Posts tagged Mr.M by Marko Tadic

Pisma iz Laosa: Luang Prabang, sve tajne kraljevske kolevke…

Avanture Putovanja January 13, 2020

Dragi moji pustolovi, kako ste mi danas? Da li ste spremni za novu avanturu? Prošle nedelje ste imali priliku da vidite kako izgleda jedno neobično “prihvatilište” za slonove. Pored toga ste imali prilike da uživate u lepoti prirode Luang Prabang-a, ako niste stigli da pročitate moj prethodni post ili možda želite da se prisetite nekih interesantnih detalja, možete to sada učiniti klikom na ovaj LINK.

*Hram Wat Xieng Thong u Luang Prabang*–u

Danas nastavljamo našu avanturu u Luang Prabangu i ja ću se potruditi da Vam dam savete šta možete da posetite u ovom gradu i da ispunite svoje vreme na najkvalitetniji mogući način ako se odlučite da posetite ovu neobičnu zemlju u Jugoistočnoj Aziji.

Pre nego što počnem želim da iskoristim priliku da se zahvalim Ministarstvu kulture, informisanja i turizma Narodne Republike Laos na pozivu, kao i avio kompaniji Qatar Airways na divnoj saradnji.

*Pogrebna kapela kralja u* *Hramu Wat Xieng Thong*

Luang Prabang, u prevodu doslovno ima značenje “slika Kraljevskog Bude”, je grad u severnom centralnom Laosu, koji se sastoji od 58 susednih sela, od kojih 33 čine UNESCO-ov grad, svetske baštine grada Luang Prabang. Na listu UNESCO-ve svetske baštine upisan je 1995. zbog jedinstvenog i „izvanredno“ dobro očuvanog arhitektonskog, verskog i kulturnog nasleđa i mešavine ruralnih i urbanih delova grada koji su tokom više vekova, uključujući francuske kolonijalne uticaje tokom 19. i 20. veka preživeli.

Pogrebna kraljevska kočija sa posmrtnim ostacima kralja Sisavang Vong-a.

Centar grada smešten je na četiri glavne saobraćajnice i nalazi se na poluostrvu na ušću reke Nam Khan i reke Mekong. Luang Prabang je poznat po brojnim budističkim hramovima i manastirima. Najpoznatijih od njih je Wat Xieng Thong hram koji vidite na slikama. Svakog jutra stotine monaha iz raznih manastira hoda ulicama Luang Prabang-a skupljajući milostinju. To je čuvena Parada Monaha, koju ću vam detaljno opisati i predstaviti u narednom postu. Jedna od glavnih gradskih znamenitosti je Mount Phou Si veliko strmo brdo koje je visoko 150 metara. Tu se nalazi i strmo stepenište koje vodi do hrama Vat Chom Si sa predivnim pogledom na grad i obe reke.

Figure Buda koje se nalaze u *Pogrebnoj kapeli kralja u* *Hramu Wat Xieng Thong*.

Grad je ranije bio glavni grad istoimenog kraljevstva Luang Prabang. Takođe je bilo poznato po drevnom imenu Ksieng Thong. Bila je kraljevska prestonica i sedište vlade Kraljevine Laos do preuzimanja Pathet Lao-a 1975. godine. Grad je deo okruga Luang Prabang u provinciji Luang Prabang i glavni je i administrativni centar provincije. Nalazi se oko 300 km severno od glavnog grada Vijentijan. Trenutno, ukupan broj stanovnika okruga Luang Prabang preko 400.000 stanovnika, dok u samom gradu u živi oko 56.000 stanovnika, a na zaštićenom mestu UNESCO-a živi oko 24.000 ljudi.

Muang Sua bilo je staro ime Luang Prabang nakon osvajanja tajlandskog princa, Khun Lo-a 698. godine. Khun Lo je grad poklonio svom ocu, Khun Borom, koji je povezan sa laoškom legendom stvaranja sveta. Legenda koju narod sa Laosa deli sa Šanom i drugim narodima u regionu. Khun Lo osnovao je dinastiju u kojoj je petnaest vladara vladalo nezavisnim Muang Suom skoro jedan vek.

U drugoj polovini 8. veka Nan-Chao se često umešao u poslove kneževina srednje doline Mekong, što je rezultiralo okupacijom Muang Sua 709. godine. Datumi okupacije nisu poznati, ali verovatno se okupacija završila mnogo pre širenja kmerskog carstva na severu Indravarmana I (r. 877–89) i proširio se do teritorija Sipsong Panna na gornjem Mekongu.

U međuvremenu, Kmersi su osnovali novu centralu u Ksai Fong-u blizini Vijentijana, a Champa se ponovo proširila u južnom Laosu, zadržavši svoje prisustvo na obalama Mekong-a do 1070. godine. Chanthaphanit, lokalni vladar Ksai Fong-a, preselio se na sever u Muang Sua i prihvaćen je mirno kao vladar nakon odlaska administratora Nan-Chao-a. Chanthaphanit i njegov sin su dugo vladali, tokom kojih je grad postao poznat pod imenom Ksieng Dong Ksieng Thong.

Dinastija se na kraju uplela u svađe više kneževina. Khun Chuang, vladar koji je proširio je svoju teritoriju kao rezultat ratnih dejstva tih kneževina i vladao od 1128. do 1170. godine. Khun Chuang, vladar jedne dinastije koja je vladala nad teritorijom i ponovo uspostavljen siamski administrativni sistem iz 7. veka.

Luang Prabang je bio poprište mnogih modernih istorijskih događaja tokom Drugog svetskog rata, a okupiralo ga je nekoliko sila tokom rata (Francuska, Tajland, Imperijalni Japan i Kina). U početku su Francuzi kontrolirali grad, ali izgubili su ga od tajlandskih snaga nakon Franko-tajlandskog rata 1940-1941. godine. U rano jutro 9. marta 1945. nacionalistička grupa proglasila je Laos još jednom nezavisnim, a Luang Prabang svojim glavnim gradom, ali 7. aprila 1945. dva bataljona japanskih trupa okupirale su grad.

Japanci su pokušali da primoraju Sisavang Vonga (kralja Luang Phrabang-a) da proglasi laotsku nezavisnost, ali 8. aprila on je jednostavno proglasio okončanje statusa Laosa kao francuskog protektorata. Kralj je tada tajno poslao princa Kindavong-a da predstavlja Laos savezničkim snagama i Sisavang Vatthana kao predstavnika Japana.

Nakon predaje Japana saveznicima, slobodne francuske snage poslate su da ponovo zauzmu Laos i uđu u Luang Prabang, a tada je kralj uverio Francuze da Laos ostaje francuski kolonijalni protektorat. U septembru su stigle kineske nacionalističke snage da prime predaju preostalih japanskih snaga.

U aprilu i maju 1946. godine Francuzi su pokušali da osvoje Laos pomoću paravojnih snaga kako bi zauzeli Vijentijan i Luang Prabang i oterali Phetsarath i ministre Lao Issara iz Laosa, u Tajland i Vijetnam. Tokom Prve Indokine ratne snage Vijet-Minha i Patheta Lao-a pokušale su da zauzmu grad nekoliko puta 1953. i 1954. godine, ali su zaustavljene pre nego što su ga francuske snage mogle sustići.

Tokom Laotskog građanskog rata 1950-ih, 60-ih i 70-ih godina, tajna američka vazduhoplovna baza nalazila se u Luang Prabang-u i bila je poprište velikih borbi. Luang Prabang je ostala kraljevska prestonica do 1975. godine, kada su komunističke snage Pathet Lao-a preuzele vlast uz podršku Severnog Vijetnama i rastvorile drevnu monarhiju.

Luang Prabang poseduje mnoge prirodne lepote i istorijske spomenike koje zaista vredi posetiti. Među prirodnim turističkim znamenitosima su Kuang Si slapovi, slapovi Tat Sae i pećine Pak Ou. Phou Si, smešten u centru grada, ima širok pogled na grad i rečne sisteme, i popularno je mesto za posmatranje zalaska sunca nad rekom Mekong. Na kraju glavne ulice Luang Prabang-a je noćna pijaca na kojoj se na štandovima prodaju majice, narukvice i drugi suveniri.

**Kraljevska Palata** – *Nacionalni Muzej Hav Kham*

Muzej kraljevske palate Hav Kham i hram Vat Ksieng Thong (Wat Xieng Thong) su najpoznatij istorijski lokaliteti. Svakog jutra, pri izlasku sunca, povorka monaha u procesiji ulicama prihvatajući milostinju koju nude lokalni stanovnici, događaj koji je veoma popularan kod turista. Brdski biciklizam je prilično čest, a ljudi često tokom dana biciklizam po gradu ili slapovima. Niz reku Mekong, nalazi se jedno zanimljivo mesto koje se nalazi oko 15 minuta vožnje brodom od Bana Chan-a (grnčarsko selo).

*Hram koji se nalazi u sklopu kraljevskog kompleksa Hav Kham*

Vodopad Kuang Si (poznat kao slapovi Tat Kuang Si) je vodopad na tri nivoa, koji se nalazi oko 30 kilometara od Luang Prabang-a. Ovi slapovi su popularno mesto turista u Luang Prabangu. Do njih se dolazi posebno naznačenom stazom koja vodi pored samih slapova. Voda se preliva u tirkizno plavi “bazen” pre nego što nastavi nizvodno.

*Ulaz u prirodni rezervat gde se nalazi Kuang Si vodopad*

Plaća se ulaznica, ali sve u svrhu održavanja čistoće i očuvanja prirodne sredine. Većina bazena otvorena je za kupanje (iako je bar jedan zatvoren kao sveto mesto).

U parku se nalazi i prihvatilište medveda – Tat Kuang Si. Ovde možete pronaći azijske crne medvede poznatiji kao “mesečevi” medvedi su ugrožena vrsta. Iako se veruje da kultura Istočne Azije, hiljadugodišnja praksa tradicionalne medicine pokazala se problematičnom za medveđu populaciju u ovom regionu regionu.

*Tat Kuang Si – Spasilački rezervat i prihvatilište za azijske crne “Mesečeve” medvede*

Laos je još uvek zemlja u razvoju, pa se do adekvatne medicinske nege se teško ili praktično nemoguće doći izvan gradova kao što su Luang Prabang ili Vijentijan. Većina ljudi u ruralnijim delovima zemlje primorana je da se oslanja (zbog nedostatka obrazovanja i lekova) na tradicionalne medicinske prakse, a mnogi potiču iz tradicionalne kineske medicine ili drevnog laoškog šamanizma.

U laoškoj tradicionalnoj medicini, veruje se da medvedi sadrže određena magična svojstva, pa se smatraju nekakvom vrstom čudesne medicine. Širom zemlje ove retke i ugrožene vrste medveda hvataju lovci, prisiljeni da žive u sićušnim kavezima i daju mleko zbog svojih medicinskih svojstava. Ova vrsta medveda je takođe izvežena u Kinu, što nažalost pomaže podsticanju “industrije”.

Izuzetna prirodna oaza od koje vam zastaje dah. Savetujem vam da obavezno odvojite dovoljno vremena da uživate u prirodi i uronite u jedan od mnogobrojnih bazena na vodopadu.

Za prave avanturiste, možete da napravite jednu mini šetnju u trajanju od tri sata kroz manjinsko etničko selo i šumu pre nego što završite na samom vrhu vodopada, uživajući u veličanstvenom pogledu na slapove.

Ako se odlučite da jedno popodne provedete u osvežavanju na Kuang Si vodopadu, budite sigurni da nećete pogrešiti. Spremite samo kupaći i to je to, možete da uživati u božanskim slapovima.

Nakon posete ovom predivnom vodopadu, došlo je vreme da Mr.M krene dalje! Luang Prabang je danas i dalje najposećeniji grad u Laosu. 90 odsto ljudi u zemlji radi u poljoprivredi, a riža čini 80 odsto poljoprivredne proizvodnje u Laosu. Ovo je neistražena destinacija koju tek treba masovno masovno istražiti. Neke od specifičnih osobenosti koje Laos čine neobičnim su religija, kultura i tradicija koje još uvek traju. Okružen planinama, Luang Prabang se nalazi na 700 metara nadmorske visine na ušću reke Nam Khan i Mekong.

Gradski šarm starog Luang Prabang-a čini preko 2000 monaha koji žive u 33 pozlaćena budistička hrama i manastira. Ovaj grad je bog prekrasnim pejzažima, održivim programima za dostizanje boljeg života lokalne zajednice, bogatom kulturom i lokalnim vilama koje su renovirane i oživljene da posluju kao posebna vrsta “boutique” tipova hotela.

Vat Mai Suvannaphumaham ili Vat Mai (Novi Manastir) jedan je od najvećih i najlepših hramova u Luang Prabang-u. Njegov centralni položaj (ispred noćne pijace i pored Kraljevske palate) čini ga jednim od najposećenijih hramova ovog drevnog kraljevskog grada.

Ovaj hram je sagradio kralj Anourout krajem osamnaestog veka, a proširen je u 19. veku. Njegova obnova, za vreme vladavine kralja Manthatourata (1817-1836), dobio je naziv koji je danas svima poznat – “Novi manastir”.

*Vat Mai Suvannaphumaham ili Vat Mai (Novi Manastir) budistički hram*

Ovaj hram je veoma važan za Lao narod u Luang Prabang-u. Nakon što su Kinezi uništili grad u poslednjoj polovini 19. veka, on je služio kao hram kraljevskoj porodici, a takođe je duže vreme bio zaklonjen Phra Bang-u, koji je mistični amblem u ovoj zemlji. Bila je to i rezidencija najvišeg laoškog budističkog dostojanstvenika, Pra Sangkharat.

Vat Mai (Novi manastir) spada među najveće, najslikovitijih i najviše fotografisanih hramova u Luang Prabangu. Smešten u neposrednoj blizini popularne noćne pijace ulice Sisavangvong i pridružen je muzeju Nacionalne kraljevske palate, važan je kako za svoju versku tako i za estetsku lepotu grada.

Hram koji je osnovao kralj Anourout (Anurat, rod. 1795-1817), možda 1796/7, datira uglavnom iz 19. veka. Obnova drvene konstrukcijr verovatno je započeta 1821. ili 1822. godine za vreme vladavine kralja Manthatourata. Radovi na simu, biblioteci i drugim pratećim zgradama trajali su sve do 1890-ih godina. Brojne druge strukture su iz 20. veka. Velike su restauracije su urađene 1943 i 1962 godine, kao i u novije vreme. Drveni sim je izgrađen u tradicionalnom stilu Luang Prabang sa dodatnim motivima sa obe strane.

Manastir ima poseban značaj iz više razloga. Služio je kao hram kraljevskoj porodici i dugo je bio rezidencija Pra Sangkharat, najviše laotskog budističko dostojanstva (poglavara crkve).

Kao rezultat racija Kineza koji su opustošili veći deo grada 1887. godine (Vat je bio pošteđen, možda zbog svoje lepote), Vat Mai je postao skladište gradskog paladija, Prabang. 1947. godine zlatna statua preseljena je u kraljevsku palatu, danas je to Muzej kraljevske palate. Tokom Pimaja, Laotske Nove godine sredinom aprila, tokom tri dana održava se svečano pranje figure Bude i prilika da vernici odaju počast.

Nakon obilaska Vat Mai hrama morali smo da požurimo jer smo žurili na posebno krstarenje rekom Mekong. Za sve one putnike koji nemaju vremena putovati dužim krstarenjem do Tajlanda ili drugim provincijama. Najbolji način da doživite Mekong za nekoliko sati biće krstarenje gde možete da uživate na reci Mekong uz zalazak Sunca.

Uživajte u opuštenom i bezbrižnom provodu, uživajući u laganom vetru na licu i toplom sunčevom zraku. Dok plutate prema neprestano rastućim rekama i planinama, dok narandžasti sjaj polako bledi u pozadini reke Mekong. Ne smeta vam da uz put popijete kafu, čaj ili neko osvežavajuće piće i neke grickalice kako bi vaše mini krstarenje bilo savršeno.

Ja sam imao priliku da uz vino i laganu večeru završim svoj dan u Luang Prabangu i mislim da nisam mogao zamisliti bolji završetak jednog uzbudljivog dana u dalekom Laosu.

Sledećeg jutra sam opet započeo na brodu i krenuo sam na poludnevno krstarenje. Mr.M se uputio da poseti najneobičniji hram u pećini Pak Ou. Moram priznati da sam se veseo probudio tog jutra, sve je to bilo lepo dok nisam shvatio da prethodno veče nisam stavio aparat da se puni. Srećom uvek nosim više rezervnih baterija, pa je neka od njih napunjena.

U blizini Pak Ou (ušće reke Ou), Tham Ting (donja pećina) i Tham Theung (gornja pećina) su pećine sa pogledom na reku Mekong, 25 km severno od Luang Prabanga. To je grupa od dve pećine na zapadnoj strani reke Mekong, oko dva sata uzvodno od centra grada, bez obzira na daljinu ovo je velika turistička atrakcija i verujte mi da vredi izdvojiti 4 sata vašeg vremena za vožnju.

Pećine su poznate po svojim minijaturnim skulpturama Bude. Stotine vrlo malih i uglavnom oštećenih drvenih budističkih figura postavljeno je preko zidnih polica. Figure zauzimaju mnogo različitih položaja, uključujući meditaciju, podučavanje, mir, kišu i naslanjanje (nirvanu).

Pre nego što su pećine otkrili ljudi iz regiona i turisti, tokom Laotske Nove godine vernici su dolazili da se okupaju u pećinama u nadi da će u narednoj godini primiti blagoslov. Sada kada su pećine postale poznata turistička atrakcija i ovde se posetiocima pruža prilika da vide nešto novo i neobično.

Maca izgleda pomalo ljutito na ovoj slici, mislim da je bila više zamišljena. To sam shvatio par sekundi nakon fotografisanja jer me je dozivala i namestila se za jednu turu dobrog maženja. Srećom imao sam dovoljno vremena da se poigramo! 🙂

Postoji više agencija preko čijih svakodnevnih tura možete doći Pak Ou pećine i uveriti se u lepotu ovog neobičnog svetog mesta. Naravno cene se razlikuju, ali vama kao turisti je najbitnije da stignete od tačke A do tačke B i da se plati jeftinije i da koliko toliko bude komforno.

Do kraja dana sam uživao u lepotama reke Mekong i otišao sam ranije na spavanje jer mi je bila potrebna dodatna energija za naredni dan jer se moralo veoma rano ustati. Sledećeg jutra Mr.M je bio u obavezi da ustane u četiri sata ujutru pošto svakog dana “Parada Monaha” počinje u 5:20 bilo je potrebno spremiti hranu za monahe.

Zajedno sa osobljem hotela MyLaoHome sam spremio hranu za monahe i bio sam spreman za pokret. Više o procesiji Monaha ću vam objasniti u narednom postu koji će biti posvećen Budizmu, hramovima u Laosu, kao i samoj procesiji Monaha gde svakog dana skupljaju hranu.

*Jutarnja pijaca na ulicama Luang Prabanga*

Nakon Parade Monaha, tim iz Ministarstva kulture, informisanja i turizma Narodne Republike Laos zajedno sa predstavnikom MyLaoHome hotela i turoperatorske specijalizovane turističke agencije su me odveli na čuvenu jutarnju uličnu pijacu.

Ova pijaca počinje od ranih jutarnjih sati, nešto malo pre 6 časova i traje do 9, nekada i do 10 časova. Neobični mali centralni sokaci postaju ulične tezge gde možete uvek pronaći različite vrste namernica od svežeg voća i povrća do najrazličitijih vrsta mesa i ribe. Sve je sveže i Lao narod poštuje ovu tradiciju, pa su čak i turisti postali kupci.

Pored hrane i pića na ovoj pijaci možete pronaći odeću i igračke, tako da je ovde sve moguće pronaći, što bi rekao naš narod od igle do lokomotive. Moram priznati da je mene najviše impresioniralo njihov temperament i srdačnost. Sa druge strane kao ekonomista i osoba koja se godinama bavi trgovinom i marktingom mogu vam reći da su slatkorečivi i dobri trgovci, što se tiče cene nema problema. Na pijaci je bitno da se roba što pre proda dok je još sveža, tako da je dogovor uvek moguć!

Pošto sam bio zanimljiv lokalcima, oni su bili srdačni pa su me ponudili svojim specijalitetima besplatno. Mogu vam reći da im je “ulična hrana” zanimljiva i da nećete pogrešiti ako se odlučite da okusite neka malo neobičnija jela. Siguran sam da ćete brzo pronaći svog favorita!

Nakon završene posete ovoj neobičnoj pijaci, imao sam dovoljno vremena da spakujem kofer i da se spremim za svoj let kući. Sve što je lepo ima i svoj kraj, tako je i sa putovanjima. To ne treba da nas brine jer uvek je pravo vreme za novu avanturu!

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja posta iz serije postova moje avanture iz Laosa koja ne bi bila moguća bez nesebične pomoći Ministarstva Informacija, Kulture i Turizma Narodne Republike Laos, kao i avio kompanije Qatar Airways koji je omogućio da osetim duh Azije i da vam prenesem svoje utiske o ovoj neobičnoj dalekoj zemlji.

Takođe ovim putem želim da se zahvalim od srca vlasnicima i osoblju MyLaoHome hotela gde sam imao osećaj kao da sam kod svoje kuće. Pored osnovne delatnosti hotelijerstva i ugostiteljstva, MyLaoHome je i turistička agencija koja organizuje raznovrsne ture tako da možete uz njihovu pomoć da istražite Luang Prabang i okolinu. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Ovaj put avio kompanija Qatar Airways je prepoznala kvalitet mog rada i poželeli su da budu deo ovog neverovatnog projekta. Čast mi je da imam priliku da sarađujem sa kompanijama koje čine sam vrh u industriji turizma i želeo bih da im se zahvalim na ovoj neverovatnoj avanturi i što su mi omogućili da na jedan sasvim drugačiji način osetim lepote daleke Azije.

Kako se vama dopala ova moja priča o Luang Prabangu? Da li ste imali priliku do sada da posetite Laos? Vidimo se opet za par dana na istom mestu, očekuje vas novi post gde nastavljamo našu priču o Laosu i podeliću sa vama neka moja nova saznanja o Budizmu. Pokazaću vam još jednom neke od budističkih hramova u Laosu koji su na mene ostavili utisak i napisati nešto više o čuvenoj tradiciji u Laosu – Parada Monaha.

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav iz dalekog Luang Prabang-a,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Ministarstva Kulture, Informisanja i Turizma Narodne Republike Laos i avio kompanije Qatar Airways. Ova avantura ne bi bila moguća bez MyLaoHome hotela i njihovog osoblja koje mi je ulepšalo moj boravak i učinili sve da bih se osetio kao kod svoje kuće.

SHARE THIS POST

Pisma iz Laosa: Luang Prabang, bajka o 1000 slonova!

Avanture Putovanja January 6, 2020 5 Comments

Dragi moji pustolovi srećna vam nova 2020. godina! Želim vam puno zdravlja, sreće, ljubavi i naravno dosta novih avantura za pamćenje! Život je jedan album koji mi sami ispunjavamo slikama koje se obeležile naše postojanje. Danas sam srećan jer je ovo moj prvi post u Novoj godini i nastavljamo našu avanturu u Laosu, najmanjoj zemlju u Jugoistočnoj Aziji.

U prethodnim postovima na blogu imali ste prilike da upoznate glavni grad Laosa – Vijentijan (LINK POSTA) i da saznate nešto više o najvećem budističkom verskom prazniku That Luang (LINK POSTA).

Danas vas vodim u Luang Prabang za koji mnogi kažu da je “zemlja 1000 slonova”. To je grad koji se nalazi na planinskom severu Laosa koji je ujedno i glavni grad istoimene provincije Luang Prabang.

Ako planirate da posetite Luang Prabang, najbolje je da koristite avio prevoz i u tom slučaju očekuje vas jedna kraći let od nepunih sat vremena. Ovo putovanje je bilo neverovatno i uzbudljivo, a to ne bi bilo moguće bez Ministarstva kulture, informisanja i turizma Narodne Republike Laos kojom se i ovom prilikom zahvaljujem na pozivu.

Pošto sam ja veliki ljubitelj životinja, oduvek sam imao želju da dodirnem slona i da ga vidim uživo u njegovom prirodnom staništu. Tu moju želju sam rekao timu iz Ministarstva kulture, informisanja i turizma N.R. Laos i oni su se maksimalno potrudili da mi ispune želju i zbog toga sam im stvarno zahvalan jer su ispunili jednu veliku želju detetu koje je zarobljeno u telu odraslog čoveka!

Nakon kratke vožnje došli smo u Chateau Orientale mali porodični hotel-resort koji ima sopstveni mali raj – “prihvatilište” u kojem trenutno žive dva slona. To ja nisam znao do samog polaska u popodnevnu turu jer su mi rekli da idem da posetim lokalne vodopade. Ništa, ja sam se spremio i sa nama je krenula jedna živa legenda turizma – gospodin Klaus Gengenbach, čovek koji je povezao Bliski Istok sa Nemačkom pre 40 godina kada je uveo prve letove za Dubai.

Ja sam čuo za njegov rad u Nemačkoj pošto sam sarađivao sa mnogim lokalnim turističkim organizacijama pa je njegovo ime bilo istaknuto u njihovim brošurama, ali nisam imao priliku da ga lično upoznam.

Moram biti iskren pa u početku nisam znao sa kim imam čast da razgovaram jer sam bio pomalo umoran pa je moja oštrina i zapažanje za detalje i činjenice otišla na spavanje… Jedino što sam primetio da osoba iz Ministarstva u razgovoru sa gospodinim Gengenbach-om spominje neku čudnu reč više puta – Sang (što na Lao jeziku znači slon).

Ja sam u prvi mah mislio da je to ime jednog od lokalnih izvora, sve do momenta kada nam se nije pridružio jedan mlađi momak koji se predstavio kao lokalni vodič koji je sa sobom imao neku neobičnu zvizdaljku.

Odjednom smo zastali na jednom polju i “lokalni vodič” je počeo da doziva nekoga, pošto to nije uspelo on je iskoristio svoju zvizdaljku. Nije prošlo ni minut, čuo sam meni poznat zvuk. Predstavnik iz ministarstva je primetio da sam postao neverovatno uzbuđen i samo je rekao: “Sada će doći Sang!”.

Tada sam konačno ukapirao značenje reči Sang! Slonovi koji žive u ovom parku u sklopu Chateau Orientale resorta su spašeni i udomljeni. O njima brinu dva trenera i ovi slonovi se ne koriste za prevoz turista. Oni su zaštićeni i možete da uživate sa njima, da ih kupate, hranite i mazite, nakon toga oni se vraćaju u svoj raj, što je i jedino prihvatljivo rešenje.

Slonovi su zaista plemenite i veoma inteligentne i osećajne životinje koje ljudi nažalost istrebljuju zbog slonovače (kljova) i koriste za u zatočeništvu kao predmet za zabavu, što uopšte nije pohvalno.

Slonovi su najveći kopneni sisari na svetu. Pri samom rođenjenju, mladunče može biti težine i do 100 kg. Period trudnoće kod ženke slona traje između 20 i 22 meseca, što je ujedno i najduži period trudoće kod svih sisara na planeti. Slonovi mogu živeti i više od 70 godina.

Danas na svetu žive još samo tri vrste surlaša:

Afrički slon (Loxodonta africana)
Afrički šumski slon (Loxodonta cyclotis)
Azijski slon (Elephas maximus)

Sigurno se pitate zašto su ovi treneri tu? Njihova uloga je da pomognu slonu da se adaptira na svoju novu životnu sredinu i da im pomognu da žive u skladu sa njihovom prirodom. Zbog prethodnog iskustva ovog para, oni su naviknuti na život sa ljudima i oni nisu u mogućnosti da žive sa svojim čoporom u prirodi i postoji velika mogućnost odbijanja od strane čopora zato je bilo potrebno pronaći idealno rešenje.

Tokom boravka u ovom nesvakidašnjem prihvatilištu za slonove imao sam prilike da naučim neke nove činjenice o ovim izuzetnim bićima. Po prirodi oni su jako svojeglavi, mogu biti opasni po čoveka, ali i u divljni nikada ne napadaju prvi čoveka isključivo samoodbrana.

Kada se jedinka rodi ili nađe u zatočeništvu oni vremenom izgube taj svoj zov divljine i neke jedinke nikada neće biti u mogućnosti da se vrate u divljinu, posebno ako su odgajene u zatočeništvu jer one nisu imale adekvatan model koji bi im bio uzor za život u divljini.

Pošto su zavisni od dobre volje čoveka, zbog toga su na mnogim mestima u svetu otvorena “sirotišta” za slonove koja su njihova jedina nada da prežive. U ovom prihvatilištu, malom raju koji se nalazi u sklopu Chateau Oriental resorta, treneri se svaki dan trude da omoguće ovom paru slonova da lepo i lagodno žive.

Da li ste se možda nekad zapitali koliko ovaj sisar može dnevno da pojede? Slonovi jedu oko 150 kg trave, grančica, kore drveća, korenja i voća NA DAN. Kako bi pojeo toliku količinu hrane on mora provesti tri četvrtine svog vremena hraneći se. E sad zamislite da živite u mestu gde nema svakodnevno voća u izobilju, to znači da neko mora da priskoči u pomoć.

Pošto je potrebno održati ovaj par vitalnim resort se trudi da obezbedi svakodnevno 70 do 100 kg voća uz pomoć lokalnih farmera koji po izuzetno niskim cenama i donacijama hrane pomažu ovom resortu da ovaj par opstane. To je zaista lepo sa njihove strane, a još pohvalnija stvar je što se cela lokalna zajednica trudi da održi ovaj mali raj prikupljanjem donacija za svakodnevni život i ako je nekad potrebno lečenje ovih ljupkih stvorenja.

Mužijak je bio otvoreniji za komunikaciju, dok je ženki bilo potrebno malo vremena da se odobrovolji i da se druži sa nama. Oni su izuzetno brižan par i svako od njih ima tešku priču i oni su se tek upoznali u ovom prihvatilištu i zavoleli. Ženka je ta koja vodi glavnu reč, ona ume da napadne mužijaka i da ode, ali posle nekoliko minuta ga traži po parku.

Jednom prilikom kada su se posvađali oni su premestili mužijaka u okolno selo na dva dana, ženka je kao sumanuta tražila mužijaka da je na kraju došla do samog hotela da pokaže zabrinutost za svog partnera i čekala bukvalno 24 sata kao jedna vrsta tihog protesta da joj vrate mužijaka. Vlasnici i ljudi koji rade u resortu nisu mogli da poveruju kako je ženka reagovala kada je ugledala mužijaka i oterala ga nazad preko reke u njihov dom. Zna se ko vodi reč u kući!

Proveo sam sa ovim životinja najlepših 3 sata i vreme nam je tako proletelo u zabavi jer su njih dvoje baš bili raspoloženi za druženje. Neko je morao malo i da odmori! Naravno, ovo je šala, istina je da je ženka želela da se osuši jer je bila izuzetno ljuta na mužijaka koji je izgleda preterao sa osvežavanjem u reci.

Kada ne želiš da daš sve banane odjednom dobiješ i ćušku po glavi što se može slikovito prikazati na slici iznad. Slonovi su fascinantne životinje i veoma inteligentne baš kao i ljudi imaju svoje vrline i mane, pa čak i one trenutke kada im bubice ne daju mira pa moraju da svoje isteraju do kraja.

Meni je drago što sam imao prilike da upoznam ljude kao što su vlasnici resorta Chateau Orientale, njihovi zaposleni i ljudi koji im pomažu da nesmetano vode hotel.

Pošto smo se nekako oprostili sa slonovima, sad je došlo vreme da stvarno vidim neke lokalne vodopade. U Laosu je priroda božanstvena i za mene je ovo bilo jedno sasvim novo iskustvo.

Uz pomoć Chateau Orientale resort-hotela koji pored usluge smeštaja, kao turoperator uspešno organizuje i mnogobrojne poludnevne i celodnevne ture u kojima možete otkriti čare Luang Prabang oblasti i uživati u lepoti prirode.

Oni su uspeli na jedan neobičan i jedinstven način da mi dokažu da je njih moto istinit, a to je: “Vreme (ovde) ne postoji!”. Zaista u Luang Prabang-u imate osećaj kao da je vreme stalo i sve je posvećeno prirodi. Čovek je tu kao nemi posmatrač koji je došao da uživa u lepoti i da uz pomoć modernih tehnologija to zabeleži i podeli sa svojom porodicom, prijateljima i ostatkom sveta, naravno ako koristi društvene mreže.

Tokom moje poludnevne ture ja sam imao priliku da osetim mir i spokoj pored Tad Sae vodopada koji su smešteni duž pritoka reke Nam Khan u provinciji Luang Prabang. Oni se nalaze oko 18 kilometara jugoistočno od Luang Prabang-a i oko 2 kilometra od sela Bak En.

Dan je bio ispunjen i bilo je vreme da se Mr.M vrati u hotel da malo odmori i sumira svoje utiske. Moram priznati da mi je taj dan bio najuzbudljiviji dan u 2019. godini jer sam imao priliku da ispunim svoj dečački san. Nekom to možda izgleda smešno i detinjasto, ali kada se ispuni neki vaš dečački san imate utisak kao da je ceo svet vaš!

Iskoristio sam svoje poslednje atome snage da se malo sredim i uljudim, pokušao sam da zaspim, ali mi nije išlo pa sam rešio da je bolje da sredim slike. Ja sam od onih ljudi koji smatraju da što pre počneš da radiš pre ćeš završiti pa ćeš posle imati više vremena za odmor i zabavu.

Sledeće jutro sam se probudio iz neobične zvuke “svađe” papagaja koji su bili u resortu glavne maskote. Izgleda da je neko više pojeo manga i papaje nego što mu je sledovalo, bila je to zanimljiva svađa…

Kao i svako jutro, moraš da ustaneš i da se središ, ali ovaj pogled se definitivno razlikuje od onog koji imam priliku da gledam u Beogradu i Berlinu… Nema visokih stambenih zgrada i poslovnih nebodera, već samo čista priroda i miris vode.

Pre doručka sam rešio da obiđem resort i sa vama da podelim kako izgleda jedan daleki raj na zemlji koji se nalazi negde u Jugoistočnoj Aziji. Mislim da ćete posle ovih slika poželeti da dođete u Luang Prabang i da osetite prirodu netaknute prirode u Aziji i da posetite slonove.

Dobrodošli u Chateau Orientale, prirodni hram u kojem se možete odmoriti i opustiti sva vaša čula. U slikovitom okruženju pored izuzetne lokacije na obali reke, možete uživati u ovao drevnoj orijentalnoj oazi u samom srcu laoške džungle.

Krenite na put naših predaka ka srednjem i dalekom Istoku uživajući u jedinstvenom iskustvu. Dozvolite svojim čulima da se pretoče u užitke koju čine atmosferu ovo tropskog raja posebnim. Chateau Orientale je mesto gde vreme ne postoji…

Chateau Orientale je mini hotel-resort sa samo 4 smeštajne jedinice i tu činjenicu koriste da bi pružili što bolju i personalizovanu uslugu, kako bi svaki boravak u ovom neobičnom raju učinio nezaboravnim iskustvom koje ćete pamtiti do kraja svog života.

Takođe ovim putem želim da se zahvalim od srca vlasnicima i osoblju Chateau Orientale porodičnog mini resort-hotela gde sam imao osećaj kao da sam kod svoje kuće. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o “zemlji 1000 slonova” poznatija pod imenom Luang Prabang? Da li ste imali priliku do sada da posetite Laos? Vidimo se opet za par dana na istom mestu, očekuje vas novi post gde nastavljamo našu priču o Laosu i istražujemo Luang Prabang i način života u ovom delu Laosa.

Blogerski pozdrav iz dalekog Luang Prabang-a,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Ministarstva Kulture, Informisanja i Turizma Narodne Republike Laos i avio kompanije Qatar Airways. Ova avantura ne bi bila moguća bez Chateau Orientale mini resort-hotela i njihovog osoblja koje mi je ulepšalo moj boravak i učinili sve da bih se osetio kao kod svoje kuće.

SHARE THIS POST

Pisma iz Laosa: That Luang, praznik za oči i lek za dušu…

Avanture Putovanja December 24, 2019 4 Comments

Dragi moji pustolovi kako ste mi danas? Došli smo i do kraja Decembra, brojimo dane do čuvene Novogodišnje noći s nadom da će nam nova godina doneti dosta lepih stvari i trenutaka za pamćenje. Iskoristio bih ovu priliku da svi mojim čitaocima, hrišćanskim vernicima koji poštuju novi Gregorijanski kalendar čestitam najveći i najradosniji praznik Božić i nadam se da će današnji dan – Badnji dan proslaviti sa svojim porodicama.

Božić je praznik koji nas uči posebni vrednostima, gde je duhovno unapređenje i da se na prvo mesto stavi čovek, a ne stvari. Praznici nas uče da je ovo idealno vreme za praštanje, početak nekih novih lepih stvari i da se okupimo i pomognemo jedni drugima.

Pošto su Božićni i Novogodišnji praznici vreme darivanja, ja sam odlučio da vam poklonim – znanje. Izreka „znanje je moć“ je toliko puta izrečena i ponovljena da ponekad tačno možemo predvideti u kojim će situacijama ljudi iskoristiti. Čovek uči dok je živ, čovek koliko zna, toliko i vredi ipak smo mi društveno-socijalna bića koja su radoznala i svako od nas ima volju i želju da proširi svoja znanja u određenim oblastima.

U mom prethodnom postu imali ste prilike da se upoznate sa prestonicom najmanje države u Jugoistočnoj Aziji, Narodne Republike Laos – Vijentijanom. Upoznali smo se sa kulturom i običajima, ali i usput saznali razlog moje posete ovoj dalekoj i neobičnoj zemlji. Pre nego što počnem sa današnjim postom želeo bih da se zahvalim Ministarstvu za Kulturu, Informisanje i Turizam Narodne Republike Laos i avio kompaniji Qatar Airways na ovom izuzetnom iskustvu.

Prošli put smo započeli priču o “Velikoj Stupi” i “Boun That Luang” Festivalu. Boun Pha That Luang je najznačajniji verski događaj u Vijentijanu, kao i u celoj Narodnoj Republici Laos. Održava se tri do sedam dana tokom punog meseca svakog 12. lunarnog meseca (novembar, ali ponekad je to i kraj oktobra).

Festival započinje raznobojnom povorkom vernika uz voštane sveće i “kupa” od cveća (Phasat Pheung), koja otvara festival veče pre zvaničnog početka u Vat Simeuang (Wat Si Muang) budističkom hramu. Povorka se nastavlja narednog popodneva od Vat Simeuang hrama do Pha That Luang (Velike Stupe). Ljudi nose cveće, sveće, tamjan i voštane dvorce ukrašene cvećem i novčanicama.

„Voštani zamkovi“ nisu zaista zamkovi, već visoka ukrašeno žuto „drveće“, sa voštanim laticama, dodatno ukrašene zlatnim papirima i novčanicama.

Ljudi se tokom trajanja ovog verskog događaja trude da nose najbolju odeću koju imaju za ovu povorku, a tu je i poznata parada muškaraca i žena obučenih u različite Lao nošnju sa raznobojnim etno motivima, koji plešu i sviraju tradicionalnu muziku i pesme dok se približavaju Velikoj Stupi.

“Dvorci od voska” predstavljaju sastavni deo načina života Lao naroda već dugi niz godina, a donošenje jednog od njih u Veliku Stupu tokom That Luang festivala, duhovno može doprineti popravljanju stanja duha i tela.

Kao što sam napomenuo u prethodnom postu tokom That Luang Festivala monasi i vernici iz celog Laosa okupljaju se da proslave ovaj praznik sa trodnevnom verskom ceremonijom, praćenom celonedeljnim svečanostima, kako tokom dana, tako i tokom noći.

Svakog jutra (posebno poslednjeg dana festivala, kada su i nastale ove fotografije koje vidite u ovom postu) velika masa ljudi se okuplja u zoru ipsred That Luang – “Velike Stupe” da daju milostinju stotinama monaha koji dolaze ovde iz cele zemlje i da se odaju počast Velikoj Stupi. Popodne je rezervisano za okupljanje na esplanadi za tradicionalnu igru Ti Khee-a, koja se igra loptom i dugačkim zakrivljenim štapom, podsećajući na igru hokeja.

Kako se Festival bliži periodu punog meseca, tako će se ljudi iz celog Laosa okupiti oko That Luang stupe na poslednjoj povorci sveća. To je zaista neverovatan događaj, slike povorke ćete videti malo kasnije u ovom postu.

Mnogi pripadnici Lao naroda koji inače žive u inostranstvu vraćaju se da posete svoje porodice u Laosu tokom perioda festivala That Luang. Takođe bih preporučio svima koji planiraju da posete zemlju da dođu u ovo doba godine. Za one koje zanima laoška kultura, dobra je prilika da upoznaju njihovu kulturu posmatrajući verske obrede i sprovođenje nekih običaja. Vreme je takođe lepo i toplo, a Vijentijan je u ovo vreme živahniji.

Ovaj praznik svake godine okuplja sve generacije od onih najmlađih kojima je sve interesantno da pipnu, malo starijih tinejdžera koji su došli sa svojim prijateljima, do onih zrelijih generacija koji već godinama unazad sa velikom radošću u srcu dočekuju ovaj veliki budistički praznik.

Tokom ovog celog puta meni je samo na umu bila vremenska razlika od +6 časova i stalno sam razmišljao šta rade moji. Konkretno ovog poslednjeg dana festivala sam razmišljao: “svaka čast ovim ljudima kada mogu da ustanu u tri, četiri sata ujutru i da se paradno spreme za praznik!”. Vi ne možete da shvatite njihovu posvećenost, predanost i požrtvovanost kada je u pitanju That Luang praznik. Tih 7 dana se faktički i ne spava jer praznik traje program je koncipiran na osnovu 24/7 sistema.

Tokom rituala davanja milostinje unutar hrama i na izlazu, svi mirno sede na prostirkama za zemlji i slušaju molitve. Neki ljudi sipaju vodu na zemlju i traže od Ngama Thorani (ženske boginje Zemlje) da kaže duhovima svojih rođaka da dođu i prime njihove poklone, dok drugi puštaju ptice iz kaveza da bi dobili “veće zasluge”. Svi pokušavaju da uđu u Veliku Stupu kada je formalni deo ceremonije završen kako bi monasima poklonili milostinju, zapalili sveće i tamjan i mole se za sreću.

Poslednji dan je rezervisan za tradicionalni izlet, kada ljudi jedu kuvanu piletinu, pirinač i rezance u krugu prijatelja i porodice.

Ja sam uspeo uz malu pomoć tima iz Ministarstva Kulture, informisanja i turizma da uđem u Veliku Stupu malo pre ostalih da bih mogao da vam prikažem neke običaje koji lokalno stanovništvo praktikuje tokom That Luang festivala. Usput sam i ja učestvovao u davanju priloga i poklona.

Kada uđete u Veliku Stupu, tu možete pronaći monahe višeg reda kojima možete dati svoje poklone i priloge. Ako se pitate da li postoji neki redosled davanja i ko ima prednost od monaha u uzimanju poklona i priloga to ne postoji, sve je individualno i zavisi od dobre volje lokalnog stanovništva.

Možda malu prednost imaju mladi monasi, učenici, početnici koji su veoma simpatični i zbog svoje odluke da tako mladi stupe u monaške redove hrama ubrajaju simpatije ljudi. Postoji pravilo da najmlađi članovi hrama moraju navršiti devet godina života da bi imali pravo da krenu u budističku školu i da postanu Budini monasi.

Pošto je jako teško ući u Veliku Stupu u ranim jutarnjim časovima, oni odabrani koji uspeju da uđu osećaju veliki ponos i trude se da na miru ispoštuju običaje koje im religija nalaže. Jedan od običaja je šetnja koja se sastoji od 3 kruga za sreću i zdravlje. Pošto sam imao priliku da sedim u dvorištu velike stupe do popodnevnih časova imao sam utisak da viđam sve iste ljude, međutim oni se smenjuju i dolaze novi koji žele da naprave svojih tri kruga za bolje sutra.

Pošto sam visok skoro dva metra nije me teško bilo uočiti sa ovom crvenom jaknom, pa su mi mnogi ljudi prilazili sa molbom da se slikamo. Na kraju sam samo čučnuo i ljudi su sa radošću dolazili da se slikaju sa mnom.

Lao narod, bez obzira na godine su veliki ljubitelji društvenih mreža, pa kada su čuli da sam bloger koji je došao iz Evrope da promoviše Laos vest se brzo pročula pa je bilo dosta ljudi koji su želeli da se slikaju sa mnom. To mi je bilo vrlo simpatično i neobično pa sam se potrudio da skoro svim zainteresovanim ljudima izađem u susret i izdvojim vremena za slikanje.

Došlo je vreme za ručak i mali predah, pa smo rešili da odemo do restorana i nakon toga da se ja malo odmorim. Posle par sati smo se ponovo vratili do Velike Stupe kako bismo prisustvovali svečanoj ceremoniji zatvaranja That Luang Festivala uz povorku monaha i ritualom sa svećama.

Sama ceremonija zatvaranja That Luang festivala ima svečani ton. Lokalno stanovništvo nosi specijalne bukete sa cvećem i svećama sa kojima ulaze u “povorku svetlosti”. Povorku predvodi red monaha i oni obilaze nekoliko krugova oko Velike Stupe. Naravno, poslednji dan postoji i prateći muzički program i posebne igre koje su organizovane u sklopu festivala.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja prvog posta iz serije postova moje avanture iz Laosa koja ne bi bila moguća bez nesebične pomoći Ministarstva Informacija, Kulture i Turizma Narodne Republike Laos, kao i avio kompanije Qatar Airways koji je omogućio da osetim duh Azije i da vam prenesem svoje utiske o ovoj neobičnoj dalekoj zemlji. Takođe ovim putem želim da se zahvalim Crown Plaza Vientiane i Landmark Mekong Riverside hotelima gde sam imao osećaj kao da sam kod svoje kuće. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o najvećem budističkom prazniku That Luang? Da li ste imali priliku do sada da posetite Laos? Vidimo se opet za par dana na istom mestu, očekuje vas novi post gde nastavljamo našu priču o Laosu i dokazujemo mit zašto ljudi Laos nazivaju “zemljom 1000 slonova”.

Blogerski pozdrav iz dalekog Vijentijana,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Ministarstva Kulture, Informisanja i Turizma Narodne Republike Laos i avio kompanije Qatar Airways. Ova avantura ne bi bila moguća bez Crown Plaza Vientiane i Landmark Mekong Riverside hotela i njihovog osoblja koje mi je ulepšalo moj boravak i učinili sve da bih se osetio kao kod svoje kuće. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.

SHARE THIS POST

Pisma iz Laosa: Vijentijan, izgubljeno blago na obalama reke Mekong…

Avanture Putovanja December 19, 2019 4 Comments

Dragi moji pustolovi, kako ste mi danas? Ne znam da li je i vas iznenadilo ovo neobično “prolećno” vreme u sred Decembra meseca. Nadam se da će se klimatski uslovi uravnotežiti jer mislim da ovo nije prirodno. Možda prija našem organizmu, ali ovakve promene mogu samo značiti da dolazi do ubrzanog procesa globalnog zagrevanja, a to nije dobar znak.

Ja bih da mi pređemo na temu mog današnjeg posta i da vam konačno i zvanično “pošaljem” i moje prvo pismo iz Laosa! Pre par meseci kada sam dobio poziv da posetim ovu najmanju zemlju u Jugoistočnoj Aziji bio sam oduševljen činjenicom da ću upoznati jednu sasvim drugačiju kulturu i religiju koja nama iz Evrope nije tako bliska – Budizam. Tim iz odeljenja za marketing promociju Ministarstva kulture, informisanja i turizma Narodne Republike Laos me je pozvao da posetim njihovu zemlju i da osetim čari i lepota dalekog Istoka.

Tokom naše konverzacije sam saznao da sam ja prvi bloger u svetu koji će imati priliku da u saradnji sa Ministarstvom i njihovim lokalnim partnerima posetim Narodnu Republiku Laos. Naravno, nakog nekog vremena u ovaj projekat se uključila i svetska avio kompanija Qatar Airways koji su omogućili da mali Marko pođe put Istoka. Iskoritio bih ovu priliku da se zahvalim svima koji su učestvovali u realizaciji ovog projekta: Ministarstvu Turizma Narodne Republike Laos, avio kompaniji Qatar Airways, kao i ostalim lokalnim partnerima koje ću spomenuti u narednim postovima.

Cilj ovog putovanja je upoznavanje Narodne Republike Laos kroz prizme kulture i religije. Laos je socijalistička država i jedina zemlja na jugoistoku Azije koja nema izlaz na okean. Smešten u srcu Indokineskog poluostrva i graniči s Mijanmarom (Burmom) i Kinom na severozapadu, Vijetnamom na istoku, Kambodžom na jugoistoku i Tajlandom sa zapadne i jugozapadne strane.

Vijentijan je glavni i najveći grad Laosa, na obali reke Mekong blizu granice s Tajlandom. Vijentijan je postao prestonica 1573. godine zbog straha od burmske invazije, ali je kasnije opljačkan i potpuno srušen 1827. godine od strane Sijamke (Tajlanda). Vijentijan je bio administrativni glavni grad tokom francuske kolonijalne vladavine, a zbog ekonomskog rasta u novije vreme, sada je ekonomsko središte Laosa. Grad je ima nešto manje od milion stanovnika.

Vijentijan je poznat kao dom najznačajnijeg nacionalnog spomenika u Laosu: That Luang, koji je poznati simbol Laosa i ikona budizma. Ovde se mogu pronaći i drugi značajni budistički hramovi, kao što je Haw Phra Kaew, u kojem je ranije bio smešten Smaragdni Buda.

Ime grada potiče od Pali, liturgijskog jezika Teravada budizma. Iako je izvorno značenje imena grada „grad sandalovine“ (sandalovina -moćno drevno drvo), kako pokazuju drevni natpisi iz Laosa (pisani piktogramski, za razliku od modernog Lao jezika, koji je napisan fonetski), u savremenom Lao jeziku, značenje imena grada Vijentijan je dvosmisleno. Mnogi, ako ne i većina ljudi iz Laosa, tvrde da naziv grada znači “grad meseca”, dok mnogi takođe tačno tvrde da naziv grada znači “grad sandalovine”, jer su reči napisane slično i izgovara se identično kao u modernom Lao jeziku.

Većina akademskih i istorijskih izvora iz Laosa zapravo podržavaju ovu tvrdnju, pojačanu gradskim tajlandskim i kmerskim imenima, a oba zadržavaju etimološki pravopis, što ukazuje na postojanost tačnog značenja „grada sandalovine“.

Na slici iznad imate priliku da vidite najveću svetinju u budističkom svetu –Pha That Luang („Velika Stupa“) je velika budistička stupa obložena pravim zlatom i nalazi se u samom srcu grada. Od njenog nastanka, pretpostavlja se da je nastala u 3. veku, stupa je pretrpela nekoliko bitnih rekonstrukcija, najvećim delom tridesetih godina prošlog veka, zbog stranih invazija kolinijalnih sila na ovom području. That Luang se smatra najvažnijim nacionalnim spomenikom u Laosu i nacionalnim simbolom.

Arhitektura ove svetkovine utiče na laošku kulturu i identitet i tako je postala simbol laoškog nacionalizma. Stupa se danas sastoji od tri nivoa, od kojih svaki prikazuje deo budističke doktrine. Prvi nivo je 67 metara sa 226 stopa (68 metara); drugi je 47 metara dužine 157 stopa; a treći nivo iznosi 98 stopa (29 metara) duž svake strane. Od nivoa zemlje do vrha, Pha That Luang je visok 44 metra. Samo je vrh stupe prekriven pravim zlatom, ostatak stupe obojen je zlatnom bojom. Područje oko Pha That Luang sada je zvanično zatvoreno da bi se sprečio saobraćaj.

Koji je osnovni razlog moje posete Laosu? Na poziv Ministarstva kulture, informisanja i Turizma Narodne Republike Laos došao sam da prisustvujem proslavi najvećeg budističkog praznika – “Boun That Luang” najvećeg verskog praznika koji se održava u Vijentijanu u trajanju od tri tokom perioda punog meseca, svakog 12. lunarnog meseca – Novembar.

Monasi i vernici iz celog Laosa okupljaju se da proslave ovaj praznik sa trodnevnom verskom ceremonijom, praćenom celonedeljnim svečanostima, kako tokom dana, tako i tokom noći. Povorka vernika počinje u Vat Si Muang u centru grada i nastavlja se kod stupe That Luang kako bi monasima prinosili svoje poklone (“ponude”) kako bi sakupili dovoljno zasluga za ponovno rođenje i bolji život.

Verski deo ovog praznika podrazumeva da vernici, noseći tamjan i sveće kao prilog, kruže oko That Luang stupe tri puta u čast Bude. Folk i ostale popularne muzičke trupe i dramske predstave doprinose značaju ovog festivala.

U narednom postu ću vam detaljnije objasniti neke od običaja koje Lao narod poštuje tokom ovog praznika. Izuzetno je zanimljivo i potpuno drugačije nego što mi to na Balkanu i Evropi radimo. To je jedan od osnovnih razloga zašto obožavam moj posao. Uvek sam u prilici da upoznam neke nove i neobične kulture i na taj način imam priliku da proširim svoje znanja o određenim kulturama i religijama.

Mentalitet Lao naroda je dosta sličan našem, izuzetno su gostoljubivi i prema gostu se ponašaju kao prema članu svoje porodice. Njihova kultura je drugačije, kao i način oblačenja. Na slici iznad imate priliku da vidite kako izgleda jedna mlada devojka koja sa svojim suprugom ide na proslavu That Luang festivala.

Izuzetno su brižni i voljni su da pomognu turistima. Meni je ispala mala količina novca u silnoj gužvi i jedno dete je trčalo za mnom par metara da mi donese novac.

Tokom moje posete Vijentijanu išao sam na That Luang festival u više navrata u različita doba dana tako da sam imao kompletan uvid u način održavanja kulturnog programa za vreme festivala. Naravno, za vreme mojih pauza za odmor uživao sam u pogledu sa terase moje hotelske sobe koja je imala izuzetan pogled na reku Mekong.

Naravno tim iz Ministarstva Turizma se potrudio da mi organizuje razgledanje njihovih najpoznatijih budističkih hramova, što ćete imati prilike da vidite na slikama koje slede. Da li možete da zamislite koliko budističkih hramova može da ima jedna od najmanjih zemalja u Jugoistočnoj Aziji, kao što je to Laos? Imajte u vidu da ova zemlja ima nešto manje od 4 miliona stanovnika…

U Laosu postoji više stotina hramova koji odaju počast Budi i monasima i monahinjama. Ova sjajna mesta su dovoljan razlog da dođete i posetite Laos. U šali kažu da su jedina zemlja na svetu koja imaju toliko hramova, da svaki dan u godini mogu da posvete nekom od mnogobrojnih hramova.

Jedan od najpoznatijih budističkih hramova u Vijentijanu je Wat Si Saket. Hram je izgrađen 1818. godine po nalogu kralja Anouvong-a (Sethathirath V.) Si je izveden iz sanskrtske titule časti Šri, prefiksirane na ime Wat Saket u Bangkoku, a preimenovao ga je savremenik Anouvong-a, kralj Rama I.

Wat Si Saket je izgrađen u siamskom stilu budističke arhitekture, sa okolnom terasom i ukrašenim petokrojnim krovom, umesto u klasičnom laoškom stilu. To je možda i ostalo na sigurnom, budući da su Siamske vojske koje su opustošile Vijentijan nakon pobune Anouvonga 1827. godine, taj objekat koristile kao svoje sedište i smeštaj.

Smatra se da je ovaj hram najstariji hram koji i dalje postoji u Vijentijanu. Francuska kolonijalna vlada obnovila je Wat Si Saket 1924. godine i ponovo 1930. godine. Wat Si Saket hram sadrži zid klaustra sa više od 2.000 keramičkih, srebrnih, zlatnih i drvenih Budinih slika. U sklopu ovog kompleksa se nalazi i muzej.

U ovom hramu ima preko 10 000 skulptura Bude različitih veličina i stilova. Hram takođe ima divnu arhitekturu i raspored, sa istorijom koja potiče iz 1818. godine. Većina tih statua su napravljene između 16. i 18. veka. Takođe možete pronaći drveno korito u obliku zmije koje se koristi tokom proslave Laoške Nove godine (možete videti na slici iznad).

Ako se odlučite kojim slučajem da posetite hram tokom ranih jutarnjih časova, sigurno ćete naići na mnoge lokalne meštane koji se mole, daju svoj prilog (“ponudu” za zaslugu) i nude monasima hranu. O tome ću vam nešto detaljnije pisati u narednim postovima koje sam vam pripremio.

Mene je oduševila arhitektura ovog hrama, prvenstveno zato što sam po prvi put došao u kontakt sa kulturom dalekog Istoka i to je nešto sasvim drugačije od gledanja neke emisije. Ovo putovanje mi je omogućilo da saznam nešto novo o Budizmu kao jednoj od najvećih svetskih religija i da osetim kako izgleda živeti u Laosu.

Nedaleko od ovog hrama, nalazi se još jedan budistički hram Haw Phra Kaew. Hram je sagrađen 1565. godine za potrebe čuvanja Smaragdnog Bude, ovaj hram je više puta obnavljan. Haw Phra Kaew hram sagrađen je 1565–1566. godine, po nalogu kralja Setthathirath-a, nakon što je prestonicu preselio iz Luang Prabang-a u Vijentijan. Hram je izgrađen na temeljima kraljevske palate kako bi se smestila figura Smaragdnog Bude, koju je Setthathirath doneo iz Čijang Maja, tada glavnog grada Lanne, u Luang Prabang.

Hram je korišten kao Setthathirathovo lično mesto bogosluženja, i zbog toga u ovom hramu nije bilo rezidencijalnih monaha za razliku od drugih hramova u Laosu. Smaragdni Buda ostao je u hramu više od 200 godina, ali 1779. godine Vijentijan je osvojen od strane siamskog generala Chao Phraia Chakri (koji je osnovao trenutnu Tajlandsku dinastiju Chakri), figura je odneta u Thonburi, a hram uništen.

Figura Bude se trenutno nalazi u Wat Phra Kaevu u Bangkoku i smatra se blagom Tajlanda. Hram je 1816. godine obnovio kralj Anouvong, a umesto izgubljenog Smaragdnog Bude, odlučili su da izrade novu figuru Bude. Međutim, hram je opet uništen 1828. godine, kada se kralj Anouvong pobunio protiv Sijama u pokušaju da ponovo zadobije potpunu nezavisnost, a Vijentijan je sravnjen sa zemljom.

Hram je ponovno obnovljen uz pomoć Francuza između 1936. i 1942. godine tokom kolonijalnog perioda Francuske Indokine. Preostali ostaci temelja starog hrama bili su korišteni kao osnova za obnovu; iako su pratili plan nacrta izgradnje starog hrama, obnovljeni hram podseća više na ubosot ili sim u Bangkoku iz 19. veka. Nekoliko decenija, 1970-ih godina hram je pretvoren iz mesta bogosluženja u muzej. Vlada Narodne Republike Laos je obnovila ovaj hram 1993. godine.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja prvog posta iz serije postova moje avanture iz Laosa koja ne bi bila moguća bez nesebične pomoći Ministarstva kulture, informisanja i Turizma Narodne Republike Laos, kao i avio kompanije Qatar Airways koji je omogućio da osetim duh Azije i da vam prenesem svoje utiske o ovoj neobičnoj dalekoj zemlji. Takođe ovim putem želim da se zahvalim Crown Plaza Vientiane i Landmark Mekong Riverside hotelima gde sam imao osećaj kao da sam kod svoje kuće. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o Vijentijanu? Da li ste imali priliku do sada da posetite Laos? Vidimo se opet za par dana na istom mestu, očekuje vas novi post gde nastavljamo našu priču o Vijentijanu i That Luang festivalu gde ćete saznati više o kulturi i običajima Lao naroda.

Blogerski pozdrav iz dalekog Vijentijana,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Ministarstva kulture, informisanja i turizma Narodne Republike Laos i avio kompanije Qatar Airways. Ova avantura ne bi bila moguća bez Crown Plaza Vientiane i Landmark Mekong Riverside hotela i njihovog osoblja koje mi je ulepšalo moj boravak i učinili sve da bih se osetio kao kod svoje kuće. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.

SHARE THIS POST

Pisma iz Gruzije: Luna park na brežuljcima Tbilisija…

Moda Outfit Post December 16, 2019 6 Comments

Dragi moji pustolovi i ljubitelji mode, kako ste mi danas? Ostalo je malo vremena do kraja ove godine, da li ste napravili neke planove za Novogodišnju noć? Ja iskreno još nisam jer kod mene je sve to nekako u poslednji čas. Kada sam bio mlađi ja sam se uvek trudio da se organizujem, ali se na kraju sve izmeni. Čovek kako stari nauči se pameti, pa nema tolikih “raskoraka” već je sve opuštenije i drugačije.

Ovaj mesec sam bio jednako aktivan kako sa putopisima, tako i sa modnim postovima, pa mi je zbog toga veoma drago jer nisam zapostavio svoju prvu veliku ljubav – modu.

Kada smo Bojana i ja čitali savete na internetu nismo pronašli u preporukama da treba da vidimo jedan zabavni luna park. Ipak na kraju zbog naših mnogobrojnih šetnji glavnom prestonicom Gruzije svaki dan smo primećivali jedan veliki točak koji se nalazi na brdu koje vam deluje jako blizu, ali mi nikako nismo znali kako da pitamo ljude na adekvatan način da stignemo i mi do tog “točka”.

Jedno jutro u hotelu, mi smo pokušavali da objasnimo ljudima na recepciji šta želimo da posetimo… U početku nas nisu razumeli dok jedna devojka koja je tek tu počela da radi pokazala nam svoj telefon i na ekranu je bio taj točak. Nakon toga na gruzijskom jeziku ona im je objasnila šta želimo da vidimo i oni su svi počeli da istražuju kako mogu da nam pomognu da stignemo do tamo. Srećom bio je jedan autobus koji je išao do tamo, ali su nas upozorili da je vožnja malo duga i da se na to pripremimo.

Bojana se dala u potragu za samoposlugom, pošto je trebalo nešto gricnuti… Realno devojka je mislila na prave životne stvari, dok sam ja se trudio da se snađem na mapi na gruzijskom jeziku. Pošto smo pokupovali pola prodavnice i imali smo hranu za 3 dana (bili slatkiši na akciji, razumite nas) bili smo spremni za pokret.

Posle sat vremena potrage sasvim slučajno smo našli autobus, pošto to nije bilo njegovo stajalište mi smo preklinjali vozača da nas pusti da uđemo, hvala Bogu čovek je bio divan i razuman pa nas je pustio da uđemo.

Za nepunih sat vremena mi smo se našli na našoj destinaciji – Mtatsminda Zabavni (luna) park. Pretpostavljam da je zbog perioda kada smo mi bili u poseti Tbilisiju nije bila prava turistička sezona park je bio pust. Nismo mogli da verujemo da jedno ovako neobično mesto koje je napravljeno da bude pravo mesto iz bajke na koje bi poželelo da dođe svako dete (i možda neka starija osoba koja je zalutala…) ovaj park je bio pust.

Na slici iznad iza mene možete videti razlog naše posete Mtatsminda zabavnom parku – čuveni točak. Taj dan je bio prelep, kao stvoren za šetnju, dovoljno toplo da možeš da se šetaš napolju sa kaputom ili debljim džemperom i da ti ne bude hladno. Ovaj put možemo da se zahvalimo suncu jer nas je ova prirodna svetlost baš poslužila i dobili smo inspiraciju za naše outfit postove.

Želeo bih samo da napomenem da je ulaz u Mtatsminda zabavni park besplatan i da se plaćaju samo vožnje i igre koje se nalaze unutar ovog zanimljivog kompleksa. Postoji i mali zološki vrt i sve se to nalazi na brdu sa kojeg se prostire najlepši pogled na Tbilisi.

Jesen je učinila svoju prirodnu magiju pa je drveće dobilo novu boju koja je u trendu ove sezone – nijanse zlatne/žućkaste boje. Priroda je uvek u trendu samo bismo trebali da se malo bolje osvrnemo oko sebe!

U ovom neobičnom parku proveli smo skoro 3 sata, vreme je tako proletelo da to nismo ni primetili. Ovo je idealno mesto ako želite da se zabavite, uživate u lepoti prirode i neverovatnom pogledu na Tbilisi.

Ovaj post je nažalost i poslednji post iz Gruzije i zaključno sa ovim petim člankom završavamo zvanično moju avanturu u Gruziji. Ovo putovanje ću pamtiti zaista dugo jer sam se proveo ludo i nezaboravno, prvo jer sam imao najbolje društvo, a to je moja Bojana Rmandić moja koleginica i saborac i imao sam priliku da vidim jednu sasvim neobičnu zemlju koja se samo zvanično nalazi na mapi Evrope, a kada kročite u Gruziju shvatate da Evropa ovde nikad nije ni bila.

Dragi moji ljubitelji mode, došli smo do kraja petog, a ujedno i poslednjeg posta iz serije postova moje avanture iz Gruzije koja ne bi bila moguća bez nesebične pomoći mojih prijatelja iz kompanije Turkish Airlines, kao i organizatorima Nedelje Mode u Tbilisiju i timu iz Nacionalne Turističke Organizacije Republike Gruzije zajedno sa lokalnim ministarstvom turizma. Takođe ovim putem želim da se zahvalim Iota hotelu gde smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

OUTFIT

Džemper: Givenchy

Pantalone: Cavalli Class

Patike: Loriblu

Fotoaparat: Sony Alpha 7r II; Objektiv: Sony G Master 24-70 MM

Kako se vama dopala ova moja modna kombinacija sa kojom sam obišao ovaj neobični luna park na brežuljcima Tbilisija? Iskreno se nadam da ćete i vi uskoro imate priliku da posetite Gruziju i obavezno mi javite vaše utiske! Mi se vidimo za par dana sa novim pričama i započinjemo avanturu u najmanjoj zemlji u Jugoistočnoj Aziji – Narodna Republika Laos. Jedva čekam da vam prikažem lepotu te daleke i predivne zemlje osmeha.

Blogerski pozdrav iz dalekog Tbilisija,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane avio kompanije Turkish Airlines, Nacionalne Turističke organizacije Republike Gruzije i organizatora Mercedes-Benz Nedelje Mode u Tbilisiju. Ova modna avantura ne bi bila moguća bez Iota Hotela čije osobolje nam je ulepšalo naš boravak i učinili su sve da bismo se osećali kao kod svoje kuće. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.

SHARE THIS POST

Pisma iz Gruzije: Čarolija Nedelje Mode u Tbilisiju…

Moda Putovanja December 13, 2019 4 Comments

Dragi moji pustolovi i ljubitelji mode dobro došli u novi post na Mr.M blogu. Danas kao što sam vam prošle nedelje obećao pišem više detalja o najvećem modnom događaju u Gruziji i Istočnom delu Evrope – Mercedes-Benz Nedelja Mode Tbilisi.

MB Nedelja Mode u Tbilisiju je vodeći modni događaj u Gruziji, koji nudi međunarodnu platformu za dizajnere iz regiona kako bi se povezali sa medijima i kupcima. Događaj sam po sebi povećava kako domaću svest o domaćoj modi tako i globalno prisustvo gruzijskog dizajna, istovremeno ističući kulturu i sofisticirani glamur koji učvršćuje Tbilisi kao prestonicu stila gde istok susreće zapad.

Kao najnoviji dodatak “Fondacije Societe Anonimousme” svom globalnom portfelju vodećih događaja i inicijativa, značajni resursi se ulažu u modnu budućnost Gruzije, putem svetskih faza, digitalnim i društvenim kampanjama i timom koga čine eminentni profesionalci u modnoj industriji.

Mercedes-Benz Nedelja Mode u Tbilisiju pruža platformu za maksimalno iskorišćavanje mogućnosti u modnoj industriji, kao i učvršćivanje odnosa u medijima. Promocija kreativnosti i inovacija oduvek je bila važna za kompaniju Mercedes-Benz. Kombinacija Mercedes-Benza i mode čini jedan savršeni sklad i ovaj vid saradnje auto industrije sa modnom je od izuzetnog značaja i to je delimično tajna njihovog globalnog uspeha.

Fokus modne posvećenosti Mercedes-Benza je da ponudi dizajnerima međunarodne platforme koje im omogućavaju da se predstave u najboljem mogućem svetlu širokim masama. Osnovni cilj je promovisati dizajnere i talentovane ljude i takođe promovisati Gruziju kroz umetnost i modu. Prikazati da pored bogate istorije i kulture, Gruzija ima što sta da ponudi sa modnog aspekta kako Evropi, tako i svetu.

Moram priznati da smo Bojana i ja bili zapanjeni dozom kreativnosti koju poseduju gruzijski kreatori, kao i njihovoj velikoj volji za saradnju. Pošto smo bili njihovi specijalni internacionalni gosti, imali smo priliku da upoznamo mnoga značajna imena iz sveta mode koja “kroje” modno nebo u Gruziji. Realizacija revija je na visokom nivou, može se uporediti sa revijama u Milanu, a dodatna doza kreativosti samih kreatora dokazuje da gruzijska moda će ubrzo zaseniti i neke poznate svetske modne kuće iz Evrope i sveta.

Na skoro svim revijama na Mercedes-Benz Nedelji Mode u Tbilisiju u prvom redu ste mogli videti editore poznatih modnih časopisa, čak sam imao prilike da vidim i neke svoje prijatelje iz Nemačke pa Bojana i ja nismo bili usamljeni, niti izgubljeni u svetu mode u dalekom Tbilisiju.

Kada dobijete poziv da posetite Nedelju Mode, to nije samo puko razgledanje manekenki koje nose komade koji su izradili određeni dizajneri, to je nešto mnogo više. Taj osećaj da imate priliku da zavirite u modni svet i da dobijete inspiraciju za neke sopstvene modne poduhvate u budućnosti može dosta da pomogne svakom influenseru. Mi, influenseri smo samo “vesnici” nekih novih modnih trendova, a to mi možemo samo dobiti inspiraciju na Nedeljama Mode ili uz pomoć modnih časopisa.

Ako ste se nekada zapitali kako izgleda jedan dan na Nedelji Mode sad imate priliku da čujete neke zanimljive detalje iz prve ruke. Svaka Nedelja Mode je poseban događaj i nije istina da su samo bitne samo one revije koje se održavaju u “modnim prestonicama”: Milano, Pariz, London ili Njujork.

Pošto sam do sada imao priliku da prisustvujem modnim dešavanjima u Berlinu, Moskvi, Valeti, Milanu, Parizu i Ljubljani kada sam dobio poziv da posetim Nedelju Mode u Tbilisiju odmah sam sebi rekao: “Marko, tamo je sigurno zanimljivo jer je Gruzija poznata po nekim specifičnim motivima koje se mogu videti na njihovoj tradicionalnoj nošnji pošto je to srce Kavkaza!”.

Kada ste na neki način uključeni u rad modne industrije, prvo i osnovno zlatno pravilo je da NE POSTOJE GRANICE U MODNOM SVETU. Modni svet je specifičan i to je igralište za “decu” koja poseduju malo više kreativnosti od ostale populacije i njih ne treba podcenjivati, već ih treba podržati dovoljna je samo malo vremena i dobre volje, ništa više!

Svaka Nedelja Mode nosi određenu vrednosti i svaka od njih ima nešto specifično što će vam ostati u sećanju, baš kao što je to slučaj kod mene gde sam na svakoj Nedelji Mode naučio ponešto novo što nisam pre znao.

Uvek imate priliku da upoznate nove ljude, sklopite neka nova poznanstva, sretnete ili poznata lica pa imate razlog da odete na kafu ili da pojedete nešto i da se lepo ispričate. Cilj ovakvih događaja je da se ljubi upoznaju, zabave i da iskoriste mogućnost da se usavrše u svom poslu i iskoriste neke potencijalne poslovne mogućnosti za saradnju.

Nikada ne znate koga možete sresti tamo, možda se dopadnete nekom modnom editoru koji će pohvaliti vaš stil i upitati vas čime se bavite. U većini slučajeva editori su poprilično zainteresovani za čuju vašu priču, pa čak iako ste influenser. Jedna editorka poznatog modnog časopisa koji radi u Italiji koja je inače sedela iza mene je htela da stupi sa mnom u kontakt pa je probala da me potapše po ramenu, ali pošto sam ja nešto razgovarao sa Bojanom nisam to primetio. Nakon dva, tri minuta ona je opet pokušala i izvinila se što me uznemirava, ali je samo želela da pohvali moju odevnu kombinaciju i zanimao je brend kaputa koji sam nosio tog dana.

Divno je kada imaš priliku da spojiš posao i zadovoljstvo kao što sam ja uradio sa modom i putovanjima. Možda je moj posao ponekad stresan, naravno kao i svi drugi poslovi na ovom svetu i kod nas influensera imamo neke svoje periode uspone i padova, ali moram priznati da je ovo posao koji mi je pomogao da pronađem sebe i da upoznam divne ljude koje inače ne bih imao prilike da upoznam.

Naš posao nije samo da slikamo i da pravimo selfije već imamo i određenu dozu odgovornosti (bar u mom slučaju) da predstavim destinaciju i događaje na najbolji mogući način kako zbog svojih čitalaca koji su navikli na moje reportaže sa raznih delova sveta, tako i zbog mene samog jer smatram da bih razočarao onog malog Marka koji čuči negde u dubini mog srca i neka svoja očekivanja, a to je nešto najgore što čovek može da uradi samom sebi.

Zato se uvek maksimalno trudim da svaki svoj post ispunim korisnim informacijama koje mogu značiti svim pustolovima i ljubiteljima mode koji bi voleli da saznaju nešto više, a to nemaju priliku da pročitaju na nekom drugom mestu. Ja se iskreno nadam da ste uživali u mom današnjem postu i da ste imali prilike da kroz ovih nekoliko slika vidite kako izgleda jedan običan dan na Nedelji Mode u očima jednog sasvim prosečnog dečka koji je imao sreću da se bavi jednim neobičnim poslom 21. veka – influenser.

Dragi moji ljubitelji mode, došli smo do kraja trećeg posta iz serije postova moje avanture iz Gruzije koja ne bi bila moguća bez nesebične pomoći mojih prijatelja iz kompanije Turkish Airlines, kao i organizatorima Nedelje Mode u Tbilisiju i timu iz Nacionalne Turističke Organizacije Republike Gruzije zajedno sa lokalnim ministarstvom turizma. Takođe ovim putem želim da se zahvalim Iota hotelu gde smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o Nedelji Mode u Tbilisiju? Vidimo se opet za par dana na istom mestu, očekuje vas novi post gde nastavljamo našu avanturu u Tbilisiju i predstavljam vam jedan zanimljivi luna park gde sam napravio slike za svoj poslednji outfit post u Gruziji.

Blogerski pozdrav iz dalekog Tbilisija,

Mr.M

SHARE THIS POST

Pisma iz Gruzije: Jedna turistička šetnja kroz kulturu i istoriju starog Tbilisija…

Moda Outfit Post December 9, 2019 6 Comments

Dragi moji pustolovi i ljubitelji mode kako ste mi danas? Decembar je mesec koji je inače poznat kao period kada ljudi sumiraju neke svoje utiske, sagledavaju činjenično stanje i postavljaju neke nove ciljeve za budućnost. Neko je ispunio svoja očekivanja, neko je nenadano “propustio” šanše, ali pošto je život jedina stvar koja nema reprizu, sve neuspehe oprostimo sebi i krenemo uzdignute glave napred.

Pre par dana sam imao dosta slobodnog vremena pa sam malo seo i “porazgovarao” sa samim sobom, eto nije to nekada loše uraditi. Stavio sam na papir sve dobre i loše stvari koje su mi se desile baš ove godine i neke iskorišćene i propuštene šanse… Mogu vam reći da je tas na mojoj životnoj vagi prevagnuo u korist dobrih stvari i svih onih iskorišćenih prilika tako da sam shvatio da nemam puno stvari za kojima treba da žalim.

Putovanja i posao su ispunili moju 2019. godinu i nadam se da će 2020. godina biti još uspešnija za sve nas, valjda smo toliko zaslužili! Upisao sam i dodatne master studije, nastavio da usavršavam sebe i nadam se da će me to odvesti u dobrom smeru jer sam vremenom naučio da verujem svom instiktu.

U prošlim postovima ste imali priliku da upoznate glavni grad Gruzije – Tbilisi i da vidite jednu moju elegantnu kombinaciju u kojoj sam istražio lepote modernog dela grada. Danas ću vam pokazati moj drugi, svakodnevni zimski outfit, možda je pomalo sportska elegancija, ali smatram da je moguće lepo i sređeno izgledati i na zimskim temperaturama.

Naš najbolji saveznik tokom zimskog perioda su perjane jakne. Kako se tehnologija izrade odevnih predmeta usavršala, odeća je postala sve lakša i kompaktnija za svakodnevnu upotrebu. Pre kada neko spomene zimsku jaknu, svi odmah pomisle na masivne, kabaste jakne kada uđete u prevoz zauzmete prostor za tri osobe. Danas je malo ta modna priča drugačija, jakne su postale izuzetno lagane i zbog naših dragih dama estetika je podignuta na značajno viši nivo.

Sećam se da je moja baka uvek govorila da je prava krznena bunda ili perjana jakna kvalitetna ako je teška, to znači da se na njoj baš radilo. Danas je kvalitet kada je jakna lagana kao pero, a izrazito topla i pogodna za sve zimske uslove. Tako je i sa mojom novom jaknom – parkom koju sam dobio od mojih prijatelja iz kompanije Paul & Shark.

Nove tehnologije proizvodnje Fill Power 700 i 900 modne kuće Paul & Shark pruža neverovatnu udobnost sa odličnim termičkim svojstvima koja omogućava da vam jakna pomogne da podnesete i najniže temperature. Snaga punjenja 700 i 900 označavaju izolacijsku snagu određujući njegov odnos težine i jačine punjenja: smatra se jednim od najboljih raspoloživih jakni na tržištu, zahvaljujući visokom stepenu toplotne izolacije u poređenju s njenom veličinom. Perje stvaraju “male džepove vazduha” koji stvaraju toplotnu barijeru, osiguravajući maksimalnu zaštitu.

Moram priznati da me je ohrabila toplota ove jakne pa me je ohrabrila da je skinem i za potrebe slikanja, to inače kaže Marko Tadić osoba koja se zakopča do grla, stavi kapu, šal i rukavice i pita za još neki dodatni sloj… Bilo je zanimljivo šetati kaldrmom starog dela Tbilisija i “kopati” po istoriji Gruzije. Moj avanturistički duh je procvetao kada smo se Bojana i ja popeli uz pomoć žičare na brdo Sololaki, gde se nalazi najpoznatiji simbol grada – “Majka Gruzije”. Pogled na grad sa ovog brda je izvanredan, nešto što bi očaralo svakog pustolova.

Za see one ljude koji planiraju putovanje u Tbilisi, mogu vam reći par stvari koje će vam biti dovoljne da se odlučite da par sati provedete u ovom divnom ambijentu gde preovladava jedan stari tradicionalni duh Tbilisija. Definitivno jedan od najlepših delova grada, čak i ako je pomalo turistički ali hej, sviđa mi se što turisti dodaju neku novu vrednost i živosti gradu da i ne spominjem dodatni prihod. Odlično mesto za šetnju gde možete videti dosta starih zgrada (bilo bi lepo kada bi gruzijske vlasti uvidele da se isplati obnova i održavanje ovog dela grada), prelepe ulice sa kaldrmom, „gradska“ brda sa žičarom do vrha.

Pretpostavljam da su dosta hostela, hotela i B&B-a takođe doprineli popularnosti ovog dela grada. Jedino što treba napomenuti je da su cene (ne uvek) mogu biti negde 25-100% veće nego u ostalim delovima grada.

OUTFIT

Jakna: Paul & Shark

Pantalone: Loro Piana

Polurolka: Loro Piana

Patike: Roberto Botticelli

Fotoaparat: Sony Alpha 7r II; Objektiv: Sony G Master 24-70 MM

Kako se vama dopala ova moja modna kombinacija sa kojom sam prošetao ulicama starog grada u Tbilisiju. Vidimo se opet za par dana na istom mestu, očekuje vas novi post gde nastavljamo našu avanturu u Tbilisiju i pišem vam nešto više o Nedelji Mode u Tbilisiju.

Blogerski pozdrav iz dalekog Tbilisija,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane avio kompanije Turkish Airlines, Nacionalne Turističke organizacije Republike Gruzije i organizatora Mercedes-Benz Nedelje Mode u Tbilisiju. Ova modna avantura ne bi bila moguća bez Iota Hotela čije osobolje nam je ulepšalo naš boravak i učinili su sve da bismo se osećali kao kod svoje kuće. Veliko hvala mojim prijateljima iz modne kuće Loro Piana i kompanije Paul & Shark. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.

SHARE THIS POST

Pisma iz Gruzije: Jedan neobičan modni dan u Tbilisiju!

Moda Outfit Post December 5, 2019 3 Comments

Dragi moji pustolovi, dobro došli na moj blog! Zvanično smo ušli u poslednji mesec ove 2019. godine i polako se spremamo za Novogodišnje i Božićne praznike! Nikako ne smemo da zaboravimo i Srpsku Novu Godinu tako da nam se period za slavlje produžava do prve polovine Januara 2020. godine. Iskreno se nadam da ćete ove praznike provesti na najbolji mogući način sa porodicom i prijateljima bez obzira da li se odlučite da provedete praznike u inostranstvu ili na nekim od brojnih planinskih odmarališta širom Srbije.

U prethodnom postu sam vam opisao glavni grad Gruzije – Tbilisi, koji je inače dobio epitet “Srce Kavkaza”. Danas ću vam ispričati kako je protekao jedan dan u Tbilisiju, ali na jedan malo drugačiji način.

Ne mogu da se požalim imali smo stvarno izuzetan hotel – Iota Hotel koji se nalazi u samom centru grada tako da smo bili u mogućnosti da otkrijemo sve lepote Tbilisija na najbolji mogući način. Moram priznati da je meni najgora moćna mora kada idem na Nedelje Mode i tada poneseš brdo garderobe pošto nisi uopšte siguran šta će na kraju obući pa poneseš sve stvari za koje misliš da će biti modni pogodak! Lepo je kada sve te stvari spakuješ u kofer, ali kada stigneš na željenu destinaciju moraš sve te stvari i da ISPEGLAŠ pošto nije u trendu da se ide “ižvakan”, bar ne još!

Bojana je bila impresionirana kako sam opsednut peglanjem stvari, a ja sam bio srećan jer je pegla bila savršenstvo bez manje pa sam sav posao radio po kratkom postupku…

Novi dan u Gruziji je obećavao pa smo Bojana i ja rešili da malo obiđemo grad i vidimo koje lepote ovaj zanimljivi gradić poseduje. Naravno, Bojana je bila veoma dobro raspoložena pa smo od ranog jutra počeli sa slikanjem.

Da li možete da verujete koliko sam bio pospan da nisam video boju čarapa, pa sam umesto onih koje sam spremio navukao neke sasvim druge čarape. To sam tek primetio taj dan kada smo se vratili u hotel i posle krenuo da sređujem slike. Dobro, šta da se radi… Pokušajte da zanemarite ovaj moj mali peh!

Možda se neko od vas seća ovog kaputa od prošle sezone kada sam ga nosio u Helsinkiju za potrebe promocije finske modne kuće Turo koja je napravila ovaj divni “širokog kroja” kaput od najfinije vune. Ja sam osoba koja čuva stvari i pažljivo ih smešta u svoj ormar. Eto, vidite da smo i mi blogeri kao i sav drugi normalni svet pa i mi ponovo nosimo neke svoje stare odevne komade.

Nepisano pravilo u našoj branši je “svaki komad slikaš jednom i to je to”, ali pošto je to faktički nemoguće (bar kod mene…) ja se trudim da prikažem ljudima što više kombinacija sa nekim istim kapitalnim odevnim komadom, kao što je u ovom slučaju ovaj kaput koji mi je uvek neiscrpna modna inspiracija.

Pored ovog kaputa imali ste priliku da vidite i ove naočare za sunce u jednom od postova iz letnje sezone na mom blogu. Obećao sam da se neću od njih razdvajati, ali ovaj put su imale sreće da su ostale u džepu od kofera jer sam zaboravio da ih izvadim iz istog kada sam se vratio iz Egipta.

Priznajem da sam se malkice obradovao kada sam ih video i Bojana mi je odmah rekla da ih ponesem i da odlično stoje uz ovu odevnu kombinaciju, poslušao sam je ipak žene imaju istančan ukus kada je u pitanju moda.

Ceo dan nam je bio ispunjen dobrom zabavom i naučili smo dosta zanimljivih stvari o Gruziji, koje sam sa vama podelio u prethodnom postu. Posetili smo Muzej Gruzijske Likovne Umetnosti, crkve i Operu. Nakon obilaska centralne ulice, nastavili smo na revije na Nedelji Mode u Tbilisiju gde smo bili njihovi dragi gosti.

Kakve su cene u Gruziji? Ako posmatramo iz ugla jednog prosečnog srpskog turiste ili iz našeg regiona mogu vam reći da je sve značajno jeftinije nego u Srbiji. Evo, na primer cena karte za prevoz je 0.50 larija, a to je nekih 18-20 dinara. Da dobro ste pročitali cena karte za prevoz u jednom smeru je 20 dinara.

Cene namernica u samoposlugama su takođe drastično niže nego kod nas. Sećam se da smo Bojana i ja uzeli par kifli, sokove, čokolade, slatkiše, gumene bombone i par suhomesnatih proizvoda i još neke stvari i platili smo oko 5 evra, što je zapanjujuće! Njihov životni standard je sličan našem, ali su njihove cene prilagođene njihovim primanjima nije nesrazmerno kao što je to slučaj kod nas u Srbiji gde je nemoguće preživeti od prosečne plate.

Na internetu sam negde pročitao kako se u Tbilisiju naplaćuje ulazak u određene crkve što je jedna velika laž. Gruzini su izuzetno religiozan narod i veoma su ponosni na svoju istoriju. Zbog određenih patnji koje su pretrpeli okrenuli su se građenju bogomolja. U Gruziji je skoro 85% stanovništva pravoslavno, tako da su im i crkve dosta slične našim.

Smatram da su u arhitektonskom smislu crkve u Tbilisiju uređenije i da su neki određeni detalji učinili da sve to izgleda potpunije.

Kada pričamo o cenama ulaznica muzeja, malo su jeftinije ulaznice nego u drugim delovima Evrope. Jedino što je malo skuplje je sam prevoz do Gruzije jer ne postoje direktni letovi, pa samim tim plaćate veću cenu karte.

Gruzini su zaista bili fantastični domaćini i proveli smo neverovatnih 6 dana u Gruziji koje su zaista na nas ostavili izuzetan utisak. Za kraj bih želeo da se zahvalim mojim prijateljima iz modne kuće Loro Piana koji su bili tako divni pa sam imao priliku da ulicama Tbilisija šetam u njihovim preudobnim patikama, što je meni obično teško.

Moja stopala su izuzetno osetljiva i lako “zaradim” žuljeve na putovanjima zbog dugog hodanja u neudobnoj obući. Pored ovih divnih patika od njih sam dobio rolku i pantalone pa možete videti kako je sve to u jednoj divnoj modnoj harmoniji.

OUTFIT

Kaput: TURO

Pantalone: Loro Piana

Rolka: Loro Piana

Naočare: Givenchy poklon dragih prijatelja iz Edel Optics-a

Patike: Loro Piana

Fotoaparat: Sony Alpha 7r II; Objektiv: Sony G Master 24-70 MM

Dragi moji ljubitelji mode, došli smo do kraja drugog posta iz serije postova moje avanture iz Gruzije koja ne bi bila moguća bez nesebične pomoći mojih prijatelja iz kompanije Turkish Airlines, kao i organizatorima Nedelje Mode u Tbilisiju i timu iz Nacionalne Turističke Organizacije Republike Gruzije zajedno sa lokalnim ministarstvom turizma. Takođe ovim putem želim da se zahvalim Iota hotelu gde smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja modna kombinacija koju sam poneo na otvaranju Mercedes-Benz Nedelje Mode u Tbilisiju. Vidimo se opet za par dana na istom mestu, očekuje vas novi post gde nastavljamo našu avanturu u Tbilisiju i pišem vam nešto više o Nedelji Mode u Tbilisiju.

Blogerski pozdrav iz dalekog Tbilisija,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane avio kompanije Turkish Airlines, Nacionalne Turističke organizacije Republike Gruzije i organizatora Mercedes-Benz Nedelje Mode u Tbilisiju. Ova modna avantura ne bi bila moguća bez Iota Hotela čije osobolje nam je ulepšalo naš boravak i učinili su sve da bismo se osećali kao kod svoje kuće. Veliko hvala mojim prijateljima iz modne kuće Loro Piana i kompanije Edel Optics. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.

SHARE THIS POST

Pisma iz Gruzije: Tbilisi, nova raskrsnica Istoka i Zapada…

Avanture Putovanja November 27, 2019 6 Comments

Dragi moji pustolovi, kako ste mi danas? Posle peskovite avanture u dalekoj Africi, mali Marko je nastavio svoj put ka raskrsnici Istoka i Zapada. Gruzija, zemlja koja je blago “uglavljena” na mapi Evrope, ali kada tamo odete shvatite da tamo Evropa nikad nije ni kročila. Na ovom putovanju sam imao malo drugačije društvo moju drugaricu Bojanu Rmandić, koja za sebe kaže da je sociolog koja je pronašla sreću u zanimanju 21. veka – influensera.

Bojana i ja smo čist dokaz da prava prijateljstva na Instagramu mogu postojati i da prostorne barijere ne oredstavljaju problem da ponekad odemo na neke zanimljive destinacije uz pomoć našeg zajedničkog prijatelja kompanije Turkish Airlines, koja nam je i ovaj put pomogla da naši snovi postanu stvarnost i da posetimo srce Kavkaza.

Nakon putovanja od par sati i kratkoj poseti Istanbulu došli smo do naše željene destinacije – Tbilisi. Letovi su nam prošli tako brzo jer od naše priče nismo ni bili svesni koliko je vremena zaista prošlo… Nakon pasoške kontrole i preuzimanja našeg prtljaga dočekali su nas naši domaćini – organizatori Mercedes-Benz Nedelje Mode u Tbilisiju. Da, upravo tako razlog naše posete Gruziji je bila Nedelja Mode u Tbilisiju jer smo bili pozvani kao internacionalni influenseri da prisustvujemo jednom veličanstvenom modnom dešavanju kao što je to MBFW Tbilisi.

Kao što ste navikli i do sad i ovaj put ćete od mene čuti neke opšte informacije o destinaciji. Naime, Gruzija iako ima skoro 4 miliona stanovnika je zemlja sa burnom istorijom, koja će zaintrigirati sve pustolove željne avanture. Trenutno iz Srbije i zemalja bivše EX-YU ne postoje direktni letovi do ove zemlje koja je nekada pripadala Sovjetskom Savezu.

Bitna informacija je da vam nije potrebna viza za ulazak na teritoriju Gruzije ako posedujete pasoš Srbije ili neke od država iz regiona (BiH, Crna Gora, Severna Makedonija, Hrvatska). Gruzija je zaista neobična zemlja i kada sletite u Tbilisi imaćete osećaj da ste sleteli na jedan potpuno drugačiji, nesvakidašnji prostor.

Sigurno je jedno od prvih pitanja koje vam se trenutno mota u glavi: Zašto putovati baš u Gruziju? Šta ima tako posebno tamo da se vidi? Mi, ljudi sa Balkana smatramo za sebe da smo najbolji domaćini i da svojom srdačnošću i domaćinskom toplinom dočekujemo goste. To sve stoji i to je nešto što nas izdvaja od drugih naroda, ali Gruzini (pravilan naziv za stanovnike kavkaske države Gruzija) su to unapredili i zadali nam domaći zadatak.

Dosta su slični našem mentalitetu i veoma su srdačan i veseo narod. Njihov životni standard je vrlo sličan našem, ako ne i niži pošto smo primetili po njihovim cenama u marketima da su namernice značajno jeftinije nego kod nas. Pored toga u razgovoru sa par lokalaca saznali smo da im je prosečna plata oko 200-230 evra, što Gruziju svrstava među zemlje sa niskim prosečnim zaradama (kao što je to i Srbija).

Prvi dan u Tbilisiju nam je prošao u razgledanju grada i “krstarenju” centralnim ulicama gde smo Bojana i ja već imali priliku da vidimo neke modne dodatke koji bi nam pomogli da upotpunimo naše modne kombinacije koje smo specijalno spremili za Nedelju Mode u Tbilisiju. Prvi utisci su da je Tbilisi grad sa zanimljivom arhitekturom, pošto su bili deo SSSR-a vidi se direktan uticaj carske Rusije na lokalnu arhitekturu. Obradovala me je činjenica da su Gruzini izuzetno ponosni na svoju istoriju i pravoslavlje pa su izgradili veliki broj bogomolja.

Takođe na ulicama smo videli raznovrsne noćne ulične markete koje smo prosto morali da obiđemo. Na uličnim tezgama smo videli mnošto zanimljivih stvari što bi naš narod rekao “od igle do lokomotive” i skoro nema prodavca koji nas nije zvao da pogledamo baš njegovu tezgu i da se uverimo u kvalitet proizvoda. Moram biti iskren i priznati da smo se Bojana i ja najviše zadržali na tezgama sireva i slatkiša! 🙈 Slatke muke…

Prvi dan nam se završio na najbolji mogući način sa punim kesama sireva sa kojim nismo znali sta da radimo pa smo kupili neke kifle koje su hvala Bogu sačuvale svežinu i uz sok pojeli sve sireve. Bojana je veliki fan sireva, dok moja malenkost prednjači u “ljubavi prema slatkišima”.

Sledeći dan smo veselo započeli uz pesme sa naših muzičkih lista koje verno čuvamo na našim telefonima, pa su se mogli čuti hitovi od Mine Kostić, Tarkana i ostalih što bi neki rekli “od Silvane do Nirvane”! Pošto smo do kraja odslušali sve naše pesme za dobro jutro mogli smo da idemo da nešto malo i doručkujemo pošto smo već potrošili dosta energije od mahanja rukama i “mini-koncerta”.

Prvi doručak u našem hotelu je bio izuzetan! Naš hotel – Iota Hotel koji nas je ugostio tokom naše modne avanture u Tbilisiju je hotel koji su skoro svi turisti koji su pre boravili u njemu ocenili sa najvišim ocenama zbog 3 stvari koje krasi ovaj hotel. Ovaj hotel podržava lokalnu zajednicu i uzima sve potrebne namernice i proizvode od lokalnih farmera i malih proizvođača što je zaista za pohvalu! Druga stvar je interijer hotela koji je moderan i minimalistički uz elemente prirode.

Na drugoj slici iznad možete videti njihov “zeleni” zid koji svakodnevno neguje više ljudi da bi se mi turisti mogli redovno slikati pored njega. Za kraj kao jednu od bitnijih stavki koja je svakom putniku bitna je lokacija, ovaj hotel se nalazi u samom srcu grada nedaleko od Trga Slobode (Liberty Square) i glavne ulice Ruštaveli koja je žila kucavica Tbilisija.

Pošto smo Bojana i ja zajedničkim snagama pomogli hotelu da smanje količinu hrane mogli smo da krenemo u nove radne pobede. Odlučili smo da pred početak revija posetimo ulicu Ruštaveli i da obiđemo neke znamenitosti. Naravno, pre svega toga palo je jedno dobro slikanje kao dokaz da ja idem negde sređen kao sav normalan svet i da ja pored farmerki mogu da se sredim, ali pošto to kratko traje odličio sam da se slikam što pre dok magija opeglanih pantalona “magično” nestane!

Nakon nekog vremena zbog moderne fasade zgrade Muzeja likovnih umetnosti u kojoj se nalazi bogata privatna zbirka klasične i moderne likovne umetnosti jednog poznatog lokalnog milionera odlučili smo jednoglasno da je posetimo. Ulazak u muzej je 15 GEL (lokalna valuta je Lari i otprilike 1 lari je oko 36 dinara).

Siguran sam da ne bih preterao ako bih kojim slučajem napisao da je ovo jedan od najboljih umetničkih muzeja na svetu. Kolekcija je sveobuhvatna i obimna, proizašla iz privatne kolekcije osnivača. Muzej prikazuje preko 3500 dela koje je stvorilo preko 100 gruzijskih umetnika.

Kolekcija obuhvata nekih 70 godina umetničkog periosa i svaka izložbena soba je posvećena drugom umetniku. Ako ste ljubitelj umetnosti ovo je definitivno mesto koje morate obići. Prilikom ulaska u muzej primetićete zanimljivo stepenište koje je izrađeno od stakla, pošto ja imam strah od svega i svačega plus sam gledao seriju Rubi više puta ja sam izabrao da idem liftom dok je Bojana bila “hrabrija”!

Kako je ustvari nastao ovaj muzej? George (Gia) Jokhtaberidze i Manana Shevardnadze počeli su sakupljati umetnička dela 1990-ih godina prošlog veka. Nakon uspešnih preduzetničkih poduhvata, goapodin Jokhtaberidze je počeo kupovati umetnička dela kao veliki zaljubljenik umetnosti.

Jednom prilikom tokom njegove posete galeriji, radnici su pakovali jednu sliku koja je trebala biti poslata u inostranstvo po nekoj veoma niskoj, smešnoj ceni. Ubrzo je gospodin Jokhtaberidze shvatio da će delo biti zauvek izgubljeno ako se tako rasipa širom svetom bez odgovarajuće kolekcije i adekvatne izložbe. Pošto je većina umetničkih dela nastala tokom perioda Sovjetskog Saveza i Gvozdene zavese, umetnost još nije bila dobro poznata na prostorima Gruzije. Tako je nastala misija: prikupljanje, restauracija i očuvanje gruzijske umetnosti. U početku, misija nije uključivala ideju za izgradnju potpuno nove zgrade muzeja, ideja je bila da se sva umetnost sakupi i daruje državnim muzejima.

Međutim, zbog raspada SSSR-a i posledičnih ekonomskih i građanskih previranja, državni muzeji su bili u teškoj situaciji i nisu bili u mogućnosti da skladište sva umetnička dela. Nakon što je 23 godine sakupljao razna umetnička dela i uspeo da bude na čelu najveće telekomunikacione kompaniju u Gruziji, gospodin Jokhtaberidze je video priliku da kupi nekretninu ispred zgrade parlamenta Gruzije. Prilika se brzo pretvorila u stvarnost i nastao je plan za izgradnju kompleksa zgrada koje bi postale Gruzijski muzej likovnih umetnosti i Umetnička kuća.

Nakon dvosatne posete ovom neverovatnom muzeju nastavili smo naše razgledanje Tbilisija. Tokom naše šetnje centralnom ulicom prestonice Gruzije naišli smo na mnoga vesela lica koja su nam davala upustva kako da dođemo do mesta gde se održavala Nedelja Mode. Pored ljudi, imali smo priliku i da sretnemo naše četvoronožne krznene prijatelje koji su pronašli svoje sklonište na baštenskim klupama centralnih restorana.

Gruzini su inače veliki borci za prava životinja i sve lutalice su registrovane i čipovane (ako dobro uvećate prethodnu sliku, videćete na desnom uvetu psa jedan žuti čip sa kodom). Svuge po centru možete videti posebne “pet stanice” za napuštene pse i mačke koje ljudi zaposleni u gradskim službama, kao i lokalno stanovištvo svakodnevno čisti i stavlja svežu hranu i vodu za piće za napuštene ljubimce.

Pošto smo se mi odlučili na junačku šetnju od nekoliko minuta, za nekih dvadesetak minuta smo bili na svom odredištu i zvanično smo stigli na našu prvu reviju na Nedelji Mode u Tbilisiju.

Mercedes-Benz Nedelja Mode u Tbilisiju (MBFWT) je gruzijska nedelja mode koja je sponzorisana od strane Mercedes-Benz grupe koja se svake godine održava u glavnom gradu Gruzije – Tbilisiju. Komitet za organizaciju Nedelje Mode u Tbilisiju je osnovan 2015. godine. Tokom modne nedelje uporedo se odvijaju i drugi kulturno-umetnička dešavanja poput ARTGeorgia likovne izložbe i BENEKST međunarodni konkurs modnog dizajna.

Obećavam vam da će jedan od narednih postova na blogu biti posvećen isključivo Nedelji Mode u Tbilisiju gde ćete saznati nešto više o ovom modnom događaju koje je za kratko vreme bilo zapaženo od strane najeminentnijih ljudi sa modne scene.

Nakon revija odlučili smo da je najbolje da kupimo nešto za jelo i da se spremimo za spavanje jer je Nacionalna turistička organizacija Republike Gruzije za nas spremila zanimljiv plan i program za naredni dan.

Sutradan od ranog jutra sam bio zvanično najveselija osoba u hotelu pošto sam bio naspavan i bio u potpunosti spreman za doručak i da nastavim sa planom i programom koji su nam spremili naši prijatelji iz Turističke organizacije u saradnji sa Ministarstvom turizma.

Plan je bio obilazak starog dela grada i odlazak na brdo Sololaki gde se nalazi “Majka Gruzije” koja sa velikim ponosom ljubomorno čuva svoj Tbilisi.

Nakon par minuta vožnje od našeg hotela stigli smo do Starog Grada. Ne znam da li ste kojim slučajem upoznati sa činjenicom da je Tbilisi jedan od najstarijih gradova u delu sveta koji leži u južnom Zakavkazju. Zbog svog povoljnog položaja bio je teško osvajan od stane velikih sila, ali su kroz istoriju Gruzini dosta propatili.

Jedino svetlo na kraju tunela je bila Kartlis Deda, u prevodu Majka Gruzije koja je danas jedan od simbola Tbilisija. Statua žene koja simbolizuje duh žitelja Tbilisija i ove neobične zemlje koja se nalazi na raskrsnici Istoka i Zapada. Kolosalna statua, visoka 22m, predstavlja ženu obučenu u tradicionalnu gruzijsku nošnju: u levoj ruci joj je pehar vina, kao simbol srdačne dobrodošlice svakom ko otvorenog i čistog srca dođe u grad, a u desnoj ruci, pripremljen mač, za one koji imaju neke zle namere osim da budu cenjeni gosti…

Do brda Sololaki na kojem se nalazi ova znamenistos se dolazi posebnom žičarom. Cena je simbolična tako da svako ko se odluči da krene put Gruzije i poseti Tbilisi bi trebao da poseti stari deo grada i oseti nepokolebiv duh Gruzina koji i dan danas verno neguju.

Raspoloženje je bilo na nivou i naš balkanski duh je bio u potpunosti spreman da se susretne sa gruzijskim. Vožnja žičarom traje nekoliko minuta, sasvim dovoljno vremena da uživate u pogledu i da stignete to da zabeležite svojim telefonom ili fotoaparatom. Tek kada stignete na vrh Sololaki brda shvatite u stvari koliko je Tbilisi jedan veliki grad, uprkos veličini uspeo da vremenom zadrži svoj šarm i dušu Zakavkazja koja sa sobom nosi dugu istoriju.

Nakon ovog divnog pogleda sa vidokovca do Majke Gruzije nas je vodila jedna obeležena staza gde smo sretali mnogobrojne turiste koji su se vraćali nazad na žičaru. Nekoliko minuta kasnije pred nama se ukazao simbol Tbilisija – Majka Gruzije.

Tu smo se zadržali neko vreme sasvim dovoljno da Bojana i ja napravimo adekvatan sadržaj koji ćete imati prilike da vidite sledeće nedelje na blogu. Samo za tih pola sata koliko smo proveli pored simbola grada uvideli smo brojnost turista koji dolaze da posete Tbilisi.

Pošto smo završili sa obilaskom starog dela grada tim ljudi iz Turističke organizacije nas je odveo na čaj i da probamo neke lokalne slatke poslastice. Verujte mi da sam znao da idem da probam slatkiše preleteo bih sa tog brda bez žičare!

Pošto smo žurili na revije, naša slatka pauza je bila malkice kraća nego što je bilo planirano pa smo užurbanim koracima pohitali ka hotelu na sređivanje.

Još jedan dan ispunjen revijama, videli smo neke nove modne kreacije koja su bila prava osveženja na modnoj sceni. Mogli smo zaključiti i po izrazima lica nekih od vodećih urednika modnih časopisa da je ova godina bila izuzetno plodonosna za gruzijske modne kreatore.

Narednih par dana smo većinom proveli na modnim dešavanjima, tako da nismo imali puno vremena za obilazak grada, ali smo uspeli da uhvatimo još dva slobodna dana koje smo odlučili da utrošimo na istraživanje lepota Tbilisija.

Jedan modni kreator nam je rekao da je svoju inspiraciju za novu kolekciju pronašao u jednom lokalnom zabavnom parku. Bojana i ja smo ga samo pogledali i on nam je sa smeškom rekao adresu i da se sami uverimo u neobičnu lepotu luna parka koji se nalazi na najvišoj tački u Tbilisiju.

Dobro došli u Mtatsminda Park, poznati uređeni tematski luna park smešten na vrhu planine Mtatsminda, sa pogledom na Tbilisi. U parku se nalaze karusele, tobogani, rolera, uspinjača i veliki točak na ivici planine, s kojeg se pruža prekrasan pogled na grad. Ovaj park je takođe i nama poslužio da napravimo neke zanimljive slike za naše modne outfit postove.

Ovaj luna park me je u potpunosti vratio u one bezbrižne dane detinjstva, kada nisam imao potrebe da brinem o svakodnevnim nebitnim stvarima već je samo bio cilj da se zabavim, uživam u sećernoj vuni i razmišljam na koju sledeću vožnju ću se uputiti. Danas je malo drugačije umesto vožnji u luna parku upustio sam se u najkomplikovaniji tematski park koji se zove život i svakog dana imam neke vožnje koje mogu da promene tok mog daljeg rada, ali dobro sve je bezbedno dok imaš nevidljivi pojas koji te štiti od neplaniranog pada.

Kako je nastao ovaj park? Park je osnovala sovjetska vlada tridesetih godina prošlog veka i nekada je bio proglašen trećim najposećenijim javnim parkom u SSSR-u. Pokojni gruzijski milijarder Badri Patarkatsishvili zajedno sa suprugom Innom Gudavadze započeo je transformaciju parka u tematski park 21. veka. Badri je bio vlasnik parka kao dobrotvorni projekat, uz brojne komercijalne imovine u Gruziji, uključujući fabriku čelika Rustavi, vodu Borjomi i TV stanicu Imedi.

Patarkatsišvili je 2007. postao glasni protivnik Partije nacionalnog pokreta i kao rezultat toga više nije bio omiljen predsedniku Mihailu Sakašviliju, pa je novembra 2007. godine, njegovu imovinu, uključujući park Mtatsminda i Imedi TV stanicu, zaplenila je vlada pod tvrdnjama da je kompanija „više puta prekršila“ uslove ugovora i da nije platila naknadu za zakup.

Predstavnici Patarkatsishvili-ja su odmah odbacili ove tvrdnje, rekavši da su “neutemeljene”. Nakon smrti Patarkacišvilija u njegovoj kući u Engleskoj u februaru 2008. godine, njegova udovica Inna Gudavadze započela je međunarodni arbitražni postupak protiv Vlade Gruzije, tvrdeći da je Mtatsminda Park, zajedno sa ostalom gruzijskom imovinom, vlada nepravedno prisvojila. 29. oktobra 2008. godine, Inna Gudavadze je na konferenciji za štampu u Tbilisiju rekla da su park Mtatsminda, kao i TV stanica Imedi bili „Badrijevi lični projekti za Gruziju i gruzijski narod”. U julu 2011. godine porodica Patarkatsishvili postigla je nagodbu sa vladom koja je videla da se park Mtatsminda vratio Inni, a porodica je u zamenu za njih odustala od svih potraživanja vlasništva nad Imedi TV.

Nakon pada predsednika Mihaila Sakašvilija, Imedi Televizija je takođe vraćena Inni i njenoj porodici u oktobru 2012. godine pod novom vladom. U julu 2014. godine tužilaštvo Gruzije podiglo je krivičnu optužnicu protiv bivšeg predsednika Mihaila Sakašvilija i grupe državnih zvaničnika zbog njihove uloge u ilegalnoj eksproprijaciji gruzijske imovine u vlasništvu porodice Patarkasishvili.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja prvog posta iz serije postova moje avanture iz Gruzije koja ne bi bila moguća bez nesebične pomoći mojih prijatelja iz kompanije Turkish Airlines, kao i organizatorima Nedelje Mode u Tbilisiju i timu iz Nacionalne Turističke Organizacije Republike Gruzije zajedno sa lokalnim ministarstvom turizma. Takođe ovim putem želim da se zahvalim Iota hotelu gde smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o Tbilisiju? Da li ste imali priliku do sada da posetite Gruziju? Vidimo se opet za par dana na istom mestu, očekuje vas novi post gde nastavljamo našu priču o Tbilisiju, ali kroz jedan modnih outfit post gde ću vam ispričati neke dogodovštine koje su me pratile tog dana u glavnoj prestonici Gruzije.

Blogerski pozdrav iz dalekog Tbilisija,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane avio kompanije Turkish Airlines, Nacionalne Turističke organizacije Republike Gruzije i organizatora Mercedes-Benz Nedelje Mode u Tbilisiju. Ova modna avantura ne bi bila moguća bez Iota Hotela čije osobolje nam je ulepšalo naš boravak i učinili su sve da bismo se osećali kao kod svoje kuće. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.

SHARE THIS POST

Pisma iz Egipta: Hurgada, novi sinonim za hedonizam…

Avanture Putovanja November 23, 2019 5 Comments

Dragi moji pustolovi, kako ste mi danas? Siguran sam da vam ovi hladni poslednji dani Novembra nisu pokvarili raspoloženje. Polako, ali sigurno ulazimo u praznični mesec i počinjemo da odbrojavamo poslednje dane 2019. godine. Čudno je kako nam na početku svake godine onih 365 dana deluje predugačko, ali vreme neumoljivo leti.

Danas je došlo vreme da napišem i svoj poslednji post, poslednje pismo iz Egipta. Ovu specijalnu seriju postova iz Egipta završićemo u jednom egipatskom letovalištu koje je svima nama dobro poznato – Hurgada. Da, to je ono letovalište koje možete uvek pronaći u ponudama skoro svih domaćih turističkih agencija jer dosta ljudi iz naše zemlje i regiona letuje na plažama Crvenog mora u Hurgadi.

Kada je tim Nacionalne Turističke organizacije Arapske Republike Egipat u poslednji čas organizovao naše putovanje i ceo program se radio bukvalno danas za sutra jedno veče sam dobio mail da li želim da idem u Dolinu Kraljeva ili želim da idem na mini odmor u Hurgadu? Nakon kratke “konstruktivne prepirke” sa svojim fotografom odlučili smo da je možda bolje zbog raznovrsnosti sadržaja da posetim i jedno poznato letovalište da ne bude ceo put čistog edukativnog karaktera.

Kada sam javio mami da putujem za Hurgadu, ona je rekla da sam pravi Srbin jer svaki Srbenda u svom životu mora bar jednom posetiti Hurgadu… Mama je uvek spremna za šalu, još ako je na moj račun tu je posebno inspirisana. Što bi rekao naš narod: “Majka k’o majka!”.

Turistička organizacija se pobrinula da moj mini odmor bude organizovan na najbolji mogući način, tako da smo moj fotograf i ja imali priliku da se malo izležavamo i odmaramo u jednom od najlepših hotela u Hurgadi – Steigenberger ALDAU Beach Hotel.

Ovaj hotel predstavlja pravo “sklonište” sofisticiranog luksuza smešteno u centru novog dela Hurgade na obalama Crvenog mora. Hedonistički raj koji će zadovoljiti zahteve i onih najzahtevnijih posetilaca prožimaju ovaj nalazi se na azurno plavoj obali Crvenog mora. Moj um se konačno malo odmorio u zelenilu uređenih bašta, akva-marine Crvenog mora i crvenim koralnim grebenima. Ovaj višestruko nagrađivani hotel kombinuje vrhunski luksuz i vrhunsku uslugu.

U sklopu Steigenberger lanca hotela pored ALDAU Beach Hotela, postoje još tri hotela koji se nalaze u neposrednoj blizini, a to su Steigenberger Aqua Magic, Steigenberger Pure Lifestyle hoteli i Steigenberger Makadi.

Aldau Beach Hotel u kojem sam ja odseo, Aqua Magic i Pure Lifestyle hoteli su rezervisani za sve ljubitelje vodenih sportova, dok je Makadi hotel za ljubitelje golfa. Moj odmor je bio ispunjen mnogim dogodovštinama i kao osoba koja je prošla pola sveta mogu reći da je Steigenberger Aldau hotel ispunio sva moja očekivanja. Iako nisam bio zahtevan, niti sam osoba koja bilo šta zahteva na putovanjima osoblje u hotelu je učinilo i neke dodatne stvari koje ja nisam očekivao.

Po dolasku pošto smo bili ogladneli, moj fotograf i ja smo otišli na ručak kada smo došli u sobu imali smo šta i da vidimo. Sva odeća je bila osvežena, ispeglana, cipele izglancane i sve je bilo na svom mestu… Čak su nam i kofere sredili, mislim da je onaj moj jadni kofer konačno dobio poliranje i izgledao je čak i bolje nego kada sam ga ja izneo iz prodavnice. Sat vremena pre završetka večere dobijamo poziv da se vreme večere završava i da možemo večerati u sobi ili izabrati neki od par restorana koji se nalaze u samom rezortu u zavisnosti od kuhinje koju volimo.

Moram priznati da sam se ja izgubio u listi navedenih internacionalnih kuhinja i da sam onako bunovan izabrao prvi restoran koji sam video sa terase pošto moj mozak nije mogao za sat vremena da shvati sve navedene opcije…

Osoblje hotela će učiniti sve da se osećate kao kod svoje kuće, iskreno ja kod svoje kuće moram sam sebe da peglam i sređujem tako da bih se ja lako preselio u Hurgadu da živim jer svako od nas bi voleo da bude tako lepo mažen i pažen i da ne brine o sitnicama koje inače preokupiraju naš svakodnevni život.

Kada završite sa odmaranjem od dokolice tj. nerada ili što bi neki rekli od odmora od odmora možete uživati u nekim zanimljivim aktivnostima u sklopu hotela kao što su ronjenje, vožnja vodenih skutera, fitness ili možete se prošetati Promenadom u kojoj se nalazi bezbroj prodavnica suvenira, supermarketi, apoteke i ostale prodavnice koje mogu olakšati vaš odmor.

Pošto sam ja osoba kojoj djavo nekad ne da mira ja sam se šetao u ono doba dana kada svi normalni ljudi su na plaži ili imaju popodnevni odmor ja sam zaradio sunčanicu pa sam skoro sve vreme bio delimično klimavog raspoloženja negde između ženskog pms-a i perioda prehlada pa sam bio u fazonu hoću – neću jer sam uspeo da sam sebi izrežiram najbolji scenarija odmora, ali sam uspeo na trenutke i to da ublažim jer sam pio tablete za bolove čisto da mi ne propadne ovako lep odmor.

Ja sam od onih osoba koje ne znaju kako da se ponašaju na odmoru jer ja spavam sa fotoaparatom i stalno imam potrebu da slikam i da pišem i snimam audio snimke da imam posle podsetnik o čemu treba da pišem.

Kako se snaći u Hurgadi? Imate dve opcije: ludu i normalnu. Luda opcija je da peške idete do centra koji je udaljen 10 do 15 kilometara ili da se vodite razumom i da izaberete normalnu opciju i uzmete taksi do centra. Morate uvek da se potrudite i da razvijete moć pregovaranja i cenjkanja inače će vas taksisti kao i u ostalim zemljamama “odrati do gole kože” sa cenama. Prvo i osnovno pravilo je da se prvo pogodite za cenu vožnje pa tek onda da prihvatite vožnju. To kažem kao napomenu jer mnogi turisti samo kažu destinaciju bez prvobitnog informisanja o ceni naručene vožnje…

Ja sam testirao svoje fizičke limite pa sam uveče šetao nekih 4-5 kilometara i nazad do hotela i bio redovan posetilac promenade jer sam našao nove drugare kamile koje su njihovi vlasnici dovodili na promenadu zbog turista (naplaćuju slikanje, nema jahanja kamila). Neki bi rekli da je to eksplatisanje živih bića u ovom slučaju kamila, ali je ovo malo drugačije. Kamile su čiste i zdrave, lepo uhranjene, negovane i koriste se samo za slikanje ne koriste ih kao prevozno sredstvo. Na neki način ovo je jedna vrsta po nekom mom mišljenju simbioze i svi imaju neku korist, tako da je na obostrano zadovoljstvo.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja četvrtog, ujedno i poslednjeg specijalnog posta iz serije postova moje avanture iz Egipta koja ne bi bila moguća bez nesebične pomoći Turističke organizacije Arapske Republike Egipta, Ambasade Arapske Republike Egipta u Beogradu, avio kompanija Austrian Airlines i EgyptAir. Takođe ovim putem želim da se zahvalim Steigenberger ALDAU Beach hotelu gde smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o Hurgadi? Da li ste imali priliku do sada da posetite Egipat? Vidimo se opet za par dana na istom mestu, očekuje vas novi postovi u kojima vas vodim do Gruzije gde sam imao priliku da posetim glavni grad Tbilisi i da budem deo jedne neobične modne priče. Sa velikim nestrpljenjem odbrojavam dane do novog posta jer jedva čekam da vam pokažem nešto novo i neobično, a Tbilisi je zaista fascinantan grad koji treba posetiti i osetiti tu neobičnu energiju.

Blogerski pozdrav iz daleke Hurgade,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Nacionalne Turističke organizacije Arapske Republike Egipta, avio kompanija Austrian Airlines i EgyptAir. Ovaj odmor ne bi bio moguć bez Steigenberger ALDAU Beach Hotela koji pripada svetskom lancu hotela Steigenberger. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.

SHARE THIS POST

Zimske scene iz beogradskog života…

Turo – Finska reč za eleganciju

Septembar u Beogradu…

Crvena razglednica iz Linca

Priča iz Berlina: Neka ostane među nama…

Pisma iz Maroka: Kamila i Marko osvajaju Marakeš

Volim Salzburg jer…

Šri Lanka: Biser Indijskog okeana

Posts tagged Mr.M by Marko Tadic

Pisma iz Laosa: Luang Prabang, sve tajne kraljevske kolevke…

Pisma iz Laosa: Luang Prabang, bajka o 1000 slonova!

Pisma iz Laosa: That Luang, praznik za oči i lek za dušu…

Pisma iz Laosa: Vijentijan, izgubljeno blago na obalama reke Mekong…

Pisma iz Gruzije: Luna park na brežuljcima Tbilisija…

OUTFIT

Pisma iz Gruzije: Čarolija Nedelje Mode u Tbilisiju…

Pisma iz Gruzije: Jedna turistička šetnja kroz kulturu i istoriju starog Tbilisija…

OUTFIT

Pisma iz Gruzije: Jedan neobičan modni dan u Tbilisiju!

OUTFIT

Pisma iz Gruzije: Tbilisi, nova raskrsnica Istoka i Zapada…

Pisma iz Egipta: Hurgada, novi sinonim za hedonizam…