Posts tagged azija

Moja strana sveta: Sonja Lapatanov

Dragi moji pustolovi, kako ste mi danas? Nakon prvog specijalnog posta na blogu – intervju sa gospođom Vesnom Jugović de Vinča dobio sam dosta mejlova i poruka na društvenim mrežama sa predlozima čiju “stranu sveta” biste voleli da vidite na mom blogu. Priznajem dobio sam dosta zanimljivih predloga, ali jedno ime se posebno izdvajalo – Sonja Lapatanov.

Sonja Lapatanov

Siguran sam da ste čuli za jednu od naših najpoznatijih baletskih umetnica, koreografa i pustolova. Sonja Lapatanov, svetska putnica koja je proputovala preko 100 zemalja sveta. Napisala je nekoliko izuzetnih knjiga putopisa: U skutima Himalaja, Rajska ostrva, Mama Afrika, Mundo Maja, Mlečni put okeana, Zeleni kontinent. Ova neumorna pustolovska duša je iskoristila dane karantina i upravo završava svoju knjigu koja bi trebala uskoro da bude na našim omiljenim policama u knjižarama širom Srbije.

Alžir: Čudesne formacije u Sahari

Ovim putem bih želeo da iskoristim priliku da se zahvalim gospođi Sonji na izdvojenom vremenu i što je uspela za kratak vremenski period da podeli sa nama uspomene sa svojih neverovatnih putovanja. Ovaj intervju će biti zaista poseban i biće podeljen u dva dela. Hajde da krenemo na put oko sveta sa našom poznatom svetskom putnicom Sonjom Lapatanov!

Alžir: Među tepisima i jastucima

1. Potičete iz lekarske porodice i siguran sam da ste od detinjstva bili okruženi belim mantilima. Kako ste odoleli tom fenomenu i postali balerina?

Sonja Lapatanov: Medicina i beli mantili bili su porodična tradicija i sastavni deo mog života. Bila sam okružena lekarima, knjigama iz oblasti medicine, stetoskopima, aparatima za merenje pritiska, menzurama, hiruškim instrumentima, raznim bočicama i pacijentima, jer je moj deduška u kući imao ordinaciju, sve dok tadašnja vlast nije zabranila privatnu praksu. Bilo je logično da nastavim porodičnu tradiciju i da mi dermatovenerologija bude uža specijalnost.

Alžir: U Sahari sa Tuaregom

U kući u kojoj smo živeli, okupljala se ruska emigracija. Među njima bio je i gospodin Bogdanovski. Bila sam nemirno dete, pa je roditeljima predložio da me odvede u baletsku školu “Lujo Davičo”, gde bi se kroz fizički angažman obuzdao moj  neukrotivi temperament. Tako je počelo!

Južna Etiopija: Sa pripadnicama plemena Mursi

2. Imate zanimljiv spoj rusko-nemačkog porekla. Šta Vas je više vodilo u životu: ruska poetičnost ili nemačka pragmatičnost?

Sonja Lapatanov: Zavisilo je od situacije. No nije uvek bilo lako odabrati istok, ili zapad, koji se neprestano ukrštaju u mom biću. U detinjstvu i ranoj mladosti, dominantnija je bila ruska duša, a kako je život neumitno odmicao, preovladalo je nemačko prusko nasleđe.

Francuska Polinezija, Tahiti: U društvu sa majstorom tetovaže

3. Šta Vam je prva asocijacija na Beograd kasnih pedesetih i šezdesetih godina 20. veka? Možete li da napravite paralelu između tadašnjeg i sadašnjeg Beograda?

Sonja Lapatanov: U “doba Korone”, kada je priroda možda poslednji put upozorila čovečanstvo da joj je dosta zuluma nad našom planetom, vratio mi se moj Beograd iz godina koje pominjete. Na žalost, samo na kratko. Čim se ukinulo vanredno stanje, higijenske i sanitarne mere, su popustile, a ružne navike su ponovo zavladale gradom. U nekim delovima grada već su vidljivi tragovi nemara i bahatosti; bačene zaštitne maske i rukavice i različiti otpad.

Grenada ostrvo: Prodavačice začina i voća

Trenutno, barem u mom kraju, Beograd jeste lep, miran, tih, siguran, dostojanstven, vaspitan, pun zelenila i ptica koje ponovo pevaju i cvrkuću. Ulice su za sada čiste, pošteđene hiljada bačenih opušaka koji se kotrljaju niz ulice, žvakaćih guma zalepljenih za trotoar, telesnih izlučevina iz nosa i grla, razgaženog psećeg izmeta…Beograd je bio takav do kraja osamdesetih, a onda je sve krenulo niz brdo. Od tada, ne povlačim paralele!

Gvatemala: Lokalitet Tikal

4. Školovali ste se u Moskvi i Njujorku. Šta je na Vas ostavilo veći utisak kao balerinu, a šta kao devojku koja dolazi iz istočne Evrope prema kojoj i danas postoje brojne predrasude?

Sonja Lapatanov: Zajedničko za obe metropole je bila i jeste, vrhunska umetnost igre; na jednoj strani klasičan balet, a na drugoj, mjuzikl, džez i moderan balet. Obe strane su ostavile snažne utiske, jer drugačije i nije moglo da bude. Posle sticanja impozantnog znanja i golemog iskustva i stažiranja u Boljšoj teatru, ostvarila sam zacrtani cilj; da se stručno usavršim i budem najbolja. Što se tiče predrasuda, njih u umetničkoj igri nema. Mi govorimo univerzalnim jezikom tela, koji svi razumeju, a kao svetska žena, koja nema dva rođaka iste nacionalnosti, ja pripadam istoku i zapadu, kao i severu i jugu.

Gvatemala: Atmosfera u mestu Čičiikastenango

5. Smatra se da ste postavili nove standarde iz oblasti koreografije i scenskog pokreta. Da li ste toga bili svesni tada ili Vam je to postalo jasno mnogo kasnije?

Sonja Lapatanov: Sve mi je od početka bilo jasno! Posle stručnog usavršavanja, u SSSR-u i SAD, posvetila sam se pedagoškom i koreografskom radu, kao i scenskom pokretu, razvivši se u stvaraoca posebnog i originalnog stila, prepoznatljivog u bezbrojnim pozorišnim predstavama i ostalim vidovima scenskih nastupa.

Galapagos, Ostrvo Izabela: Sa morskom lavicom

Znalački sam korake i ples ugrađivala u tkivo predstave, doprinevši da u savremenom teatru scenski pokret i koreografija postanu bitan element rediteljskog koncepta i samih predstava. Na osnovu mog rada 1996. godine, ustanovljena je Sterijina nagrada za koreografiju i scenski pokret, na šta sam posebno ponosna. Za svoj stvaralački rad dobila sam odlične ocene publike i kritike i dobitnik sam mnogobrojnih značajnih strukovnih i društvenih priznanja i nagrada.

Južna Afrika: Rt dobre nade

6. Vi ste jedna od prvih, ako ne i prva, koreografkinja koja je izasla izvan strogih granica teatra i saradjivala sa velikim muzičkim zvezdama bivše Jugoslavije. Takav potez nije uvek gledan blagonaklono od strane Vaših kolega. Kako je doslo do te saradnje i kako ste je doživeli?

Sonja Lapatanov: Sarađivale su starije kolege i pre mene sa muzičkim zvezdama Jugoslavije i to se tada zvalo šou-biznis. U vreme kada se to nazivalo estradom, ja sam u tu priču ušla, na poziv menadžera, ili samih umetnika. Pominjanje estrade se uglavnom identifikuje s galerijom svakojakih obnaženih pevačica s naslovnih strana žute štampe, koja je na nesrećan način definisala estradu kao nešto što podrazumeva vulgarnost.

Ladak: Odmor na jezeru Pangong

Mnogi se groze te reči, dok je kovanica šou-biznis mnogo prihvatljivija. Na estradu su posebno osetljivi ljudi iz kulturnih krugova, koji taj pojam doživljavaju kao nešto trećerazredno, kao zlo i naopako. U suštini, estrada i šou-biznis imaju isto značenje i identične okvire u kojima funkcionišu. Moja saradnja sa estradnim umetnicima je uvek bila na zavidnom nivou, jer kako je drugačije i moglo sa Zdravkom Čolićem, Bebi Dol, Brenom, Anom Bekutom, Draganom Mirković, Rambom Amadeusom, Goranom Bregovićem, Alenom Islamovićem, Zoricom Kondžom, Biljanom Ristić, Suzanom Mančić, Banetom Mojičevićem, Stevanom Anđelkovićem, Marijom Šerifović…

Ladak: Na prevoju Čangla

Prema meni nisu bili blagonakloni samo oni koji nisu mogli da uđu u moj tim igrača, onih koji su pratili pevače i neke kolege koje su kasnije oberučke prihvatile da rade koreografije sa novopridošlim pevačima i budućim zvezdama te iste estrade. Mojim igračima je ta saradnja bila solidan izvor zarade, tekao im je radni staž i bili su zdravstveno osigurani. Svi smo tom saradnjom bili zadovoljni.

Ladak: Na molitvi u hramu u Lehu

7. Zbog prirode svog posla, balerine se “penzionišu” izuzetno rano za uobičajene standarde. Kako ste to doživeli? Da li su Vam putovanja poslužila kao novi životni izazov?

Sonja Lapatanov: Nisam se mnogo potresla, jer sam se već tada aktivno bavila pedagoškim radom, koreografijom i scenskim pokretom za pozorišne predstave u Beogradu i diljem Jugoslavije. Mnogo sam radila, čak 12 predstava godišnje, nekada dve istovremeno, recimo; jednu u Subotici, a drugu u Nišu. Kući u Beograd, sam dolazila samo da promenim garderobu! Bilo je posla, kreativnost je bila na vrhuncu, kao i inflacija! Od potpisivanja ugovora, do isplate honorara, hiperinflacija bi pojela sve! Bila je to najveća inflacija koja je zabeležena u Srbiji i jedna od najvećih u istoriji čovečanstva.

Kambodža: Polja smrti

Cene proizvoda su rasle veoma brzo, čak za samo nekolika sati dinar je postajao samo parče papira. Kurs marke je skakao svakog dana. Sve više novca se štampalo i nove novčanice su imale sve više nula. Prodavnice su bile prazne, a za teglu krastavaca trebalo je izdvojiti 2.100, a za dva litra mleka, ili 200 grama senfa čak 500 milijardi dinara! Strašno!

Libija: Kasr Al Hađ

Tanatos i Eros, ti spojevi suprotnosti u životu, život i smrt, sreća i tuga, bol i uživanje…destrukcija i stvaralaštvo, koje me je tada održalo i njemu hvala! Putovanja su moj večni životni izazov. Moji preci su migrirali sa jednog na drugi kraj sveta, što jeste svojstveno ljudskom rodu, pa i meni. Geni su geni!

Libija: Leptis Magna Forum, Gorgona Meduza

8. Kada ste osetili da su putovanja postala više od uživanja i da su se pretvorila u Vaše drugo zanimanje?

Sonja Lapatanov: Od vremena kada sam počela da pišem knjige.

Libija: Sahara, Alahov prst

9. Obišli ste skoro sve zemlje sveta. Šta Vas je podsticalo da obilazite zemlje koje izlaze iz turističkih okvira i koje najveći broj ljudi nikad ni namerava da poseti?

Sonja Lapatanov: U vašem pitanju se nalazi odgovor. Podsticalo me je to što zemlje koje najrađe obilazim, izlaze iz turističkih okvira i što mali broj ljudi namerava da ih podseti!

Pakistan: Čuveni pakistanski kamioni

10. Za sebe kažete da ste adrenalinski zavisnik i da su Vam omiljene destinacije u Aziji i Africi. Koje putovanje je izazvalo najveći adrenalin?

Sonja Lapatanov: Tačno, ja sam radoznali, adrenalinski zavisnik i avanturista željan znanja. Stalno imam potrebu da duhovno i intelektualno unapređujem svoje biće. U tom smislu su mi potrebne promene. A i ne drži me mesto ! Mnoge situacije su izazivale euforiju, neke su izmamljivale suze, neke strah, neke uzdahe i divljenje…u Africi Sudan, Tanzanija i Namibija, u Aziji Kambodža, Mjanmar, Pakistan…

Južnoafrička Republika: Na Rtu dobre nade

Dragi moji pustolovi nadam se da vam se sviđa moja nova rubrika na blogu “Moja strana sveta” i da ste uživali sa mojom današnjom gošćom. Mi nastavljamo za par dana put oko sveta sa našom Sonjom Lapatanov. Preporučio bih vam da pogledate i ostale fotografije koje je draga Sonja odvojila specijalno za nas da bismo videli kakve sve lepote ova naša planeta zemlja krije.

Zimbabve: Kniks pred kraljicom i kraljem

Ako imate neki predlog koga biste voleli da vidite i čiju stranu sveta bi voleli da otkrijete možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se uskoro na istom mestu i sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

SHARE THIS POST

Pismo iz Laosa: Budizam je srce, gde svi ljudi dobre volje mogu da nađu mir…

Dragi moji pustolovi, kako ste mi danas? Danas sam baš razmišljao o prolaznosti vremena i kako neki trenuci u životu traju mnogo kraće nego što smo mislili. U današnjem postu ću se potruditi da vam objasnim neke osnove Budizma i da dočaram lepotu hramova koje sam imao priliku da vidim u Laosu.

Danas je dan kada se na blogu opraštamo od Laosa i ovo je zvanično moje poslednje “pismo” iz Laosa koje delim sa vama. To je bila avantura za pamćenje koja ne bi bila moguća bez nesebične pomoći Ministarstva kulture, informisanja i turizma Narodne Republike Laos i avio kompanije Qatar Airways. Ovim putem bih želeo da im se zahvalim od srca na ovom izuzetnom iskustvu koje mi je omogućilo da upoznam jednu sasvim novu kulturu.

Budizam (Buddha Śãsana – Budino učenje) je četvrta po veličini religija na svetu sa preko 520 miliona sledbenika, poznati kao budisti. Ako tu cifru gledamo sa globalne tačke gledišta to je preko 7% od ukupne populacije na planeti. Budizam sam po sebi obuhvata različite tradicije, verovanja i duhovne prakse koje se u velikoj meri temelje na izvornim učenjima koja su pripisana Budi i rezultirajućim interpretiranim filozofijama.

That Luang Stupa se nalazi na svetskoj listi top 10 najlepših budističkih hramova na svetu.

Nastala je u drevnoj Indiji kao tradicija Sramana negde između 6. i 4. veka pre nove ere, a proširila se kroz veći deo Azije. Dve glavne postojeće grane budizma koje su priznate od strane naučnika su: Teravada (najstarija sačuvana škola budizma) i Mahajana (sanskritski: “Veliko vozilo”). Postoji i treći ogranak Budizma Vađrajana (tantrički budizam).

Budizam se tokom 45 godina Budinog podučavanja i vekovima posle njegove smrti proširio indijskim podkontinentom, a potom i centralnom, južnom, istočnom i jugoistočnom Azijom. Iako se budizam često doživljava kao apolitična religija, oduvek je vršio značajan politički uticaj na zemlje u kojima je prisutan. Često se navodi da istorija budizma, za razliku od drugih religija, ne poznaje prognanstva, inkvizicije, religijske ratove, lov na jeretike i spaljivanje ljudi i knjiga u ime odbrane dogme. Početkom 20. veka budizam stiže u Evropu i Ameriku.

Većina budističkih škola deli cilj preovladavanja patnje, ciklusa smrti i ponovnog rođenja, bilo postizanjem Nirvane ili putem Buddhastva. Budističke škole razlikuju se u prikazivanju pravog puta ka oslobađanju, relativnoj važnosti i kanoničnosti dodeljene različitim budističkim tekstovima, te njihovim specifičnim učenjima i praksama verovanja. Široko prihvaćena verovanja uključuju pronalaženje nade i utočišta u Budi, Dharmi i Sangi, poštovanje moralnih načela, monaštvo, meditacija i uzgoj Paramita (savršenstva ili vrline).

That Luang Stupa za vreme Boun Pha That Luang budističkog festivala u Vijentijanu, Laos.

Budista najviše ima (približne brojke izražene u milionima) u: Kini (uključujući Tibet) (102), Japanu (89,5), Tajlandu (55,5), Vijetnamu (50), Mjanmaru (41,6), Sri Lanki (12,5), Južnoj Koreji (10,9), Tajvanu (9,2), Kambodži (9,1) i Indiji (7). U nekim zemljama jugoistočne Azije, budizam je i danas državna vera.

Budizam se danas može podeliti u tri velike grane: teravada, mahajana i vađrajana. Procenjuje se da od celokupne populacije od 524 miliona budista sledbenici mahajane čine 56 procenata, teravade 38 procenata, a tantričkog, odnosno tibetanskog budizma 6 procenata.

Hram Wat Xieng Thong u Luang Prabangu

Kako je nastao Budizam? Ko je zaslužan za nastanak ove današnje svetske religije? Potrudiću se da vam na ova pitanja kao i uvek dam iscrpne i konkretne odgovore. Sidarta Gautama je bio mudrac i putujući učitelj koji je živeo na teritoriji današnje severne Indije i Nepala. U budističkim žitijima, Buda postaje mitski prototip “božanskog čoveka” u skladu sa induskom tradicijom, koji ima brojne zajedničke osobine sa idealizovanim savršenim bićima u drugim religijama.

Sidarta Gautama je rođen oko 560. p. n. e. u maloj republici Šakja, u današnjem Nepalu, u vreme kada je to podnevlje bilo jedno od središta intelektualne i duhovne delatnosti. Sidartin otac je bio član saveta republike Šakja, a on je sebe opisivao kao kšatriju, člana vladajuće kaste. Međutim, Sidarta je napustio palatu i postao prosjak pod imenom Gautama. Pošto je napustio dvojicu učitelja koji su ga učili nečemu što je bilo srodno joga filozofiji i praksi pristupio je, zajedno sa još petoricom učenika, surovim mučenjima tela.

Hram Wat Xieng Thong u Luang Prabangu

Shvativši besmislenost takvog nemilosrdnog asketizma, počeo je da propoveda umerenost kao srednji put. Nakon probuđenja, prvo je otišao u Varanasi, da bi onoj petorici prosjaka s kojima je živeo tokom šest godina asketskog života, u Jelenjem parku održao svoju prvu besedu o četiri plemenite istine; ona je postala poznata kao „Beseda o pokretanju točka darme“. Saslušavši ga i poverovavši mu, postali su njegovi prvi sledbenici. Posle prve propovedi, zajednica obraćenih spektakularno je rasla, privlačeći sveštenike, kraljeve i askete. Narednih 45 godina Buda je propovedao po severoistočnoj Indiji. Indijski budizam, zajedno sa drugim rastućim asketskim pokretima, bio je izazov samodopadljivom i stratifikovanom induskom društvu.

Posle Budine smrti, njegov je naslednik postao Mahakašjapa, a ne verni učenik i sekretar Ananda koji, obzirom da je dvadeset godina bio u direktnoj službi Probuđenog, nije imao slobodnog vremena da usavrši meditaciju da bi postao Arhat (Časni).

Hram Wat Xieng Thong u Luang Prabangu

Koji su osnovni principi Budizma?

Četiri plemenite istine predstavljaju fundamentalni koncept budizma. Upravo njihovim shvatanjem Šakjamuni Buda (kako se često naziva osnivač Budizma, Sidarta Gautama) je doživeo probuđenje i nirvanu. U tom smislu težnja i napor da se četiri plemenite istine shvate, ne samo na intelektualnom nivou već, pre svega, na intuitivnom nivou, tzv. direktnim saznanjem, predstavljaju suštinu budističkog učenja. Smatra se da je upravo ovo bila tema prve propovedi koju je Buda održao nakon što je doživeo probuđenje.

Četiri plemenite istine su:

  1. Plemenita istina o patnji – postoji patnja u životu svih bića
  2. Plemenita istina o nastanku patnje – postoji uzrok patnje, a to su vezanost i želja (pali: tanha – želja, žeđ) koji nastaju iz neznanja (aviđa)
  3. Plemenita istina o prestanku patnje – postoji način da se patnja prevaziđe, a to je iščezavanje i iskorenjivanje vezanosti i želje
  4. Plemenita istina o putu koji vodi do prestanka patnje – postoji način da se eliminišu vezanost i želja, a to je osmostruki plemeniti put

Kada se govori o četiri plemenite istine Buda se često upoređuje sa lekarom jer su istine izložene prema drevnom indijskom medicinskom modelu:

  1. postoji bolest (postavljanje dijagnoze)
  2. postoji uzrok bolesti (analiza faktora koji do bolesti dovode)
  3. postoji način da se bolest izleči (konstatovanje prognoze i postojanja ili nepostojanja načina za otklanjanje uzroka bolesti)
  4. propisivanje leka odnosno načina da se bolest izleči

Ovakav pristup problemu predstavlja jednu od ključnih karakteristika u diskusiji budizma u odnosu na druge religije. Naime, ovime se izbegava metafizička spekulacija i potreba za verom u ono što se izlaže. U svakoj od četiri plemenite istine se referiše na pojave i pojmove koji su u potpunosti u domenu iskustva svake osobe što joj omogućava da na osnovu tog iskustva da sud o istinitosti ili neistinitosti predmeta rasprave. Štaviše, u budističkim spisima Buda upravo insistira na ovakvom, empirijskom, pristupu i neoslanjanju na slepo verovanje njegovim rečima. Od budiste se očekuje da sve izloženo ne prihvata samo na osnovu vere u istinitost, već se insistira na aktivnom preispitivanju učenja kroz lično iskustvo i analizu tog iskustva jer je, prema Budi, to jedini način da se dođe do istinskog znanja i samim time do oslobođenja od patnje.

Hram koji se nalazi u sklopu kraljevskog kompleksa Hav Kham u Luang Prabangu.

Treba, međutim, istaći da bi bilo pogrešno reći da vera nema nikakvu ulogu u budizmu. Naprotiv, termin šrada je bitan element budističkog učenja. Ovaj termin se približno prevodi kao vera, mada on obuhvata samopouzdanje, upornost, skromnost i istrajnost. Iako se Buda protivi slepom verovanju baziranom na autoritetu, tradiciji i sličnom, ostaje potreba za određenom dozom vere u budističko učenje. U principu, šrada je rezultat dubokog promišljanja i akumuliranog iskustva.

U kontekstu četiri plemenite istine ovo se pre svega odnosi na četvrtu – poverenje u to da osmostruki plemeniti put zaista vodi ka uništenju vezanosti i želje. Jedini dokaz delotvornosti osmostrukog plemenitog puta i budističkog učenja u celini je dostizanje nirvane od strane Šakjamuni Bude kasnije, arhata (onaj koji je vredan; osoba koja je dostigla probuđenje i nirvanu ali ne samostalno, kao što je slučaj sa budama, već sledeći budino učenje).

Pošto ne postoji način da se objektivno i direktno proveri da li su ove osobe zaista postigle oslobođenje od patnje ostaje nam da tu mogućnost prihvatimo kao istinitu na osnovu poverenja. Iako se u različitim budističkim školama stepen i objekti vere, odnosno poverenja, razlikuju, možemo reći da je vera u istinitost osmostrukog plemenitog puta zajednička svim školama. Na taj način vera u budizmu igra ulogu pokretača osobe na putu dostizanja probuđenja i nirvane.

Vat Mai Suvannaphumaham ili Vat Mai (Novi Manastir) budistički hram

Plemeniti osmostruki put je prema učenju Gautama Bude put koji vodi do prestanka patnje (dukkha) u ljudskom životu. U suštini praktičan vodič za življenje, zasnovan na etičkoj i meditativnoj disciplini, plemeniti osmostruki put je četvrti član grupe od četiri plemenite istine, koje su oblikovale i pokretale razvoj kasnije budističke tradicije.

Kao što samo ime govori, postoji osam elemenata plemenitog osmostrukog puta i oni su podeljeni u tri osnovne kategorije:

  • Mudrost
  1. Ispravno razumevanje
  2. Ispravna namera
  • Moralno ponašanje
  1. Ispravan govor
  2. Ispravno delovanje
  3. Ispravno življenje
  • Usavršavanje uma
  1. Ispravan napor
  2. Ispravna sabranost
  3. Ispravna koncentracija

U svakom od ovih delova plemenitog osmostrukog puta reč „ispravan“ jeste prevod reči samyañc (sanskrit) ili sammā (pali), koja označava potpunost, skladnost, a isto tako nosi u sebi značenje „savršeno“ ili „idealno“.

Iako su delovi puta numerisani, to ne znači da su oni linearna serija koraka koje neko mora jedan po jedan da načini kako bi napredovao ka prosvetljenju; umesto toga, njih bi trebalo razvijati više ili manje simultano, onoliko koliko to dopuštaju individualne sposobnosti, jer napredak u jednom pravcu olakšava razvoj i drugih kvaliteta, tako da se oni međusobno dopunjuju i potpomažu.

U budstičkoj simbolici plemeniti osmostruki put se često predstavlja Točkom darme, čijih osam paoka predstavljaju osam elemenata puta.

Vat Mai Suvannaphumaham ili Vat Mai (Novi Manastir) budistički hram

Tri utočišta

Tri dragulja su tri glavna obeležja budizma, odnosno tri stvari u kojima svaki budista može naći utočište. Stoga su poznate i kao tri utočišta. To su:

  • Buda (probuđeni)
  • Dharma (učenje)
  • Sangha (zajednica)

Pet pravila morala

U budističkoj religiji postoje pet moralnih načela kojih se svaki sledbenik mora držati, a to su:

  • Ne ubijaj i ne povređuj druga živa bića,
  • Ne kradi,
  • Ne zloupotrebljavaj seksualna zadovoljstva
  • Ne zloupotrebljavaj govor
  • Ne konzumiraj alkohol, drogu i druge supstance koje pomućuju svest.

Meditacija

Budistička meditacija predstavlja niz tehnika kojima se razvijaju svesnost, koncentracija, mirnoća i uvid. Budisti upražnjavaju meditaciju kao deo puta prema prosvetljenju i nirvani.

Po budističkom shvatanju, meditacija predstavija delatnost u kojoj čovek nastoji da prevaziđe diskurzivno razmišljanje, da uništi ili spreči nepovoljna duševna stanja, te začne ili utvrdi povoljna duševna stanja. Suština budističke meditacije je u sabranosti pažnje i svesnosti, pažljivosti i posmatranju.

Prikaz Budinog života do prosvetljenja na ulazu u Vat Mai Suvannaphumaham hram.

Koje su osnovne grane i škole Budizma?

Dve su osnovne struje u budizmu, teravada i mahajana. Obe su nastale na osnovu ranijih tradicija, tako da je sasvim teško precizirati njihov nastanak. Ranije se smatralo da je prva škola Teravada zasnovana na kanonskim tekstovima koji prilično verno odražavaju izvorno Budino učenje, dok je Mahajana izvedena iz mnogo kasnijeg materijala. Danas nauka smatra da to nije tačno. Vađrajana budizam se ponekad smatra trećom grupom, dok ga neki smatraju tek delom mahajana tradicije.

Mahajana se razvila kao grupa škola koje se mogu razvrstati u dve glavne kulturne i lingvističke kategorije: tibeto-mongolska i sino-japanska. Teravada budizam je bio konzistentniji; proširio se bez značajnijih promena iz Indije na Šri Lanku, a odatle na jugoistok Azije.

Budizam u Laosu

U Laosu budisti čine većinu stanovništva. Budizam koji se praktikuje u Laosu je tradicionalna Teravada škola. Lao-budizam je jedinstven deo theravadinskog budizma i u osnovi je etničke Lao kulture. Budizam u Laosu često je usko vezan za animistička verovanja i veru u duhove predaka, posebno u ruralnim područjima.

Međutim, Laos je multietnička zemlja s velikim udelom ne-budističkih manjina koje se pridržavaju religija koje su često potkrijepljene simbolima “animizma”, ali koji se takođe mogu značajno preklapati s budizmom, ili barem sadrže budističke elemente koji proizlaze iz međukulturalnog kontakta.

Laoistički budisti su vrlo pobožni i u prošlosti se gotovo svaki Lao čovek pa i na neki kraći vremenski period pridružio budističkom manastiru ili hramu. Neki muškarci takođe zamonaše do kraja života. Kako dolaze promene koje sa sobom donosi 21. vek i noviteti modernog života, ova praksa trenutno prolazi kroz velike promene. Većina ljudi daruje hranu monasima kako bi stekli zasluge i poboljšali njihovu karmu.

Hramovi Laosa nekada su smatrani “Univerzitetima” za monahe. Lao monasi su u laoškim zajednicama veoma poštovani i cenjeni. Na osnovu laotskog budizma, žene Laosa uče da mogu dobiti nirvanu tek nakon što su se rodile kao muškarci.

Pha That Luang, Wat Sisakhet, Wat Xieng Thong i That Dam su najpoznatije budističke svetinje u Laosu. Lao-budizam je takođe poznat po figurama Bude koji izvodi jedinstvene laoške umotvorine ili pokrete, poput poziva na kišu i jedinstveno upečatljive laoške poze, poput prikazivanja Bude kako leži i dobrodošlice smrti, nakon čega bi postigao Nirvanu.

Tokom kolonijalne ere, Henri Parmentier je sproveo veliko istraživanje laoške umetnosti i arhitekture koje i dalje imaju presudnu vrednost za jedinstvenu kulturu ovog dela Jugoistočne Azije pre uništenja koje se dogodilo u 1960-im i 1970-im godinama prošlog veka.

Sai Bat (Jutarnja milostinja – Parada Monaha) je dugogodišnja tradicija laoške budističke kulture. Poštovanje ove tradicije, lokalno stanovništo svakodnevno daju svoje priloge (hranu) monasima širom Luang Prabanga. Počevši od ranog jutra oko 05:30 monasi izlaze na ulice Luang Prabanga i u svojim posebnim činijama “Bat” sakupljaju priloge u vidu hrane od lokalnog stanovišta.

Tradicija se proširila i na turiste, pa pored lokalnog stanovništva i turisti se trude da ispoštuuju Lao tradiciju i kulturu. Meni je bila čast da budem deo ovog zaista fascinantnog običaja.

Najvažnije je da ovaj ritual ispoštujete u tišini i doprinesete davanju milostinje samo ako za vas znači nešto više od obroka i to morate učiniti sa velikim poštovanjem. Ako ne želite dati svoj prilog (hranu), budite na odgovarajućoj udaljenosti i pazite da ne ometate monašku procesiju ili onima koji učestvuju u povorci. Osnovna pravila za davanje priloga i učestvovanje u Sai Bat procesiji:

1) Da biste dali svoj prilog, potrebno je da kupite lepljivu rižu na lokalnoj pijaci ranije tog jutra ili kod ljudi koji se svakog dana pripremaju za prodaju riže na mestima duž trase gde se održava procesija monaha.

2) Potrudite se da ne budete preblizu monaha prilikom fotografiranja, takodje, blic kamere može biti veoma uznemirujuć i neprijatan za monahe i za učesnike povorke koji daju svoj prilog.

3) Obucite odgovarajuću garderobu: ramena, grudi i noge treba prekriti.

4) Ne ostvarujte fizički kontakt sa monasima i pokušajte biti na razdaljini najmanje 5 metara od monaha, ako promatrate ceremoniju. Ako učestvujete u ceremoniji možete biti blizu monaha, ali nema konverzacije.

5) Imajte na umu da su veliki autobusi zabranjeni u samom gradskom jezgru UNESCO-ve Svetske baštine Luang Prabang i da su u ovom kontekstu izuzetno uznemirujući. Ako dolazite iz nekog drugog grada, možete doći do neke određene oblasti u gradu i posle možete doći peške ili automobilom.

6) Nikada ne pratite povorku u automobilu, jer ćete tako staviti sebe iznad monaha, što u Laosu iskazivanje velikog nepoštovanja.

7) Najbitnije je učestvovanje u ceremoniji darivanja milostinje štiteći dostojanstvo i lepotu ove višedecenijske tradicije.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja poslednjeg posta iz serije postova moje avanture iz Laosa koja ne bi bila moguća bez nesebične pomoći Ministarstva Informacija, Kulture i Turizma Narodne Republike Laos, kao i avio kompanije Qatar Airways koji je omogućio da osetim duh Azije i da vam prenesem svoje utiske o ovoj neobičnoj dalekoj zemlji.

Takođe ovim putem želim da se zahvalim od srca vlasnicima i osoblju MyLaoHome hotela gde sam imao osećaj kao da sam kod svoje kuće. Pored osnovne delatnosti hotelijerstva i ugostiteljstva, MyLaoHome je i turistička agencija koja organizuje raznovrsne ture tako da možete uz njihovu pomoć da istražite Luang Prabang i okolinu. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Ovaj put avio kompanija Qatar Airways je prepoznala kvalitet mog rada i poželeli su da budu deo ovog neverovatnog projekta. Čast mi je da imam priliku da sarađujem sa kompanijama koje čine sam vrh u industriji turizma i želeo bih da im se zahvalim na ovoj neverovatnoj avanturi i što su mi omogućili da na jedan sasvim drugačiji način osetim lepote daleke Azije.

Kako se vama dopala ova moja priča o Budizmu i Lao kulturi? Da li ste imali priliku do sada da posetite Laos? Vidimo se opet za par dana na istom mestu, očekuje vas novi post gde nastavljamo naše avanture i vodim vas na moderni Bliski istok – Dubai. Siguran sam da ćete pronaći zanimljive savete kako možete provesti svoj odmor u Ujedinjenim Arapskim Emiratima.

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav iz dalekog Luang Prabang-a,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Ministarstva Kulture, Informisanja i Turizma Narodne Republike Laos i avio kompanije Qatar Airways. Ova avantura ne bi bila moguća bez MyLaoHome hotela i njihovog osoblja koje mi je ulepšalo moj boravak i učinili sve da bih se osetio kao kod svoje kuće.

SHARE THIS POST

Pisma iz Laosa: Luang Prabang, sve tajne kraljevske kolevke…

Dragi moji pustolovi, kako ste mi danas? Da li ste spremni za novu avanturu? Prošle nedelje ste imali priliku da vidite kako izgleda jedno neobično “prihvatilište” za slonove. Pored toga ste imali prilike da uživate u lepoti prirode Luang Prabang-a, ako niste stigli da pročitate moj prethodni post ili možda želite da se prisetite nekih interesantnih detalja, možete to sada učiniti klikom na ovaj LINK.

Hram Wat Xieng Thong u Luang Prabangu

Danas nastavljamo našu avanturu u Luang Prabangu i ja ću se potruditi da Vam dam savete šta možete da posetite u ovom gradu i da ispunite svoje vreme na najkvalitetniji mogući način ako se odlučite da posetite ovu neobičnu zemlju u Jugoistočnoj Aziji.

Pre nego što počnem želim da iskoristim priliku da se zahvalim Ministarstvu kulture, informisanja i turizma Narodne Republike Laos na pozivu, kao i avio kompaniji Qatar Airways na divnoj saradnji.

Pogrebna kapela kralja u Hramu Wat Xieng Thong

Luang Prabang, u prevodu doslovno ima značenje “slika Kraljevskog Bude”, je grad u severnom centralnom Laosu, koji se sastoji od 58 susednih sela, od kojih 33 čine UNESCO-ov grad, svetske baštine grada Luang Prabang. Na listu UNESCO-ve svetske baštine upisan je 1995. zbog jedinstvenog i „izvanredno“ dobro očuvanog arhitektonskog, verskog i kulturnog nasleđa i mešavine ruralnih i urbanih delova grada koji su tokom više vekova, uključujući francuske kolonijalne uticaje tokom 19. i 20. veka preživeli.

Pogrebna kraljevska kočija sa posmrtnim ostacima kralja Sisavang Vong-a.

Centar grada smešten je na četiri glavne saobraćajnice i nalazi se na poluostrvu na ušću reke Nam Khan i reke Mekong. Luang Prabang je poznat po brojnim budističkim hramovima i manastirima. Najpoznatijih od njih je Wat Xieng Thong hram koji vidite na slikama. Svakog jutra stotine monaha iz raznih manastira hoda ulicama Luang Prabang-a skupljajući milostinju. To je čuvena Parada Monaha, koju ću vam detaljno opisati i predstaviti u narednom postu. Jedna od glavnih gradskih znamenitosti je Mount Phou Si veliko strmo brdo koje je visoko 150 metara. Tu se nalazi i strmo stepenište koje vodi do hrama Vat Chom Si sa predivnim pogledom na grad i obe reke.

Figure Buda koje se nalaze u Pogrebnoj kapeli kralja u Hramu Wat Xieng Thong.

Grad je ranije bio glavni grad istoimenog kraljevstva Luang Prabang. Takođe je bilo poznato po drevnom imenu Ksieng Thong. Bila je kraljevska prestonica i sedište vlade Kraljevine Laos do preuzimanja Pathet Lao-a 1975. godine. Grad je deo okruga Luang Prabang u provinciji Luang Prabang i glavni je i administrativni centar provincije. Nalazi se oko 300 km severno od glavnog grada Vijentijan. Trenutno, ukupan broj stanovnika okruga Luang Prabang preko 400.000 stanovnika, dok u samom gradu u živi oko 56.000 stanovnika, a na zaštićenom mestu UNESCO-a živi oko 24.000 ljudi.

Hram Wat Xieng Thong u Luang Prabangu

Muang Sua bilo je staro ime Luang Prabang nakon osvajanja tajlandskog princa, Khun Lo-a 698. godine. Khun Lo je grad poklonio svom ocu, Khun Borom, koji je povezan sa laoškom legendom stvaranja sveta. Legenda koju narod sa Laosa deli sa Šanom i drugim narodima u regionu. Khun Lo osnovao je dinastiju u kojoj je petnaest vladara vladalo nezavisnim Muang Suom skoro jedan vek.

U drugoj polovini 8. veka Nan-Chao se često umešao u poslove kneževina srednje doline Mekong, što je rezultiralo okupacijom Muang Sua 709. godine. Datumi okupacije nisu poznati, ali verovatno se okupacija završila mnogo pre širenja kmerskog carstva na severu Indravarmana I (r. 877–89) i proširio se do teritorija Sipsong Panna na gornjem Mekongu.

Hram Wat Xieng Thong u Luang Prabangu

U međuvremenu, Kmersi su osnovali novu centralu u Ksai Fong-u blizini Vijentijana, a Champa se ponovo proširila u južnom Laosu, zadržavši svoje prisustvo na obalama Mekong-a do 1070. godine. Chanthaphanit, lokalni vladar Ksai Fong-a, preselio se na sever u Muang Sua i prihvaćen je mirno kao vladar nakon odlaska administratora Nan-Chao-a. Chanthaphanit i njegov sin su dugo vladali, tokom kojih je grad postao poznat pod imenom Ksieng Dong Ksieng Thong.

Dinastija se na kraju uplela u svađe više kneževina. Khun Chuang, vladar koji je proširio je svoju teritoriju kao rezultat ratnih dejstva tih kneževina i vladao od 1128. do 1170. godine. Khun Chuang, vladar jedne dinastije koja je vladala nad teritorijom i ponovo uspostavljen siamski administrativni sistem iz 7. veka.

Luang Prabang je bio poprište mnogih modernih istorijskih događaja tokom Drugog svetskog rata, a okupiralo ga je nekoliko sila tokom rata (Francuska, Tajland, Imperijalni Japan i Kina). U početku su Francuzi kontrolirali grad, ali izgubili su ga od tajlandskih snaga nakon Franko-tajlandskog rata 1940-1941. godine. U rano jutro 9. marta 1945. nacionalistička grupa proglasila je Laos još jednom nezavisnim, a Luang Prabang svojim glavnim gradom, ali 7. aprila 1945. dva bataljona japanskih trupa okupirale su grad.

Japanci su pokušali da primoraju Sisavang Vonga (kralja Luang Phrabang-a) da proglasi laotsku nezavisnost, ali 8. aprila on je jednostavno proglasio okončanje statusa Laosa kao francuskog protektorata. Kralj je tada tajno poslao princa Kindavong-a da predstavlja Laos savezničkim snagama i Sisavang Vatthana kao predstavnika Japana.

Nakon predaje Japana saveznicima, slobodne francuske snage poslate su da ponovo zauzmu Laos i uđu u Luang Prabang, a tada je kralj uverio Francuze da Laos ostaje francuski kolonijalni protektorat. U septembru su stigle kineske nacionalističke snage da prime predaju preostalih japanskih snaga.

U aprilu i maju 1946. godine Francuzi su pokušali da osvoje Laos pomoću paravojnih snaga kako bi zauzeli Vijentijan i Luang Prabang i oterali Phetsarath i ministre Lao Issara iz Laosa, u Tajland i Vijetnam. Tokom Prve Indokine ratne snage Vijet-Minha i Patheta Lao-a pokušale su da zauzmu grad nekoliko puta 1953. i 1954. godine, ali su zaustavljene pre nego što su ga francuske snage mogle sustići.

Tokom Laotskog građanskog rata 1950-ih, 60-ih i 70-ih godina, tajna američka vazduhoplovna baza nalazila se u Luang Prabang-u i bila je poprište velikih borbi. Luang Prabang je ostala kraljevska prestonica do 1975. godine, kada su komunističke snage Pathet Lao-a preuzele vlast uz podršku Severnog Vijetnama i rastvorile drevnu monarhiju.

Luang Prabang poseduje mnoge prirodne lepote i istorijske spomenike koje zaista vredi posetiti. Među prirodnim turističkim znamenitosima su Kuang Si slapovi, slapovi Tat Sae i pećine Pak Ou. Phou Si, smešten u centru grada, ima širok pogled na grad i rečne sisteme, i popularno je mesto za posmatranje zalaska sunca nad rekom Mekong. Na kraju glavne ulice Luang Prabang-a je noćna pijaca na kojoj se na štandovima prodaju majice, narukvice i drugi suveniri.

Kraljevska PalataNacionalni Muzej Hav Kham

Muzej kraljevske palate Hav Kham i hram Vat Ksieng Thong (Wat Xieng Thong) su najpoznatij istorijski lokaliteti. Svakog jutra, pri izlasku sunca, povorka monaha u procesiji ulicama prihvatajući milostinju koju nude lokalni stanovnici, događaj koji je veoma popularan kod turista. Brdski biciklizam je prilično čest, a ljudi često tokom dana biciklizam po gradu ili slapovima. Niz reku Mekong, nalazi se jedno zanimljivo mesto koje se nalazi oko 15 minuta vožnje brodom od Bana Chan-a (grnčarsko selo).

Hram koji se nalazi u sklopu kraljevskog kompleksa Hav Kham

Vodopad Kuang Si (poznat kao slapovi Tat Kuang Si) je vodopad na tri nivoa, koji se nalazi oko 30 kilometara od Luang Prabang-a. Ovi slapovi su popularno mesto turista u Luang Prabangu. Do njih se dolazi posebno naznačenom stazom koja vodi pored samih slapova. Voda se preliva u tirkizno plavi “bazen” pre nego što nastavi nizvodno.

Ulaz u prirodni rezervat gde se nalazi Kuang Si vodopad

Plaća se ulaznica, ali sve u svrhu održavanja čistoće i očuvanja prirodne sredine. Većina bazena otvorena je za kupanje (iako je bar jedan zatvoren kao sveto mesto).

U parku se nalazi i prihvatilište medveda – Tat Kuang Si. Ovde možete pronaći azijske crne medvede poznatiji kao “mesečevi” medvedi su ugrožena vrsta. Iako se veruje da kultura Istočne Azije, hiljadugodišnja praksa tradicionalne medicine pokazala se problematičnom za medveđu populaciju u ovom regionu regionu.

Tat Kuang Si – Spasilački rezervat i prihvatilište za azijske crne “Mesečeve” medvede

Laos je još uvek zemlja u razvoju, pa se do adekvatne medicinske nege se teško ili praktično nemoguće doći izvan gradova kao što su Luang Prabang ili Vijentijan. Većina ljudi u ruralnijim delovima zemlje primorana je da se oslanja (zbog nedostatka obrazovanja i lekova) na tradicionalne medicinske prakse, a mnogi potiču iz tradicionalne kineske medicine ili drevnog laoškog šamanizma.

Kuang Si slapovi

U laoškoj tradicionalnoj medicini, veruje se da medvedi sadrže određena magična svojstva, pa se smatraju nekakvom vrstom čudesne medicine. Širom zemlje ove retke i ugrožene vrste medveda hvataju lovci, prisiljeni da žive u sićušnim kavezima i daju mleko zbog svojih medicinskih svojstava. Ova vrsta medveda je takođe izvežena u Kinu, što nažalost pomaže podsticanju “industrije”.

Izuzetna prirodna oaza od koje vam zastaje dah. Savetujem vam da obavezno odvojite dovoljno vremena da uživate u prirodi i uronite u jedan od mnogobrojnih bazena na vodopadu.

Za prave avanturiste, možete da napravite jednu mini šetnju u trajanju od tri sata kroz manjinsko etničko selo i šumu pre nego što završite na samom vrhu vodopada, uživajući u veličanstvenom pogledu na slapove.

Kuang Si slapovi

Ako se odlučite da jedno popodne provedete u osvežavanju na Kuang Si vodopadu, budite sigurni da nećete pogrešiti. Spremite samo kupaći i to je to, možete da uživati u božanskim slapovima.

Kuang Si vodopad

Nakon posete ovom predivnom vodopadu, došlo je vreme da Mr.M krene dalje! Luang Prabang je danas i dalje najposećeniji grad u Laosu. 90 odsto ljudi u zemlji radi u poljoprivredi, a riža čini 80 odsto poljoprivredne proizvodnje u Laosu. Ovo je neistražena destinacija koju tek treba masovno masovno istražiti. Neke od specifičnih osobenosti koje Laos čine neobičnim su religija, kultura i tradicija koje još uvek traju. Okružen planinama, Luang Prabang se nalazi na 700 metara nadmorske visine na ušću reke Nam Khan i Mekong.

Gradski šarm starog Luang Prabang-a čini preko 2000 monaha koji žive u 33 pozlaćena budistička hrama i manastira. Ovaj grad je bog prekrasnim pejzažima, održivim programima za dostizanje boljeg života lokalne zajednice, bogatom kulturom i lokalnim vilama koje su renovirane i oživljene da posluju kao posebna vrsta “boutique” tipova hotela.

Vat Mai Suvannaphumaham ili Vat Mai (Novi Manastir) jedan je od najvećih i najlepših hramova u Luang Prabang-u. Njegov centralni položaj (ispred noćne pijace i pored Kraljevske palate) čini ga jednim od najposećenijih hramova ovog drevnog kraljevskog grada.

Ovaj hram je sagradio kralj Anourout krajem osamnaestog veka, a proširen je u 19. veku. Njegova obnova, za vreme vladavine kralja Manthatourata (1817-1836), dobio je naziv koji je danas svima poznat – “Novi manastir”.

Vat Mai Suvannaphumaham ili Vat Mai (Novi Manastir) budistički hram

Ovaj hram je veoma važan za Lao narod u Luang Prabang-u. Nakon što su Kinezi uništili grad u poslednjoj polovini 19. veka, on je služio kao hram kraljevskoj porodici, a takođe je duže vreme bio zaklonjen Phra Bang-u, koji je mistični amblem u ovoj zemlji. Bila je to i rezidencija najvišeg laoškog budističkog dostojanstvenika, Pra Sangkharat.

Vat Mai (Novi manastir) spada među najveće, najslikovitijih i najviše fotografisanih hramova u Luang Prabangu. Smešten u neposrednoj blizini popularne noćne pijace ulice Sisavangvong i pridružen je muzeju Nacionalne kraljevske palate, važan je kako za svoju versku tako i za estetsku lepotu grada.

Hram koji je osnovao kralj Anourout (Anurat, rod. 1795-1817), možda 1796/7, datira uglavnom iz 19. veka. Obnova drvene konstrukcijr verovatno je započeta 1821. ili 1822. godine za vreme vladavine kralja Manthatourata. Radovi na simu, biblioteci i drugim pratećim zgradama trajali su sve do 1890-ih godina. Brojne druge strukture su iz 20. veka. Velike su restauracije su urađene 1943 i 1962 godine, kao i u novije vreme. Drveni sim je izgrađen u tradicionalnom stilu Luang Prabang sa dodatnim motivima sa obe strane.

Vat Mai Suvannaphumaham ili Vat Mai (Novi Manastir) budistički hram

Manastir ima poseban značaj iz više razloga. Služio je kao hram kraljevskoj porodici i dugo je bio rezidencija Pra Sangkharat, najviše laotskog budističko dostojanstva (poglavara crkve).

Kao rezultat racija Kineza koji su opustošili veći deo grada 1887. godine (Vat je bio pošteđen, možda zbog svoje lepote), Vat Mai je postao skladište gradskog paladija, Prabang. 1947. godine zlatna statua preseljena je u kraljevsku palatu, danas je to Muzej kraljevske palate. Tokom Pimaja, Laotske Nove godine sredinom aprila, tokom tri dana održava se svečano pranje figure Bude i prilika da vernici odaju počast.

Nakon obilaska Vat Mai hrama morali smo da požurimo jer smo žurili na posebno krstarenje rekom Mekong. Za sve one putnike koji nemaju vremena putovati dužim krstarenjem do Tajlanda ili drugim provincijama. Najbolji način da doživite Mekong za nekoliko sati biće krstarenje gde možete da uživate na reci Mekong uz zalazak Sunca.

Krstarenje rekom Mekong

Uživajte u opuštenom i bezbrižnom provodu, uživajući u laganom vetru na licu i toplom sunčevom zraku. Dok plutate prema neprestano rastućim rekama i planinama, dok narandžasti sjaj polako bledi u pozadini reke Mekong. Ne smeta vam da uz put popijete kafu, čaj ili neko osvežavajuće piće i neke grickalice kako bi vaše mini krstarenje bilo savršeno.

Ja sam imao priliku da uz vino i laganu večeru završim svoj dan u Luang Prabangu i mislim da nisam mogao zamisliti bolji završetak jednog uzbudljivog dana u dalekom Laosu.

Sledećeg jutra sam opet započeo na brodu i krenuo sam na poludnevno krstarenje. Mr.M se uputio da poseti najneobičniji hram u pećini Pak Ou. Moram priznati da sam se veseo probudio tog jutra, sve je to bilo lepo dok nisam shvatio da prethodno veče nisam stavio aparat da se puni. Srećom uvek nosim više rezervnih baterija, pa je neka od njih napunjena.

U blizini Pak Ou (ušće reke Ou), Tham Ting (donja pećina) i Tham Theung (gornja pećina) su pećine sa pogledom na reku Mekong, 25 km severno od Luang Prabanga. To je grupa od dve pećine na zapadnoj strani reke Mekong, oko dva sata uzvodno od centra grada, bez obzira na daljinu ovo je velika turistička atrakcija i verujte mi da vredi izdvojiti 4 sata vašeg vremena za vožnju.

Pak Ou pećine sa skulpturama Bude

Pećine su poznate po svojim minijaturnim skulpturama Bude. Stotine vrlo malih i uglavnom oštećenih drvenih budističkih figura postavljeno je preko zidnih polica. Figure zauzimaju mnogo različitih položaja, uključujući meditaciju, podučavanje, mir, kišu i naslanjanje (nirvanu).

Pre nego što su pećine otkrili ljudi iz regiona i turisti, tokom Laotske Nove godine vernici su dolazili da se okupaju u pećinama u nadi da će u narednoj godini primiti blagoslov. Sada kada su pećine postale poznata turistička atrakcija i ovde se posetiocima pruža prilika da vide nešto novo i neobično.

Maca izgleda pomalo ljutito na ovoj slici, mislim da je bila više zamišljena. To sam shvatio par sekundi nakon fotografisanja jer me je dozivala i namestila se za jednu turu dobrog maženja. Srećom imao sam dovoljno vremena da se poigramo! 🙂

Postoji više agencija preko čijih svakodnevnih tura možete doći Pak Ou pećine i uveriti se u lepotu ovog neobičnog svetog mesta. Naravno cene se razlikuju, ali vama kao turisti je najbitnije da stignete od tačke A do tačke B i da se plati jeftinije i da koliko toliko bude komforno.

Do kraja dana sam uživao u lepotama reke Mekong i otišao sam ranije na spavanje jer mi je bila potrebna dodatna energija za naredni dan jer se moralo veoma rano ustati. Sledećeg jutra Mr.M je bio u obavezi da ustane u četiri sata ujutru pošto svakog dana “Parada Monaha” počinje u 5:20 bilo je potrebno spremiti hranu za monahe.

Zajedno sa osobljem hotela MyLaoHome sam spremio hranu za monahe i bio sam spreman za pokret. Više o procesiji Monaha ću vam objasniti u narednom postu koji će biti posvećen Budizmu, hramovima u Laosu, kao i samoj procesiji Monaha gde svakog dana skupljaju hranu.

Jutarnja pijaca na ulicama Luang Prabanga

Nakon Parade Monaha, tim iz Ministarstva kulture, informisanja i turizma Narodne Republike Laos zajedno sa predstavnikom MyLaoHome hotela i turoperatorske specijalizovane turističke agencije su me odveli na čuvenu jutarnju uličnu pijacu.

Ova pijaca počinje od ranih jutarnjih sati, nešto malo pre 6 časova i traje do 9, nekada i do 10 časova. Neobični mali centralni sokaci postaju ulične tezge gde možete uvek pronaći različite vrste namernica od svežeg voća i povrća do najrazličitijih vrsta mesa i ribe. Sve je sveže i Lao narod poštuje ovu tradiciju, pa su čak i turisti postali kupci.

Pored hrane i pića na ovoj pijaci možete pronaći odeću i igračke, tako da je ovde sve moguće pronaći, što bi rekao naš narod od igle do lokomotive. Moram priznati da je mene najviše impresioniralo njihov temperament i srdačnost. Sa druge strane kao ekonomista i osoba koja se godinama bavi trgovinom i marktingom mogu vam reći da su slatkorečivi i dobri trgovci, što se tiče cene nema problema. Na pijaci je bitno da se roba što pre proda dok je još sveža, tako da je dogovor uvek moguć!

Pošto sam bio zanimljiv lokalcima, oni su bili srdačni pa su me ponudili svojim specijalitetima besplatno. Mogu vam reći da im je “ulična hrana” zanimljiva i da nećete pogrešiti ako se odlučite da okusite neka malo neobičnija jela. Siguran sam da ćete brzo pronaći svog favorita!

Nakon završene posete ovoj neobičnoj pijaci, imao sam dovoljno vremena da spakujem kofer i da se spremim za svoj let kući. Sve što je lepo ima i svoj kraj, tako je i sa putovanjima. To ne treba da nas brine jer uvek je pravo vreme za novu avanturu!

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja posta iz serije postova moje avanture iz Laosa koja ne bi bila moguća bez nesebične pomoći Ministarstva Informacija, Kulture i Turizma Narodne Republike Laos, kao i avio kompanije Qatar Airways koji je omogućio da osetim duh Azije i da vam prenesem svoje utiske o ovoj neobičnoj dalekoj zemlji.

Takođe ovim putem želim da se zahvalim od srca vlasnicima i osoblju MyLaoHome hotela gde sam imao osećaj kao da sam kod svoje kuće. Pored osnovne delatnosti hotelijerstva i ugostiteljstva, MyLaoHome je i turistička agencija koja organizuje raznovrsne ture tako da možete uz njihovu pomoć da istražite Luang Prabang i okolinu. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Ovaj put avio kompanija Qatar Airways je prepoznala kvalitet mog rada i poželeli su da budu deo ovog neverovatnog projekta. Čast mi je da imam priliku da sarađujem sa kompanijama koje čine sam vrh u industriji turizma i želeo bih da im se zahvalim na ovoj neverovatnoj avanturi i što su mi omogućili da na jedan sasvim drugačiji način osetim lepote daleke Azije.

Kako se vama dopala ova moja priča o Luang Prabangu? Da li ste imali priliku do sada da posetite Laos? Vidimo se opet za par dana na istom mestu, očekuje vas novi post gde nastavljamo našu priču o Laosu i podeliću sa vama neka moja nova saznanja o Budizmu. Pokazaću vam još jednom neke od budističkih hramova u Laosu koji su na mene ostavili utisak i napisati nešto više o čuvenoj tradiciji u Laosu – Parada Monaha.

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav iz dalekog Luang Prabang-a,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Ministarstva Kulture, Informisanja i Turizma Narodne Republike Laos i avio kompanije Qatar Airways. Ova avantura ne bi bila moguća bez MyLaoHome hotela i njihovog osoblja koje mi je ulepšalo moj boravak i učinili sve da bih se osetio kao kod svoje kuće.

SHARE THIS POST

Pisma iz Laosa: Luang Prabang, bajka o 1000 slonova!

Dragi moji pustolovi srećna vam nova 2020. godina! Želim vam puno zdravlja, sreće, ljubavi i naravno dosta novih avantura za pamćenje! Život je jedan album koji mi sami ispunjavamo slikama koje se obeležile naše postojanje. Danas sam srećan jer je ovo moj prvi post u Novoj godini i nastavljamo našu avanturu u Laosu, najmanjoj zemlju u Jugoistočnoj Aziji.

U prethodnim postovima na blogu imali ste prilike da upoznate glavni grad Laosa – Vijentijan (LINK POSTA) i da saznate nešto više o najvećem budističkom verskom prazniku That Luang (LINK POSTA).

Danas vas vodim u Luang Prabang za koji mnogi kažu da je “zemlja 1000 slonova”. To je grad koji se nalazi na planinskom severu Laosa koji je ujedno i glavni grad istoimene provincije Luang Prabang.

Ako planirate da posetite Luang Prabang, najbolje je da koristite avio prevoz i u tom slučaju očekuje vas jedna kraći let od nepunih sat vremena. Ovo putovanje je bilo neverovatno i uzbudljivo, a to ne bi bilo moguće bez Ministarstva kulture, informisanja i turizma Narodne Republike Laos kojom se i ovom prilikom zahvaljujem na pozivu.

Pošto sam ja veliki ljubitelj životinja, oduvek sam imao želju da dodirnem slona i da ga vidim uživo u njegovom prirodnom staništu. Tu moju želju sam rekao timu iz Ministarstva kulture, informisanja i turizma N.R. Laos i oni su se maksimalno potrudili da mi ispune želju i zbog toga sam im stvarno zahvalan jer su ispunili jednu veliku želju detetu koje je zarobljeno u telu odraslog čoveka!

Nakon kratke vožnje došli smo u Chateau Orientale mali porodični hotel-resort koji ima sopstveni mali raj – “prihvatilište” u kojem trenutno žive dva slona. To ja nisam znao do samog polaska u popodnevnu turu jer su mi rekli da idem da posetim lokalne vodopade. Ništa, ja sam se spremio i sa nama je krenula jedna živa legenda turizma – gospodin Klaus Gengenbach, čovek koji je povezao Bliski Istok sa Nemačkom pre 40 godina kada je uveo prve letove za Dubai.

Ja sam čuo za njegov rad u Nemačkoj pošto sam sarađivao sa mnogim lokalnim turističkim organizacijama pa je njegovo ime bilo istaknuto u njihovim brošurama, ali nisam imao priliku da ga lično upoznam.

Moram biti iskren pa u početku nisam znao sa kim imam čast da razgovaram jer sam bio pomalo umoran pa je moja oštrina i zapažanje za detalje i činjenice otišla na spavanje… Jedino što sam primetio da osoba iz Ministarstva u razgovoru sa gospodinim Gengenbach-om spominje neku čudnu reč više puta – Sang (što na Lao jeziku znači slon).

Ja sam u prvi mah mislio da je to ime jednog od lokalnih izvora, sve do momenta kada nam se nije pridružio jedan mlađi momak koji se predstavio kao lokalni vodič koji je sa sobom imao neku neobičnu zvizdaljku.

Odjednom smo zastali na jednom polju i “lokalni vodič” je počeo da doziva nekoga, pošto to nije uspelo on je iskoristio svoju zvizdaljku. Nije prošlo ni minut, čuo sam meni poznat zvuk. Predstavnik iz ministarstva je primetio da sam postao neverovatno uzbuđen i samo je rekao: “Sada će doći Sang!”.

Tada sam konačno ukapirao značenje reči Sang! Slonovi koji žive u ovom parku u sklopu Chateau Orientale resorta su spašeni i udomljeni. O njima brinu dva trenera i ovi slonovi se ne koriste za prevoz turista. Oni su zaštićeni i možete da uživate sa njima, da ih kupate, hranite i mazite, nakon toga oni se vraćaju u svoj raj, što je i jedino prihvatljivo rešenje.

Slonovi su zaista plemenite i veoma inteligentne i osećajne životinje koje ljudi nažalost istrebljuju zbog slonovače (kljova) i koriste za u zatočeništvu kao predmet za zabavu, što uopšte nije pohvalno.

Slonovi su najveći kopneni sisari na svetu. Pri samom rođenjenju, mladunče može biti težine i do 100 kg. Period trudnoće kod ženke slona traje između 20 i 22 meseca, što je ujedno i najduži period trudoće kod svih sisara na planeti. Slonovi mogu živeti i više od 70 godina.

Danas na svetu žive još samo tri vrste surlaša:

  • Afrički slon (Loxodonta africana)
  • Afrički šumski slon (Loxodonta cyclotis)
  • Azijski slon (Elephas maximus)

Sigurno se pitate zašto su ovi treneri tu? Njihova uloga je da pomognu slonu da se adaptira na svoju novu životnu sredinu i da im pomognu da žive u skladu sa njihovom prirodom. Zbog prethodnog iskustva ovog para, oni su naviknuti na život sa ljudima i oni nisu u mogućnosti da žive sa svojim čoporom u prirodi i postoji velika mogućnost odbijanja od strane čopora zato je bilo potrebno pronaći idealno rešenje.

Tokom boravka u ovom nesvakidašnjem prihvatilištu za slonove imao sam prilike da naučim neke nove činjenice o ovim izuzetnim bićima. Po prirodi oni su jako svojeglavi, mogu biti opasni po čoveka, ali i u divljni nikada ne napadaju prvi čoveka isključivo samoodbrana.

Kada se jedinka rodi ili nađe u zatočeništvu oni vremenom izgube taj svoj zov divljine i neke jedinke nikada neće biti u mogućnosti da se vrate u divljinu, posebno ako su odgajene u zatočeništvu jer one nisu imale adekvatan model koji bi im bio uzor za život u divljini.

Pošto su zavisni od dobre volje čoveka, zbog toga su na mnogim mestima u svetu otvorena “sirotišta” za slonove koja su njihova jedina nada da prežive. U ovom prihvatilištu, malom raju koji se nalazi u sklopu Chateau Oriental resorta, treneri se svaki dan trude da omoguće ovom paru slonova da lepo i lagodno žive.

Da li ste se možda nekad zapitali koliko ovaj sisar može dnevno da pojede? Slonovi jedu oko 150 kg trave, grančica, kore drveća, korenja i voća NA DAN. Kako bi pojeo toliku količinu hrane on mora provesti tri četvrtine svog vremena hraneći se. E sad zamislite da živite u mestu gde nema svakodnevno voća u izobilju, to znači da neko mora da priskoči u pomoć.

Pošto je potrebno održati ovaj par vitalnim resort se trudi da obezbedi svakodnevno 70 do 100 kg voća uz pomoć lokalnih farmera koji po izuzetno niskim cenama i donacijama hrane pomažu ovom resortu da ovaj par opstane. To je zaista lepo sa njihove strane, a još pohvalnija stvar je što se cela lokalna zajednica trudi da održi ovaj mali raj prikupljanjem donacija za svakodnevni život i ako je nekad potrebno lečenje ovih ljupkih stvorenja.

Mužijak je bio otvoreniji za komunikaciju, dok je ženki bilo potrebno malo vremena da se odobrovolji i da se druži sa nama. Oni su izuzetno brižan par i svako od njih ima tešku priču i oni su se tek upoznali u ovom prihvatilištu i zavoleli. Ženka je ta koja vodi glavnu reč, ona ume da napadne mužijaka i da ode, ali posle nekoliko minuta ga traži po parku.

Jednom prilikom kada su se posvađali oni su premestili mužijaka u okolno selo na dva dana, ženka je kao sumanuta tražila mužijaka da je na kraju došla do samog hotela da pokaže zabrinutost za svog partnera i čekala bukvalno 24 sata kao jedna vrsta tihog protesta da joj vrate mužijaka. Vlasnici i ljudi koji rade u resortu nisu mogli da poveruju kako je ženka reagovala kada je ugledala mužijaka i oterala ga nazad preko reke u njihov dom. Zna se ko vodi reč u kući!

Proveo sam sa ovim životinja najlepših 3 sata i vreme nam je tako proletelo u zabavi jer su njih dvoje baš bili raspoloženi za druženje. Neko je morao malo i da odmori! Naravno, ovo je šala, istina je da je ženka želela da se osuši jer je bila izuzetno ljuta na mužijaka koji je izgleda preterao sa osvežavanjem u reci.

Kada ne želiš da daš sve banane odjednom dobiješ i ćušku po glavi što se može slikovito prikazati na slici iznad. Slonovi su fascinantne životinje i veoma inteligentne baš kao i ljudi imaju svoje vrline i mane, pa čak i one trenutke kada im bubice ne daju mira pa moraju da svoje isteraju do kraja.

Meni je drago što sam imao prilike da upoznam ljude kao što su vlasnici resorta Chateau Orientale, njihovi zaposleni i ljudi koji im pomažu da nesmetano vode hotel.

Pošto smo se nekako oprostili sa slonovima, sad je došlo vreme da stvarno vidim neke lokalne vodopade. U Laosu je priroda božanstvena i za mene je ovo bilo jedno sasvim novo iskustvo.

Uz pomoć Chateau Orientale resort-hotela koji pored usluge smeštaja, kao turoperator uspešno organizuje i mnogobrojne poludnevne i celodnevne ture u kojima možete otkriti čare Luang Prabang oblasti i uživati u lepoti prirode.

Oni su uspeli na jedan neobičan i jedinstven način da mi dokažu da je njih moto istinit, a to je: “Vreme (ovde) ne postoji!”. Zaista u Luang Prabang-u imate osećaj kao da je vreme stalo i sve je posvećeno prirodi. Čovek je tu kao nemi posmatrač koji je došao da uživa u lepoti i da uz pomoć modernih tehnologija to zabeleži i podeli sa svojom porodicom, prijateljima i ostatkom sveta, naravno ako koristi društvene mreže.

Tokom moje poludnevne ture ja sam imao priliku da osetim mir i spokoj pored Tad Sae vodopada koji su smešteni duž pritoka reke Nam Khan u provinciji Luang Prabang. Oni se nalaze oko 18 kilometara jugoistočno od Luang Prabang-a i oko 2 kilometra od sela Bak En.

Dan je bio ispunjen i bilo je vreme da se Mr.M vrati u hotel da malo odmori i sumira svoje utiske. Moram priznati da mi je taj dan bio najuzbudljiviji dan u 2019. godini jer sam imao priliku da ispunim svoj dečački san. Nekom to možda izgleda smešno i detinjasto, ali kada se ispuni neki vaš dečački san imate utisak kao da je ceo svet vaš!

Iskoristio sam svoje poslednje atome snage da se malo sredim i uljudim, pokušao sam da zaspim, ali mi nije išlo pa sam rešio da je bolje da sredim slike. Ja sam od onih ljudi koji smatraju da što pre počneš da radiš pre ćeš završiti pa ćeš posle imati više vremena za odmor i zabavu.

Sledeće jutro sam se probudio iz neobične zvuke “svađe” papagaja koji su bili u resortu glavne maskote. Izgleda da je neko više pojeo manga i papaje nego što mu je sledovalo, bila je to zanimljiva svađa…

Kao i svako jutro, moraš da ustaneš i da se središ, ali ovaj pogled se definitivno razlikuje od onog koji imam priliku da gledam u Beogradu i Berlinu… Nema visokih stambenih zgrada i poslovnih nebodera, već samo čista priroda i miris vode.

Pre doručka sam rešio da obiđem resort i sa vama da podelim kako izgleda jedan daleki raj na zemlji koji se nalazi negde u Jugoistočnoj Aziji. Mislim da ćete posle ovih slika poželeti da dođete u Luang Prabang i da osetite prirodu netaknute prirode u Aziji i da posetite slonove.

Dobrodošli u Chateau Orientale, prirodni hram u kojem se možete odmoriti i opustiti sva vaša čula. U slikovitom okruženju pored izuzetne lokacije na obali reke, možete uživati u ovao drevnoj orijentalnoj oazi u samom srcu laoške džungle.

Krenite na put naših predaka ka srednjem i dalekom Istoku uživajući u jedinstvenom iskustvu. Dozvolite svojim čulima da se pretoče u užitke koju čine atmosferu ovo tropskog raja posebnim. Chateau Orientale je mesto gde vreme ne postoji…

Chateau Orientale je mini hotel-resort sa samo 4 smeštajne jedinice i tu činjenicu koriste da bi pružili što bolju i personalizovanu uslugu, kako bi svaki boravak u ovom neobičnom raju učinio nezaboravnim iskustvom koje ćete pamtiti do kraja svog života.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja prvog posta iz serije postova moje avanture iz Laosa koja ne bi bila moguća bez nesebične pomoći Ministarstva Informacija, Kulture i Turizma Narodne Republike Laos, kao i avio kompanije Qatar Airways koji je omogućio da osetim duh Azije i da vam prenesem svoje utiske o ovoj neobičnoj dalekoj zemlji.

Takođe ovim putem želim da se zahvalim od srca vlasnicima i osoblju Chateau Orientale porodičnog mini resort-hotela gde sam imao osećaj kao da sam kod svoje kuće. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o “zemlji 1000 slonova” poznatija pod imenom Luang Prabang? Da li ste imali priliku do sada da posetite Laos? Vidimo se opet za par dana na istom mestu, očekuje vas novi post gde nastavljamo našu priču o Laosu i istražujemo Luang Prabang i način života u ovom delu Laosa.

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav iz dalekog Luang Prabang-a,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Ministarstva Kulture, Informisanja i Turizma Narodne Republike Laos i avio kompanije Qatar Airways. Ova avantura ne bi bila moguća bez Chateau Orientale mini resort-hotela i njihovog osoblja koje mi je ulepšalo moj boravak i učinili sve da bih se osetio kao kod svoje kuće.

SHARE THIS POST

Pisma iz Laosa: That Luang, praznik za oči i lek za dušu…

Dragi moji pustolovi kako ste mi danas? Došli smo i do kraja Decembra, brojimo dane do čuvene Novogodišnje noći s nadom da će nam nova godina doneti dosta lepih stvari i trenutaka za pamćenje. Iskoristio bih ovu priliku da svi mojim čitaocima, hrišćanskim vernicima koji poštuju novi Gregorijanski kalendar čestitam najveći i najradosniji praznik Božić i nadam se da će današnji dan – Badnji dan proslaviti sa svojim porodicama.

Božić je praznik koji nas uči posebni vrednostima, gde je duhovno unapređenje i da se na prvo mesto stavi čovek, a ne stvari. Praznici nas uče da je ovo idealno vreme za praštanje, početak nekih novih lepih stvari i da se okupimo i pomognemo jedni drugima.

Pošto su Božićni i Novogodišnji praznici vreme darivanja, ja sam odlučio da vam poklonim – znanje. Izreka „znanje je moć“ je toliko puta izrečena i ponovljena da ponekad tačno možemo predvideti u kojim će situacijama ljudi iskoristiti. Čovek uči dok je živ, čovek koliko zna, toliko i vredi ipak smo mi društveno-socijalna bića koja su radoznala i svako od nas ima volju i želju da proširi svoja znanja u određenim oblastima.

U mom prethodnom postu imali ste prilike da se upoznate sa prestonicom najmanje države u Jugoistočnoj Aziji, Narodne Republike Laos – Vijentijanom. Upoznali smo se sa kulturom i običajima, ali i usput saznali razlog moje posete ovoj dalekoj i neobičnoj zemlji. Pre nego što počnem sa današnjim postom želeo bih da se zahvalim Ministarstvu za Kulturu, Informisanje i Turizam Narodne Republike Laos i avio kompaniji Qatar Airways na ovom izuzetnom iskustvu.

Prošli put smo započeli priču o “Velikoj Stupi” i “Boun That Luang” Festivalu. Boun Pha That Luang je najznačajniji verski događaj u Vijentijanu, kao i u celoj Narodnoj Republici Laos. Održava se tri do sedam dana tokom punog meseca svakog 12. lunarnog meseca (novembar, ali ponekad je to i kraj oktobra).

Festival započinje raznobojnom povorkom vernika uz voštane sveće i “kupa” od cveća (Phasat Pheung), koja otvara festival veče pre zvaničnog početka u Vat Simeuang (Wat Si Muang) budističkom hramu. Povorka se nastavlja narednog popodneva od Vat Simeuang hrama do Pha That Luang (Velike Stupe). Ljudi nose cveće, sveće, tamjan i voštane dvorce ukrašene cvećem i novčanicama.

„Voštani zamkovi“ nisu zaista zamkovi, već visoka ukrašeno žuto „drveće“, sa voštanim laticama, dodatno ukrašene zlatnim papirima i novčanicama.

Ljudi se tokom trajanja ovog verskog događaja trude da nose najbolju odeću koju imaju za ovu povorku, a tu je i poznata parada muškaraca i žena obučenih u različite Lao nošnju sa raznobojnim etno motivima, koji plešu i sviraju tradicionalnu muziku i pesme dok se približavaju Velikoj Stupi.

“Dvorci od voska” predstavljaju sastavni deo načina života Lao naroda već dugi niz godina, a donošenje jednog od njih u Veliku Stupu tokom That Luang festivala, duhovno može doprineti popravljanju stanja duha i tela.

Kao što sam napomenuo u prethodnom postu tokom That Luang Festivala monasi i vernici iz celog Laosa okupljaju se da proslave ovaj praznik sa trodnevnom verskom ceremonijom, praćenom celonedeljnim svečanostima, kako tokom dana, tako i tokom noći.

Svakog jutra (posebno poslednjeg dana festivala, kada su i nastale ove fotografije koje vidite u ovom postu) velika masa ljudi se okuplja u zoru ipsred That Luang – “Velike Stupe” da daju milostinju stotinama monaha koji dolaze ovde iz cele zemlje i da se odaju počast Velikoj Stupi. Popodne je rezervisano za okupljanje na esplanadi za tradicionalnu igru Ti Khee-a, koja se igra loptom i dugačkim zakrivljenim štapom, podsećajući na igru hokeja.

Kako se Festival bliži periodu punog meseca, tako će se ljudi iz celog Laosa okupiti oko That Luang stupe na poslednjoj povorci sveća. To je zaista neverovatan događaj, slike povorke ćete videti malo kasnije u ovom postu.

Mnogi pripadnici Lao naroda koji inače žive u inostranstvu vraćaju se da posete svoje porodice u Laosu tokom perioda festivala That Luang. Takođe bih preporučio svima koji planiraju da posete zemlju da dođu u ovo doba godine. Za one koje zanima laoška kultura, dobra je prilika da upoznaju njihovu kulturu posmatrajući verske obrede i sprovođenje nekih običaja. Vreme je takođe lepo i toplo, a Vijentijan je u ovo vreme živahniji.

Ovaj praznik svake godine okuplja sve generacije od onih najmlađih kojima je sve interesantno da pipnu, malo starijih tinejdžera koji su došli sa svojim prijateljima, do onih zrelijih generacija koji već godinama unazad sa velikom radošću u srcu dočekuju ovaj veliki budistički praznik.

Tokom ovog celog puta meni je samo na umu bila vremenska razlika od +6 časova i stalno sam razmišljao šta rade moji. Konkretno ovog poslednjeg dana festivala sam razmišljao: “svaka čast ovim ljudima kada mogu da ustanu u tri, četiri sata ujutru i da se paradno spreme za praznik!”. Vi ne možete da shvatite njihovu posvećenost, predanost i požrtvovanost kada je u pitanju That Luang praznik. Tih 7 dana se faktički i ne spava jer praznik traje program je koncipiran na osnovu 24/7 sistema.

Tokom rituala davanja milostinje unutar hrama i na izlazu, svi mirno sede na prostirkama za zemlji i slušaju molitve. Neki ljudi sipaju vodu na zemlju i traže od Ngama Thorani (ženske boginje Zemlje) da kaže duhovima svojih rođaka da dođu i prime njihove poklone, dok drugi puštaju ptice iz kaveza da bi dobili “veće zasluge”. Svi pokušavaju da uđu u Veliku Stupu kada je formalni deo ceremonije završen kako bi monasima poklonili milostinju, zapalili sveće i tamjan i mole se za sreću.

Poslednji dan je rezervisan za tradicionalni izlet, kada ljudi jedu kuvanu piletinu, pirinač i rezance u krugu prijatelja i porodice.

Ja sam uspeo uz malu pomoć tima iz Ministarstva Kulture, informisanja i turizma da uđem u Veliku Stupu malo pre ostalih da bih mogao da vam prikažem neke običaje koji lokalno stanovništvo praktikuje tokom That Luang festivala. Usput sam i ja učestvovao u davanju priloga i poklona.

Kada uđete u Veliku Stupu, tu možete pronaći monahe višeg reda kojima možete dati svoje poklone i priloge. Ako se pitate da li postoji neki redosled davanja i ko ima prednost od monaha u uzimanju poklona i priloga to ne postoji, sve je individualno i zavisi od dobre volje lokalnog stanovništva.

Možda malu prednost imaju mladi monasi, učenici, početnici koji su veoma simpatični i zbog svoje odluke da tako mladi stupe u monaške redove hrama ubrajaju simpatije ljudi. Postoji pravilo da najmlađi članovi hrama moraju navršiti devet godina života da bi imali pravo da krenu u budističku školu i da postanu Budini monasi.

Pošto je jako teško ući u Veliku Stupu u ranim jutarnjim časovima, oni odabrani koji uspeju da uđu osećaju veliki ponos i trude se da na miru ispoštuju običaje koje im religija nalaže. Jedan od običaja je šetnja koja se sastoji od 3 kruga za sreću i zdravlje. Pošto sam imao priliku da sedim u dvorištu velike stupe do popodnevnih časova imao sam utisak da viđam sve iste ljude, međutim oni se smenjuju i dolaze novi koji žele da naprave svojih tri kruga za bolje sutra.

Pošto sam visok skoro dva metra nije me teško bilo uočiti sa ovom crvenom jaknom, pa su mi mnogi ljudi prilazili sa molbom da se slikamo. Na kraju sam samo čučnuo i ljudi su sa radošću dolazili da se slikaju sa mnom.

Lao narod, bez obzira na godine su veliki ljubitelji društvenih mreža, pa kada su čuli da sam bloger koji je došao iz Evrope da promoviše Laos vest se brzo pročula pa je bilo dosta ljudi koji su želeli da se slikaju sa mnom. To mi je bilo vrlo simpatično i neobično pa sam se potrudio da skoro svim zainteresovanim ljudima izađem u susret i izdvojim vremena za slikanje.

Došlo je vreme za ručak i mali predah, pa smo rešili da odemo do restorana i nakon toga da se ja malo odmorim. Posle par sati smo se ponovo vratili do Velike Stupe kako bismo prisustvovali svečanoj ceremoniji zatvaranja That Luang Festivala uz povorku monaha i ritualom sa svećama.

Sama ceremonija zatvaranja That Luang festivala ima svečani ton. Lokalno stanovništvo nosi specijalne bukete sa cvećem i svećama sa kojima ulaze u “povorku svetlosti”. Povorku predvodi red monaha i oni obilaze nekoliko krugova oko Velike Stupe. Naravno, poslednji dan postoji i prateći muzički program i posebne igre koje su organizovane u sklopu festivala.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja prvog posta iz serije postova moje avanture iz Laosa koja ne bi bila moguća bez nesebične pomoći Ministarstva Informacija, Kulture i Turizma Narodne Republike Laos, kao i avio kompanije Qatar Airways koji je omogućio da osetim duh Azije i da vam prenesem svoje utiske o ovoj neobičnoj dalekoj zemlji. Takođe ovim putem želim da se zahvalim Crown Plaza Vientiane i Landmark Mekong Riverside hotelima  gde sam imao osećaj kao da sam kod svoje kuće. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o najvećem budističkom prazniku That Luang? Da li ste imali priliku do sada da posetite Laos? Vidimo se opet za par dana na istom mestu, očekuje vas novi post gde nastavljamo našu priču o Laosu i dokazujemo mit zašto ljudi Laos nazivaju “zemljom 1000 slonova”.

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav iz dalekog Vijentijana,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Ministarstva Kulture, Informisanja i Turizma Narodne Republike Laos i avio kompanije Qatar Airways. Ova avantura ne bi bila moguća bez Crown Plaza Vientiane i Landmark Mekong Riverside hotela i njihovog osoblja koje mi je ulepšalo moj boravak i učinili sve da bih se osetio kao kod svoje kuće. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.

SHARE THIS POST

Pisma iz Laosa: Vijentijan, izgubljeno blago na obalama reke Mekong…

Dragi moji pustolovi, kako ste mi danas? Ne znam da li je i vas iznenadilo ovo neobično “prolećno” vreme u sred Decembra meseca. Nadam se da će se klimatski uslovi uravnotežiti jer mislim da ovo nije prirodno. Možda prija našem organizmu, ali ovakve promene mogu samo značiti da dolazi do ubrzanog procesa globalnog zagrevanja, a to nije dobar znak.

Ja bih da mi pređemo na temu mog današnjeg posta i da vam konačno i zvanično “pošaljem” i moje prvo pismo iz Laosa! Pre par meseci kada sam dobio poziv da posetim ovu najmanju zemlju u Jugoistočnoj Aziji bio sam oduševljen činjenicom da ću upoznati jednu sasvim drugačiju kulturu i religiju koja nama iz Evrope nije tako bliska – Budizam. Tim iz odeljenja za marketing promociju Ministarstva kulture, informisanja i turizma Narodne Republike Laos me je pozvao da posetim njihovu zemlju i da osetim čari i lepota dalekog Istoka.

Tokom naše konverzacije sam saznao da sam ja prvi bloger u svetu koji će imati priliku da u saradnji sa Ministarstvom i njihovim lokalnim partnerima posetim Narodnu Republiku Laos. Naravno, nakog nekog vremena u ovaj projekat se uključila i svetska avio kompanija Qatar Airways koji su omogućili da mali Marko pođe put Istoka. Iskoritio bih ovu priliku da se zahvalim svima koji su učestvovali u realizaciji ovog projekta: Ministarstvu Turizma Narodne Republike Laos, avio kompaniji Qatar Airways, kao i ostalim lokalnim partnerima koje ću spomenuti u narednim postovima.

Cilj ovog putovanja je upoznavanje Narodne Republike Laos kroz prizme kulture i religije. Laos je socijalistička država i jedina zemlja na jugoistoku Azije koja nema izlaz na okean. Smešten u srcu Indokineskog poluostrva i graniči s Mijanmarom (Burmom) i Kinom na severozapadu, Vijetnamom na istoku, Kambodžom na jugoistoku i Tajlandom sa zapadne i jugozapadne strane.

Vijentijan je glavni i najveći grad Laosa, na obali reke Mekong blizu granice s Tajlandom. Vijentijan je postao prestonica 1573. godine zbog straha od burmske invazije, ali je kasnije opljačkan i potpuno srušen 1827. godine od strane Sijamke (Tajlanda). Vijentijan je bio administrativni glavni grad tokom francuske kolonijalne vladavine, a zbog ekonomskog rasta u novije vreme, sada je ekonomsko središte Laosa. Grad je ima nešto manje od milion stanovnika.

Vijentijan je poznat kao dom najznačajnijeg nacionalnog spomenika u Laosu: That Luang, koji je poznati simbol Laosa i ikona budizma. Ovde se mogu pronaći i drugi značajni budistički hramovi, kao što je Haw Phra Kaew, u kojem je ranije bio smešten Smaragdni Buda.

Ime grada potiče od Pali, liturgijskog jezika Teravada budizma. Iako je izvorno značenje imena grada „grad sandalovine“ (sandalovina -moćno drevno drvo), kako pokazuju drevni natpisi iz Laosa (pisani piktogramski, za razliku od modernog Lao jezika, koji je napisan fonetski), u savremenom Lao jeziku, značenje imena grada Vijentijan je dvosmisleno. Mnogi, ako ne i većina ljudi iz Laosa, tvrde da naziv grada znači “grad meseca”, dok mnogi takođe tačno tvrde da naziv grada znači “grad sandalovine”, jer su reči napisane slično i izgovara se identično kao u modernom Lao jeziku.

Većina akademskih i istorijskih izvora iz Laosa zapravo podržavaju ovu tvrdnju, pojačanu gradskim tajlandskim i kmerskim imenima, a oba zadržavaju etimološki pravopis, što ukazuje na postojanost tačnog značenja „grada sandalovine“.

Na slici iznad imate priliku da vidite najveću svetinju u budističkom svetu –Pha That Luang („Velika Stupa“) je velika budistička stupa obložena pravim zlatom i nalazi se u samom srcu grada. Od njenog nastanka, pretpostavlja se da je nastala u 3. veku, stupa je pretrpela nekoliko bitnih rekonstrukcija, najvećim delom tridesetih godina prošlog veka, zbog stranih invazija kolinijalnih sila na ovom području. That Luang se smatra najvažnijim nacionalnim spomenikom u Laosu i nacionalnim simbolom.

Arhitektura ove svetkovine utiče na laošku kulturu i identitet i tako je postala simbol laoškog nacionalizma. Stupa se danas sastoji od tri nivoa, od kojih svaki prikazuje deo budističke doktrine. Prvi nivo je 67 metara sa 226 stopa (68 metara); drugi je 47 metara dužine 157 stopa; a treći nivo iznosi 98 stopa (29 metara) duž svake strane. Od nivoa zemlje do vrha, Pha That Luang je visok 44 metra. Samo je vrh stupe prekriven pravim zlatom, ostatak stupe obojen je zlatnom bojom. Područje oko Pha That Luang sada je zvanično zatvoreno da bi se sprečio saobraćaj.

Koji je osnovni razlog moje posete Laosu? Na poziv Ministarstva kulture, informisanja i Turizma Narodne Republike Laos došao sam da prisustvujem proslavi najvećeg budističkog praznika – “Boun That Luang” najvećeg verskog praznika koji se održava u Vijentijanu u trajanju od tri tokom perioda punog meseca, svakog 12. lunarnog meseca – Novembar.

Monasi i vernici iz celog Laosa okupljaju se da proslave ovaj praznik sa trodnevnom verskom ceremonijom, praćenom celonedeljnim svečanostima, kako tokom dana, tako i tokom noći. Povorka vernika počinje u Vat Si Muang u centru grada i nastavlja se kod stupe That Luang kako bi monasima prinosili svoje poklone (“ponude”) kako bi sakupili dovoljno zasluga za ponovno rođenje i bolji život.

Verski deo ovog praznika podrazumeva da vernici, noseći tamjan i sveće kao prilog, kruže oko That Luang stupe tri puta u čast Bude. Folk i ostale popularne muzičke trupe i dramske predstave doprinose značaju ovog festivala.

U narednom postu ću vam detaljnije objasniti neke od običaja koje Lao narod poštuje tokom ovog praznika. Izuzetno je zanimljivo i potpuno drugačije nego što mi to na Balkanu i Evropi radimo. To je jedan od osnovnih razloga zašto obožavam moj posao. Uvek sam u prilici da upoznam neke nove i neobične kulture i na taj način imam priliku da proširim svoje znanja o određenim kulturama i religijama.

Mentalitet Lao naroda je dosta sličan našem, izuzetno su gostoljubivi i prema gostu se ponašaju kao prema članu svoje porodice. Njihova kultura je drugačije, kao i način oblačenja. Na slici iznad imate priliku da vidite kako izgleda jedna mlada devojka koja sa svojim suprugom ide na proslavu That Luang festivala.

Izuzetno su brižni i voljni su da pomognu turistima. Meni je ispala mala količina novca u silnoj gužvi i jedno dete je trčalo za mnom par metara da mi donese novac.

Tokom moje posete Vijentijanu išao sam na That Luang festival u više navrata u različita doba dana tako da sam imao kompletan uvid u način održavanja kulturnog programa za vreme festivala. Naravno, za vreme mojih pauza za odmor uživao sam u pogledu sa terase moje hotelske sobe koja je imala izuzetan pogled na reku Mekong.

Naravno tim iz Ministarstva Turizma se potrudio da mi organizuje razgledanje njihovih najpoznatijih budističkih hramova, što ćete imati prilike da vidite na slikama koje slede. Da li možete da zamislite koliko budističkih hramova može da ima jedna od najmanjih zemalja u Jugoistočnoj Aziji, kao što je to Laos? Imajte u vidu da ova zemlja ima nešto manje od 4 miliona stanovnika…

U Laosu postoji više stotina hramova koji odaju počast Budi i monasima i monahinjama. Ova sjajna mesta su dovoljan razlog da dođete i posetite Laos. U šali kažu da su jedina zemlja na svetu koja imaju toliko hramova, da svaki dan u godini mogu da posvete nekom od mnogobrojnih hramova.

Jedan od najpoznatijih budističkih hramova u Vijentijanu je Wat Si Saket. Hram je izgrađen 1818. godine po nalogu kralja Anouvong-a (Sethathirath V.) Si je izveden iz sanskrtske titule časti Šri, prefiksirane na ime Wat Saket u Bangkoku, a preimenovao ga je savremenik Anouvong-a, kralj Rama I.

Wat Si Saket je izgrađen u siamskom stilu budističke arhitekture, sa okolnom terasom i ukrašenim petokrojnim krovom, umesto u klasičnom laoškom stilu. To je možda i ostalo na sigurnom, budući da su Siamske vojske koje su opustošile Vijentijan nakon pobune Anouvonga 1827. godine, taj objekat koristile kao svoje sedište i smeštaj.

Smatra se da je ovaj hram najstariji hram koji i dalje postoji u Vijentijanu. Francuska kolonijalna vlada obnovila je Wat Si Saket 1924. godine i ponovo 1930. godine. Wat Si Saket hram sadrži zid klaustra sa više od 2.000 keramičkih, srebrnih, zlatnih i drvenih Budinih slika. U sklopu ovog kompleksa se nalazi i muzej.

U ovom hramu ima preko 10 000 skulptura Bude različitih veličina i stilova. Hram takođe ima divnu arhitekturu i raspored, sa istorijom koja potiče iz 1818. godine. Većina tih statua su napravljene između 16. i 18. veka. Takođe možete pronaći drveno korito u obliku zmije koje se koristi tokom proslave Laoške Nove godine (možete videti na slici iznad).

Ako se odlučite kojim slučajem da posetite hram tokom ranih jutarnjih časova, sigurno ćete naići na mnoge lokalne meštane koji se mole, daju svoj prilog (“ponudu” za zaslugu) i nude monasima hranu. O tome ću vam nešto detaljnije pisati u narednim postovima koje sam vam pripremio.

Mene je oduševila arhitektura ovog hrama, prvenstveno zato što sam po prvi put došao u kontakt sa kulturom dalekog Istoka i to je nešto sasvim drugačije od gledanja neke emisije. Ovo putovanje mi je omogućilo da saznam nešto novo o Budizmu kao jednoj od najvećih svetskih religija i da osetim kako izgleda živeti u Laosu.

Nedaleko od ovog hrama, nalazi se još jedan budistički hram Haw Phra Kaew. Hram je sagrađen 1565. godine za potrebe čuvanja Smaragdnog Bude, ovaj hram je više puta obnavljan. Haw Phra Kaew hram sagrađen je 1565–1566. godine, po nalogu kralja Setthathirath-a, nakon što je prestonicu preselio iz Luang Prabang-a u Vijentijan. Hram je izgrađen na temeljima kraljevske palate kako bi se smestila figura Smaragdnog Bude, koju je Setthathirath doneo iz Čijang Maja, tada glavnog grada Lanne, u Luang Prabang.

Hram je korišten kao Setthathirathovo lično mesto bogosluženja, i zbog toga u ovom hramu nije bilo rezidencijalnih monaha za razliku od drugih hramova u Laosu. Smaragdni Buda ostao je u hramu više od 200 godina, ali 1779. godine Vijentijan je osvojen od strane siamskog generala Chao Phraia Chakri (koji je osnovao trenutnu Tajlandsku dinastiju Chakri), figura je odneta u Thonburi, a hram uništen.

Figura Bude se trenutno nalazi u Wat Phra Kaevu u Bangkoku i smatra se blagom Tajlanda. Hram je 1816. godine obnovio kralj Anouvong, a umesto izgubljenog Smaragdnog Bude, odlučili su da izrade novu figuru Bude. Međutim, hram je opet uništen 1828. godine, kada se kralj Anouvong pobunio protiv Sijama u pokušaju da ponovo zadobije potpunu nezavisnost, a Vijentijan je sravnjen sa zemljom.

Hram je ponovno obnovljen uz pomoć Francuza između 1936. i 1942. godine tokom kolonijalnog perioda Francuske Indokine. Preostali ostaci temelja starog hrama bili su korišteni kao osnova za obnovu; iako su pratili plan nacrta izgradnje starog hrama, obnovljeni hram podseća više na ubosot ili sim u Bangkoku iz 19. veka. Nekoliko decenija, 1970-ih godina hram je pretvoren iz mesta bogosluženja u muzej. Vlada Narodne Republike Laos je obnovila ovaj hram 1993. godine.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja prvog posta iz serije postova moje avanture iz Laosa koja ne bi bila moguća bez nesebične pomoći Ministarstva kulture, informisanja i Turizma Narodne Republike Laos, kao i avio kompanije Qatar Airways koji je omogućio da osetim duh Azije i da vam prenesem svoje utiske o ovoj neobičnoj dalekoj zemlji. Takođe ovim putem želim da se zahvalim Crown Plaza Vientiane i Landmark Mekong Riverside hotelima  gde sam imao osećaj kao da sam kod svoje kuće. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o Vijentijanu? Da li ste imali priliku do sada da posetite Laos? Vidimo se opet za par dana na istom mestu, očekuje vas novi post gde nastavljamo našu priču o Vijentijanu i That Luang festivalu gde ćete saznati više o kulturi i običajima Lao naroda.

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav iz dalekog Vijentijana,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Ministarstva kulture, informisanja i turizma Narodne Republike Laos i avio kompanije Qatar Airways. Ova avantura ne bi bila moguća bez Crown Plaza Vientiane i Landmark Mekong Riverside hotela i njihovog osoblja koje mi je ulepšalo moj boravak i učinili sve da bih se osetio kao kod svoje kuće. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.

SHARE THIS POST

Pisma iz Azerbejdžana: Gobustan, kolevka Azeri kulture…

Dragi moji pustolovi, kako ste mi danas? Pre nego što počnem sa današnjim postom želeo bih da vam se zahvalim na divnim rečima koje ste mi uputili povodom prethodnog posta iz Azerbejdžana. Drago mi je da vam se svideo Baku i iskreno se nadam da će vam se dopasti i današnji post koji sam spremio za vas. Za sve one koji nisu stigli da pročitaju moju priču o Bakuu ili želite da se podsetite nekih detalja, možete posetiti ovaj LINK.

Da li ste se nekada zapitali kako je svet izgledao pre 20.000 godina? Kakvi su tada ljudi bili? Kakva je bila njihova kultura i običaji? Da li je njihova svest bila razvijena kao što je kod nas danas? Kojim su jezikom govorili? Odgovore na sva ova pitanja možemo potražiti kod stručnjaka koji se bave arheologijom i istorijom, ali do sada sve se svodi na tumačenje određenih pretpostavki.

U današnjem postu imaćete priliku da vidite kolevku Azeri kulture, vodim vas u Nacionalni Park Gobustan. Ovo putovanje je bilo potpuno novo iskustvo za mene jer sam saznao dosta novih informacija i imao sam priliku da uživam u predivnim predelima ove daleke zemlje.

Pre nego što počnem sa današnjim postom želeo bih da se zahvalim Nacionalnoj Turističkoj organizaciji Republike Azerbejdžan za ovo neobično i predivno iskustvo. Bila mi je izuzetna čast da upoznam jednu sasvim drugačiju kulturu i nadam se da ću još koji put u životu uspeti da odem tamo i da nastavim svoju avanturu gde sam stao.

Nacionalni prirodni rezervat Gobustan smešten zapadno od grada Gobustan, osnovan je 1966. godine, kada je ovaj region proglašen nacionalnom istorijskom znamenitošću Azerbejdžana, u pokušaju da sačuva drevnu rezbariju, vulkane od blata i gasno kamenje. Nacionalni park Gobustan veoma je bogat arheološkim spomenicima, rezervat ima više od 6.000 uklesanih slika na kamenu, na kojima su prikazani primitivni ljudi, životinje, slike borbi, ritualni plesovi, čamci sa naoružanim veslarima, ratnici sa kopljima u rukama, kamile, slike sunca i zvezda. Smatra se da su ove slike stare u proseku od 5.000 do 20.000 godina.

Nacionalni istorijski i kulturni rezervat Gobustan stekao je nacionalni status 2006. godine. U julu 2007 godine Nacionalni par Gobustan je uvršten u spisak svetske UNESCO-ve baštine i nasleđa.

Rezbarije i petroglifi na ovom mestu prikazuju očaravajuće slike praistorijskog života na Kavkazu. Dobro očuvane slike prikazuju drevne populacije koje putuju čamcima, muškarci koji love antilope i divlje bikove, dok su na nekim slikama prikazane žene koje plešu. Poznati norveški antropolog Thor Heierdahl se više puta vraćao u Azerbejdžan između 1961. i njegove smrti 2002. godine da bi istražio lokaciju u svojoj “Potrazi za Odinom”.

Jezik drevnog stanovništva Gobustana je delimično sporan, ali petroglifi i dalje daju informacije o životu praistorijskih ljudi koji su tu živeli. Više od 4.000 slika životinja, ljudi, određenih životnih iskustava, lova i plesa isklesane su tokom više hiljada godina. Većina petroglifa nalaze se na velikim liticama, a u nekim slučajevima su isklesani i na većim starijim stenama. Prve rezbarije su prikazivale prirodne figure ljudi i životinja, često nepravilno, ali s vremenom su počele sve više da liče na mere i proporcije svojih subjekata, uključujući takve detalje kao što su mišići stopala ljudi u sceni lova.

Glave ljudskih figura obično su male i uklesane bez nosa, usta, očiju ili ušiju. Međutim, stručnjaci ne tumače ovaj nedostatak crta lica kao pokazatelj da Gobustanovim umetnicima nedostaje tehnička veština, jer neke rezbarije pokazuju veći stepen složenosti i detalja. Mnogi su prizori iz plemenskog života prikazani među petroglifima, a slike iz pećine “Sedam Lepota” ukazuju na to da su žene možda učestvovale u lovu.

Moram priznati da je neverovatan osećaj kada vidite sve te slike u kamenu koje su ko zna kad uradili ljudi koji su živeli tu pre više hiljada godina. Slike dokazuju da su imali svest za sve stvari koje su ih okruživale, da su imali određeni verski kult u koji su verovali i proučavali su zvezde.

Prirodni svet Gobustana mnogo je pogodniji od ostalih regiona Azerbejdžana. Međutim, prirodni uslovi ovih mesta bili su potpuno drugačiji pre 20-25 hiljada godina. Iz crteža životinja i ljudskih figura na Gobustanu čini se da su stene bile pod toplom klimom od 10 do 12 hiljada godina. Ljudi su nosili laganu odeću, muškarci su stezali njihove udove, a žene su nosile kratke kožne haljine. Zbog stalnog toplog vremena, zelenila i velike količine vode, ova mesta su bila staništa divljih životinja: bikova, konja, jelena, koza i drugih životinja koje su živele u Gobustanu.

Iz kamenih crteža i arheoloških spisa, na ovom mestu su u davnim vremenima pronađeni vukovi, tigrovi, lisice, šakali i druge divlje životinje. Tokom 1968. godine, kada su odrezali sloj kamena veličine oko 3 metra u blizini Atbulaha, slučajno su odsečene velike kosti nepoznate životinje. Radnici su obavestili Ministarstvo kulture Azerbejdžanskog SSR-a, ne znajući šta su te kosti. Nakon ispitivanja otkrivenih kostiju utvrđeno je da su te kosti ostaci “Južnog slona”, koji je živeo na teritoriji današnjeg Gobustanu.

Možda su tokom moje posete ovom nacionalnom blagu Azerbejdžana, vremenske prilike bile jedne od otežavajućih faktora, ali sam uživao u predivnom pogledu koji se proteže duž regije.

Zbog temperature i pejzaža sam imao utisak da idem na safari i da ću uskoro videti neku žirafu, ali to je samo bila moja neukrotiva mašta!

Procenjuje se da 300 od 700 svetskih vulkana od blata na Zemlji se nalazi upravo u Gobustanu, Azerbejdžanu i Kaspijskom moru. Mnogi lokalni i svetski priznati geolozi, došli su da proučavaju ovaj prirodni fenomen zvan “Vulkani od blata” poput kratera Firuz, Gobustan, Salian i došli su do nekih otkrića gde su naveli da blato iz ovih vulkana ima lekovite osobine.

Nakon što smo završili sa obilaskom Nacionalnog Parka Gobustan, naš vodič nas je odve da vidimo još neke zanimljive znamenitosti, od kojih je jedna još jedan prirodni fenomen koji svojom neobičnom pojavom privlači turiste koji dođu da posete Azerbejdžan, a to je Yanar Dag.

Yanar Dag (u prevodu sa Azeri jezika, znači „Planina koja gori“) je požar prirodnog gasa koji neprekidno gori na padini brda Apsherona na Kaspijskom moru u blizini Bakua, glavnog grada Azerbejdžana. Možda se sećate kada sam u mom prethodnom postu spoemenuo kako je Azerbejdžan poznata kao “Zemlja vatre”. Plamen može dostići do 3 metra u vazduhu iz tankog, poroznog sloja peščanog kamena.

Yanar Dag zvanično administrativno pripada regionu Absheron. Za razliku od vulkana od blata, plamen Yanar Dag gori prilično stabilno, jer koristi neprekidan izliv gasa iz podzemlja.

Tvrdi se da je plamen Yanar Dag primećen tek kada ga je pastir slučajno zapalio 1950-ih godina prošlog veka. Ne vidi se blato ili tečnost, što ga razlikuje od obližnjih vulkanskih blata Lokbatan ili Gobustan. Na teritoriji Yanar Daga, Dekretom predsednika od 2. maja 2007. godine osnovan je Državni istorijsko-kulturni i prirodni rezervat koji radi pod kontrolom Državne agencije za turizam Azerbejdžana. Nakon značajnog renoviranja koje je trajalo skoro 2 godine (2017-2019. godine), muzej Yanar Dag i izložba kamena Yanar Dag Cromlech pokrenuti su na području ovo neobičnog rezervata.

Naša sledeća stanica – Hram Vatre! Znam da vam možda na prvi pogled ovo ne znači puno, ali setite se one činjenice da je Azerbejdžan jedna “vatrena država”, tako da je sasvim logično i da imaju jedan “vatreni” hram.

Baku Ateshgah (azerbejdžanski: Atəsgah), često nazvan „Hram vatre u Bakuu“, je verski hram sličan dvorcu u gradu Surakhani gradu. Na osnovu perzijskih natpisa hram je korišćen kao hinduističko, sikhsko i zoroastrijsko mesto bogosluženja. “Atash” (ạtsẖ) je perzijska reč za vatru. Pentagonalni kompleks, koji ima dvorište okruženo ćelijama za monahe i tetrapilarnim oltarom u sredini, sagrađen je tokom 17. i 18. veka. Ovaj hram je napušten krajem 19. veka, verovatno zbog smanjivanja Hindu stanovništva u okolini. Prirodni večni plamen ugasio se 1969. godine, nakon skoro veka eksploatacije nafte i gasa u tom području, ali sada je osvetljen gasom iz Bakua.

Baku Ateshgah je bio hodočasničko i filozofsko središte Zoroastrijanaca sa severozapadnog indijskog potkontinenta, koji su bili uključeni u trgovinu sa Kaspijskim područjem preko čuvenog “Velikog puta”. Četiri sveta elementa njihovog verovanja bili su: ateši (vatra), badi (vazduh), abi (voda) i heki (zemlja). Hram je prestao biti mesto bogosluženja nakon 1883. sa postavljanjem naftnih postrojenja (industrije) na Surakhaniju. Kompleks je pretvoren u muzej 1975. godine. Vatreni hram “Ateshgah” nominovan je za listu svetske baštine UNESCO-a 1998. godine, a 19. decembra 2007. godine dekretom predsednika Azerbejdžana proglašen je državnim istorijsko-arhitektonskim rezervatom.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog drugog specijalnog posta iz Azerbejdžana koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Nacionalne turističke organizacije Republike Azerbejdžana, nacionalne avio kompanije Azerbaijan Airlines i Hotela Boulevard u kojem smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o kolevki Azeri kulture – Nacionalnom Parku Gobustan? Da li ste imali priliku do sada da posetite Azerbejdžan? Kroz par dana ću podeliti sa vama novi post iz Azerbejdžana gde ću vam pokazati prirodne lepote Azerbejdžana, kao i jedno zanimljivo selo Lahij. Jedva čekam da podelim sa vama novu priču i divne fotografije koje sam vam spremio.

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Nacionalne Turističke Organizacije Republike Azerbejdžan, nacionalne avio kompanije Azerbaijan Airlines i Boulevard Hotela koji pripada ABSHERON grupi hotela. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz modne kuće Loro Piana i Makia koji su omogućili da svojim modnim komadima oplemenim ovaj post, naravno da ne zaboravim moje verne i najbolje prijatelje iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Moje (modne) uspomene…

Zdravo svima! Dragi moji kako ste mi danas? Moram priznati da me je ovo malo hladnije vreme u Helsinkiju podstaklo da napišem ovaj post. Dosta vas me posle skoro svakog modnog posta pitalo kako uspem da budem tako “sređen” za put i koliko garderobe obično nosim na put. Rešio sam da konačno odgovorim na neka pitanja.

 

 

Ja sam kao i svaka druga normalna osoba, imao sam dosta padova i uspoma i u samom početku moje blogerske karijere pravio sam mnogo grešaka. Blog me je naučio da treba da budem praktičan i da nosim što je moguće manje garderobe, da bude pažljivo birana i da ne pretrpavam svoj kofer.

 

 

Kada sam krenuo u Indiju, pošto je bio u pitanju Februar mesec, nisam imao ideju konkretno šta bih trebao da ponesem tamo pa sam ja “elegantno” sa sobom poneo, ništa manje nego 30 kilograma prtljaga jer je bilo prelazno vreme. To je u prevodu skoro 5 modnih kombinacija i 4 para cipela. Rezultat: PREVIŠE! Od silne te odeće ja sam nosio samo dve odevne kombinacije i troje patika. Ljudi uglavnom pogreše u pakovanju odeće za putovanja kada je u pitanju onaj čuveni prelazni period između “zime i proleća” i “jesena i zime”… Nikad ne znate kada će pasti kiša ili jednostavno zahladneti, da li će biti jačeg vetra i ostalih vremenskih nepogoda.

 

 

Tako sam ja u daleku Indiju poneo skoro odeću za sva 4 godišnja doba, pod parolom što je sigurno, sigurno je! Samo da se ne razbolim na putu, to je najiskrenije moja najveća noćna mora, verujem kao i većini ljudi. Prehlada može uništiti raspoloženje na putu i usporiti čoveka, a meni kao blogeru bi to bila i dodatna prepreka za uspešno obavljanje svakodnevnih poslova na putovanju.

Prvi savet: Kada putujete na dalje destinacije u tom nekom prelaznom periodu, najbolje bi bilo da ponesete neke tanje dukseve, stvari od malo debljeg pamuka i tanje jakne. Na taj način ćete izbeći onaj čuveni efekat “kuvanja” i nećete imati problema sa preznojavanjem. Ja čim se malo oznojim, pritom dune neki vetar ja već imam prve simptome prehlade.

 

 

Život u koferima nekad ume da bude jako stresan i nepredvidiv, ali čovek se navikne. Nije lako organizmu da se navikne na velike klimatske razlike, zato bi trebali da pružite svom organizmu adekvatnu neku i da obratite pažnju na imunitet. Organizmu je potrebna dodatna doza energije da “pregura” dan na putovanju, posebno kada ste željni da sve vidite u što kraćem vremenskom periodu.

Zato je potrebno da se odmarate što je više moguće i nema puno “provoda” – žurki na putovanjima. Iscrpljujete svoj organizam bespotrebno i sutradan nećete biti u mogućnosti da započnete svoj dan. Minimum 9 do 10 sati sna je potrebno da biste svoj organizam privikli na novonastalu situaciju. Žao mi je dragi moji “party manijaci”, ali tako je! Srećom, ja nemam problem sa tim, ali sam primetio da neke moje kolege iz inostranstva ne vole da propoštaju noćni provod, pa ujutru nisu baš sigurni gde se nalaze.

 

 

Da se vratimo na oblačenje u problematičnim periodima tokom godine. Najgore je kada putujete u egzotične predele tokom zimskog perioda, jer u Srbiji i Evropi inače je tada veoma hladno i čovek ne može tek tako lako da prosudi šta ga tamo može sačekati na krajnjoj destinaciji.

Nemačka na primer je malo hladnija od Srbije, vremeske prilike u Berlinu su često nepogodnije nego što je to u Beogradu. Slične su temperature, nekad postoje i veće razlike u istoj ali subjektivni osećaj zbog vetra je neuporediv.

 

 

Na primer zima 2017/18 u Nemačkoj je bila hladnija nego što je to bilo u Srbiji. Samo se sećam kako mi je vilica bila ukočena od hladnoće i da sam jedva obavio slikanje u samom gradu. Bez obzira na sve vremenske prilike, Drezden mi je ostao u prelepom sećanju i voleo bih opet da ga posetim u skorijoj budućnosti.

Zimi je mnogo teže osobi bez obzira na pol ženama i muškarcima je jako teško da spakuju svoje zimske stvari za  put jer su stvari kabaste i pufnaste, pa jakne ne mogu tek tako lako da stanu u kofer. Moj najiskreniji savet je da uvek na putu imate dve zimske jakne, jednu deblju u kojoj ćete putovati i drugu tanju koju možete spakovati i lepo “kompresovati” u kofer. Sasvim je dovoljan jedan džemper neutralne boje, dva para pantalona poželjno bi bilo da jedne budu farmerke, manja je šansa de ćete ih izgužvati a svi znamo da nekada nismo baš u mogućnosti da peglamo na putovanjima.

 

 

Moram priznati da mi je putovanje na Šri Lanku u aprilu mesecu ove godine bilo jedno od najizazovnijih putovanja. Kada idete u proleće tamo temperature mogu varirati od 10 do 30 stepeni u zavisnosti u koji deo ostrva zalazite. Jedan dan skupljao školjke na plaži u uživao u Suncu i toplom Indijskom okeanu, naredni dan sam u jakni na plantažama čaja…

 

 

Onda je konačno došlo pravo proleće, vreme kada se mogu nositi kratki rukavi sa tanjim onim klasičnim prolećnim jaknicama. Proleće i rana jesen su najbolji periodi u godini jer nije ni previše toplo, a ni previše hladno tako da je čoveku znatno olakšano što se tiče odabira garderobe.

Proleće sam dočekao u Salzburgu, gradu Mocarta, čike koji pravi pravi odlične čokoladne poslastice – Mocart kugle. Naravno šala nekad nije na odmet, ali dosta pripadnika mlađih generacija: dece i tinejdžera, nažalost veruju u tu neslanu šalu, pa lik i delo muzičkog genija kao što je to bio Mocart povezuju direktno isključivo sa čuvenom poslasticom koja nosi njegovo ime.

 

 

Prelazak proleća u leto nisam osetio, nije bilo onih naglih temperaturnih razlika, ali sam pravo leto osetio u Maroku. Interesantno putovanje, upoznao sam neke nove ljude i stekao nove prijatelje. Razvilo se tu i jedno neobično prijateljstvo, pa sam ovom prilikom želeo da vas podsetim na prelepu mladu kamilu Melek, koja je bila raspoložena za druženje pa je i moj prijatelj i fotograf Saul zabeležio naše druženje.

 

 

Melek je jedan predivan anđeo, što je i ujedno pravo značenje njenog imena. Maroko je jedna divna zemlja i bilo mi je veliko zadovoljstvo da sam imao priliku da je posetim. Ostatak leta je bio uzbudljiv pa sam iskoristio priliku da se malo odmorim, ali sam ubrzo nastavio sa radom pa sam i ove godine imao radno leto u kojem sam uživao. Dosta vas me je pitalo kako nisam otišao negde na odmor, kako nisam izgubio želju i volju za pisanjem postova? Moj posao je moje malo zadovoljstvo, naravno posao blogera ponekad ume da bude veoma naporan, pogotovo kada satima par dana uzastopno pišete i obrađujete slike da bi sadržaj na blogu bio što kvalitetniji.

 

 

Pisanje je moja strast, nešto što me opušta, slike su samo dodatak i dok vam opisujem svoje doživljaje i avanture sa putovanja uvek mi naviru neki novi detalji i to me uvek raduje. Zbog svih tih lepih momenata, ja priznajem da volim svoj posao. Volim da upoznajem svet i kada su putovanja u pitanju tada sam u potpunosti neumoran, mada na kraju balade moj organizam pošalje poruku opomene da je vreme za odmor, pa nenadanu prehladu odbolujem 2,3 dana kao prinudnu pauzu. Nakon toga nastavljam dalje, kao da ništa nije bilo jer život je kratak, a treba doživeti sve te silne avanture koje svakog od nas čekaju!

 

 

Dragi moji došli smo do kraja ovog specilanog posta, vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Ne brinite za par dana ću objaviti novi post gde ćemo nastaviti zajedno da uživamo u čarima putovanja i započinjemo našu avanturu u Italiji. Pokazaću vam šta su to za mene spremili moji prijatelji iz McArthurGlen Noventa Di Piave outlet centra i kako sam se ja proveo na slavlju koje su priredili za 10. rođendan Noventa outleta. Napisaću ove zime još jedan post koji će biti sličan ovom u kom ću rezimirati sve moje uspomene od Septrembra ove godine pa nadalje…

 

 

Kako vam se dopala ova moja mala rekapitulacija? Voleo bih da čujem vaše mišljenje! Iskreno se nadam da sam uspeo da odgovorim na najčešće postavljena pitanja. Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

 

 

Ovaj post nije sponzorisan.
SHARE THIS POST

Razglednica iz Istanbula: Hedonistički carski grad na dva kontinenta

Dobro jutro moji dragi pustolovi! Kako ste mi danas? Iskreno se nadam da ste dobro i da ste spremni za novu avanturu. Pošto vam je svima poznato koliko volim putovanja i da je to moja druga najveća ljubav u životu (posle mode) danas ćete imati priliku da upoznate grad koji obožavam – Istanbul. Siguran sam da ste do sada gledali neku tursku seriju i da ste videli neke scene gde su prikazali Istanbul gde ste osetili potrebu da odete i da istražite taj veličanstven grad. Na početku bih želeo da se zahvalim Turističkoj organizaciji grada Istanbula na gostoprimstvu i na ovoj fantastičnoj avanturi.

 

 

Istanbul nije glavni grad Turske, ali je preuzeo vremenom preuzeo ulogu najvećeg turističkog centra gde ljudi iz celog sveta dolaze da se upoznaju sa hedonističkim carskim gradom. Pored tog epiteta Istanbul ima i još jedan divan naziv – Grad Lala. Postoje dosta naziva i svako od nas će uvek imati priliku da Istanbulu da neki svoj naziv u zavisnosti na šta će ga asocirati ovaj fascinirajući grad na dva kontinenta. Istanbul je jedini grad u Evropi koji se nalazi na dva kontinenta, Evropa i Azija. Evropski deo je nov i moderan dok je onaj azijski tradicionalan i gde imate priliku da osetite onaj stari duh otomanskog carstva.

 

 

Istanbul je grad koji nikad ne spava. Evropska verzija Njujorka, koja svojim svetlima i ritmom života svake godine privlači sve veći broj turista. Želite nešto lepo da prezalogajite? Istanbul je grad carske hrane, tu ne možete ostati gladan, a cene su i više nego pristupačne. Želite nešto lepo i zanimljivo da kupite? Istanbul je grad koji može da vam ponudi sve što vam srce poželi, cenovni raspon je od 1 evra pa do neverovatnog luksuza, za svačiji džep i za svačiji ukus. Samo ću vam reći da imaju preko 20 outlet tržnih centara gde možete kupiti stvarno kvalitetne i dobra stvari, a nećete potrošiti neku veliku svotu novca. Sve što vam je potrebno su kartica za prevoz, dobro snalaženje u prostoru i mnogo vremena jer je istanbul višemilionski grad gde gužve umeju da budu vrlo zamorne i da traju satima.

 

 

E sad da pređemo na moju omiljenu temu – slatkiši. Baklave, tulumbe, alve i ostale razne đakonije su razlog zašto nemam sitan novac da kupim magnet za frižider nego sve potrošim na ove poslastice. Naravno, cene ovih poslastica variraju u zavisnosti da li ih kupujete na “slavnim” mestima koje su isključivo rezervisana za turiste ili ćete otići možda u neku okolnu paralelnu ulicu i za istu vrednost novca kupiti koji kilogram više lokuma ili poznate čokoladne alve sa pistaćima.

 

 

Verujte mi ko nije probao alvu u 11 uveče i da nije molio u kasne noćne sate za nož u hotelu, gde te osoblje gleda kao da ćeš da režeš vene a ne da sečeš alvu u sobi, taj ne zna osnovnu definiciju hedonizma u Istanbulu. Da, to smo moja mama i ja u 1 ujutru gde na recepciji imamo neki čudan umoran pogled, oči nam se sklapaju, ali u kesi u kojoj se nalazi jedan paketić umotan u beli sjajni papir krije glavni razlog zašto tražimo taj nož. Znam, to se ne uklapa u onaj nutricionistički plan i program ishrane gde ne smeš da jedeš ništa posle 18 časova, ali nigde nisu napisali da je to zabranjeno ako naiđeš na preukusnu čokoladnu alvu sa pistaćima u Istanbulu.

 

 

Tačno radno vreme restorana i prodavnica u Istanbulu je neodređeno. Jednom prilikom sam došao u Istanbul u 2 ujutru i sve je bilo otvoreno i naroda je bilo na ulici kao da je 8 ili 9 sati uveče. Drugi put sam došao oko 23 časa i ulica je bila pusta… Sve je to Istanbul.

 

 

Pravi “život” u Istanbulu se odvija u sokacima koji izlaze na glavnu ulicu. Tu ćete primetiti zaljubljene parove koji imaju neku ozbiljnu svađu, ali na kraju završe kao da ništa nije bilo. Muzika koju čujete iz klubova ima prizvuk kao naša muzika (da znam da naši pevači uzimaju tursku i grčku melodiju…). U Turskoj najviše cene naša 3 estradna umetnika. Goran Bregović je vrlo poznat u Turskoj i kada pomenete da ste iz Srbije oni odmah pevaju Kalašnjikov ili neku pesmu od Brege. Na drugom mestu je Jelena Karleuša, nju su Turci upoznali preko njenog muža koji igra u poznatom fudbalskom klubu Bešiktaš i inače Turci su veliki ljubitelji plavuša, još kada vide bujno poprsje nema potrebe za daljom pričom… Treća ličnost koja je uspela na turskom medijskom nebu je Emina Jahović. Nju su takođe ljudi u Turskoj upoznali preko njenog supruga, poznate muzičke zvezde Mustafe Sandala. Turci dosta uopšteno dosta vole ljude sa Balkana. Valjda je to ona posebna veza sa Srbijom gde smo se našli kao odbačeni mačići od Evropske Unije. Razlika je samo u tome što je Turska toliko uznapredovala za 30 godina (koliko oni pokušavaju da pristupe Evropskoj Uniji) da im više i nije potrebna ta zajednica, već su sami dovoljno jaki da sebi pomognu, dok Srbija još pokušava da shvati svoje skrivene snage i ne može da pronađe svoje mesto na političkom nebu.

 

 

Pošto više neću da vam pravim zazubice, nije fer, ali ako vam je za utehu prilikom ove poslednje posete Istanbulu nisam osetio ove đakonije, već sam isključivo uživao slikajući ih. Dobro, neću više! Za kraj sam hteo da vam dam predlog gde možete da odsednete u Istabulu ako želite da provedete u centralnoj oblasti Taksim.

Hotel Konak se nalazi nedaleko od centra oblasti Beyoglu tačnije od poznatog trga Taksim. To je trg odakle kreću oni poznati crveni tramvaju koji idu kroz Istikal Caddesi, glavnu ulicu. Pritom, hotel Konak je blizu oblasti Nisantasi gde je pravi raj za šopingholičare sa “dubljim” džepom. Ja iskreno obožavam da odem tamo samo da se nagledam lepote i da uživam u dekoraciji izloga dok delim đevrek sa nekom mačkom i lepo se sit ispričam, mačka takođe se ovajdi i svi srećni.

 

 

Zašto volim Istanbul? Volim Istanbul jer je grad različitosti i jer je to grad kontrasta. Postoje razlike u kojima možete uživati, možda smo različite vere, ali imamo dosta sličnosti. Po čemu smo slični? Imamo probleme i slične su nam reakcije na neke životne situacije. Meni su najdraže reakcije majki koje ne mogu da izađu na kraj sa nestašlucima svoje dece.

 

 

Dragi moji došli smo do kraja i ovog posta iz Istanbula, vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Ne brinite za par dana ću objaviti novi post gde ćemo nastaviti zajedno da uživamo u čarima putovanja i nastavljamo avanturu kroz Salzburg.

Kako se vama dopao Istanbul? Da li ste do sada imali priliku da posetite ovaj hedonistički carski grad? Voleo bih da čujem vaše mišljenje! Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

 

Ovaj post je sponzorisan od strane Turističke Organizacije grada Istanbula i hotela Konak. Za izradu ovih fotografija korišćeni su Sony Alpha 7r i Sony RX 100 Mark V.
SHARE THIS POST

Šri Lanka: Vreme je za čaj!

Zdravo svima! Kako ste mi danas? Iskreno se nadam da ste dobro i da ste spremni za još jednu avanturu. Danas nastavljam da vam pišem svoje utiske sa Šri Lanke i ovo će ujedno biti i poslednji post iz ove serije postova sa ovog putovanja. Ako kojim slučajem niste pročitali prethodne postove, Šri Lanka: Biser Indijskog okeana – LINK i Šri Lanka: Znakovi pored puta – LINK. Ovim putem bih želeo da vam se zahvalim za nesebičnu podršku i predivne komentare koje mi šaljete na društvenim mrežama i putem mejlova. HVALA!

 

 

U mojim prethodnim postovima ste imali priliku da pročitate dosta zanimljivih stvari o ovom predivnom rajskom ostrvu. Saznali ste nešto novo i po čemu je to Šri Lanka prepoznatljiva u svetu. Da li ste znali da se Šri Lanka nalazi na listi zemalja pet najvećih izvoznika čaja u svetu? Niste znali? Ni ja to nisam znao dok nisam čuo priču naših vodiča na plantaži čaja.

 

 

Vreme u ovom delu Šri Lanke je uvek maglovito i temperatura je drastično niža nego u drugim delovima ostrva. Vlažnost i hladnije vreme prija listovima čaja, ali meni koji sam došao sa sunčanih trideset i kusur stepeni nije odgovarala baš ova temperatura, ali hvala Bogu pa sam poslušao mamu i za svaki slučaj poneo jaknu. Samo ću reći: “Hvala mama!”, majke znaju najbolje!

 

 

Naučio sam dosta toga o čaju, čak smo i malo brali listove čaja. Bilo je zabavno, pokazali su nam na koji način se pravilno beru listovi čaja i ubacujemo u korpe koje su nam dali da nosimo na svojim leđima.

 

 

Saznali smo koje sve vrste čajeva uzgajaju na ovoj plantaži, malo radili (kao što vidite više smo se slikali) i vreme nam je proletelo, proveli smo 2 sata u polju a da to nismo ni osetili. Na slici iznad vidite moju koleginicu Rakel koja je došla sa Filipina da upozna ove lepote Šri Lanke.

 

 

 

Nakon rada u polju, naši domaćini su nas odveli u fabriku gde se dalje suši i prerađuju listovi čaja pa sve do finalnog proizvoda – čaj na meru ili u filter kesicama.

 

 

Ovo što vidite na traci je moja dika i ponos. To su listovi koje sam ubrao, nisam loš ako uzmemo u obzir činjenicu da mi je to bio prvi put u polju ali ovo ne bi bilo dovoljno da napuni jednu filter kesicu čaja… (Tako su mi rekli!)

 

 

Fabrika u kojoj se proizvodi čaj na prvi pogled izgleda dosta staro i moja prva pomisao je bila da oni sve rade ručno. Prevario sam se! Izgled ume da vara i fabrika je opremljena novom tehnologijom koja pomaže radnicima da uvećaju svoju produktivnost.

 

 

Plate na Šri Lanki nisu sjajne, nekada i oni nisu zadovoljni. Oni su srećni što imaju posao jer je tamo teško pronaći posao još kada ste starija osoba, kao i svugde u svetu šanse za zapošljavanje su manje. Poslodavci su korektni prema starijim osobama imaju određene povlastice u radu puput kraćeg radnog vremena i duže pauze. Starije osobe vole da rade i u većini slučajeva su bolji radnici i za kraći vremenski periodu u toku radnog vremena obave znatno više posla nego mlađe osobe.

 

 

Miris koji nas je zatekao u fabrici čaja je neverovatna, prirodan miris kao neki najlepši parfem. Jedino je malo veći problem sa vlagom i dodatnom toplotom jer je u fabrici skoro 40 stepeni zbog određenih procesa koji se moraju izvršiti prilikom obrade i sušenja listova čaja. Kao i svaki posao i ovaj ima neke svoje prednosti i mane.

 

 

Ova gospođa radi na sektoru finalne obrade čaja, treći i poslednji proces obrade listova čaja. Šta je to fermentacija čaja? To je proces obrade listova čaja gde se vrši hemijski proces pretvaranja netopljivih molekula iz listova čaja u topljive i probavljive. Ako bi se kojim slučajem “preskočio” ovaj proces, čaj bi bio vrlo zasićen i ne ukusan.

 

 

Nakon što smo završili obilazak plantaže i fabrike čaja, oprostili smo se sa našim domaćinima i blogerska družina je krenula u nove radne pobede. Pejzaž koji smo imali prilike da vidimo tokom puta je bio neverovatan. Prosto smo morali da stanemo i da zabeležimo ovaj momenat. Vodiči su razumeli našu opčinjenost pa su nas odveli na ručak u obližnji restoran. Promenili su plan zbog nas i zbog toga smo im veoma zahvalni.

 

 

Pošto je put bio poprilično dug, skoro 6 sati kasno u noć smo stigli u Kendi. Lepo sam se odmorio i ustao ranije od ostalih da bih imao prilike da uživam u pogledu. Dobro jutro Kendi!

 

 

Domaćini u hotelu su počeli sa pripremom specijalnog doručka čim su me videli da se “vrtim” okolo i slikam pa sam ih tajno slikao, nije loše ispala ova slika. Ovo je prava slika Šri Lanke, pravi egzotični tropski raj.

 

 

Doručak, prvi deo! Ovo je bio prvi deo mog doručka, prvo što mi je zapalo za oko je zanimljiva dekoracija i bogatstvo boja. Hteo bih da se zahvalim mojim domaćinima iz Mahaweli Reach hotela na predivnom iskustvu i na toploj dobrodošlici.

 

 

Toplo vreme, sunce, bazen, dobra hrana šta više poželeti od života! Ja sam sve vreme na ovom putovanju bio kao malo dete u prodavnici slatkiša. Hvala Bogu nisam poneo sa sobom i višak kilograma, a opet sam uživao u raznim egzotičnim slanim i slatkim đakonijama u ovom raju! Za kraj bih voleo da se zahvalim Turističkoj organizaciji Šri Lanke na ovom predivnom iskustvu. Hvala vam od srca!

Dragi moji došli smo i do kraja ovog trećeg, a ujedno i poslednjeg posta iz ove serije postova o mojim avanturama sa Šri Lanke. Za kraj ovog posta sam rešio na kratko da vas ostavim da se divite lepoti prirode ovog predivnog hotela. Iskreno se nadam da ste uživali i voleo bih da čujem vaše mišljenje. Da li je neko od vas bio na Šri Lanci? Da li možda planirate da otputujete u ovaj tropski raj?

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT.

Blogerski pozdrav,

Mr.M

 

Ovaj post je sponzorisan od strane Turističke Organizacije Republike Šri Lanke i hotela Mahaweli Reach. Za izradu ovih fotografija korišćeni su Sony Alpha 7r i Sony RX 100 Mark V.
SHARE THIS POST