke. Tokom trke postoje određena mesta (manji gradovi) u kojima svaki tim može da napravi pauzu, tokom koje može da uzme hranu i vodu za pse i ostalu potrebno opremu. Tu su takođe prisutni veterinari koji proveravaju zdrastveno stanje pasa, tako da je sve organizovano na najbolji mogući način da psi mogu da rade ono što najviše vole, a to je da TRČE!

U ovakvim trkama najbitnije je imati pse kojima prosto duh ne klone i koji su uvek spremni kao čigre da nastave put i na taj način motivišu i druge pse u timu da nastave trku. Što imate više takvih pasa veće su vam i šanse da pobedite. Nakon par sati o ovoj predivnoj i veoma inteligentnoj rasi pasa moj fotograf i ja smo nastavili da otkrivamo lepote Laponije pa smo posebnim biciklima otišli malo u brda i da se i mi malo razmrdamo kao naši preslatki četvoronožni prijatelji!

Moram priznati da neko vreme nisam bio fizički aktivan, iako sam kao mali stalno vozio bicikl po planini jer je moj otac insistirao da se u zdravom telu, krije i zdravi duh koji se mora redovno trenirati. Zbog toga su moji deda, baba i otac rešili da kupe kuću na planini da bi kod moje sestre i moje malenkosti pridigli svest o značaju sporta i zdravog planinskog vazduha.

Otac i dalje rekreativno vozi bicikl po planini, dok smo moja sestra i ja rešili da to zamenimo gradskim prevozom! Što bi rekla moja baba “džaba vam sve momci, misija vam je načisto propala!”. Nakon par godina mali Marko je opet seo na bicikl i uz pomoć Johannes-a, momka koji je jedan od osnivača Roll Outdoors mini kompanije koja svim posetiocima omogućava da na malo drugačiji način probude svoj avanturistički duh i da sa biciklima nove generacije koji imaju motore lakše savladate prepreke i uživate u prirodi Laponije.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog prvog specijalnog posta iz Laponije koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Turističke organizacije grada Rovaniemi i Arctic Light Hotela u kojem smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Moram priznati da su nas malo razmazili Frazer čokoladama, ali to im ne mogu zameriti. Izgleda da je to uticalo na kvalitet našeg rada jer smo bili motivisani! Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o ovom neobičnom delu Finske? Da li ste imali priliku do sada da posetite Finsku? Za par dana nastavljamo našu avanturu po Finskoj, pokazaću vam kako možete na pametan način iskoristiti vreme u Rovaniemi-ju, a do tada budite mi pozdravljeni!

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Turističke organizacije grada Rovaniemi i ostalih partnera ovog projekta kao što su nacionalna avio kompanija Finnair, Arctic Light Hotel, Bearhill Husky odgajivačnice i Roll Outdoors kompanije. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.

SHARE THIS POST

Razglednica sa Sardinije: Kaljari, kosmopolitski grad sa dušom!

Dragi moji pustolovi, kako ste mi danas? Nadam se da ste spremni za novu avanturu jer vas posle Malte vodim u “komšiluk” – Sardiniju. Današnji post biće posvećen glavnom gradu ovog neobičnog italijanskog ostrva – Kaljari, gde sam imao priliku da provedem nekoliko dana.

Pre nego što počnem sa današnjim postom želeo bih da se zahvalim organizatorima ovog putovanja – Regionalnoj Turističkoj Organizaciji Sardinije koja inače pripada Nacionalnoj Turističkoj organizaciji Republike Italije. Bez njihove pomoći ovaj post ne bi ugledao svetlost dana i ne bih imao prilike da sa svima vama danas podelim svoje utiske i lepote ovog zanimljivog gradića.

Kada se pomisli na ostrvski turizam u Italiji, obično ljudi pomisle na Siciliju. Ono što ljudi uglavno zaborave je prelepi biser Mediterana – Sardinija. Uvek se postavljalo ono čuveno pitanje koje je ostrvo lepše i zbog čega. Odgovor na to pitanje je teško dati jer sve zavisi od ličnih želja i preferencija putnika. Neki kažu da je Sicilija bolja jer ima više sadržaja i da je Palermo značajno razvijeniji grad, dok sa druge strane za Sardiniju putnici kažu da ima mnogo lepše plaže i da dragulj Sardinije – Kaljari, takođe može da se pohvalim bogatim turističkim sadržajem i da jednako može parirati Palermu.

To je borba koja će uvek biti aktuelna, ali moj savet vam je da posetite oba ostrva i da sami osetite razliku. Ja sam imao priliku da posetim oba ostrva i lično smatram da je Sardinija bolja jer ima više prirodnih lepota i ako želite da sebi obezbedite pravi odmor bez gužve, trke i frke da svoje letovanje provedete na Sardiniji.

Kaljari (na sardinskom jeziku: Casteddu) je glavni, a ujedno i najveći grad na ostrvu. Ako bismo kojim slučajem želeli da prevedemo njegovo značenje sa sardinskog jezika, njegov prevod je izuzetno jednostavan – DVORAC. Kaljari ima oko 160.000 stanovnika, dok ako uzmemo u obzir celu metropolitsku oblast sa ostalim okolnim 16 opština onda se ovaj grad može pohvaliti sa skoro 450.000 stanovnika. Kaljari se inače nalazi na 26. mestu po veličini u celoj Italiji i najveći je grad na Sardiniji.

Naravno, ovaj put sam se potrudio da saznam neke zanimljive istorijske činjenice. Kaljari je drevni grad sa dugom istorijom, doživeo je vladavinu nekoliko civilizacija. U temeljima zgrada današnjeg modernog grada postoje dokazi koji potvrđuju tvrdnju naučnika i istoričara da je prvo ljudsko naseljavanje ovog dela Italije počelo pre nekih pet hiljada godina, od neolita pa do danas.

Istorijski lokaliteti koji uključuju i praistorijsku kuću Domus de Janas, veliku nekropolu (groblje) iz Kartagine, amfiteatar iz rimske ere, vizantijsku baziliku, tri tornja iz doba Pize i snažan sistem utvrđenja koji je učinio grad jezgrom španskog Habsburga u zapadnom Sredozemnom moru. Glavne prirodne lepote su zaklonjena luka u Kaljariju, snažno utvrđenje Castel di Castro, moderni Casteddu (Kaljari).

Kaljari je bio glavni grad Kraljevine Sardinije od 1324. do 1848. godine, kada je Torino postao zvanična prestonica kraljevine (koja je 1861. postala Kraljevina Italija). Danas je grad regionalni kulturni, obrazovni, politički i umetnički centar, poznat po svojoj raznovrsnoj secesijskoj arhitekturi i nekoliko spomenika. Takođe je poznat kao ekonomsko i industrijsko čvorište Sardinije, koje ima jednu od najvećih luka na Sredozemnom moru i međunarodni aerodrom.

Tokom Drugog svetskog rata saveznici su u februaru 1943. godine bombardovali Kaljari. Kako bi pobegli od opasnosti od bombardovanja i teških životnih uslova, mnogi ljudi su evakuisani iz grada. Nakon rata, utvrđeni su veliki gubici ljudskih života, a oko 80% zgrada je oštećeno. Grad je dobio zlatnu medalju vojne hrabrosti.

Nakon primirja sa saveznicima u septembru 1943. godine, nemačka vojska preuzela je kontrolu nad Kaljarijem i ostrvom, ali se ubrzo mirno povukla kako bi ojačala svoje položaje u kontinentalnoj Italiji. Američka vojska je tada preuzela kontrolu nad Kaljarijem. Nakon rata, broj stanovnika ovog živopisnog grada je ponovo počeo da raste i izgrađeni su brojni objekti.

Izdvojiću neke posebne informacije koje biste trebali da znate ako se uputite na Sardiniju. Međunarodni aerodrom se nalazi u blizini grada, do samog centra grada možete stići vozom za samo 5 minuta i cena karte po smeru je 1,30 evra. Takođe, u samom centru grada postoji samoposluga na samom trgu u kojem su cene namirnica najjeftinije u Italiji.

Grad je moguće obići peške i od glavnog trga do obale mora možete stići brzo i jednostavno jer je sve relativno blizu i nije potrebno koristiti javni prevoz. Naravno, ako želite da idete na plažu potrebno je koristiti usluge javnog prevoza jer one nisu u neposrednoj blizini grada.

Katedrala u Kaljariju je rimokatolička katedrala posvećena Devici Mariji i Svetoj Ceciliji. To je sedište nadbiskupa Kaljarija.

Crkva je sagrađena u 13. veku, dobivši status katedrale 1258. godine. U 17. i 18. veku, katedrala je obnovljena. Tridesetih godina 20. veka konačno je dobila fasadu koju danas imamo priliku da vidimo, u neoromaničkom stilu, inspirisanu katedralom u Pizi.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog specijalnog posta sa Sardinije, koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Regionalne Turističke Organizacije Sardinije. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o ovom neobičnom ostrvu? Da li ste imali priliku do sada da posetite Sardiniju? Za par dana nastavljamo našu avanturu po Evropi, pokazaću vam moju poslednju odevnu kombinaciju koju sam nosio na Nedelji Mode na Malti, a do tada budite mi pozdravljeni!

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Regionalne Turističke Organizacije Sardinije i ostalih partnera ovog projekta. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Pisma sa Malte: Valeta, rajski grad koji je nastao za sedam dana…

Dragi moji pustolovi, kako ste mi danas? Kao i skoro svakog leta i ovaj put se dogodila čuvena vremenska razlika, gde smo iz jakni, prosto uleteli u kratke rukave, sparno i toplo vreme. Svaki put nas ubede da leta neće biti, ali na kraju Srbija dobije tropsko vreme. Nisam još uspeo da odložim svu garderobu, po kući i dalje imam odeću za sva 4 godišnja doba. Kakva je kod vas situacija? Nadam se da uspevate da savladate ove tropske temperature, ali ja ću danas pokušati da vas osvežim talasima sa Malte.

Prošle nedelje sam vam obećao novo pismo sa Malte i ovaj post ću posvetiti glavnom gradu ovog rajskog ostrva – Valeti. Ovaj post je urađen u saradnji sa Nacionalnom Turističkom organizacijom Republike Malte i njenim partnerima, bez kojih ovaj moj projekat ne bi ugledao svetlost dana. Nadam se da ćete uživati i naučiti nešto novo. Pre nego što počnem hteo bih da vam dam jedan mali prijateljski savet: uzmite neko osveženje i neke grickalice, trebaće vam!

Valeta (Valletta) je glavni grad Malte. Smeštena na jugoistoku ostrva, između luke Marsamxett na zapadu i Velike luke na istoku, Valeta je najjužnija prestonica Evrope. U samom gradu živi oko 6000 stanovnika, dok sa okolnim gradskim opštinama broji nešto više od 400,000 stanovnika. Impresivne brojke, zar ne?

Gradska arhitektura je baroknog karaktera, sa elementima neoklasične i moderne arhitekture, iako je Drugi svetski rat ostavio velike ožiljke, posebno zbog uništene Kraljevske opere. Grad je službeno priznat kao svetska baština od strane UNESCO-a 1980. godine.

Gradska utvrđenja, zajedno sa lepotom baroknih palata, vrtova i crkava, navele su vladajuće sile Evrope da gradu daju poseban nadimak “Superbissima” – Italijanska reč koja označava “Najveći ponos”.

Prvobitan naziv ostrva je bio Xagħret Mewwija (Mu ‘awiya – Meuia, nazvan u arapskom periodu). Mewwija u arapskom jeziku znači “zaštićeno mesto”. Porodica koja je u svom vlasništvu imala dosta zemlje zemlje na ostrvu, dobila je nadimak “Sceberras”. U jednom trenutku celo ostrvo je dobilo naziv Sceberras.

Tokom duge i burne istorije Malta je bila pod raznim uticajima. Periodi:

  1. Malta pod vođstvom Reda Sv. Jovana Krstitelja: 1566 – 1798. godine
  2. Malta kao kolonija Francuske: 1798 – 1800. godine
  3. Protektorat Malta (Deo Sicilijanskog Kraljevstva, ali pod zaštitom Velike Britanije): 1800 – 1813. godine
  4. Malta kao Britanska kolonija: 1813 – 1964. godine
  5. Država Malta (prethodnica moderne Republike Malte): 1964. – 1974. godine
  6. Republika Malta od 1974. godine, pa sve do danas

Spomenik koji je podignut u znak nezavisnosti, kada Malta postaje nezavisna država 1964. godine.

Valetu je osnovao Žan de la Valet, Veliki majstor Reda sv. Jovana Krstitelja, nakon uspešne odbrane od Turaka 1565. godine. Zanimljiva činjenica je da su ulice u celom gradu projektovane tako da kanališu strujanje prijatnog vetrića iz glavne luke. Grad je remek-delo barokne arhitekture 16. veka. Posle velike opsade, vitezovi Reda su odlučili da sagrade grad.

Papa Pije IV je poslao svog najboljeg prijatelja i najboljeg arhitektu tog doba, Frančeska Laparelija, koji je inače radio sa Mikelanđelom Crkvu sv. Petra u Rimu, u želji da sagradi grad koji će biti i tvrđava radi odbrane hrišćanstva, ali i kulturno remek-delo. Lapareli je projektovao grad za samo sedam dana, a dovršavanje svog dela ostavio je svom asistentu, arhitekti Đirolamu Cesaru.

Barokna Katedrala sv. Jovana je prikaz talenta Đirolama Cesara. Takođe je i remek-delo kalabrijskog slikara i viteza Matije Pretija, koji je ukrasio unutrašnjost. Katedrala je svetilište vitezova Sv. Jovana. Tu je i Karavađovo remek-delo Usecanje glave sv. Jovana Krstitelja. Na podu su mozaici, u stvari grobnice vitezova. Unutrašnjost katedrale je izuzetno bogata, nasuprot jednostavnoj fasadi. Preti je dizajnirao zamršene izrezbarene kamene zidove i bočne oltare sa scenama iz života Ivana Krstitelja.

Slike na plafonu izgledaju prosečnom ljudskom oku kao trodimenzionalne slike, ali kada se bolje pogleda može se videti da je umetnik pametno stvorio iluziju trodimenzionalnosti uz malu pomoć senki. Treba napomenuti i činjenicu da je rezbarenje obavljeno na licu mesta, umesto da se samostalno urezuje, a zatim naknadno da se pričvrsti na zidove kao što se to inače radilo u to vreme. Malteški krečnjak od kog je izgrađena katedrala posebno je pogodna za takvu vrstu umetničkih rezbarija.

Moram napomenuti da je mermerni pod čitav niz grobnica, u kojima je smešteno oko 400 vitezova i oficira Reda. Tu je i kripta koja sadrži grobove velikih majstora kao što su Philippe Villiers de L’Isle-Adam, Claude de la Sengle, Jean Parisot de Valette i Alof de Wignacourt.

Čuveno Karavađovo remek-delo sa prikazom odrubljivanja glave Svetog Jovana Krstitelja je ujedno i najpoznatije umetničko delo u crkvi. Smatra se jednim od Karavađovih remek-dela, najvećim platnom koje je ikada naslikao i jedinom slikom koju je potpisao slikar. Slika je restaurirana krajem devedesetih u Firenci, ova slika je jedna od Karavađovih najimpresivnijih primena “chiaroscuro stila” koji je najpoznatiji sa krugom svetlosti koji osvetljava scenu odsecanja glave Svetog Jovana na zahtev Salome.

Katedrala poseduje 9 bogato ukrašenih kapela. Najveća i najbolje ukrašena kapela je kapela koja je posvećena Gospi od Filermosa, a ostale kapele su posvećene svecima zaštitnicima ostalih osam članova reda.

Katedrala Sv. Jovana nalazi se u samom centru Valete, a udaljena je nekoliko minuta hoda od autobuske stanice u blizini gradske kapije. Glavni ulaz u katedralu nalazi se na Trgu Sv. Jovana, ali ulaz za posetioce je sa Velikog opsadnog trga koji se nalazi ulici Republika kod glavnog suda. Katedralu je moguće posetiti svakog radnog dana i subotom, nedeljom i tokom praznika je zatvorena.

Natavljamo svoju šetnju ovim šarmatnim gradom i ubrzo nailazimo na neobičan park. Vrt Gornja Baraka nekada je bio privatni vrt italijanskih vitezova. Odatle se pruža fantastičan pogled na Veliku luku, najveću i najdublju prirodnu luku na svetu, na Kotoneru (tri grada – Vitoriosa, Sanglea i Kospičua), kao i na mnogobrojne zalive i gradić Kalkaru.

Na vrhu prvog prsta zaliva je Kalkara i tvrđava Rikasoli. Tu je sniman film “Troja”. Sledeća je Vitoriosa. Na njenom vrhu je Tvrđava sv. Anđela, dragulj malteške vojne zaostavštine. Na sledećem prstu je Sanglea i Tvrđava sv. Mihaila. A između njih je Kospičua. Ta tri grada predstavljaju kolevku malteške istorije. U njima je bio prvi dom vitezova kada su stigli na Maltu.

Ispod vrta Gornja Baraka je vojni kabinet Laskaris. Tu su tuneli iz 17. veka koji su za vreme Drugog svetskog rata prepravljeni u kompleks vojnih soba. Odatle su saveznici planirali operaciju iskrcavanja na Siciliju pod nazivom “Haski”. Iz vrta se može videti i vrt Donja Baraka, gde se nalazi spomenik Aleksandru Belu, prvom britanskom guverneru na Malti. Tu je Tvrđava sveti Elemo, danas čuveni vojni muzej, gde je vera, jedan od tri aviona tipa gladijator, kao i krst sv. Đorđa, dat Malti za hrabrost u Drugom svetskom ratu.

U parku se nalazi nekoliko spomenika brojnim istaknutim ličnostima, uključujući Geralda Stricklanda, Thomasa Maitlanda i Winstona Churchilla. U vrtu se nalazi i replika statue Les Gavroches (Dečaci sa ulice) malteškog vajara Antonia Sciortina. Original se nalazi u Nacionalnom muzeju likovnih umetnosti.

Vrtovi su povezani sa donjim rovovima Valete, gde se nalaze vrtovi Donja Baraka i obližnjim Lascaris Wharf-om do lifta Baraka. Prvi lift na gradilištu izgrađen je 1905. godine, ali je zatvoren 1973. godine i demontiran 1983. godine. Novi lift je zvanično otvoren 15. decembra 2012. godine.

Šta vam mogu još reći o ovom neverovatnom gradu? Valeta je proglašena evropskom prestonicom kulture za 2018. godinu. Ova godina je obeležena manifestacijom pod nazivom Erba ‘Pjazez (Četiri kvadrata), sa manifestacijama koje su bile fokusirane dešavanjima na 4 glavna trga u gradu – Trg Triton, Trg Sv. Đorđa, Trg Sv. Jovana i Trg Kastilja.

Valeta je živahan i neodoljiv gradić koji će zauzeti posebno mesto u vašem srcu. Doživećete avanturu koju nećete zaboraviti, a siguran sam da ćete uvek imati dovoljno razloga da se ponovo vratite u Valetu i nastavite svoju avanturu, tamo gde ste stali. Siguran sam da ću se ponovo vratiti u ovaj grad je je ostalo još dosta toga za videti, ali sam se potrudio da vam presenem neki moj prvi utisak.

Postoji jedno zanimljivo dešavanje – Međunarodni festival – Dani Baroka u Valeti održava se svake godine u januaru. Džez muzika na Malti predstavljena je na području Valete od strane savezničkih mornara tokom oba svetska rata. Ovde je održan i prvi Malteški džez festival. Moj razlog posete malti ovde godine je bila Nedelja mode na Malti koja se svake godine održava u maju/junu. Modni događaj koji svake godine okuplja neke od najpoznatijih imena evropske modne scene.

Ove godine je to bila poznata španska modna kreatorka Agatha Ruiz de la Prada koja je ove godine, povodom 30. godišnjice od njene prve modne revije, otvorila je svoju Fondaciju i pokazala svoju novu kolekciju Jesen-Zima 2019/20 na Nedelji Mode na Malti.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog trećeg specijalnog posta sa Malte, koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Turističke organizacije Republike Malte. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o ovom neobičnom glavnom gradu Malte? Da li ste imali priliku do sada da posetite Valetu? Za par dana nastavljamo našu avanturu po Malti, pokazaću vam prvi modni post koji sam uradio u Valeti, a potom vas vodim i na ostrvo Gozo, a do tada budite mi pozdravljeni!

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Nacionalne turističke organizacije Republike Malte i ostalih partnera ovog projekta koje ću spomenuti u narednim postovima o Malti. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Pisma sa Malte: Mdina, magični grad tišine…

Dragi moji pustolovi, dobro došli na moj blog! Kako ste mi danas? Moram priznati da mi je ovo vreme isuviše teško palo, bolovi u glavi ne popuštaju. Siguran sam da je to zbog ove promene vremena, ali šta da se radi izdržati se mora! Danas ću održati svoje obećanje i današnji post ću posvetiti jednom neobičnom gradiću na Malti koji me je oduševio svojom arhitekturom. Malopre sam vam poželeo dobrodošlicu na moj blog, ali sada ću vam i zvanično reći – Dobro došli u Mdinu!

Ovaj post je ujedno i drugi post iz specijalne serije postova sa Malte u saradnji sa Nacionalnom turističkom organizacijom Malte. Bez njihove nesebične pomoći ovaj projekat ne bi ugledao svetlost dana. Želeo bih da se zahvalim celom timu, divnim vodičima koji su uspeli da mi dočaraju Maltu na jedan sasvim drugačiji način. Ovo je bilo jedno divno iskustvo, koje ću zasigurno pamtiti dugo.

Mdina je utvrđeni grad u severnom delu Malte, koji je služio kao glavni grad na ostrvu od antičkog doba do srednjeg veka. Grad je još uvek opasan unutar zidina i u njemu živi nešto manje od 300 stanovnika, ali uz susedni grad Rabat, koji je inače dobio ime po arapskoj reči za predgrađe. Prema poslednjem popisu stanovnika, ova dva grada zajedno imaju nešto više od 10.000 stanovnika.

Za Mdinu se smatra da je nastala u 8. veku pre nove ere (pre Hrista) i prvobitan naziv ovog grada je bio “Maleth”.  oko 8. Grad su osnovali stari Feničani, a kasnije su ga Rimljani preimenovali u Melite. Drevni grad – Melite, bio je veći od današnje Mdine i bio je sveden na sadašnju veličinu za vreme vizantijske ili arapske okupacije Malte.

U drugom periodu, grad je dobio svoje današnje ime, koje potiče od arapske reči “medina”. Grad je ostao glavni grad Malte kroz skoro ceo srednji vek, sve do dolaska Reda sv. Ivana 1530. godine, kada je Birgu postao administrativno središte ostrva. Mdina je doživela period velikog pada u vekovima koji dolaze i pritom je uspeo ponovo doživeti svoj uspon početkom 18. veka.

Mdina je i dan danas ostala središte malteškog plemstva i verskih instutucija. Imovina se i dalje uglavnom prenosi sa kolena na koleno, generacijski. Grad nikada nije uspeo u potpunosti da povrati svoj značaj koji je imao do 1530. godine, što je ujedno i dovelo do popularnog nadimka “Tihi grad” od strane starosedelaca i turista. Mdina se nalazi na “listi čekanja” UNESCO-ve svetske baštine, a trenutno je jedna od glavnih turističkih znamenitosti na Malti.

Po zakonu, ovde je zabranjeno koristiti bilo kakvu vrstu prevoza koja ne važi za vlasnike nekretnina i to je možda takođe jedan od razloga zašto je ovaj neobični mali gradić na Malti dobio baš taj nadimak – “Tihi Grad”. Znam da uvek volite da saznate neke zanimljive istorijske činjenice pa sam se i ovsaj put potrudio da saznam što je više moguće o Mdini.

Određeni istorijski spisi dokazuju da je plato na kojem je izgrađena Mdina naseljen još od doba praistorije, a do bronzanog doba je bio utočište zbog svog položaja i prirodnih uslova. Feničani su kolonizirali Maltu negde u 8. veku pre nove ere. Nakon starih Feničana, Rimsko Carstvo preuzima 218. godine preuzima Maltu i grad dobija ime Melita. U vreme vladavine Rimskog carstva, grad je bio oko tri puta veći od današnje Mdine, prostirući se u velikom delu, obuhvatajući i prostor današnjeg grada Rabata.

Danas je ostalo vrlo malo ostataka Melite, grada iz perioda vladavine velikog Rimskog carstva. Najznačajnije su ruševine Domvs Romana, u kojima je otkriveno nekoliko dobro očuvanih mozaika, kipova i drugih ostataka. Iskopani su i ostaci za koje se smatra da predstavljaju temelje hrama Apolonu, ​​ostaci gradskih zidina i još mnogo toga.

U jednom trenutku nakon pada Zapadnog Rimskog Carstva, izgrađeno je dodatno utvrđenje u gradu, smanjujući ga na sadašnju veličinu. To je učinjeno kako bi se gradsko jezgro lakše branilo, a ova pojava “smanjivanja” gradova bile su uobičajene širom Mediterana u ranom srednjem veku. Iako su ljudi verovali da su Arapi izgradili ove dodatne zidine, neki istoričari smatraju da su ih izgradili još za vreme Vizantijskog carstva oko 8. veka, kada se povećala pretnja Arapa.

Godine 870. vizantijski Melite, kojim je vladao guverner Amros, bio je opkoljen od strane Aghlabida na čelu sa Halaf al-Hadimom. Ubijen je u borbama, a Sawada Ibn Muḥammad je poslat sa Sicilije da nastavi opsadu nakon njegove smrti. Trajanje opsade je nepoznato, ali je verovatno sve to ukupno trajalo nekoliko nedelja ili par meseci. Nakon što je Melite pao pred okupatore, stanovnici su bili masakrirani, grad je uništen, crkve opljačkane. Mermer iz crkvi u Meliteu korišten je za izgradnju dvorca u gradu Susa (Tunis).

Kada je 1530. godine na Malti vlast preuzeo red svetog Jovana, plemići su svečano predali ključeve grada velikom majstoru Philippeu Villiersu de L’Isle-Adamu, ali su se pripadnici Reda smestili u Birgu, a Mdina je izgubio status glavnog grada. Tokom 1540-ih, zidine su počele da se nadograđuju, a 1551. godine grad je uspešno izdržao napad Osmanlija.

Za vreme Velike opsade Malte 1565. godine, Mdina je bila baza konjice Reda, koja je uspešno probedila osmanske osvajače. Osmanlije su pokušali izvršiti opsadu Mdine u septembru kako bi tamo zimovali, ali su odustali od svojih planova, kada su pripadnici Reda Svetog Jovana izvršili napad topovima, navodeći ih da veruju da poseduju teško naoružanje. Nakon opsade, malteški vojni inženjer Girolamo Cassar izradio je plan po kojem bi se veličina Mdine smanjila za polovinu i pretvori je u tvrđavu, ali to nikada nije sprovedeno zbog protesta gradskih plemića.

U junu 1798. godine Mdina je zarobljena od strane francuskih snaga bez velikog otpora tokom francuske okupacije na Maltu. Francuski garnizon je ostao u gradu, ali je 2. septembra te godine izbio veliki Malteški ustanak. Narednog dana, pobunjenici su ušli u grad kroz luku i masakrirali garnizon od 65 ljudi.

Ovi događaji označili su početak dvogodišnjeg ustanka i blokade, a Maltežani su osnovali Narodnu skupštinu. Pobunjenici su bili uspešni, a 1800. godine Francuzi su se predali i Malta je postala britanski protektorat. Takođe postoji jedna zanimljiva činjenica da je od 1883. do 1931. godine, Mdina je bila povezana sa Valetom, bila je posebna železnička pruga i tokom tog perioda se odvijao redovni železnički saobraćaj.

Danas je Mdina jedna od glavnih turističkih atrakcija Malte, koja godišnje ugosti oko milion turista. Grad možete doživeti kao jednu zanimljivu mešavinu Normanske i Barokne arhitekture, uključujući nekoliko palata, većina njih su u privatnom posedu. U periodu od 2008. do 2016. godine sprovedena je velika restauracija gradskih zidina.

Dragi moji, došli smo do kraja ovog drugog specijalnog posta sa Malte, koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Turističke organizacije Republike Malte. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o ovom neobičnom gradiću Mdina? Da li ste imali priliku do sada da posetite ovaj grad? Ako ste kojim slučajem bili na Malti, a niste uspeli da posetite ovaj grad mislim da je pravo vreme da ispravite grešku. Za par dana nastavljamo našu avanturu po Malti, vodim vas u glavi grad ovog šarmantnog ostrva – Valetu, a do tada budite mi pozdravljeni!

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Nacionalne turističke organizacije Republike Malte i ostalih partnera ovog projekta koje ću spomenuti u narednim postovima o Malti. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Pisma iz Moskve: Hotel National, tajanstvena soba 101

Dragi moji pustolovi, kako ste mi danas? Konačno je došao vikend, a sa njim i moja nova priča iz Moskve. Uvek se radujem kada imam da podelim neku zanimljivu priču, siguran sam da će vam današnja priča iz Rusije biti interesantna. U prethodnim postovima imali ste priliku da vidite sjaj i raskoš ruske prestonice i da pročitate moju modnu priču. Došlo je vreme da vam ispričam jednu intrigantnu priču o hotelu koji je ujedno jedan od najstarijih hotela u Moskvi.

Hotel National se nalazi u samom srcu grada, u neposrednoj blizini Crvenog trga i samog političkog centra – Kremlja. Zbog svoje lokacije hotel se našao u samom centru borbi tokom Oktobarske Revolucije. Hotel je zvanično otvorio vrata za svoje goste 1903. godine i na samom početku dobio je status luksuza i prestiža. Uprkos visokim cenama, hotel je uvek bio rezervisan par meseci unapred. Poznati glumci, političari, ugledni trgovci, umetnici i diplomate su bili dragi gosti ovog hotela.

Sve se to promenilo sa Oktobarskom Revolucijom i hotel National postaje utočište pobornicima velike revolucije. Posle pobede boljševika, svi hoteli u Moskvi su nacionalizovani. Hotel National je ujedno postao kuća prvog branioca da  bi 1918. godine članovi nove vlade boravili su u sobama ovog hotela.

National hotel je bio rezidencija Centralnog izvršnog ruskog odbora duži vremenski period. U tridesetim godinama prošlog veka, odlučeno je da se ovom objektu vrati prvobitna namena. Rekonstruisana je zgrada hotela, prizemlje je bilo popločano granitnim pločama. Hotel je nakon rekonstrukcije pomalo izgledao kao muzej zbog samog namešaja koji je donet iz palate Aničkov i Palate Kremlja, koji je ujedno uticao i na samu cenu usluga. Smeštaj u to vreme je bio izuzetno skup čak i za strance. Hotel je radio sa velikim gubicima, ali je 60-tih godina uspešno završena prva etapa rekonstrukcije hotela, ali je hotel izgubio slavu koju je imao na samom početku.

1985. godine, glavni odbor hotela je doneo odluku da se Hotel National obnovi u potpunosti. Deo starog nameštaja je poslat u muzeje, drugi deo nameštaja je restauriran. Ciljevi ove rekonstrukcije hotela su bile da se nadogradi zgrada hotela, modernizacija objekta, renoviranje interijera hotela. Dom zdravlja, potkrovlje sa dvadeset dodatnih soba, kafić sa zimskom baštom smešteni su na severnoj strani hotela National.

Deset godina kasnije, hotel je renoviran u potpunosti i bio je spreman da dočeka svoje prve goste. Počeo je novi period njegove istorije. Hotel je nagrađen kategorijom hotela sa pet zvezdica. Sadašnjost i prošlost je uspešno spojena u interijerima National hotela.

Hotel je 2000. godine proslavio 100. godinu svog postojanja, da bi 3 godine kasnije hotel se ponovo našao u centru krvavog događaja. Krajem 2003. godine u hotelu National se dogodio teroristički napad. Zbog eksplozije automobila, parkiranog pored ulaza u hotel, umrlo je šest osoba, uključujući dva bombaša samoubica; više od 12 ljudi je ranjeno. U julu 2005. godine postavljen je spomenik žrtvama.

Ovaj hotel je dočekao mnoge poznate ličnosti poput poznate francuske dive Katrin Denev, poznatog svetskog modnog kreatora Pjer Kardena, sadašnjeg predsednika Amerike Donalda Trampa, Kofi Annan-a, poznatog glumca Alena Delona i mnoge druge.

Jedno je sigurno hotel National je svašta preživeo tokom svog postojanja, ožiljci se možda ne vide, ali burna istorija je ostavila traga. Danas je to jedan veličanstveni hotel koji zrači elegancijom i svojom arhitekturom pokazuje raskoš ruske imperije.

Pošto je kraj marta početak turističke sezone u Moskvi, pritom dodajte na sve to da počinje i Nedelja mode jako je teško pronaći smeštaj u Moskvi. Inače ja sam veoma vezan za Moskvu jer je to grad koji je ujedno obeležio moje detinjstvo. Sećam se kako sam napravio svoje prve korake na Crvenom trgu i da moja mama nije mogla sa mnom da izađe na kraj dok smo čekali tatu da završi sa svojim višesatnim sastancima.

Hotel National mi je ostao u sećanju zbog jednog kafe poslastičarnice koja je uvek imala lepe, šarene kolače. Bili su to lepi trenuci kada se umažem voćnim kolačima i uprljam novu odeću pa dobijem par vaspitnih. Dobro, bar sam se i najeo. Nakon kritika uvek dolazi tata spasilac da me vodi na fontanu bajki, taman toliko da se moja mama odmori i ode da obavi kupovinu.

Boravak u ovom hotelu je bio predivan! Napolju je možda bilo hladno, ali doček je bio dovoljno topao od srca da čuvena ruska hladnoća nije uspela da pobedi… Bar ne tog jutra! Bilo mi je neobično kako je gospodin na vratima znao moje ime i poželeo mi dobrodošlicu u hotel.

Gospodin Viktor, nije samo obični vratar koji već skoro više od 20 godina radi u ovom hotel, on je živa legenda. Viktor je prvo nasmejano lice koje će vas dočekati u ovom čuvenom hotelu i rado ispričati istoriju ovog hotela kao što je to uspeo za manje od 20 minuta da ispriča uzbudljivu priču o ovom hotelu.

Nakon rutinske obrade podataka dobio sam informaciju da ćemo dobiti najzanimljiviju sobu u hotelu. Ja sam proveravao svoju poštu, divio se brzini interneta i u tom me prekinu gospođa sa recepcije: “Gospodine, spremili smo za vas sobu 101, želimo vam prijatan boravak u našem hotelu!”. Dobro, mislim se ja u sebi soba ko soba sigurno je lepa kada je u ovom hotelu.

Dolazim do lifta i dalje mi nije jasno zašto imamo posebnu pratnju do sobe, fotograf me ismejava da sam postao blogerska zvezda da pazim da me ne sačekaju novinari ispred hotela da za svaki slučaj spremim crne naočare. Lako je mene ismejavati, ja sam svim mojim saradnicima Bogu dušu dao za zbijanje šala… Valjda je to zato što u našem timu imamo izgrađen odnos kao jedna mala porodica koja je uvek tu da pomogne svojim članovima. Zajedno se radujemo našim uspesima na Mr.M, zajedno se šalimo, a bogami zajedno i kukamo i brišemo suze blogerske kada ne ide baš onako kako smo planirali.

Dobili smo upustva i kroz par minuta saznali da je prvobitni dogovor promenjen i da smo dobili predsednički apartman. Ja od šoka nisam mogao da saslušam celu priču, samo sam zapamtio da ogledalu ne sme ništa da zafali… Gospodin koji nas je uveo u sobu je otišao i ostavio mene u šoku. Prvo sam pomislio da su možda nešto pomešali na recepciji, ali nemoguće je da baš postoje dve rezervacije sa istim prezimenom.

Hteli smo da iskoristimo ovo sunčano jutro za slikanje jer ko zna kakvo će vreme biti posle. Naravno, sve poklone sam otvorio i dobio sam na poklon čuvenu babušku lutku.

Najzanimljivi poklon je bila knjiga u kožnom povezu i jedno malo pismo. Pošto sam dobio više pisama, možete da pretpostavite da sam sve odmah otvorio jer hvala Bogu kod mene ne važi izreka “Radoznalost je ubila mačku!”. Bilo mi je čudno što sam dobio i malu kovertu, ali sam je otvorio. Malo pisma, mala i ceduljica na kojoj piše: “Ako hoćeš da saznaš zašto sam poseban otvori stranu 101!”. Prvo što sa uočio na naznačenoj strani je slika ogledala. To je bila priča o sobi 101 i ovom neobičnom ogledalu.

Na svetu postoje dva ovakva ogledala, jedno se nalazi u Veneciji, a drugo je igrom slučaja završilo u sobi ovog legendarnog hotela. O ogledalu nema puno podataka, ali se smatra da je staro koliko i sam hotel, ako nije i starije od njega.

Naše slikanje je prekinulo kucanje batlera koji nas je podsetio da se doručak završava za manje od pola sata i da bi bilo dobro da odemo u salu za doručak. Čim spomente mom fotografu reč hrana, tada prestaje svaki rad. Sreća moja pa smo imali dovoljno fotografija za blog.

Po prvi put u svom životu sam napravio sliku u sali za ručavanje. Sigurno se pitate zašto? Hteo sam da uslikam mladi par koji su ozbiljno shvatili pojam “Doručak i šampanjac”. Ona je bila predivno obučena, vidi se da je haljina ručni rad sa biserima i kristalima. Nakon par minuta sam se oslobodio i dok sam išao da uzmem desert, sreo sam mladu damu i upitao sam je za brend haljine. Toliko sam se mučio da zapamtim ime dizajnera dok ne stignem da pitam fotografa za cenu da sam zaboravio da uzmem čokoladni kolač.

Fotograf je nakon kraćeg pretraživanja na internetu pokazao telefon i na ekranu sam video haljinu koja je bila na mladoj dami i cena koja me naterala po prvi put u životu da pitam da li je to cena u dinarima ili evrima?! Bilo mi je drago da postoje osobe koje mogu da priušte sebi takve stvari i da ih nose tokom odlaska na doručak.

Konačno smo nakon doručka imali par sati da malo obiđemo grad pre početka revija na kojima smo trebali prisustvovati taj dan. Moja fontana bajki nije radila, valjda je još bilo hladno da puste vodu u fontane. Kao što možete primetiti vreme je bilo predivno pa smo iskoristili da napravimo i drugi outfit post. Više slika ovog outfita videćete tokom sledeće nedelje.

Ovaj dan smo iskoristili da posetimo znamenitosti. Prvo sam želeo da posetim Hram Vasilija Blaženog koji mi je ostao u mom pamćenju kao deteta od 3,4 godine kao jedna velika fabrika sladoleda. Detetu ne možeš možda objasniti da je to jedan verski objekat, ali moja mama je rešila da je najlakši način da me umiri ako mi taj objekat u mojim očima prikaže kao fabriku sladoleda.

Moskva se pomalo izmenila, naravno šta je dete moglo da razume da je Moskva jedna velika metropola koja danas broji više od 20 miliona ljudi. Jedan grad ima skoro 3 puta više ljudi nego naša cela zemlja. Mali Marko to i dan danas ne može da razume, šta zna dete od 27 leta šta je 20 miliona?!

Moskva je jedan izuzetan grad i uvek mi je jako drago kada čujem da je neko otišao da poseti ovaj velelepni grad. April 2019. godine je bio moj red da osetim čari i lepote ovog grada, ali se nadam da će neko od vas uskoro posetiti rusku prestonicu.

Dragi moji, došli smo do kraja ovog posta, a ujedno i trećeg specijalnog posta iz Rusije koji ne bi bio moguć bez kompanije Red Wings. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Paparazzo momenat! Ovako izgleda Mr.M dok stvara sadržaj za blog. 😀

Na kraju posta voleo bih da se zahvalim mojim prijateljima iz avio kompanije Red Wings na ovoj predivnoj saradnji i neverovatnom iskustvu koje ću pamtiti dugo. Moskva je divan grad, koji je inače obeležio moje detinjstvo. Takođe, želeo bih ovim putem da se zahvalim partnerima ovog projekta, koji su svojom nesebičnom podrškom podržali ovaj projekat i omogućili nam da se u njihovom hotelu osećamo kao kod svoje kuće. Hvala hotelu National na gostoprimstvu, nadam se da ćemo se videti opet uskoro!

Kako se vama dopala ova moja priča o ruskoj prestonici i najstarijem hotelu u Moskvi? Da li ste imali priliku do sada da posetite Moskvu? Ako ste imali priliku voleo bih da čujem vaše mišljenje! Za para dana nastavljamo našu avanturu u Moskvi, do tada budite mi pozdravljeni!

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane avio-kompanije Red Wings i lanca hotela Marriott  kojem pripada hotel National. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanija Loro Piana na divnim outfitima i Sony koji su omogućili da uživate u ovim lepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II.

SHARE THIS POST

Turska u mojim očima: Daljina nas ipak povezuje

Dragi moji pustolovi, došlo je vreme da nastavimo našu avanturu u Istočnoj Turskoj. Na samom početku želeo bih da se zahvalim svima vama na divnim porukama koje ste mi uputili putem društvenih mreža i na mejl ovih dana. Vaša podrška i komentari mi zaista puno znače jer mi pomažu da na pravi način usmerim moj dalji rad na blogu.

Danas nastavljamo našu avanturu u Istočnoj Turskoj i došli smo do Karsa… Dogu Ekspresi nam je pomogao da dođemo do Karsa, a od Karsa smo morali nažalost peške… Naravno, malo šale nije na odmet! Ko nije bio u prilici da pročita moj prethodni post iz Turske ili neko jednostavno želi da se podseti nekih detalja, post možete pročitati na ovom linku.

Po planu i programu koji je za nas sastavio Turkish Airlines sledeća znamenitost na listi je bilo nalazište ruševina nekadašnjeg grada Ani. Ani je pre bio simbol raskoša i bogatstva, poznat po velikom broju impozantnih građevina i raskošne arhitekture, grad koji su naseljavali poznati trgovci, bogati veleposednici… Šta se dogodilo? Kao i u svakoj priči, uvek postoji ono ALI, zato u ovom slučaju mogu reći samo da je to mesto u kojem su ostale ruševine koje su ujedno i jedini svedoci zlatnog doba jednog od najvećih i najbogatijih gradova na svetu.

Danas, umesto raskoši ostale su ruševine na prostoru nekadašnjeg grada Ani, pa je zbog toga dobio pogrdan nadimak “Grad Duhova”. Ruševine se nalaze sa samoj granici Turske i Jermenije. Iskreno se nadam da će uz pomoć arheologa, malo sreće, pažljivog i posvećenog rada Ani bar malo povratiti svoj stari sjaj i slavu koju zaslužuje!

Ani je nekada bio poznat kao grad 1001 crkve, a pretpostavlja se da je tokom zlatnog doba u gradu živelo preko 100.000 stanovnika. Nadimak “grad 1001 crkve” je možda prenaglašen, ali istoričari i arheolozi su do sada pronašli nešto manje od 100 verskih objekata, što govori u prilog tome kako su jermenski vladari bili izuzetno pobožni i da su bili posvećeni izgradnji svetinja.

Danas se na ovom nalazištu može pronaći Ani katedrala, tačnije njena ruševina. Izgrađena od crvene cigle, verski objekat koji se nalazi na posebnom uzvišenju i danas privlači pažnju posetilaca. Kupola katedrale je najvećim delom uništena prilikom velikog zemljotresa u 14. veku, to nije nažalost nije bio kraj jer je nakon toga uništen i drugi deo katedrale, ali je ostala ruševina koja nam i dalje može dočarati lepotu ovog verskog objekta.

Sudeći po nekim spisima, Ani katedrala je izgrađena u periodu kada je grad Ani bio na vrhuncu svog uspona, tokom 11. veka. Postoji i crkva Sv.Đorđa koja se i dan danas nalazi u samoj provaliji na granici između Turske i Jermenije. Crkva Svetog Đorđa se smatra jednom od najbolje očuvanih objekata na prostoru nekadašnjeg grada Ani. Svi smatraju da zgrade, objekti nemaju dušu, ali su oni ipak nemi svedoci raznih velikih istojiskih dešavanja, koje su promenile tok istorije.

Nakon dobre šetnje, verujte mi da sam se malo razmrdao i da mi je ova šetnja kroz Ani prijala, možda je temperature bila ispod nule, ali je raspoloženje i lepota pejzaža učinilo da uopšte ne osećam hladnoću, već samo osećaj neke neobične ispunjenosti i ponosa jer sam imao priliku da posetim jedno ovako neobično mesto kao što je grad Ani.

Polako se naša mala blogerska grupica okupljala i bilo je vreme da se krene dalje… Malo smo bili i ogladneli, što je i normalno posle par sati šetnje i istraživanja ruševina. Pre ulaska u autobus, okrenuo sam se još jednom, po poslednji put da pozdravim Ani, jer sam istinski uživao u priči o jednom zlatnom gradu: “Ćao Ani, možda ćemo se videti još koji put, budi mi pozdravljen!”

Blogeri su nastavili svoj put, uzbuđeno smo pokazivali slike jedni drugima, jer svako je na svoj način dočarao iz svog ugla staru slavu nekadašnjeg carskog grada Ani i naši prijatelji iz Turkish Airlines-a su nas odveli na jezero Cildir, gde je ujedno bio organizovan i ručak.

Prizor je bio kao iz bajke, mnogi blogeri su išli sa ribarima da se uvere u istinitost priča kako se inače lovi riba u zaleđenom jezeru, ali moj strah od vode i da će led popustiti i pući pod mojim nogama je pobedio pa sam iskupio trunku hrabrosti i otišao do nekih granica za koje sam smatrao da će biti bezbedne za moje kretanje. Ovaj put sreća nije bila dovoljna da isprati moju hrabrost do kraja! 🙂

Vreme za ručak je prosto proletelo, pa smo morali da požurimo i da se uputimo malo u planinske predele pa je mali Marko potpuno iznenadno stao na snowboard… Dosta vremena je prošlo, dobro je što sam ostao u jednom komadu! Ne brini mama, dobro sam!

Sarikamis! Planina za prave ljubitelje zimskih sportova, ako se dobro sećam cena ski propusnica za žičaru za ceo dan je oko 5 evra, ako kojim slučajem iznajmljujete i opremu za skijanje ili snowboard, mislim da je zajedno sa ski pass propusnicom manje od 20 evra, što je izuzetno jeftino u odnosu na neke evropske planinske centre.

Mi smo bili smešteni u Sarikamis Kayi Hotelu. Ovaj hotel je dobio jedan simpatični epitet od svojih gostiju: “Snežna Palata Sarikamis planine” zbog svoje neobične lokacije. Imali smo vremena malo da se odmorimo, pa smo naredni dan započeli sa našim aktivnostima znatno kasnije nego inače. Nakon doručka, taman što sam pošao do sobe da se spremim za pokret naši prijatelji iz Turkish Airlines-a su nam saopštili da ako kojim slučajem u grupi postoje ljubitelji zimskih sportova imaju pravu poslasticu za nas i da imamo 5,6 sati slobodno da malo uživamo na snegu.

Ja sam od sreće zaboravio ključeve od sobe i telefon pa su me kolege tražile po hotelu jer sam ja hvala Bogu brže bolje otišao po opremu… Kada sam završio sa oblačenjem za sneg dečko koji radi iznajmljivanje opreme me je upitao: “Da li želite skije ili snowboard?”. Pomislio sam, nek ide život na ovoj planini nisu oštre staze, imam ja skije na Divčibarima, ali moj otac se uvek uplaši kada me vidi na snowboardu… Pošto nije bilo mojih stalnih kritičara, ja sam samo pokazao prstom na snowboard I nakon par minuta mali Marko se našao na žičari nakon dužeg vremena! Prvo sam pomislio da sam poludeo, ali idem do kraja pa šta bude na žičari sam, lep je i sunčan dan neće valjda danas nešto poći po zlu!

Bilo je odlično, moram priznati da sam proveo dosta manje vremena na snegu nego što to inače znam kada odem na Divčibare, možda je to bio i umor od puta pa nisam hteo da izazivam sudbinu.

Nakon par sati, blogersko društvance se okupilo i bili smo spremi da krenemo za Erzurum, ujedno i poslednji grad koji je bio planiran da se poseti tokom ove naše avanture u Istočnoj Turskoj.

Erzurum je jedan od najvećih gradova u ovom delu Turske, najveći univerzitetski centar i grad za koji se smatra “kolevkom” dobrog kebaba. Probao sam njihov kebab, ne smem vam priznati koliko sam ražnjića pojeo… Sramota me, kada se setim onih divnih lepinja, srce mi zaigra, pritisak raste! 😀 Samo ću reći da je sve istina! Kebab je fantastičan! U okolini grada se nalaze brojna skijališta i takođe s utu bile organizovane jedne godine i zimske olimpijske igre, onda vam je sigurno jasno i sam kvalitet staza.

Prošlo je i tih fantastičnih 7 dana, došlo je vreme da se rastajemo i da idemo nazad svojim kućama. Uhvatili smo večernji let za Istanbul i u avionu smo sa osmehom na licu sumirali neke naše utiske sa ovog putovanja. Rastanak mi je ovog puta malo teže pao nego inače, ali pošto je 80% blogera bilo iz regiona, obećali smo jedni drugima da ćemo se uskoro sigurno ponovo videti!

Umoran, ali veseo ušao sam i ja na svoj let do Beograda, malo sam uspeo i da odspavam, ali i da pročitam Turkish Airlines časopis u kojem sam video fotografiju katedrale Ani ispod koje je pisalo “Posetite Kars!”. Samo sam se osmehnuo i pomislio: “Marko, bio si tamo, otićeš ti tamo ponovo!”. Stjuardesa mi je donela doručak, a siguran sam da znate kako ide ona klasična priča u avionu. Nedugo nakon doručka sam zaspao…

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog posta, a ujedno i poslednjeg specijalnog posta o Istočnoj Turskoj u saradnji sa kompanijom Turkish Airlines. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Tokom mog boravka u Turskoj obišli smo mnoge interesantne gradove i znamenitosti koje su od velikog kulturnog značaja.

Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da sam uspeo da pronađem pouzdanog partnera koji će mi pomoći da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način. Nadam se da sam uspeo bar malo uz pomoć slika da vam dočaram lepotu i jedinstvenog ovog dela Turske, a mogu vam samo reći da bi svako od nas trebao bar jednom u svom životu da poseti Istočnu Tursku. Pogled na svet će vam se definitivno promeniti!

Na kraju posta voleo bih da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Turkish Airlines na srdačnom pozivu i na ovom neverovatnom iskustvu koje ću pamtiti dugo. Takođe, želeo bih ovim putem da se zahvalim partnerima ovog projekta, koji su svojom nesebičnom podrškom podržali ovaj projekat i omogućili nam da se u njihovim hotelima osećamo kao kod svoje kuće. Hvala hotelima Crown Plaza Harbiye i Sarikamis Kayi hotelu na gostoprimstvu, nadam se da ćemo se videti opet uskoro!

Kako se vama dopala ova moja priča o Istočnoj Turskoj? Da li ste imali priliku do sada da posetite ovaj neistraženi deo ove neverovatne zemlje? Ako ste imali priliku voleo bih da čujem vaše mišljenje! Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane avio-kompanije Turkish Airlines.Predstavništvo avio-kompanije Turkish Airlines se nalazi u Beogradu, Knez Mihailova broj 9, telefon: 011/303-6195. Na toj adresi možete direktno kupiti avionske karte za ceo svet kompanije Turkish Airlines, putem call centra ili online kupovinom putem zvaničnog sajtaTakođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim lepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II.
SHARE THIS POST

Pisma iz Finske: Poslednji voz za Helsinki

Dragi moji pustolovi i ljubitelji mode, danas sam spremio za vas jednu pravu poslasticu jer sam shvatio da sam propustio da podelim sa vama jednu priču iz Finske. Ovaj post će ujedno biti i pravi završetak moje neverovatne avanture koju sam doživeo u glavnom gradu Finske – Helsinkiju. Za sve one koji prvi put čitaju moj blog i želite da saznate nešto više o Helsinkiju, pročitajte postove na ovom linku, siguran sam da ćete zavoleti ovaj najtopliji grad u Severnoj Evropi i da će otopiti vaše srce.

Neki ljudi kažu da uspomene nisu toliko važne i da će one kad, tad iščeznuti iz našeg sećanja… Ja se sa tim ne slažem jer sam siguran da sve lepe stvari koje su nam se dogodile, sva putovanja i bitne uspomene ostaju u našoj podsvesti i samo je pitanje trenutka kada će naš um ponovo odlučiti da nas na te iste lepe trenutke i podseti! 🙂 Od moje avanture u Finskoj je prošlo par meseci, ali se i dalje sećam ludog vetra koji je duvao tokom našeg poslednjeg dana u Helsinkiju.

Dobro se sećam da smo ovaj isti outfit slikali dva dana zbog vetra i da sam uspeo da “iskrpim” nekako slike i za ovaj post, ali sam u potpunosti zaboravio na ove slike jer sam nakon Finske ubrzo i razboleo, pa je usledio put na Kipar i moja malenkost je zaboravila na ove slike. Pre par dana jedan dečko iz Bosne i Hercegovine mi je poslao mejl da je video u prvom postu iz Helsinkija jednu lepu crnu jaknu, ali da nije našao modni post iz Finske sa tom istom jaknom i poslao je u dodatku moju sliku u jakni.

Nakon što sam pročitao mejl, nisam bio lenj pa sam otvorio svoj blog i krenuo da tražim post sa tom jaknom i tako sam uvideo da sam ja ustvari zaboravio da objavim ove slike… Helsinki, hladni grad sa toplim srcem je bio savršen grad za slikanje ove modne kombinacije.

Ja sam od onih ljudi koji smatraju da crna boja stoji mnogo bolje na drugim osobama nego meni i uvek sam se nekako trudio da izbegavam crnu i sivu boju. Moja mama koja je uvek imala veliki uticaj na moj ukus i stil uvek je govorila jednu te istu rečenicu: “Marko, dete nije za tebe crna boja… Ti si tamnoput, crna boja stoji plavušanima. Jednostavno crno na crno, ne ide!”. Zbog toga uvek sam se trudio da ne nosim crnu odeću, dobro možda sam imao nekad crne pantalone, ali odevne komade koje idu pri licu sam se trudio da budu svetlijih i veselijih boja, da bih izgledao osvežavajuće.

Prijatelji iz kompanije Burberry su želeli da pošalju rane poklone pa sam na svoju kućnu adresu dobio ovu jaknu, kojoj se stvarno nisam nadao jer su hteli da nas obraduju poklonom zbog praznika, a mi smo imali mogućnost posle da kompletiramo odevnu kombinaciju po našoj želji, a da nam taj jedan njihov komad bude odrednica. Pošto sam ja odabrao ove sive pantalone koje vidite na slikama i jedan džemper vedrijih boja, posle sam uvideo da sam napravio veliki kontrast pa sam rešio da džemper slikam neki drugi put, zato ga nisam ni nosio na put u daleku Finsku.

Iskreno, planirao sam da slikam ovu odevnu kombinaciju uz jednu rolku koju sam davno kupio u Zari, pa sam je poneo na put… Kao i sve u mom životu, sve se iskomplikuje pa sam uspeo da izgorim moju omiljenu rolku uz pomoć pegle koju nisam očigledno znao da koristim jer je bila totalno drugačija sa gomilu opcija, nadao sam se da sam uspeo sve lepo da namestim, ali vuna koja se zalepila na grejnu ploču pegle pa je rolka na tom mestu progorela… Bilo mi je krivo, to mi je bio omiljen komad u garderoberu, pošto sam osetljiv na vunu, lako se primeti alergijska reakcija na mojoj koži nekako sam uspeo omekšivačem nakon par pranja da se rolka prilagodi mojoj koži. Sad je ta ista rolka bila uništena, nakon 3 godine čuvanja…

Nakon kukanja od pola sata i pojedene čokolade, fotograf mi je nagovestio da je primetio prethodnih dana da je u izlogu Zare naznačeno neko sniženje pa smo bez doručka izleteli iz stana i zaputili se u Zaru. Tamo sam pronašao ovaj džemper koji se idealno uklopio i za 12 evra sam dobio novu omiljenu stvar iz Zare. Neko će reći da je džemper možda malo “starački”, ali meni se svideo na prvi pogled i mislim da se može lepo ukombinovati zbog ovih pruga pastelnih boja.

Poslednji dan u Helsinkiju se završio, mali Marko umalo da zakasni i na svoj let jer je poslednji voz sa kojim bih mogao stići na vreme otišao, srećom turistička organizacija je imala razumevanja pa su mi pomogli sa prevozom i sve je na kraju bilo i bolje nego što sam mogao zamisliti da će ikad biti u mom životu. Nekada je ljudima mnogo manje potrebno za istinsku sreću, nego što neki drugi ljudi misle. Ja sam hteo da napravim lepe slike, ali nisam razmišljao o vremenu…

Dragi moji došli smo do kraja ovog poslednjeg specijalnog modnog posta iz Finske, vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Ne brinite, uskoro ću objaviti novi post gde ćemo nastaviti zajedno da uživamo u čarima putovanja i započinjemo naše nove avanture sa mojim prijateljima iz kompanije Turkish Airlines, ova godina će biti veoma uzbudljiva i nadam se da ću ispuniti sva vaša očekivanja i da ćete uživati u pričama i mojim avanturama koje slede na Mr.M blogu uskoro.

OUTFIT

Jakna: Burberry

Džemper: Zara

Pantalone: Burberry

Čizme: Makia

Fotoaparat: Sony Alpha 7r Mark II

Na kraju posta voleo bih da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije BurberryMakia brenda koji su mi izmamili osmeh sa ovom novom kolekcijom i nadam se da sam uspeo da vam ulepšam ove hladne februarske dane! 🙂

Kako se vama dopao ova moja odevna kombinacija? Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana! Ostavljam vas da uživate u ovom predivnom pogledu na katedralu u Helsinkiju koja je inače simbol ovog izuzetnog grada.

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Turističke organizacije grada Helsinkija, kompanije Burberry Limited i brenda Makia uz nesebičnu podršku ostalih partnera turističke organizacije koje ću pomenuti u narednim postovima.
Za izradu ovih fotografija korišćen je Sony Alpha 7r Mark II.
SHARE THIS POST

Pismo iz Londona: Centar Engleskog Hedonizma u 48 sati

Zdravo svima, kako ste mi danas? Da li ste obavili sve pripreme za vikend? Kao što sam vam obećao prošle nedelje danas ću vam predstaviti prestonicu Engleske – London. Pre par dana sam uz malu pomoć svojih prijatelja iz Turističke organizacije grada Londona, bio u prilici da po prvi put “poslovno” posetim London i da provedem nezaboravnih 48 sati u prestonici Evrope koja nikad ne spava.

Kada vam neko pomene London, koja je vaša prva asocijacija? Meni je kiša, tmurno vreme, predivna arhitektura i naravno nezaobilazni mantili i kišobrani brenda koji blago rečeno obožavam – Burberry. London je grad za hedoniste, mesto gde je prosto nemoguće da budete nezadovoljni uslugom ili izborom brendova ili prodavnica jer je London sam po sebi centar istinskog hedonizma.

London sam prvi put posetio kao jedan klinac koga su roditelji naterali da pođe sa njima i radije bih tada ostao u Beogradu da se igram sa svojim vršnjacima. Sećam se da je bila zima, decembar mesec pre praznika. Sve vreme sam kukao, dok me roditelji nisu odveli da vidim kako je ukrašena čuvena robna kuća “Harrods” koju je prosto nemoguće zaobići kada dolazite u London.

Nebitno, imali vi novca za kupovinu ili dolazite čisto onako turistički da uživate, novogodišnji duh u toj robnoj kući je bio neverovatan, posebno za jednog klinca koji više nije hteo da se vrati kući. Novogodišnja magija je učinila nepopravljivu “štetu” u srcu jednog malog Marka.

Simboli Londona su crvene govornice i crveni dabldeker autobusi i svaki put kada sretnete neki od ova dva simbola na ulici znate da se došli u prestonicu Engleske. Englezi i svi ostali narodi koji ulaze u sastav Ujedinjenog Kraljevstva su sasvim drugačiji od ostatka Evrope. Mentalitet, način života, pa čak i humor je potpuno drugačiji i ko nije proveo sa njima duže vreme ne može da shvati neke njihove postupke i način života. Njihov humor na prvu loptu nije prepoznatljiv, njihove šale nama nemaju smisla, ali ako provedete neko vreme sa njima shvatite da su oni potpuno drugačiji.

Šetnja pored Temze me uvek opušta, kada god dođem u ovaj grad ja moram da se prošetam kraj ove reke i da posetim Hajd park zbog neobičnih krznenih prijatelja – veverica koje su prosto toliko krupne zato što ih svi živi hrane, ali su preslatke. Pošto ovaj put nisam bio u mogućnosti da obiđem sve za 48 sati koliko sam imao na raspolaganju u Londonu, odlučio sam da svoje slatke krznene prijatelje posetim nekom drugom prilikom.

London je grad koji raširenih ruku dočekuje sve svoje posetioce, nebitno je da li ste putnik koji ima limitiran budžet ili prebogati putnik kome ispadaju dijamanti iz džepa, London je tu uvek da vas dočeka. Jedino što je malo teže za neke zemlje kao na primer za Srbiju i okolne zemlje iz regiona je viza! Dobiti vizu za Englesku je nekad nemoguća misija, moje drugarice su dva puta bile odbijene, prosto ni same ne znaju zašto, ali su treći put dobile vizu… Ni dan danas niko od nas ne može da shvati zašto. Druga stvar je cena vize koja je menja s vremena na vreme, ovaj put nisam platio vizu pa ne znam koja je njena trenutna cena, ali znam da nije uopšte jeftina cena je uvek preko 100 Britanskih Funti (B. Funta je značajno jača od evra).

Šta treba videti u Londonu? Mojih top 10 znamenitosti koje ne biste smeli propustiti! (sadržaj na linkovima je na ENG jeziku)

  1. Big Ben zvonik
  2. Bakingemska Palata
  3. Milenijumski Točak – Londonsko Oko – London Eye
  4. Tauer Bridž – Most
  5. Trg Trafalgar
  6. Najstariji javni muzej na svetu – Britanski Muzej
  7. Nacionalna Galerija
  8. Hajd Park
  9. Šetnja kraj reke Temze
  10. Katedrala Svetog Pavla

Avionski prevoz iz Srbije nije skup, ako se kupi karta na vreme (2,3 ili više meseci unapred) ili se iskoristi akcija sa niskobudžetnom avio kompanijom Wizzair možete posetiti London za 40,50 evra iznosi cena povratne avio karte. Jedino na šta biste trebali da obratite pažnju je lokacija aerodroma Luton (gde saobraća kompanija Wizzair) i da znate da je to grad koji se nalazi malo dalje od Londona, pa morate da uračunate da ćete morati da u prevozu do Londona provedete okvirno oko 2 do 2 i po sata. To je jedna mala napomena za sve avanturiste koji se odluče za ovaj način dolaska u London.

Da li je moguće posetiti sve najvažnije znamenitosti u Londonu za 48 sati? Odgvor zavisi od vas samih, prvenstveno šta vi želite da posetite u Londonu. Za sve poznate atrakcije u gradu se ponekad čeka veliki red, a ako imate na raspolaganju samo dva dana da vidite grad, onda je bolje da se odlučite za jednu do dve atraktivne znamenitosti i da dođete rano da stanete u red i da se molite Bogu da što pre dođete na red.

London je imposanten grad sam po sebi. Uvek je bila neka vrsta rivalstva između Pariza ili Londona, koji je lepši, koji je grad zanimljiviji. Ja mogu reći da je svaki grad lep na svoj način, Pariz je šarmantniji i melodičniji, sa druge strane London je urbani centar, nešto sasvim drugačije.

Gradovi kao što su Rim, Pariz ili London se ne menjaju, oni se samo održavaju i blago unapređuju to su gradovi koji ne menjaju svoj izgled i možda se upravo u tome krije čar njihove popularnosti koja prosto ne jenjava sa vremenom. London je centar kulture, umetnosti i svih mogućih i nemogućih dešavanja. To je jednostavno grad koji ne spava i u kojem je sve moguće.

London je ujedno i jedan veliki centar za sve ljubitelje gastronomije. Ko voli i zna da uživa u ovoj vrsti umetnosti, da za mene je spremanje hrane umetnost. Naravno, svi mi moramo svakodnevno da skuvamo nešto da pojedemo, ali kada odemo u neki poseban restoran ili želimo da osetimo čari neke nove kuhinje ili egzotične ukuse onda svako od nas voli da ode da uživa i hrana tada izlazi iz svakog okvira svakodnevice i prelazi u jednu novu dimenziju umetnosti. Ako želite da uživate u carstvu bezbroj neobičnih kuhinja, London je idealno mesto za vas.

Naravno, ko voli kupovinu mora odmah znati da je došao u pravi mali raj za kupoholičare. U zavisnosti od vašeg budžeta London vam može ponuditi proizvode od 2 funte pa do nekih cifara od kojih normalnim smrtnicima može se zavrteti u glavi. To je prosto London i u tom gradu je prosto nemoguće biti nezadovoljan izborom, ali uvek se mogu pronaći lepe stvari u zavisnosti od vaših mogućnosti. Naravno ne bi bilo loše da odete da vidite kako izgleda čuvena Bond ulica i New Bond ulica koje prosto odišu luksuzom.

Naravno u okolini Londona postoje i outlet centri, čitavi mali gradići u kojima možete kupiti stvari po sniženim cenama. Želeo bih samo napomenuti da vam je za to zadovoljstvo potrebno malo više dana boravka u Londonu, pošto u tim outlet selima se provede skoro jedan celi dan, a sa druge strane ponuda brendova je većinom srednje klase i luksuzni premium brendovi koji se mogu kupiti po sniženim cenama. Postoji i mali broj jeftinijih uličnih brendova u njihovoj ponudi, ali iskreno ne isplati vam se dati 20 funti za kartu do outleta da biste uštedeli 15 funti za neku stvar koju biste inače kupili u gradu.

London je inače poznat centar mode i svake godine se održavaju Nedelje mode – London Fashion Week i posebno su odvojene kolekcije za muškarce i za žene tako da su rasporedjeni tokom cele godine (4 modna dešavanja za 2 modne sezone). Tada na ulicama možete videti prave modne ikone i London postane jedna velika modna pista. To je poprilično zanimljivo videti, ali kao bloger još nisam imao priliku da odem na taj jedinstveni događaj, ima vremena duga je ova godina!

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog posta, a ujedno i prvog specijalnog posta u februaru ove 2019. godine. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Tokom mog boravka u Londonu neke od značajnijih znamenistosti kao što je Big Ben toranj je bio u obnovi, pa zato nisam objavljivao slike određenih znamenitosti. Nadam se da ću tokom moje sledeće posete Londonu ove godine imati više sreće pa ću uspeti da vam nadoknadim propušteno!

Na kraju posta voleo bih da se zahvalim mojim prijateljima iz Turističke organizacije grada Londona, prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da ovom prilikom testiram mogućnosti novog telefona iz porodice Sony model Xperia XZ3. Sve slike koje vidite u ovom postu su nastale uz pomoć mog novog prijatelja i počeo sam da razmišljam da više ne nosim aparat na putovanja. Ovo je bila jedinstvena prilika da vas malo bolje upoznam sa gradom kao što je London i da ponovo posetim jedan od mojih najomiljenijih gradova u Evropi.

Kako se vama dopala ova moja priča o Londonu? Da li ste imali priliku do sada da posetite Englesku? Ako ste imali priliku voleo bih da čujem vaše mišljenje! Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Turističke organizacije grada Londona, uz nesebičnu podršku ostalih partnera turističke organizacije. Takođe se zahvaljujem kompaniji Sony koja je uspela da izazove i da napravim slike sa njihovim novim telefonom Xperia XZ3. Takođe se zahvaljujem i kompaniji Burberry Limited, u postovima koji slede imaćete priliku da uživate u lepoti njihovih kreacija.
SHARE THIS POST

Pisma sa Kipra: Sve što niste znali o Limasolu i Pafosu

Dragi moji pustolovi, kako ste mi danas? Došao je i taj 31. decembar kada se opraštamo od stare godine i sa srcem punim isčekivanja i lepih želja dočekujemo novu godinu za koju se nadamo da će nam biti bolja i uspešnija od prethodne. Inače znate da sam do sada praktikovao da pišem postove petkom, da biste imali vremena da pročitate nove postove za vikend, ali ovaj put sam želeo da se rastavim sa 2018. godinom sa poslednjim postom sa kojim sa obeležio moju avanturu na Kipru.

U prethodnim postovima ste imali priliku da upoznate neke lepote Kipra kao što su Larnaka – post i Nikozija i Lefkara – post. Ako niste bili u prilici zbog obaveza da pročitate moje postove sa Kipra, to možete učiniti sad tokom praznika. Pre nego što počnem sa današnjim postom želeo bih od srca da se zahvalim turističkoj organizaciji Kipra na ovom izuzetnom iskustvu i na pruženoj prilici da se upozna mediteranski raj kao što je Kipar.

Jedno novembarsko jutro nam je bilo ulepšano ovim predivnim morskim prizorom u kojem smo imali priliku da uživamo sa terase naše hotelske sobe u Limassolu. U trenutku sam zaboravio na grip koji me je tih dana prevladao i moram priznati da mi je ova avantura pomogla da aktivno prezdravim grip na nogama i da sam uspeo čak na putovanju ozdravim uprkos naporima. Ko zna, možda stvarno more čini čuda, kao što to kažu naši stari.

Limasol sa svojih 200.000 stanovnika, zauzima drugo mesto po veličini na ostrvu. Grad je najvažnija kiparska luka i ujedno jedna od važnijih luka u Evropi zbog svog izuzetnog položaja između Sueskog kanala i Evrope. Postoje i određene zanimljivosti koje se tiču istorijskih detalja ovog izuzetnog grada. Limasol se nalazi između dva antička grada Amatusa i Kuriona, koja su tokom antičkog doba bila značajna na Kipru. Razvoj današnjeg grada počinje tek početkom drugog milenijuma. Engleski kralj Ričard Lavlje Srce je uništio Amatus 1191. godine. Limasol je verovatno izgrađen nakon razaranja Amatusa. Ipak, samo područje grada su naseljavali starosedeoci još od antičkih vremena, jer tu su otkriveni grobovi starosti čak i do 4.000 godina.

Britanci su preuzeli Kipar 1878. godine. Stabilna i napredna uprava Velike Britanije omogućila je da se Limasol tokom kasnog 19. i početkom 20. veka polako, ali sigurno razvija. Tada se u gradu javljaju savremene građevine, uvodi se potpuno nova infrastruktura.

Limasol danas ima oko 100 hiljada stranovnika u gradskoj zoni i oko 165-180 hiljada stanovnika u širem gradskom području. Danas su stanovnici mahom Grci, dok se nekada prisutna turska manjina iselila posle turske invazije. Istovremeno grad je primilo na hiljade grčkih izbeglica sa severa ostrva. Poslednjih godina u grad se naseljava i sve više stranaca, ili ekonomskih useljenika sa Istoka ili nekadašnjih turista sa Zapada. Poslednja istraživanja su pokazala sa se u ovaj zanimljivi primorski gradić doselilo preko 40.000 stanovnika ruskog porekla.

Razvoj turizma u Limasolu započeo je 1974. godine nakon turske okupacije Famagustei Kerinije, koje su dotad bile glavna turistička središta Kipra. Najveća kiparska luka je postao isto 1974. godine, a pre toga je to bila Famagusta. Limasol je danas najveća kiparska luka sa veoma razvijenom trgovinom. Okolina Limasola je poznata po vinogradarstvui uzgajanju maslina i južnog voća. Oko grada postoje mnogi vinogradi.

Poslednjih decenija grad je postao poznata turistička destinacija, kako zbog blage klime i lepih plaža u okolini, tako i zbog očuvanog starog gradskog jezgra samog Limasola.

Srednjovekovni dvorac u Limasolu se nalazi u samom srcu starog grada, odmah iznad stare luke. Prema tradiciji, ovo je mesto gde se engleski kralj Ričard Lavlje Srce, oženio Berengarijom iz Navara, gde je ujedno i krunisana kao kraljica Engleske 1191. godine. Utvrđeni zidovi su od velikog arheološkog i istorijskog značaja i smatraju se bitnim delovima mnogo većeg dvorca koji je tu nekada bio.

Tačan datum izgradnje ovog zdanja nije poznat; prema Etienne de Lusignan, dvorac je sagrađen 1193. godine od strane osnivača dinastije Lusignan, Guy de Lusignan, ali prvi službeni pisani dokument potvrđuje da je dvorac sagrađen do 1228. godine, u vreme kada je vladao u vreme okupacije Kipra nemački kralj Frederik II.

Crkva Aja Napa sagrađena je krajem 19. i početkom 20. veka, na ruševinama stare, manje vizantijske crkve.

Prema predanju, crkva je dobila ime po ikoni Bogorodice, koja je pronađena u šupljini na zidu. Drugi izvori veruju da crkva duguje svoje ime hramu podignutom u franačkom periodu, posvećenom Svetom Napu Sv. Berenice, poznatoj pod nazivom “Sveti Nape”.

Današnja crkva – koja je dovršena 1906. godine – sa mramornim ikonostasom i freskama uglavnom na kupoli, i sadrži srebrnu ikonu Bogorodice.

Nakon obilaska grada krenili smo ka našoj drugoj planiranoj destinaciji – Pafosu. Pafos je peti po veličini grad na Kipru, smešten u jugozapadnom delu ostrva. Pafos je i središte istoimene oblasti Pafos.

Pafos je po predanju mesto rođenja Afrodite, grčke boginje ljubavi. U doba stare Grčke i starog Rima, Pafos je bio glavni grad Kipra. Ostaci palate rimskog kralja sa divnim mozaicima predstavljaju danas veliko turističko nalazište.

U 1. veku grad je posetio i apostol Pavle. Zbog svega navedenog Pafos se nalazi na spisku evropske kulturne baštine UNESCO-a.

Putovanje između Limasola i Pafosa traje otprilike sat vremena i ako imate priliku da iznajmite automobil, možete uživati u lepoti Afroditine stene koja je postala znamenitost i deo evropske kulturne baštine. Postoji više legendi o nastanku ove stene, ali jedna od njih se posebno izdvaja:

Grčka boginja ljubavi Afrodita, sudeći po legendi Afrodita se rodila iz posebne morske pene baš na ovom mestu. Na ovom istom mestu je prvi put i zaplakala, a njene su se suze pretvorile u stene. Legenda kaže da onog ko se ovde okupa između stena, biće večito mlad! Drage moje dame, ako želite da uštedite i pritom da se oduprete pritiscima sredine da idete na preskupe estetske tretmane, uverite se u legendu. Moja parola je: “Uvek sve treba isprobati!”. Plaža je šljunkovita, pazite se ako idete bosi, ali samo more je izuzetno čisto, pa i ako vam se želje za večnom mladošću ne ispuni, nećete zažaliti što ste izdvojili malo svog vremena da provedete u ovom divnom prirodnom ambijentu.

Put nas zove dalje, vreme leti a treba i Pafos obići! Talija nas podseća na naše obaveze i da moramo krenuti dalje! U redu, što se mora nije teško! Nakon kratke vožnje dolazimo i do našeg poslednjeg odredišta ove naše avanture na Kipru – Pafos.

Pafos je postepeno izgubio veći deo svoje značajnosti kao administrativni centar, posebno nakon osnivanja Nikozije. Grad i njegova luka nastavili su da opadaju tokom srednjeg veka i otomanske vladavine, kao što je Nikozija, a lučki grad Larnaka dobijao na svom značaju.

Grad i okrug su nastavili da gube stanovništvo tokom britanskog kolonijalnog perioda i mnogi njegovi stanovnici su se preselili u Limasol i Nikoziju. Grad i okrug Pafos su ostali najnerazvijeniji deo ostrva do 1974. godine. Današnji Pafos, sa populacijom od oko 35.000 stanovnika, je popularno turističko naselje sa atraktivnom ribarskom lukom. Ktima je glavni rezidencijalni deo grada, dok je Kato Paphos, pored mora, izgrađen oko srednjovekovne luke i sadrži većinu luksuznih hotela i ostale bitne turističke infrastrukture grada. Avenija Sv. Pavla, najposećenija ulica u Pafosu, povezuje dva dela grada. Počinje u blizini centra grada na trgu Kenedi i završava se izvan zidina grada kod srednjovekovne tvrđave koja se nalazi u neposrednoj blizine gradske luke.

U samom srcu grada, nalazi se jedna zanimljiva riznica ručnih rukotvorina i zanatskih proizvoda koja ujedno predstavlja i jedno pravo malo skriveno blago regiona i istoimenog grada Pafos. Mesto (The Place) je naziv ovog malog umetničkog ćoška, koji svakodnevno nesebično dočekuje veliki broj turista koji su odlučili da svoj odmor provedu u ovom delu Kipra.

Siguran sam da ćete uvek pronaći neki zanimljiv poklon za sebe, svoje domaćinstvo, sebi drage osobe, najlepše i interesantne poklone za svoje prijatelje.

Nakon posete ovoj prodavnici, rešio sam i da obiđem vidikovac sa kojeg se pruža najlepši pogled na Mediteran.

Talija , naš vodič nam je objasnila da nekoliko stotina ljudi poseti ovaj zanimljiv gradić i da svojim šarmom osvaja njihova srce. Pored šarma i moderne arhitekture, Pafos poseduje i ovaj očaravajući vidikovac sa kojeg se pruža najlepši pogled na Mediteran. Nadam se da sam uspeo da dočaram lepotu i da to zabeležim svojim aparatom jer je to bilo jedinstveno iskustvo za mene.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog četvrtog, a ujedno i poslednjeg specijalnog posta sa Kipra i ove 2018. godine. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja!

Na kraju posta voleo bih da se zahvalim mojim prijateljima iz Nacionalne turističke organizacije Republike Kipra i prijatnom osoblju iz St. Raphael rezorta u Limasolu koje je učinilo naš boravak prijatnim i imali smo osećaj kao da smo kod svoje kuće. Ovo je bila jedinstvena prilika da se malo bolje upoznam sa religijom i da razumem neke stvari bolje nego pre. Putovanje je bilo edukativnog karaktera i nadam se da ste naučili nešto novo iz ovih mojih “Pisama sa Kipra”.

Kako se vama dopala ova moja priča o Limasolu i Pafosu? Da li ste imali priliku do sada da posetite Kipar? Ako ste imali priliku voleo bih da čujem vaše mišljenje! Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana u novoj 2019. godini!

Želim da iskoristim priliku da vam poželim srećnu Novu Godinu i da vam 2019. godina donese sve ono o čemu ste maštali. Ja ću vam za početak poželeti ono najvažnije a to su: zdravlje, sreća i ljubav, a sve ostalo će doći vremenom doći. Nadam se da ćemo se ovako lepo družiti i u 2019. godini i da ćemo otkrivati neke nove destinacije zajedno na Mr.M blogu. Hvala vam divnim komentarima, sugestijama i kritikama koje ste mi ostavljali tokom 2018. godine i samim tim ste učinili da se Mr.M blog unapredi. Još jednom hvala na nesebičnoj ljubavi koju ste mi pružili i nadam se da će i u novoj godini biti tako. Danas je vreme za slavlje i svima vama želim lud i nezaboravan provod! 🙂

Blogerski novogodišnji pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Nacionalne Turističke organizacije Republike Kipra i St. Raphael resort hotela, uz nesebičnu podršku ostalih partnera turističke organizacije koji su spomenuti u prethodnim postovima sa Kipra.
Za izradu ovih fotografija korišćen je Sony Alpha 7r Mark II.
SHARE THIS POST

Kipar, zimsko letovanje sa stilom

Dragi moji, došao je još jedan petak koji označava kraj radne nedelje. Iskreno se nadam da vam ova nedelja nije bila naporna, ali moram priznati da smo danas dobili još jednog “nezvanog belog gosta”, ne morate puno da pogađate siguran sam da ste primetili da je danas Beograd i još mnogi gradovi u Srbiji dobili novi beli ogrtač. Neko se iskreno raduje i uživa u zimskim radostima, ali ja spadam u onu drugu grupu ljudi koji bi ako je moguće samo sneg da pada na planinama pošto je nekada u gradu opasno. Drugarica koja inače radi na hirurgiji mi je danas pričala kako ima dosta pacijenata i preloma, zato se pazite i pažljivo koračajte bolje i da zakasnite par minuta nego da padnete i na taj način povredite sebe zbog nebitnih stvari.

Danas nastavljam moju priču sa Kipra, samo što će to danas biti jedna mala modna pričica iz Larnake. Borim se protiv zime, snega i hladnoće jednim okupanim suncem i toplim postom sa Kipra, nije ni to tako loša ideja. Mislim da će mi pomoći u mentalnom smislu da prebrodim ovu trenutnu hladnoću koju osećam jer hvala Bogu opet nešto eksperimentišu sa grejanjem…

Ko je bio u prilici da pročita moj prethodni post sa Kipra, siguran sam da je uveliko upoznat sa lepotama kojim ovo predivno ostrvo zrači i svake godine privlači sve veći broj posetilaca kako iz sveta, tako i iz Evrope. Ko nije stigao da pročita post, može sada to da učini – LINK.

Ovaj post sam uspeo da uslikam prvog jutra na Kipru, jer smo po planu i programu koji su nam organizovali moji dragi prijatelji iz Turističke organizacije Republike Kipra primetili da ćemo već sledeće jutro napustiti Larnaku i nećemo biti u prilici da napravimo post. Zato je moja umorna, veoma bolesna, ali neobuzdana duhom malenkost odlučila da je najbolje da odmah napravimo outfit post koji će obeležiti moje putovanje na Kipru.

Sunačno jutro me je izmamilo napolje, iako sam moram priznati jaknu koju sam spakovao u ranac jer sam ipak zbog prehlade imao osećaj da mi je hladno. Uspeo sam nekako da nateram sebe da izdržim u kratkim rukavima jer sam primetio da su svi ljudi na šetalištu bili u kratki rukavima, neki čak i u šorcu tako da sam bio uveren da je u pitanju moja prehlada koja mi nije davala mira.

Šta napisati o ovom outfitu? Iskreno nema neke posebne priče možda da sam kupio ove zanimljive pantalone u Zari letos u Nemačkoj na finalnom sniženju skoro 3 broja veće i da sam posle jurio krojača da mi uradi kako treba (i opet nisu urađene kako sam zamislio, ali bar me teši činjenica da bar sada stoje na meni!). Svi znamo da na sniženju u većini slučajevaje mozak oslobađa malo veću količinu hormona sreće – endorfina…

Na to utiču one lepe cene kada vam sniže omiljene pantalone sa 60 evra na 7 evra pa daj da kupim bilo koji broj neće da se baci… To sam ja uradio sa ovim pantalonama. Na kasi sam dobio informaciju da su to jedini broj pantalona ovog modela i da ima manji broj, ali u nekom manjem gradu koji je otprilike 300,400 km od Berlina… Samo sam rekao da uzimam, a o krojaču ću posle da razmišljam. Kao što kaže čuveni Giga Moravac: “O problemima ću da razmišljam kao i svaki Jugosloven… Kada dođe na naplatu!”. Posle sam uspeo da ih nekako sredim, kao što se može primetiti na slikama u ovom postu. 🙂

Crvena majica, jako draga takođe kupljena na sniženju u Zari, ali u Beogradu. Imam bar 10 crvenih majica iz Zare koje su slične, niko u porodici ne vidi razliku, a ja tačno znam u kom gradu sam određenu majicu kupio i koliko puta sam je slikao za post. Neko će pomisliti da sam skrenuo sa ima – “da sam ćaknut”. Ja mogu reći u svoju odbranu da su to lepe uspomene i jedna vrsta treniranje moždanih vijuga…

Patike ste imali prilike da vidite u dva posta do sada na mom blogu, outfit post 1 i outfit post dva (outfit sa kožnom crnom jaknom). Patike sam kupio ovog leta u outletu u Italiji. Opet slična situacija kao sa pantalonama, samo sam sad kupio dva broja manje patike, kada sam video cenu nisam mogao da poverujem tako da je moj plitak blogerski džep mogao sebi nešto lepo da kupi. Hvala Bogu imam fantastičnog obućara koji se uvek raduje svakoj mojoj poseti jer mislim da sam ja najredovnija mušterija i uvek isti problem… Ako je nekom potreban dobar obućar u Beogradu slobodno mi se javite, tu sam da podelim sa vama informaciju.

Dobro sad set saznali kako sam se “snašao” za ovaj outfit. Niko nije savršen, pa nisam ni ja. Bože moj, svi smo mi ljudi od krvi i mesa sa svim svojima vrlinama i manama koje nam možda otežavaju život ili pak olakšavaju. Sad dok pišem ovaj post i gledam ove predivne slike iz Larnake samo se setim sunca, vetrića i mirisa vode… Završi se i ta avantura, ali sada sam bar u prilici dok delim sa vama moje uspomene sa Kipra kroz moje postove osvežim neke lepe trenutke sa Kipra.

Dragi moji došli smo do kraja ovog drugog specijalnog posta sa Kipra, vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Ne brinite za par dana ću objaviti novi post gde ćemo nastaviti zajedno da uživamo u čarima putovanja i nastavljamo naše avanture na Kiptu.

OUTFIT

Majica: Zara

Pantalone: Zara

Patike: Saint Laurent

Fotoaparat: Sony Alpha 7r Mark II

Kako se vama dopao ova moja vesela crvena kombinacija? Da li i vi volite da rizikujete pa da kupujete stvari na sezonskim sniženjima pa da ih prepravljate po svojoj meri? Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, a sada vas ostavljam da uživate u pogledu na more i ovu egzotiku Mediterana!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Nacionalne Turističke organizacije Republike Kipra i Hotela Frangiorgio, uz nesebičnu podršku ostalih partnera turističke organizacije koje ću pomenuti u narednim postovima sa Kipra.
Za izradu ovih fotografija korišćen je Sony Alpha 7r Mark II.
SHARE THIS POST