Posts tagged Sony Alpha 7r Mark II

Pisma iz Azerbejdžana: Lahij, mesto gde nastaju snovi od bakra…

Avanture Putovanja 2 Comments

Dragi moji pustolovi, dobro došli u još jedan post na Mr.M blogu. Kako ste mi danas? Neki ljudi su se vratili sa odmora, dok se neki srećnici tek spremaju da započnu svoj godišnji odmor. Prethodnih dana na društvenim mrežama sam pročitao komentare ljudi tipa: “Zašto se godišnji odmor tako zove, ako traje samo 2,3 nedelje… Nije fer!”. Slažem se sa njima, ali šta da se radi izgleda da je to još jedan “pogrešan” naziv, kao što su to kod nas i “finalna sniženja”, poslednje sniženje od 20%… Šarene, slatke laže za kupce.

U prethodna dva posta imali ste priliku da upoznate Baku i da vidite odakle potiče Azeri kultura i kako izgleda kolevka njihove kulture – Nacionalni park Gobustan. U današnjem postu ćete upoznati jedno zanimljivo selo koje je smešteno u najlepšem delu Azerbejdžana, u podnožju Kavkaza.

Naravno, pre nego što počnem sa današnjim postom želeo bih da se zahvalim Nacionalnoj turističkoj organizaciji Republike Azerbejdžan na odličnoj organizaciji, kao i ostalim prijateljima ovog projekta koji su učinili da naš boravak u Azerbejdžanu bude nezaboravan!

Tural, naš vodič nam je preneo mišljenje lokalnog stanovištva u Azerbejdžanu, a to je da smatraju da je baš upravo put do Lahij sela jedan od najlepših u Azerbejdžanu. Možete videti kako se priroda prilagodjavala klimatskim faktorima i uživati u pogledu na planine, ravnice i mora.

Moram priznati da obično kada putujem negde autom, trudim se da se odmorim i da malo odspavam jer medijska putovanja mogu biti ponekad izuzetno naporna i koristite svaki slobodan trenutak za odmor i relaksaciju. Međutim ovaj put je bilo drugačije, put je bio drugačiji i odlučio sam da prikažem ove lepote prirode ljudima koji se možda odluče da jednog dana posete Azerbejdžan!

Narod u Azerbejdžanu je jednostavan, srdačan i neposredan. Možda će jezik biti mala barijera, ali zbog neposredne blizine Rusije dosta ljudi zna ruski jezik. Možda vam ta činjenica pomogne jer Rusi mogu da razumeju neke naše reči što je donekle olakašava osnovnu komunikaciju.

Tural nam je tokom puta objašnjavao geografski položaj Azerbejdžana i neke osnovne stvari o mestu gde idemo, tako da nam je ovo putovanje brzo prošlo. Naravno napravili smo par pauza, možda je put bio malo duži, ali smo dosta toga novog i naučili!

Na prvoj pauzi moja malenkost je iskoristila vreme da se slika kraj mora… Dobro otišao sam u daleki Azerbejdžan, valjda sam zaslužio bar jednu lepu sliku kraj vode.

Ubrzo nakon ove pauze, stigli smo do naše prve stanice na ovom kratkom putovanju. Moji domaćini su želeli da mi pokažu njihovu najstariju i najveću džamiju u Azerbejdžanu – Džuma Džamiju (Juma Džamija). Prema legendi izgrađena je u 8. veku kada je Shamakhi izabran za rezidenciju arapskog kalifa. Zbog toga Šamakhi Džuma se smatra jednom od najstarijih džamija u regiji Kavkaza. Arhitektura ovog verskog kompleksa je sledeća – ogromna sala za molitve podeljena je u tri nezavisna dela koja su povezana otvorenim širokim lukovima.

Svaki deo ima svoj zasebni mikhrab i ulaz. Mnogi ovu džamiju nazivaju “Trosobnom”. Posle značajnih razaranja džamije tokom ratova i zemljotresa, ona je više puta rekonstruisana i restaurirana. Trenutni izgled džamije formiran je početkom 20. veka. Džamija je praktično izgrađena iznova na starom temelju, a da nije izgubila glavne principe svoje strukture. Još uvek ima tri dvorane. Pored toga, središnju dvoranu prekriva ogromna kupola, a ostale dve manje kupole.

Ispod centralne kupole prolazi pojas sa prozorima. Prozori su ukrašeni rešetkama. Čitava fasada je ukrašena ukrasnim dekorom. Sagrađena pre više od 1200 godina džamija Šamakhi Džuma i dalje ostaje jedna od najvećih kultnih građevina Kavkaza.

Mikhrab u glavoj dvorani

Bila mi je velika čast da posetim ovo sveto mesto i da saznam nešto više o istoriji ovog dela Azerbejdžana. Posebnu pažnju mi je privukao harem džamije (ograđeno dvorište džamije) pri samom ulazu u džamiju jer je uređeno kao jedna mala prava zelena oaza mira i sreće.

Morali smo krenuti jer nas je čekao dug put do Lahij sela, a imali smo još nekoliko stvari da vidimo. Seli smo u kola i nastavili naš put. Naravno ja sam spremio svoj aparat, fotograf je od vrućine zaspao tako da sam morao ja da odradim i njegov deo posla. Moje muke na putovanjima niko ne zna…

Sigurno se pitate zašto smo se uputili u mesto Lahij? Lahij je udaljeno selo koje se nalazi u oblasti Ismaiilli u Azerbejdžanu, na padinama Velikog Kavkaza, na visini od 1211 metara nadmorske visine. U ovom selu živi oko 2.000 stanovnika koji se uglavnom pripadaju manjijskoj etničkoj grupi koja govori jezikom Tat.

Lahij je jedno od najstarijih stalno naseljenih mesta na svetu. Štaviše, kanalizacioni sistem sela datira još od pre 1000 godina, što je za to vreme morate priznati bilo veoma neobično i za pohvalu. Na primer, veliki evropski gradovi poput Pariza i Londona nisu imali kanalizaciju do 13. – 14. veka.

Objekti i glavni plan sela su vrlo jedinstveni. Kao rezultat čestih zemljotresa, lokalno stanovništvo je razvilo sofisticirane i autentične tehnike gradnje. Tradicionalno su ljudi koristili prizemlje kuća kao radionice i radne prostorije. Kuće su ovde karakteristične po ravnim krovovima. Pored toga, neke kuće imaju balkone koji gledaju na ulicu.

Istorija i priča o slovu L, povezani su sa mnogim legendama. Prema jednoj legendi, pre mnogo godina ovde je bio jedan grad od 36 000 stanovnika koji se zvao La. Jednog dana se dogodio veliki zemljotres i La sravnjen sa zemljom. Posle nije bilo grada, ali se ime mesta promenilo u “La-hec”. „Hec“ na Azerbejdžanskom znači ništa, odnosno nula. Vremenom su ljudi ponovo došli da žive u ovom naselju. U to vreme “La-hec” se promenio u Lahij.

Prema drugoj legendi, perzijski šah Kai Khosrov je ubio uglednog vladara jednog grada što je izazvalo velike nerede u njegovoj zemlji. Konačno, nakon nekih borbi za vlast i presto, poraženi šah odlučio je da pobegne iz zemlje kako bi spasio svoj život. Kasnije je utočište pronašao u planinama blizu modernog Lahija. Sluge šaha osnovale su selo Lahij za svoje porodice. Na kraju je Kai Khosrov umro tamo, ali postepeno se malo selo proširilo i pretvorilo u naselje.

Tako lokalno stanovništvo sebe smatraju potomcima originalnog suda Keja Khosrova. Čak štaviše, tvrde da ime sela dolazi od mesta koje se u Perziji zove Lahijan. Grob sa nadgrobnim spomenikom koji treba da pripada Kai Khosrovu pronađen je na groblju Zavara u Lahiju zajedno sa drugim nadgrobnim spomenicima koji datiraju pre više od hiljadu godina.

U srednjovekovnom periodu selo je postalo važno središte zanatlija u Azerbejdžanu. Lahijske zanatlije su počeli da postaju veoma popularni u celoj Aziji i Evropi. U 18. veku grad je stekao reputaciju proizvodnje hladnog čeličnog oružja i bakra. Mnogi od njih, kao što su bakarne saksije i lampe i oružje, još uvek krase poznate evropske muzeje, naročito Luvr i Ermitaž. Danas je selo i celokupno nasleđe pod zaštitom, ali otvoreno za turiste. Duh srednjovekovnog doba i put drevne svile još uvek se nalazi u Lahiju.

Takođe, u ovom živopisnom mestu postoji jedan zanimljivi muzej koji se zove Istorijski muzej Lahija i u njemu možete pronaći dosta zanimljiv eksponata i saznati nešto više o istoriji ovog neobičnog sela.

Muzej je otvoren 1985. godine u okviru istorijsko-kulturnog rezervata Lahij. U početku je bio deo istorijsko-kulturnog prirodnog rezervata, ali od 1992. godine ima funkciju nezavisnog kulturnog objekta od značaja. Sam muzej je smešten u zgradi koja je u Lahiju poznata kao “džamija Aghaoglu”, koja je izgrađena 1914. godine.

Izložbena postavka muzeja sastoji se od više od 1000 eksponata u 10 različita odeljka. Eksponati datiraju od drevnih primera zanatstva, uključujući uzorke keramike, uzoraka koji su stari više od 2000 godina, mehove izrađene u 18. veku za topljenje bakra i druge delove povezane sa stočarstvom i trgovinom, kao i informacije o podzemnom sistemu za navodnjavanje grada koji funkcioniše od 15. veka!

Razvoj međunarodnog turizma, zajedno sa nekim novim saznanjima o ljudima i kulturama, rezultirao je postepenim interesovanjem za kulturnu raznolikost regiona. Lahij je poslednjih godina privukao pažnju mnogih svetskih turista i kao rezultat toga Lahij je sada uključen u turističke ture nekoliko vodećih turističkih agencija.

Došlo je vreme za pokret i nastavili smo naš put za Gabalu. Gabala (azerbejdžanski: Kəbələ, takođe poznat kao Kabala, glavni grad oblasti Kabala) Opština se sastoji od grada Gabale i grada selo Kusnat. Pre je grad bio poznat pod imenom Kutkashen, ali nakon nezavisnosti Republike Azerbejdžan, grad je preimenovan u čast mnogo starijeg grada Gabale.

Geografski položaj i planinski reljef grada uveliko su uticali na formiranje složenih klimatskih uslova u vertikalnom sušnom području, kao i na gustinu rečne mreže i bogatstvo zemljišno-vegetacijskog pokrivača.

Olakšani i vlažni klimatski uslovi regije Gabala doveli su do formiranja guste rečne mreže u ovom području. Grad je bogat drvećem kestena i lešnika. Flora i fauna okruga su vrlo bogati. U šumi se mogu naći jeleni, divlje svinje, zečevi, medvedi, vukovi, lisice i brojne ptice.

Gabala je idealno turističko odredište zbog kombinacije neobične prolećne klime, planinskog pejzaža i raznolike faune. Postoje mnogi hoteli i odmarališta svetske klase, veći deo lanca hotela Kafkaz. Prirodni klimatski uslovi u regionu stvaraju mogućnosti za razvoj letnjeg i zimskog turizma u regionu. Severna strana Gabale pripada južnim obroncima planinskog područja Velikog Kavkaza, središnji deo Alazan-Haftaranske doline, južni deo Ajinohurskog gorja.

Pored toga, u ovom regionu nalazi se najviši planinski vrh u Azerbejdžanu – planina Bazarduzu (4466 metara). Takođe u Gabali se nalazi i vodopad Ieddi Gozel. U prevodu znači ‘sedam lepotica’ zbog sedam faza padova, ali oslikava i klasičnu priču od Nizami Ganjavija. Grad takođe sadrži zabavni park “Gabaland“, klizalište i pozorište u grčkom stilu, sagrađeno posebno za koncerte i posebne prilike na otvorenom. Gabala takođe ima nekoliko tržnih centara. Grad je dom skijaškog kompleksa Tufandag, koji je ocenjen najboljim skijaškim centrom u Azerbejdžanu i jednim od glavnih na Kavkazu.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog trećeg specijalnog posta iz Azerbejdžana koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Nacionalne turističke organizacije Republike Azerbejdžana, nacionalne avio kompanije Azerbaijan Airlines i Qafqaz Thermal & Spa Resort Hotel Yengica u kojem smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kongresni centar Hejdar Aliev u Gabali

Kako se vama dopala ova moja priča o selu Lahij i njegovoj okolini? Da li ste imali priliku do sada da posetite Azerbejdžan? Kroz par dana ću podeliti sa vama novi post iz Azerbejdžana gde ću vam pokazati neke moje odevne kombinacije koje sam nosio na ovom putovanju. Jedva čekam da podelim sa vama novu priču i divne fotografije koje sam vam spremio.

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

P.S. Ako želite da saznate nešto više mojoj avanturi u Azerbejdžanu, pročitajte i moje prethodne postove:

Ovaj post je sponzorisan od strane Nacionalne Turističke Organizacije Republike Azerbejdžan, nacionalne avio kompanije Azerbaijan Airlines i  Qafqaz Thermal & Spa Resort Hotel Yengica koji pripada GILAN grupi hotela. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz modne kuće Loro Piana i Makia koji su omogućili da svojim modnim komadima oplemenim ovaj post, naravno da ne zaboravim moje verne i najbolje prijatelje iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Pisma iz Azerbejdžana: Gobustan, kolevka Azeri kulture…

Avanture Putovanja 4 Comments

Dragi moji pustolovi, kako ste mi danas? Pre nego što počnem sa današnjim postom želeo bih da vam se zahvalim na divnim rečima koje ste mi uputili povodom prethodnog posta iz Azerbejdžana. Drago mi je da vam se svideo Baku i iskreno se nadam da će vam se dopasti i današnji post koji sam spremio za vas. Za sve one koji nisu stigli da pročitaju moju priču o Bakuu ili želite da se podsetite nekih detalja, možete posetiti ovaj LINK.

Da li ste se nekada zapitali kako je svet izgledao pre 20.000 godina? Kakvi su tada ljudi bili? Kakva je bila njihova kultura i običaji? Da li je njihova svest bila razvijena kao što je kod nas danas? Kojim su jezikom govorili? Odgovore na sva ova pitanja možemo potražiti kod stručnjaka koji se bave arheologijom i istorijom, ali do sada sve se svodi na tumačenje određenih pretpostavki.

U današnjem postu imaćete priliku da vidite kolevku Azeri kulture, vodim vas u Nacionalni Park Gobustan. Ovo putovanje je bilo potpuno novo iskustvo za mene jer sam saznao dosta novih informacija i imao sam priliku da uživam u predivnim predelima ove daleke zemlje.

Pre nego što počnem sa današnjim postom želeo bih da se zahvalim Nacionalnoj Turističkoj organizaciji Republike Azerbejdžan za ovo neobično i predivno iskustvo. Bila mi je izuzetna čast da upoznam jednu sasvim drugačiju kulturu i nadam se da ću još koji put u životu uspeti da odem tamo i da nastavim svoju avanturu gde sam stao.

Nacionalni prirodni rezervat Gobustan smešten zapadno od grada Gobustan, osnovan je 1966. godine, kada je ovaj region proglašen nacionalnom istorijskom znamenitošću Azerbejdžana, u pokušaju da sačuva drevnu rezbariju, vulkane od blata i gasno kamenje. Nacionalni park Gobustan veoma je bogat arheološkim spomenicima, rezervat ima više od 6.000 uklesanih slika na kamenu, na kojima su prikazani primitivni ljudi, životinje, slike borbi, ritualni plesovi, čamci sa naoružanim veslarima, ratnici sa kopljima u rukama, kamile, slike sunca i zvezda. Smatra se da su ove slike stare u proseku od 5.000 do 20.000 godina.

Nacionalni istorijski i kulturni rezervat Gobustan stekao je nacionalni status 2006. godine. U julu 2007 godine Nacionalni par Gobustan je uvršten u spisak svetske UNESCO-ve baštine i nasleđa.

Rezbarije i petroglifi na ovom mestu prikazuju očaravajuće slike praistorijskog života na Kavkazu. Dobro očuvane slike prikazuju drevne populacije koje putuju čamcima, muškarci koji love antilope i divlje bikove, dok su na nekim slikama prikazane žene koje plešu. Poznati norveški antropolog Thor Heierdahl se više puta vraćao u Azerbejdžan između 1961. i njegove smrti 2002. godine da bi istražio lokaciju u svojoj “Potrazi za Odinom”.

Jezik drevnog stanovništva Gobustana je delimično sporan, ali petroglifi i dalje daju informacije o životu praistorijskih ljudi koji su tu živeli. Više od 4.000 slika životinja, ljudi, određenih životnih iskustava, lova i plesa isklesane su tokom više hiljada godina. Većina petroglifa nalaze se na velikim liticama, a u nekim slučajevima su isklesani i na većim starijim stenama. Prve rezbarije su prikazivale prirodne figure ljudi i životinja, često nepravilno, ali s vremenom su počele sve više da liče na mere i proporcije svojih subjekata, uključujući takve detalje kao što su mišići stopala ljudi u sceni lova.

Glave ljudskih figura obično su male i uklesane bez nosa, usta, očiju ili ušiju. Međutim, stručnjaci ne tumače ovaj nedostatak crta lica kao pokazatelj da Gobustanovim umetnicima nedostaje tehnička veština, jer neke rezbarije pokazuju veći stepen složenosti i detalja. Mnogi su prizori iz plemenskog života prikazani među petroglifima, a slike iz pećine “Sedam Lepota” ukazuju na to da su žene možda učestvovale u lovu.

Moram priznati da je neverovatan osećaj kada vidite sve te slike u kamenu koje su ko zna kad uradili ljudi koji su živeli tu pre više hiljada godina. Slike dokazuju da su imali svest za sve stvari koje su ih okruživale, da su imali određeni verski kult u koji su verovali i proučavali su zvezde.

Prirodni svet Gobustana mnogo je pogodniji od ostalih regiona Azerbejdžana. Međutim, prirodni uslovi ovih mesta bili su potpuno drugačiji pre 20-25 hiljada godina. Iz crteža životinja i ljudskih figura na Gobustanu čini se da su stene bile pod toplom klimom od 10 do 12 hiljada godina. Ljudi su nosili laganu odeću, muškarci su stezali njihove udove, a žene su nosile kratke kožne haljine. Zbog stalnog toplog vremena, zelenila i velike količine vode, ova mesta su bila staništa divljih životinja: bikova, konja, jelena, koza i drugih životinja koje su živele u Gobustanu.

Iz kamenih crteža i arheoloških spisa, na ovom mestu su u davnim vremenima pronađeni vukovi, tigrovi, lisice, šakali i druge divlje životinje. Tokom 1968. godine, kada su odrezali sloj kamena veličine oko 3 metra u blizini Atbulaha, slučajno su odsečene velike kosti nepoznate životinje. Radnici su obavestili Ministarstvo kulture Azerbejdžanskog SSR-a, ne znajući šta su te kosti. Nakon ispitivanja otkrivenih kostiju utvrđeno je da su te kosti ostaci “Južnog slona”, koji je živeo na teritoriji današnjeg Gobustanu.

Možda su tokom moje posete ovom nacionalnom blagu Azerbejdžana, vremenske prilike bile jedne od otežavajućih faktora, ali sam uživao u predivnom pogledu koji se proteže duž regije.

Zbog temperature i pejzaža sam imao utisak da idem na safari i da ću uskoro videti neku žirafu, ali to je samo bila moja neukrotiva mašta!

Procenjuje se da 300 od 700 svetskih vulkana od blata na Zemlji se nalazi upravo u Gobustanu, Azerbejdžanu i Kaspijskom moru. Mnogi lokalni i svetski priznati geolozi, došli su da proučavaju ovaj prirodni fenomen zvan “Vulkani od blata” poput kratera Firuz, Gobustan, Salian i došli su do nekih otkrića gde su naveli da blato iz ovih vulkana ima lekovite osobine.

Nakon što smo završili sa obilaskom Nacionalnog Parka Gobustan, naš vodič nas je odve da vidimo još neke zanimljive znamenitosti, od kojih je jedna još jedan prirodni fenomen koji svojom neobičnom pojavom privlači turiste koji dođu da posete Azerbejdžan, a to je Yanar Dag.

Yanar Dag (u prevodu sa Azeri jezika, znači „Planina koja gori“) je požar prirodnog gasa koji neprekidno gori na padini brda Apsherona na Kaspijskom moru u blizini Bakua, glavnog grada Azerbejdžana. Možda se sećate kada sam u mom prethodnom postu spoemenuo kako je Azerbejdžan poznata kao “Zemlja vatre”. Plamen može dostići do 3 metra u vazduhu iz tankog, poroznog sloja peščanog kamena.

Yanar Dag zvanično administrativno pripada regionu Absheron. Za razliku od vulkana od blata, plamen Yanar Dag gori prilično stabilno, jer koristi neprekidan izliv gasa iz podzemlja.

Tvrdi se da je plamen Yanar Dag primećen tek kada ga je pastir slučajno zapalio 1950-ih godina prošlog veka. Ne vidi se blato ili tečnost, što ga razlikuje od obližnjih vulkanskih blata Lokbatan ili Gobustan. Na teritoriji Yanar Daga, Dekretom predsednika od 2. maja 2007. godine osnovan je Državni istorijsko-kulturni i prirodni rezervat koji radi pod kontrolom Državne agencije za turizam Azerbejdžana. Nakon značajnog renoviranja koje je trajalo skoro 2 godine (2017-2019. godine), muzej Yanar Dag i izložba kamena Yanar Dag Cromlech pokrenuti su na području ovo neobičnog rezervata.

Naša sledeća stanica – Hram Vatre! Znam da vam možda na prvi pogled ovo ne znači puno, ali setite se one činjenice da je Azerbejdžan jedna “vatrena država”, tako da je sasvim logično i da imaju jedan “vatreni” hram.

Baku Ateshgah (azerbejdžanski: Atəsgah), često nazvan „Hram vatre u Bakuu“, je verski hram sličan dvorcu u gradu Surakhani gradu. Na osnovu perzijskih natpisa hram je korišćen kao hinduističko, sikhsko i zoroastrijsko mesto bogosluženja. “Atash” (ạtsẖ) je perzijska reč za vatru. Pentagonalni kompleks, koji ima dvorište okruženo ćelijama za monahe i tetrapilarnim oltarom u sredini, sagrađen je tokom 17. i 18. veka. Ovaj hram je napušten krajem 19. veka, verovatno zbog smanjivanja Hindu stanovništva u okolini. Prirodni večni plamen ugasio se 1969. godine, nakon skoro veka eksploatacije nafte i gasa u tom području, ali sada je osvetljen gasom iz Bakua.

Baku Ateshgah je bio hodočasničko i filozofsko središte Zoroastrijanaca sa severozapadnog indijskog potkontinenta, koji su bili uključeni u trgovinu sa Kaspijskim područjem preko čuvenog “Velikog puta”. Četiri sveta elementa njihovog verovanja bili su: ateši (vatra), badi (vazduh), abi (voda) i heki (zemlja). Hram je prestao biti mesto bogosluženja nakon 1883. sa postavljanjem naftnih postrojenja (industrije) na Surakhaniju. Kompleks je pretvoren u muzej 1975. godine. Vatreni hram “Ateshgah” nominovan je za listu svetske baštine UNESCO-a 1998. godine, a 19. decembra 2007. godine dekretom predsednika Azerbejdžana proglašen je državnim istorijsko-arhitektonskim rezervatom.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog drugog specijalnog posta iz Azerbejdžana koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Nacionalne turističke organizacije Republike Azerbejdžana, nacionalne avio kompanije Azerbaijan Airlines i Hotela Boulevard u kojem smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o kolevki Azeri kulture – Nacionalnom Parku Gobustan? Da li ste imali priliku do sada da posetite Azerbejdžan? Kroz par dana ću podeliti sa vama novi post iz Azerbejdžana gde ću vam pokazati prirodne lepote Azerbejdžana, kao i jedno zanimljivo selo Lahij. Jedva čekam da podelim sa vama novu priču i divne fotografije koje sam vam spremio.

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Nacionalne Turističke Organizacije Republike Azerbejdžan, nacionalne avio kompanije Azerbaijan Airlines i Boulevard Hotela koji pripada ABSHERON grupi hotela. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz modne kuće Loro Piana i Makia koji su omogućili da svojim modnim komadima oplemenim ovaj post, naravno da ne zaboravim moje verne i najbolje prijatelje iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Pisma iz Azerbejdžana: Baku, moderan grad utemeljen na tradiciji…

Avanture Putovanja 3 Comments

Dragi moji pustolovi, dobro došli na moj blog! Sezona godišnjih odmora je u toku, tako da je tu prisutan onaj višak vremena koji možemo utrošiti na neko lepo putovanje. Kao što sam vam obećao pre par dana postovi u Avgustu će biti veoma zanimljivi jer ćemo otkriti zajedno neke nove neobične destinacije.

Kada sam pre 3 meseca dobio mejl od Nacionalne turističke organizacije Azerbejdžana nisam mogao slutiti da ću ovog leta imati priliku da upoznam jednu sasvim novu kulturu. Prvi mejl koji sam dobio od njih je bio poprilično kratak, ali je bio direktan i jasan sa pitanjem da li sam slobodan ove godine da upoznam zemlju vatre, koja se nalazi negde između Evrope i Azije. Nisam mogao ni pomisliti da ću baš ovog leta otići u jednu zemlju koja pripada regiji Kavkaza.

U saradnji sa Turističkom organizacijom Republike Azerbejdžana i njihove nacionalne avio kompanije Azerbaijan Airlines (AZAL) sam uspeo da posetim ovu neobičnu zemlju. Na samom početku bih želeo da napomenem svi čitaocima sa Balkana da je put bio realizovan iz Berlina i ako planirate da putujete do Azerbejdžana, možete to učiniti nekim drugim avio kompanijama. Dosta internacionalnih avio kompanija imaju u ponudi Baku kao jednu od svojih destinacija, ali nisu direktni letovi.

Nakon nešto manje od 5 sati iz prohladnog Berlina, moj fotograf i ja smo uskočili u kratke pantalone jer je sigurno temperaturna razlika u tom trenutku bila oko 20 stepeni. Azerbaijan Airlines me je definitivno “kupio” zbog jedne male neobične sitnice! Na letu su delili sladoled, do sada to je bio prvi put da sam doživeo da na nekom letu kao dezert možete uživati u ovoj letnjoj poslastici.

Putovanja su divna stvar i svako ko je u mogućnosti trebao bi da obiđe svet i da pokupuje magnete na putovanjima sve do te mere dok ne otpadnu vrata od frižidera. U mom slučaju to će biti moj aspirator u kuhinji na kojem više nema mesta za nove magnete. Mama me stalno kritikuje, ali opet nekako zajedno obrišemo prašinu na aspiratoru, ja sam taj koji iako se plašim visine penjem na merdevine, dok mama briše magnete koje joj dodajem… I tako se priča ponavlja na svakih 2 do 3 meseca.

Ovo je prva slika koju sam napravio u prestonici Azerbejdžana – Baku, gradu o kojem ćete saznati nešto više u današnjem postu. Na prvi pogled Baku izgleda kao jedan grad iz budućnosti, vidite sve one nebodere od kojih se prosto ne zna koji je veći. Posle kako se približavate centru, shvatate da grad ima neku neobičnu toplinu i arhitektura je totalno atipična za jednu tradicionalnu zemlju.

Prethodni vladari i političari su bili veliki zaljubljenici umetnosti, detaljisti i estete koji su se trudili da ulepšaju svoju zemlju na najbolji mogući način. Inspiraciju za arhitekturu današnjeg Baku-a, najviše potiče iz Evrope, konkretno iz Italije i Francuske gde su arhitekte pronalazile nepresušnu inspiraciju.

Baku predstavlja društveno, kulturno i industrijsko središte Azerbejdžana. Poslednjih nekoliko godina Baku je postao važno mesto gde se održavaju mnoga međunarodna kulturna dešavanja. Azerbejdžan je bio domaćin 57. takmičenja za pesmu Eurovizije 2012. godine, Evropske igre 2015. Baku, velika nagrada F1 Azerbejdžana od 2016. godine, takođe je bio domaćin finala Lige UEFA 2018. i biće jedan od gradova domaćina UEFA Euro 2020. godine. Impresivno zar ne?!

Hotel Boulevard Baku

Pošto smo moj fotograf i ja došli u večernjim satima, rešili smo da je bolje da se malo odmorimo i dobro pripremimo za naredni dan jer nas je čekala prava avantura i upoznavanje Baku-a! Sledeće jutro sam se probudio svež i nasmejan i mogli smo da započnemo svoj prvi zvanični dan u Azerbejdžanu!

Lepo vreme, sunce, napunjena baterija aparata i spreman fotograf je za mene bilo i više nego dovoljno za početak nove avanture! Naravno, moj fotograf se odmah potrudio da mi pokaže kako ja mogu lepo da izgledam u Azerbejdžanu. Mislim da sam zbog brade mogao skroz da prođem kao jedan Azer…

Košulja: Makia
Ranac: Picard

Ko je pratio moje priče na Instagramu, sigurno se seća jačine vetra i onda sam u potpunosti razumeo one reči naših starih: “Vetar duva toliko jako da nosi grane!”, sada sam imao priliku to da osetim i na svojoj koži.

Na slici iznad u pozadini možete videti 3 zgrade koje su simbol grada. Sigurno se sad pitate zašto su one simbol grada? To su samo tri obične, lepe moderne zgrade. Pravi odgovor na to pitanje dobijate uveče kada te zgrade uz pomoć moderne tehnologije i led ekrana postaju “Kule Plamena” koje predstavljaju simbol Baku-a.

Pošto smo završili sa slikanjem, po nas je došao naš vodič Tural koji je bio tu da nam otkrije sve tajne ove neobične zemlje koja se nalazi negde između Istoka i Zapada. Tural nam je rekao da ako želimo da upoznamo Baku, moramo prvo posetiti stari deo grada jer ćemo jedino tako shvatiti pravu i istinsku vrednost ovog grada.

Pre oko 100 000 godina, teritorija modernog Bakua i Afešerona bila je savana sa bogatom florom i faunom. Prvi tragovi ljudskog naseljavanja sežu u kameno doba. Još od perioda bronzanog doba otkrivene su rezbarije stena u blizini Bajila, a bronzani lik male ribe otkriven na teritoriji Starog grada.

Ova otkrića su naveli mnoge na postojanje naselja iz bronzanog doba na teritoriji grada. U blizini Nardarana, na mestu zvanom Umid Gaia, otkrivena je praistorijska opservatorija, na kojoj su na steni izrezbarene slike sunca i raznih sazvežđa zajedno sa primitivnom astronomskom tablom.

Daljnjim arheološkim iskopavanjima otkrivena su razna praistorijska naselja, hramovi, statue i drugi artefakti na teritoriji modernog grada i oko njega. U 1. veku pre nove ere, Rimljani su organizovali dve kavkaske akcije i stigli do Bakua. U blizini grada, u Gobustanu, otkriveni su rimski natpisi koji potiču od 84–96 godine pre nove ere. Ovo je jedno od najranijih pisanih dokaza koji su vezani za Baku i Azerbejdžan.

Maiden toranj (azerbejdžan: Kız kalası) u prevodu Devojačka Kula je spomenik iz 12. veka koji se nalazi u Starom gradu u Bakuu u Azerbejdžanu. Uporedo sa palatom Širvanshaha, koja datira iz 15. veka, ona čini grupu istorijskih spomenika koji su 2001. godine uvršteni pod listu UNESCO-ve svetske baštine istorijskih spomenika kao kulturno dobro. To je jedan od najizraženijih nacionalnih simbola Azerbejdžana, pa se ova kula može pronaći na azerbejdžanskim novčanicama i kovanicama.

Postoje razne misterije i legende vezane za Devojačku Kulu. Međutim, glavna misterija su dizajn i svrha same kule. U međuvremenu, postoji 20 legendi vezanih za Maiden Kulu. Veliki broj njih povezan je sa islamskim i srednjovekovnim periodom istorije Bakua. Dosta legendi su duboko ukorenjene u azerbejdžansku zoroastrijsku ili predislamsku istoriju, religiju i kulturu. Verovatno, najpoznatija legenda je ona o vatrenookosoj devojci koja je spasila ljude Bakua iz ropstva. Ep pokazuje korene azerbejdžanske zoroastrijske vere i kulture i doseže se do modernog današnjeg doba.

Pogled sa Devojačke kule je neverovatan i vredi se popeti do samog vrha gde sam uspeo da napravim fotografiju koju možete videti iznad. U kuli Maiden nalazi se muzej koji predstavlja priču o istorijskom razvoju grada Baku-a. Takođe poseduje i prodavnicu suvenira. Pogled sa vrha prelazi na uličice i minarete Starog Grada, Bakuov bulevar, kuću De Gaulle i pogled zaliv.

Stari grad je prva idealna stanica za svakog turistu koji dolazi da upozna Baku. To je grad sa dugom i bogatom istorijom koja će zaintrigirati svakoga, legende koje ostavljaju ljude bez daha.

Azerbejdžan je drugačiji, njihova kultura je jedinstvena i kada dođete u dodir sa njom trebali biste biti otvorenog uma da biste shvatili njenu vrednost i suštinu. Ovo putovanje je u potpunosti promenilo moju sliku o zemljama na Istoku.

Posle obilaska starog grada došao je na red i ovaj neobičniji moderni deo Bakua. Kada smo prešli granicu koja je iz tradicije vodila pravo u modernu eru, naš vodič nam je ispričao toliko legendi o nastanku modernog Bakua, da ni 10 postova ne bi bilo dovoljno za vam ispišem sve priče do detalja.

Sa druge strane tamo negde na ulicama modernog Bakua videćete gomilu automobila i veoma široke bulevare koji su pretežno jednosmerne ulice. Da bi vam bilo jasno o čemu govorim pošto sam ja dete koje je odraslo na Bulevaru Kralja Aleksandra, jedan običan bulevar u centru Bakua je duplo širi, ako ne i više od našeg Bulevar i sve trake su jednosmerne. Možda sada tek možete shvatiti o čemu vam ja pričam.

Majica i pantalone: Loro Piana
Ranac: Picard

Moja malenkost nije propustila priliku da se slika na ulicama Baku-a, fotografije su na kraju ispale dobro. Grad je zbog svoje neobične arhitekture izuzetno fotogeničan tako da je bilo lako napraviti dobre slike. Baku poseduje neku posebnu energiju, koja se odlično poklopila sa mojim senzibilitetom.

U samom srcu gradam se nalazi spomenik Nizamiju Ganjaviju, srednjovekovnom persijskom pesniku na trgu Nizami. Ceremonija otvaranja spomenika održana je u aprilu 1949. godine.

Položaj spomenika je postavljen simbolično tako da poznati pesnik gleda na umetnost – Nacionalni muzej književnosti Nizami Ganjavi. Ovaj muzej predstavlja najveću i najbogatiju kolekciju bogate azerbejdžanske kulture. Prikupljanje, istraživanje i skladištenje naučnih i drugih materijala o azerbejdžanskoj književnosti i kulturi, predstavljanje tih materijala na izložbama je glavni cilj ovog muzeja.

Skulpture eminentnih azerbejdžanskih pesnika i pisaca postavljene su na fasadu muzeja na sledeći način: Muhammad Fuzuli, Molla Panah Vagif, Mirza Fatali Akhundov, Khurshidbanu Natavan, Jalil Mammadguluzadeh i Jafar Jabbarli. U bogatoj kolekciji ovog muzeja se nalazi 120000 eksponata.

Na slici iznad možete videti kako izgleda Fondacija Hejdara Alijeva. Ova ustanova je dobrotvorna fondacija na čelu sa prvom damom Azerbejdžana Mehribanom Alijevom. Fondacija je nazvana u čast bivšeg lidera Azerbejdžana, pokojnog Hejdara Alijeva, koji je takođe bio otac sadašnjeg predsednika Azerbejdžana, Ilhama Alijeva. Narod u Azerbejdžanu zaista cene i vole gospodina Hejdara i dosta ustanova nosi njegovo ime. U nastavku posta pokazaću vam kako izgleda muzej moderne umetnosti koji takođe nosi njegovo ime.

Baku je sa rastom kapitala postao metropola sa prefinjenom arhitekturom. Svaki kutak je jedinstven i originalan, parkovi su prelepi i predstavljaju pravi mali raj gde možete odmoriti oči i dušu. Sigurno se možda pitate kako je tako Baku “postao zelen”? Tural nam je ispričao jednu zanimljivu legendu kako je Baku postao tako “zelen”. Pre nekoliko decenija, Baku je bio kao pustinja, imali su naftu, ali nisu imali prirodu. Vladari su molili svoje drage goste koji planiraju da posete Azerbejdžan da umesto skupih poklona donesu semena njihovih biljaka i zasade drveća i da doprinesu poboljšanju prirode u Bakuu.

Međutim, ni to nije urodilo plodom! Onda su se dosetili da svoje kupce zamole da za svaki prodati galon nafte pošalju određenu količinu zemlje kako bi omogućili da se stvore pogodni uslovi za zemljište da bi mogli posaditi biljke i zasade drveća. Tako je počela ova “zelena” priča i tako je Baku postao jedna zelena oaza u kojoj možete pronaći i drveće nara. Moram priznati da sam u Azerbejdžanu po prvi put u svom životu video kako izgleda drvo nara (voće koje možete videti na našim pijacama).

Pošto smo završili sa gradom, vreme je da ispunim svoje obećanje i da vam predstavim zbirku moderne umetnosti – Centar Hajdara Alijeva. Centar Heidar Aliiev je građevinski kompleks od 600.000 kvadratnih metara u Bakuu, u Azerbejdžanu, koji je projektovao iračko-britanski arhitekta Zaha Hadid, a prepoznatljiv je po svojoj karakterističnoj arhitekturi, zakrivljenom stilu koji izlazi iz oštrih uglova. Centar je nazvan po Heidaru Aliev-u, prvom sekretaru sovjetskog Azerbejdžana od 1969. do 1982. godine, i predsedniku Azerbejdžanske republike od oktobra 1993. do oktobra 2003. godine.

Kao sjajan komad post-moderne arhitekture, oblik zgrade predstavlja večni ciklus, koji povezuje prošlost sa sadašnjošću. U zgradi se nalazi konferencijska sala, galerije, muzeji i još mnogo toga i osnovna ideja je da ujedini ljude različitog porekla na mestu zajedničkih ideja. Zgrada je 2014. godine osvojila prestižnu nagradu Londonskog muzeja dizajna.

U ovoj bogatoj umetničkoj riznici uvek možete pronaći remek-dela savremene umetnosti. Pored moderne umetnosti jedan deo centra je posvećen gospodinu gospodinu Hajdaru Alijevu, čoveku koji je bio idejni tvorac demokratije u Azerbejdžanu i doživotni predsenik Republike Azerbejdžan do svoje smrti 2003. godine. Muzej koji je posvećen njegovom liku i delu prikazuje politički razvoj Azerbejdžana sve do modernog doba i kada je njegov sin gospodin Ilham Alijev postao predsednik Rpublike Azerbejdžan.

Pored toga možete saznati neke nove i zanimljive informacije o Azerbejdžanu, videti kako je izgledalo Sveto Pismo i Kuran, kao i neke njihove tradicionalne muzičke instrumente. Ovaj muzej je neobičan i ima zanimljivu izložbu lutaka. Lutke su izrađene tako da izgledaju prirodno, takođe sam saznao da su kosa, trepavice i obrve na lutkama prirodne.

Takođe, bila mi je zanimljiva predstava lutaka koje prikazuju društvo u Azerbejdžanu. Muzej je prilagođen svim uzrastima, tako da sam siguran da će uživati kako mladi, tako i nešto stariji posetioci. Zabava je ovde zagarantovana!

Za kraj današnjeg posta odlučio sam da vam pokažem Bibi-Heybat džamiju. Džamija Bibi Heibat (azerski: Bibiheibət məscidi) je svetilište koje se nalazi šest kilometara jugozapadno od Bakua u Azerbejdžanu. Fatima al-Sughra, kći imama al-Kazima, sahranjena je u ovoj džamiji. Ovo mesto se naziva i Pir Bibi-Heibat, a lokalno stanovništvo ga naziva džamijom Fatima al-Zahra. Mauzolej je izgrađen u vreme dinastije Safavid, ali je uništen kada je Staljin osvojio ovu oblast. Međutim, nakon raspada Sovjetskog Saveza i nezavisnosti Azerbejdžana, predsednik zemlje naredio je da se obnovi ovo svetilište.

Ovaj mauzolej – džamija krije jednu jako tužnu ljubavnu priču, ali naravno to je deo istorije, postoji dosta legendi, ali ljudi uvek veruju u snagu ljubavi. Ova džamija je ukrašena jer je njena prvobitna namena bila da to bude mesto gde će počivati kći imama, ali je posle postala i džamija.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog prvog specijalnog posta iz Azerbejdžana koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Nacionalne turističke organizacije Republike Azerbejdžana, nacionalne avio kompanije Azerbaijan Airlines i Hotela Boulevard u kojem smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o ovoj dalekoj, neobičnoj zemlji koja se nalazi negde na raskrnici modernog Zapada i tradicionalnog Istoka? Da li ste imali priliku do sada da posetite Azerbejdžan? Kroz par dana ću podeliti sa vama novi post iz Azerbejdžana gde ću vam pokazati prirodne lepote Azerbejdžana, kao i “kolevku” Azerske civilizacije – Nacionalni Park Gobustan gde su pronađeni prve isklesane slike u kamenu koji su dokaz prvih predaka koji su naselili današnji prostor Republike Azerbejdžan.

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Nacionalne Turističke Organizacije Republike Azerbejdžan, nacionalne avio kompanije Azerbaijan Airlines i Boulevard Hotela koji pripada ABSHERON grupi hotela. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz modne kuće Loro Piana i Makia koji su omogućili da svojim modnim komadima oplemenim ovaj post, naravno da ne zaboravim moje verne i najbolje prijatelje iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Poslednje pismo iz Laponije: Mali Marko, nemoj nikad odrasti!

Moda Outfit Post 5 Comments

Dragi moji pustolovi, nadam se da ste mi svi dobro. Možda trenutno nismo svi na broju jer je otvorena sezona godišnjih odmora, ali posao blogera ne zna za odmor. Sigurno se pitate zašto sam ovom poslednjem postu iz Laponije dao baš ovakav naziv. Završava se još jedan mesec, završava se i još jedna avantura na Mr.M blogu, ali u avgustu vas očekuje dosta zanimljivih priča.

Možda će biti malo čudno, ali kako čovek sazreva i postaje “odrasla” ličnost prolazi kroz par faza. Ja sam trenutno u fazi “sam svoj čovek i plaća svoje račune”. Za koji dan dolazi 1. u mesecu i to na Zapadu znači samo jedno, leže neka plata i automatski se moraju platiti računi. To je ona malo zeznuta stvar kod odrastanja, kada ste mladi onda nemate osećaj za to jer to roditelji rade za vas, na vama je da uživate i da se potrudite da pronađete svoj put.

Onda odrasteš, prođe mladalačko doba, pa uđeš u svet odraslih gde vidiš da je sve drugačije. Moja prva knjiga na fakultetu sa kojom sa davno imao kontakt je počinjala sa čuvenom rečenicom, koja mi tada nije bila baš najjasnija: “Nema besplatnog ručka!”. Posle kada završiš fakultet, kreneš da radiš i da se probijaš u životu svaki dan ponavljaš tu rečenicu i svaki put ona dobije neko drugo značenje, ali kako god okreneš nije ružičasto! 🙂

Naravno svi mi moramo kad, tad odrasti, ali bilo bi najbolje za sve nas da sačuvamo ono malo dete koje čuči negde u nama i podseća nas na neke lepe male stvari koje su bitne. Nekada nas to malo dete može više naučiti, nego neka škola ili fakultet.

Danas baš razmišljam i pokušavam da sumiram ovih mojih 27 godina, šta se sve to promenilo i izdešavalo… Shvatio sam da kako sam otvorio moj blog i pišem vam ovde o svojim nedaćama i lepim stvarima da se moja ličnost drastično promenila. Blog je stvarno odlična stvar, meni je on dobro došao kao jedna vrsta psiho terapije. Uspeo sam da pobedim svoje strahove, da pobedim sebe! Nekad je veoma bitno da dokažete sebi koliko ste jaki i verujte mi, iznenadiće vas!

Marko Tadić, ako govorimo o dečku koji je bio pre ere Mr.M, on je bio drugačiji, dečko iz kraja sa velikom željom da obiđe svet. Par godina kasnije, tačnije 4 i po godine… Mali Marko ima više pečata u pasošu nego što je ikada mogao zamisliti, ma sanjati!

Pored boljeg psiho-fizičkog stanja, blog mi je pomogao da pronađem sebe. Oduvek sam bio odgovorna osoba i svaki svoj hobi ili interesovanje sam shvatao ozbiljnije nego drugi ljudi. Ja sam od onih ljudi koji imaju viziju, ali ne ume najbolje da objasni drugima pa sam zato otvorio Mr.M blog – DA BIH PRONAŠAO LJUDE KOJI ĆE ME RAZUMETI!

Svi ste nekada u životu čuli ili pročitali negde da je najlepše kada čovek spoji posao i zadovoljstvo. Mnogi će pomisliti da je to nemoguće i da ja prodajem maglu ili učim nekog pameti, ali to stvarno postoji. Samo je pitanje koliko si hrabar da se otisneš i da poslušaš sebe.

Naravno, čovek sam po sebi ima urođen strah koji je vezan za preživljavanje i uvek ćemo vodeći instiktom držati granica sigurnosti, pa makar po ceni da radimo nešto što ne volimo, a sa druge strane gladan stomak ne pita, već samo traži da se napuni…

E to je sad Hamletova dilema, jesti ili ne jesti pitanje je sad! Naravno sve u životu je nepredvidivo, sve što činimo u životu je mač sa dve oštrice. Može sve biti kao iz sna, da kaplje samo med i mleko, a može biti i ne tako dobar prizor. Sve je to dobro i svi na kraju preživimo!

Ja sam odlučio da pratim svoje snove, ali sam godinama radio dugo da bih ostvario svoj san. Dosta ljudi nije upućeno u naš posao, šta mi to konkretno radimo, a dobijamo pare? Ja znam da ja dosta radim, to se može videti i po sadržaju koji redovno delim sa svima vama na ovom online prostoru – blogu i na društvenim mrežama, koje su vezane za moj rad na blogu.

Koliko dnevno radim? Zavisi, nekad 3,4 sata dnevno, dok se većinom dešava da “zaglavim” pa radim dnevno i do 10 sati dnevno za računarom. Ja tek umor osetim kada se odvojim od računara jer tek tad moj mozak registruje umor i posle sam spreman samo za krevet. Ako nisam doručkovao ili ručao, neću ni imati obrok nego ću se samo “otkotrljati” do kreveta jer nisam osoba koja jede kasno. Možda nije zdravo, ali ja se uvek držim pravila posle 18 časova nema obroka, eventualno neka voćka ili voda, ostalo ništa!

Kakav život vodim? Sve zavisi sa koje tačke gledišta posmatrate, kada ulazim u avion ja idem na posao i radim bukvalno od momenta poletanja sa aerodroma pa sve do momenta dok ne sletim na taj isti aerodrom kada se vratim. Ja odmor od putovanja osetim tek kada se vratim u Berlin ili u Beograd, pa danima ne izlazim iz svoje pećine – stana. Izuzetak je finalno sniženje u Zari, to je smrtni greh ako se preskoči. To mi je jedina šansa da obnovim za manje pare moj garderober, nekada sponzori nisu tako mlečni!

Da li volim svoj posao? Da, u potpunosti iz dubine mog srca! Bez obzira koliko putovanja promene moj bio ritam i oslabi moj organizam pa je skloniji infekcijama, mene to ne sprečava da idem u nove avanture.

Zašto u sred leta objavljujem jesenji outfit? Može proći i kao zimski! Ruku na srce, ovaj outfit je meni bio savršeno dobar u Laponiji, ako govorimo o Severu Finske i temperaturama između 11 i 13 stepeni. Meni nije bilo vruće, pored vetra imate subjektivni osećaj da je temperatura niža… Fincima sam ja bio čudan jer sam bio u kaputu, ali oni ne znaju da sam ja došao iz zemlje gde je bilo 35 stepeni u hladu, pa je meni “malkice” hladno u krugu Severnog pola! 😀

Moji prijatelji iz modne kuće Makia su me samo pitali gde tačno idem, kada sam spomenuo Laponija oni su mi odmah napomenuli da će mi sigurno trebati duks i neka toplija garderoba jer su znali da ja dolazim iz zemlje koja je malkice toplija u tom trenutku. Kapu sam ja tražio jer mi se mnogo svidela ova crvena nijansa na njihovoj web strani i prosto sam morao da je imam.

Ovaj outfit ste videli i u prethodnim postovima iz Laponije, kada sam obilazio muzeje. U tim trenucima bio sam veoma zahvalan mojim prijateljima iz brenda Makia na ovim divnim poklonima jer su mi stvarno koristili i siguran sam da će ove jeseni pronaći svoje mesto u nekom postu nove sezone jesen-zima 2019-20. Ja sam osoba koja se uvek maksimalno trudi da čuva svoje stvari, tako da ću sigurno ovaj kaput nositi sigurno par sezona. Đubretarac je uvek praktičan, ovaj moj je divne karamel (kamel) boje, lako uklopljiv i verujem da ćemo se dugo i lepo družiti. 🙂

OUTFIT

Kaput (Đubretarac): Makia

Farmerke: Pedro del Hierro

Duks: Makia

Kapa: Makia

Čizme: Makia

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog poslednjeg specijalnog posta iz Laponije koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Turističke organizacije grada Rovaniemi i Arctic Light Hotela u kojem smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Moram priznati da su nas malo razmazili Frazer čokoladama, ali to im ne mogu zameriti. Izgleda da je to uticalo na kvalitet našeg rada jer smo bili motivisani! Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja serija postova o ovom neobičnom delu Finske? Da li ste imali priliku do sada da posetite Finsku? Nadam se da sam uspeo bar malo da vas zainteresujem i da ste uživali u mojoj drugoj avanturi u Finskoj. Finska je velika zemlja i siguran sam da ću je posetiti još koji put i da ću podeliti sa vama još neke priče iz ove daleke zemlje. Za par dana vas vodim u Azerbejdžan, zemlju koja se nalazi negde između tradicionalnog Istoka i modernog Zapada… Zemlja večitog kontrasta! A do tada dragi moji pustolovi, budite mi pozdravljeni!

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

P.S. Ako želite da saznate nešto više mojoj avanturi u Finskoj, pročitajte i moje prethodne postove:

  1. Pisma iz Laponije: Deda Mraz, deka iz dečijih snova! (Putopis)
  2. Pisma iz Finske: Kako pametno iskoristiti dan u Rovaniemiju (Putopis)
  3. Pisma iz Finske: Jedan dan sa našim najvernijim krznenim prijateljima (Putopis)
Ovaj post je sponzorisan od strane Turističke organizacije grada Rovaniemi i ostalih partnera ovog projekta kao što su nacionalna avio kompanija Finnair, Arctic Light Hotel. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz modne kuće Makia i kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Pisma iz Laponije: Deda Mraz, deka iz dečijih snova!

Avanture Putovanja 5 Comments

Dragi moji pustolovi, kako ste mi danas? Možda će današnji post neprimeren jer ćemo pričati o čoveku koji je vesnik zimske idile, ali siguran sam da ćete podjednako uživati kao i ja. Verujem da svi mi u sebi imamo jedno malo dete koje nas podseća i uči nekim malim stvarima koje čine život boljim i zanimljivim.

Deda Mraz, deka koji je ulepšao i dan danas predstavlja simbol neizmerne sreće dečijih srca. Superjunak koji sa svojim neobičnim timom koji čine vilenjaci, mali pomoćnici i irvasi koji mu pomažu da sa svojim saonicama obiđe svet i podeli poklone deci širom sveta. Nema tog deteta na svetu koje nije čulo, pa čak i “upoznalo” Deda Mraza.

Ovaj post ne bi bio moguć bez pomoći turističke organizacije grada Rovaniemi, nacionalne avio kompanije Finnair i lokalnih partnera.

Moj prvi susret sa Deda Mrazom je bilo kada me je mama odvela na proslavu Nove Godine u njenoj firmi, gde sam ja počeo da plačem kada sam primetio da je to ustvari njen kolega kojem je spala brada. Valjda sam to doživeo kao veliku traumu jer sam do tada živeo u uverenju da je to pravi Deda Mraz.

Moja majka koja je rešila da “spasi” moje detinjstvo mi je ispričala da pravi Deda Mraz živi na Severnom polu i pošto je zauzet i nekada ne može da poseti svu decu na ovom svetu on “zamoli” svoje saradnike u svakoj zemlji da mu pomognu i daje im specijalnu dozvolu da ga zamene i da podele poklone i radost sa decom.

Kako su godine prolazile, mali Marko je rešio da proveri sve te informacije i na internetu sam pronašao da pravi Deda Mraz živi u jednom selu Rovaniemi na severu Finske, tačnije u oblasti koja je poznata pod imenom Laponija.

Skoro 25 godina kasnije, Marko je konačno dobio priliku i upoznao Deda Mraza, deku superheroja iz dečijih snova. Bez obzira na godine, Laponija će u vama probuditi dete u vama. Nemojte misliti da u Rovaniemi dolaze samo roditelji sa decom, ima tu i starijih ljudi koji su u duši ostala mala deca pa su odlučili da u svom zlatnom dobu upoznaju superheroja koji je obeležio svoje detinjstvo.

Kada dođete u Deda Mrazovo selo imate osećaj kao da se nalazite u bajci. To je deka koji 365 dana u godini živi jedan život iz bajke. Selo je prilagođeno svim uzrastima, tako da se niko neće u nekom trenutku tokom posete osetiti zapostavljeno.

U ovom selu Deda Mraz ima svoju poštu koja prima na hiljade pisama dnevno, farmu irvasa i njegova kancelarija u kojoj prima sve zainteresovane.

Kada uđete u njegovu kancelariju, videćete vilenjake koji se užurbano spremaju poklone jer je ostalo manje od 200 dana do praznika! Na sve strane možete videti džakove i velike kovčege koji su puni poklona i spremni za isporuku!

Takođe možete videti proces pakovanja poklona i kako vilenjaci to rade sa puno ljubavi i strpljenja.

Takođe možete videti i zid poznatih ličnosti koji su došli da posete Deda Mraza tako da ćete imati priliku da vidite neku muzičku zvezdu ili ozbiljnog političara koji je došao da poseti ovog superheroja.

Kroz par minuta i veselog vilenjaka koji nas je vodio do Deda Mraza totalno sam nespreman upoznao superjunaka svojih dečačkih snova. Nakon što sam prošao kroz jedna vrata ja sam očekivao da ću videti nastavak “zida poznatih ličnosti” koje su imale priliku da upoznaju Deda Mraza. Umesto zida, ušao sam u dnevnu sobu u kojoj se nalazi Deda Mraz. Tik iza jelke ugledao sam najpoznatijeg deku na svetu sa dugačkom čuvenom sedom bradom. Kako sam čuo one najpoznatije reči “ho ho ho”, mislim da sam bio na granici da zaplačem od sreće.

Koliko god da imate godina, ovo mesto će vas sigurno vratiti u detinjstvo u one lepe bezbrižne dane kada ste verovali u magiju novogodišnjih praznika. To se meni upravo dogodilo! Bez obzira što je bila letnja sezona, u ovoj dnevnoj sobi sa jelkom i kaminom imao sam osećaj da je došlo vreme praznika.

Sa mojim superherojom sam proveo nešto malo više od pola sata, mislim da je Deda Mraz shvatio da je kod njega došao mali petogodišnji Marko u telu nekog odraslog čoveka. Zanimalo me je kako izgleda jedan njegov radni dan, ko mu pomaže oko ishrane irvasa i kako se sve to odvija.

Pored Deda Mraza u ovom neobičnom selu možete upoznati irvase, koji svake godine pomažu Deda Mrazu da za što kraće vreme obiđe svet i podeli radost uzduž i popreko ove naše planete. Nedaleko od Deda Mrazove kancelarije nalazi se mala farma irvasa, gde sam imao priliku da po prvi put u životu vidim albino irvasa! On je ovde prava atrakcija.

Moj fotograf i ja smo dobili bilje sa kojim možemo lakše stupiti u kontakt sa irvasima. Moram priznati da su irvas socijalizovani i da se ponašaju kao domaće životinje. Koliko je bio sladak jedan “irvasić”, mladunče irvasa hteo sam da ga povedem kući, ali postoje maliiii problemi sa prenosom životnja preko granice!

Prvih par minuta sam se malo uplašio jer sam video da imaju baš velike rogove, ali posle vidite da su ti rogovi “presvučeni” sitnim dlačicama pa imate utisak kao da su od pliša! Irvasi su vrlo ljupke životinje, dok se malo bolje ne upoznate oni će želeti da vas gricnu. Ne brinite se, nakon par minuta kada ga prvi put pomazite irvas će ići za vama po farmi i biće veoma ljubomoran ako pokušavate da se zbližite sa drugom jedinkom na farmi. Verujte mi veoma su ljubomorni!

Ova poseta me je vratila u detinjstvo i drago mi je što sam uspeo da upoznam superheroja mojih dečačkih snova. Možda je to tako bilo suđeno pa sam nakon 20 i kusur godina konačno dobio priliku da iskoristim svoj trenutak iz sna!

Nakon susreta sa Deda Mrazom i posete farme irvasa moj fotograf i ja smo poslali razglednice svojim najmilijim iz posebne pošte koja se nalazi na Severnom polu. Možda ću ove praznične sezone dobiti posebno pismo od Deda Mraza, ali videćemo! Sve je moguće! Možda ću uz pismo dobiti i bicikl koji sam poželeo…

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog drugog specijalnog posta iz Laponije koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Turističke organizacije grada Rovaniemi i Arctic Light Hotela u kojem smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Moram priznati da su nas malo razmazili Frazer čokoladama, ali to im ne mogu zameriti. Izgleda da je to uticalo na kvalitet našeg rada jer smo bili motivisani! Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o ovom neobičnom delu Finske? Da li ste imali priliku do sada da posetite Finsku? Ja sam uspeo da na kraju svoje posete “ostavim svoj trag” i da pokažem da je neko iz Beograda došao da poseti Deda Mraza. Kroz par dana ću podeliti sa vama i poslednji post iz Laponije gde ću vam pokazati jednu modnu kombinaciju koju ste imali priliku da vidite u jednom od prethodnih postova iz Finske.

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Turističke organizacije grada Rovaniemi i ostalih partnera ovog projekta kao što su nacionalna avio kompanija Finnair, Arctic Light Hotel, Deda Mrazovo selo, farma irvasa, pošta Deda Mraza. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Pisma iz Finske: Kako pametno iskoristiti dan u Rovaniemiju

Avanture Putovanja 4 Comments

Dragi moji pustolovi, mislim da je sad idealno vreme da pročitate još jedno pismo iz Finske. Iskreno nadam se da ste mi svi dobro i da ste na odmoru, nebitno da li ste negde uspeli da otputujete ili se relaksirate kod kuće, odmor je odmor! Prvo bih želeo da vam se zahvalim na divnim komentarima koje ste mi uputili na račun prethodnog posta, kao i na divnim porukama i pitanjima koje mi šaljete na Instagramu o Azerbejdžanu.

Danas na blogu nastavljamo našu avanturu u Finskoj, ali vam obećavam da ćemo i kroz par dana zvanično “započeti” našu avanturu u Azerbejdžanu! U prethodnom postu imali ste prilike da upoznate moje nove krznene drugare – male preslatke haskije sa kojima sam imao priliku da se družim. Ako ste zainteresovani da se podsetite ili ste kojim slučajem propustili da pročitate moj prethodni post iz Laponije slobodno izdvojte malo vreme i kliknite na ovaj LINK.

Naravno pre nego što počnem sa današnjim postom želeo bih da se zahvalim timu iz Turističke organizacije grada Rovaniemi, kao i nacionalnoj finskoj avio kompaniji Finnair na ovom divnom putovanju. Ovo putovanje je bilo jedno divno iskustvo, koje ću zasigurno dugo, dugo pamtiti.

Danas sam postavio sebi jedan novi zadatak, a to je da vam dokažem da Rovaniemi i Laponija nisu samo zemlja Deda Mraza i irvasa, već da tamo postoji i još nešto po čemu je ova oblast poznata. Takođe, neki od vas su mi poslali pitanja: “Da li vredi ići u Laponiju u letnjem periodu? Da li ima nešto da se vidi?”. U neku ruku za nas sa Balkana, Finska je nama daleka i poprilično neistražena zemlja, ali to ne znači da je to zemlja u kojoj 365 dana vlada sneg i da je poznata samo po Deda Mrazu. Moj najkraći mogući odgovor na prethodno pitanje bi otprilike bilo: “Da, tamo ima svašta da se vidi!”.

Da biste shvatili o čemu pričam, mislim da biste trebali da pročitate ovaj post do kraja. Da li ste se možda nekada zapitali kako izgleda život u finskom delu Laponije? Kako je živeti na Arktiku? Šta je Arktički krug?

Da biste saznali nešto novo i usput možda sebi dali odgovore na ova pitanja prva stanica u Rovaniemiju bi bila Naučni centar Arktikum.

Arktikum je naučni centar i muzej koji se nalazi u centru grada i svojim modernim izgledom mami poglede turista. To je prva “stanica” koju morate posetiti jer će vam to pomoći da bolje upoznate Rovaniemi i Arktičku oblast.

Prva zanimljiva stvar koju ćete uočiti na samom ulazu u ovaj muzej je prelepa staklena kupola koja se nadvija nad glavnim holom i ako bolje pogledate videćete da je kupola u obliku prsta koja “upire” na Severni Pol. U Arktikum muzeju uvek imate zanimljive i edukativne postavke koje su interaktivne tako da su se potrudili da sve generacije uživaju, dok otkrivaju neka nova saznanja o Arktiku.

Prva postavka koju sam posetio je bila posvećena istoriji grada Rovaniemi, kao i same regije. Pored toga imate priliku da saznate nešto o Saami narodu. Samiji su autohtono stanovništvo Arktika iz regije Sapmi, što obuhvata današnji prostor Norveške, Švedske, Finske i poluostrvo Kola u Rusiji. Oni su jedini preostali autohtoni narod Europske unije koji su živeli u Laponiji još prje nego što su uspostavljene nacionalne granice i njihova istorija je duga skoro 7000 godina.

Pored toga možete saznati dosta istorijskih činjenica koje su vezane za Rovaniemi, poput toga šta se dogodilo sa gradom nakon Drugog svetskog rata, kao i o preostalim životinjskim i biljnim vrstama koje se mogu pronaći u ovom regionu.

Rovaniemi, kao i cela Laponija je imala zanimljivu i burnu istoriju. Grad se razvijao do Drugog svetskog rata kada je bukvalno sravnjen sa zemljom i nakon toga grad je opet u potpunosti iznikao iz pepela. Samo je par objekata “preživelo” napad i jedna od njih je zgrada današnje Korundi, galerije moderne umetnosti. Obećavam da ću vam o ovom postu pisati i o ovoj izuzetnoj riznice savremene umetnosti.

Smatra se da je ovaj region bio naseljen još pre 7000 godina, kada su došli prvi predstavnici Saami naroda koji su naselili ove prostore. Oni su razvili neke osnove razmene dobara, koji su bili samo koreni neke trgovine koju danas poznajemo.

U mojoj glavi se to odvija ovako: “Kupac: Dobar dan, da li mogu ove čizme da dobijem za 4 lososa? Prodavac: Može, izvolite! (ili počinje pogodba tj. cenkanje).

Ova postavka je stvarno neverovatna jer ste u prilici da doživite na neki drugi način taj hladni Arktik i da prosto vidite da i tamo se život odvija na neki sličan način kao što je to bilo i u ostalim delovima Evrope i sveta.

Naravno, pored saznanja o napretku društva uviđate da se vodi računa i o prirodi. Ovaj region ima izuzetno bogat biljni i životinjski svet.

Ja sam lično jedan dan video predivnu sovu i još neke životinje, ali to ne znači da nećete sresti nekog vuka ili polarnu vevericu. Ko zna!

Moram priznati da je Arktikum bio jedan od najzanimljivijih muzeja koje sam imao priliku da posetim tokom rada na blogu. Prosto neverovatno koliko čovek može kroz neke zanimljive izložbe, postavke u muzejima da nešto novo i korisno nauči.

Laponija je mesto gde više ima irvasa i losova nego ljudi! To je jedna lokalna šala, ali je jednim delom i istinita. Siguran sam da ova oblast ima više vrsta ovih jelena nego pasa i to je znak da je u Laponiji priroda netaknuta.

Nakon priče o istoriji ovog grada, kao i celog ovog regiona svoj put u Arktikum muzeju nastavljate u drugom delu muzeja, gde se nalazi postavka koja objašnjava neke od prirodnih fenomena.

U ovom delu sveta poznati su prirodni fenomeni koji se javljaju u raznim godisnjim dobima. Zimi na primer se javlja polarna svetlost. Danas to je samo lepa slika na Instagramu, ali u nekim prošlim vremenima ljudi su bili neupućeni.

Postoje više legendi, ali jedna od najzanimljivijih je mit o Polarnoj Lisici. “Kada dođe zima, lisica ne može da miruje već ona skakuće po nebu i ona vrhom svog repa oboji određene delove i tako nastaju oni nestvarni zraci zelene boje po nebu. To nije bio dobar znak, duhovi nisu zadovoljni!”

Prirodni fenomen koji je moram priznati mene najviše interesovao je fenomen poznatiji pod imenom “Bele noći” koji se javljaju u letnjim mesecima od početka juna do sredine jula i tokom tog perioda Sunce ne zalazi.

Zamislite da vidite sunce u ponoć ili u 1 sat ujutru u Beogradu… O da, nema spavanja! Mislim da je ovaj deo sveta idealan za nas blogere pošto leti možemo da radimo bukvalno 24 časova dnevno, taman da slikamo naše odevne kombinacije i da mali Marko odradi sav posao na vreme! 😀

Pored tih čuvenih fenomena, možete saznati nešto više i o efektu “Staklene Bašte” i problemu otopoljavanja leda na polovima. To su izuzetno veliki problemi i njima se moramo pozabaviti svi kao čovečanstvo, ako želimo da opstanemo kao vrsta.

Priroda nam pomaže, mogli bismo i mi njoj da pomognemo i da nastavimo normalan tok i da svi živimo u skladu i harmoniji sa prirodom. Tako nam malo treba da budemo srećni i zadovoljni, zašto da to sve pokvarimo?

Dobro, nakon što smo malo porazmislili o našem trenutnom stanju kao čovečanstvo i ako smo probudili svest, mislim da je i za to potrebno jedno kulturološko uzdizanje. Ako se sećate malopre sam vam spomenuo da je Rovaniemi tokom Drugog svetskog rata bio bukvalno srušen do temelja i da je par zgrada “preživelo” napad.

Jedna od tih zgrada je i današnja zgrada koja je dom galerije moderne umetnosti Korundi. Korundi predstavlja jednu pravu riznicu u kojoj možete pronaći isključivo dela koja pripadaju modernoj umetnosti.

Gradonačelnik grada Rovaniemi je pre par godina odlučio da pomogne mladim umetnicima i da podstakne njihov rad. Neko vreme su razmišljali kako da pomognu razvitku kreativnosti i da zadrže mlade nade i Korundi je otvorio svoja vrata svim mladim umetnicima.

Ja kao jedan običan posmatrač, koji stvarno ne razume pravu vrednost ovih dela sam uživao u razgovoru sa mojim vodičem, koja se maksimalno trudila da mi objasni njihov način rada.

Otvorene su nove umetničke radionice, mladi umetnici su otvorili svoje umetničke škole pa sam imao priliku da vidim kako je jedan mladi umetnik učio seniore kako da razviju svoj talenat za slikanje, potpuno besplatno!

Ja sam mislio da se od umetnosti ne može normalno živeti, ali izgleda da je samo u pitanju koliko je razvijena svest o potrebi za umetnošću. Možda ne znam vrednost svih tih dela, ali sam uvideo da sam moj boravak, dok sedim i gledam neko umetničko delo me na neki neobičan način smiruje.

Možda ne razumem umetnost, ali to ne znači da ne umem da uživam u njihovoj lepoti. Ipak je lepota samog dela u oku posmatrača.

Moj dan u Rovaniemiju je bio ispunjen i nisam osetio neki posebni zamor, mislim da je ovo bio jedan vid edukativnog odmora gde sam naučio dosta novih stvari koje su me ujedno i interesovale, pa je možda i to razlog zašto sam uzbuđen dok vam pišem ovaj post.

Naravno i ova blogerska dušica mora nešto da jede pa sam dobio preporuku od Turističke organizacije grada Rovaniemi da se u restoranu Rakas dobro jede. Moj fotograf veruje samo u dela, tako da je tim iz turističke organizacije i sam restoran želeo da dokaže svoje kulinarske veštine…

Sklopile su se sve kockice, mi smo bili pomalo umorni i gladni, oni spremni za goste tako da smo se idealno uklopili!

Moj fotograf je više tip osobe koji voli meso, ali ja sam ovaj put rešio da jedem zeleniš pošto se ovaj bloger malo ugojio pa nešto šlic na pantalonama nije bio raspoložen za saradnju, zato sam morao da probijem kašiku. Ne kažu naši stari: “Što se mora, nije teško!”

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog drugog specijalnog posta iz Laponije koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Turističke organizacije grada Rovaniemi i Arctic Light Hotela u kojem smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Moram priznati da su nas malo razmazili Frazer čokoladama, ali to im ne mogu zameriti. Izgleda da je to uticalo na kvalitet našeg rada jer smo bili motivisani! Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o ovom neobičnom delu Finske? Da li ste imali priliku do sada da posetite Finsku? Za par dana nastavljamo našu avanturu po Finskoj, pokazaću vam kako izgleda najsrećnije selo na svetu – selo Deda Mraza!

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Turističke organizacije grada Rovaniemi i ostalih partnera ovog projekta kao što su nacionalna avio kompanija Finnair, Arctic Light Hotel, Naučnog centra i muzeja Arktikum, galerije Korundi, kao i restorana Rakas. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Pisma iz Finske: Jedan dan sa našim najvernijim krznenim prijateljima…

Avanture Putovanja 4 Comments

Dragi moji pustolovi, dobro došli u novi post na Mr.M blogu. Kao što sam vam i obećao danas započinjemo novu avanturu negde u Severnoj Evropi, tačnije na severu Finske – Laponiji. Na samom početku želim da se zahvalim nacionalnoj avio kompaniji Finnair i Turističkoj organizaciji grada Rovaniemi na ovom divnom iskustvu.

Da li ste se ikada zapitali kako izgleda život u Laponiji? Laponija je kulturna oblast u Finskoj koja je poznata kao domovina najvoljenijeg deke na svetu – Deda Mraza. Pored toga, Laponija je poznata kao i zemlja Samija(Laponaca) koji su naselili ovaj prostor još pre 7000 godina. Prvi stanovnici isključivo su se bavili lovom i ribolovom.

Pored lova i ribolova, započeli su i proces pripitomljavanja i uzgajanja irvasa. Samiji su autohtono stanovništvo Arktika iz regije Sapmi, što obuhvata današnji prostor Norveške, Švedske, Finske i poluostrvo Kola u Rusiji. Oni su jedini preostali autohtoni narod Europske unije koji su živeli u Laponiji još prje nego što su uspostavljene nacionalne granice i njihova istorija je duga skoro 7000 godina.

Moram priznati da kada sam dobio poziv od Turističke organizacije grada Rovaniemi da dođem i posetim srce Laponije osetio sam veliko zadovoljstvo. Počastvovan sam jer sam dobio priliku da budem jedan od ambasadora grada i da na svom blogu podelim priče iz ovog šarmatnog gradića u Laponiji.

Današnji post biće posvećen bićima koji nas bezuslovno vole, bez obzira na sve. Naši najverniji četvoronožni krzneni prijatelji koji nas ne ostavljaju kada dođu oni najlošiji periodi u životu, koji ne znaju za vrednost novca i traže samo ljubav, nešto malo hrane, topli dom kada je hladno i kišovito, a zauzvrat pružiće neverovatnu ljubav…

Valentijn je osoba koja je većinu svog života posvetila haskijima, rasi koja ga je uvek fascinirala. Haski je pas koji se razlikuje od svih drugih rasa zbog svoje prevelike ljubavi prema trčanju. “To je poseban pas koji nije za svakog vlasnika!”, to je prva rečenica koju sam čuo od Valentijn-a, čoveka koji već skoro 20 godina gaji ljubav prema ovoj neverovatnoj rasi pasa.

Ova rasa vekovima unazad je isključivo koristila za vuču, dok danas privlače pažnju svojim predivnim krznom i neverovatnom bojom očima. Tokom moje posete odgajivačnjici Bearhill Husky, koju drži Valentijn sa svojom porodicom, naučio sam dosta novih stvari o ovoj rasi pasa, kao i neke njegove želje i snove koje planira da ostvari u narednom periodu.

Haski je brz, snažan i okretan pas, prava atleta koja prosto ima neverovatnu veliku želju da trči. Neki bi pomislili da je to preveliki napor za njega, ali kao što sam malopre spomenuo haski je rasa koja je od davnina bila korištena za vuču.

Psi, kao i ljudi imaju svoje želje i potrebe. Svaki pas je ličnost za sebe, imate one pse koji su prosto rođeni da budu lideri i da predvode druge u čoporu i one drugi koji su slabije karike i potreban im je neko da ih predvodi i usmeri. To je i jedan od najosnovnijih pravila u odgajanju ove rase.

U ovoj odgajivačnici sa svim psima se gradi odnos koji će biti od koristi za psa i pritom biti ispunjene sve osnovne potrebe psa da bude srećan i zadovoljan. Valentijn pored svoje porodice, ima i još jednu veliku četvoronožnu porodicu koja broji više od 100 članova. Pošto je imao priliku da odraste u Africi, većina članova njegove krznene porodice nose imena po plemenima, rekama i jezerima u Africi.

Svi članovi ove krznene porodice imaju neka svoja zaduženja, mlađi članovi bezbrižno uživaju u čarima odrastanja i detinjstva dok treneri rade sa njima da nauče neke od osnovnih komandi poput sedi, lezi, okreni se. Moram priznati kako mi je bilo slatko videti najmlađe članove čopora koji zbunjeno gledaju u trenera i starijeg psa koji je tu da ih pravilno obuči. U zavisnosti od uzrasta jedinke, prilagođava se i tempo treninga.

Najmlađi članovi – štenci starosti 2,3 meseca isključivo borave u “psećem vrtiću” sa majkom i svi početni treninzi se obavljaju uz pomoć njihove majke koja im kao najbolji uzor i model pokazuje osnovne komande. Na taj način štenci lakše savladavaju komande i brže uče.

Prvi ozbiljniji treninzi koji se tiču vuče saonica, kreću sa 7,8 meseci gde psi dostižu određenu starost i snagu koja im je potrebna za rad i jači tempo treninga. Nakon toga mlađi adolscenti uspešno usmeravaju svoju pažnju i energiju i lakše savladavaju nove radne zadatke.

Ja sam prisustvovao treningu omladinaca koji se trenutno uče prvoj i najvažnijoj komandi – da se vrate kući kada ih treneri dozivaju. Ja sam posle 14 godina opet imao priliku da na jednom mestu vidim toliku količinu preslatkoće na jednom mestu, pošto sam pre 14 godina išao da izaberem svog četvoronožnog drugara. Ja sam bio dete i moj Bebi (labrador-retriver) je bio jedna beba i to je bio moj prvi put da vidim toliko malih duša na jednom mestu. Eto posle toliko godina, uz malu pomoć turističke organizacije grada Rovaniemi, ponovo sam osetio to uzbuđenje!

Nije uzalud ona naša izreka da je “pas je najbolji čovekov prijatelj”, to je stvarno jedna velika istina. Psi ne zanima da li si ti bogat ili siromašan, on će ti uvek pružiti ljubav i ti kao njegov najbolji prijatelj postaćeš njegov celi svet i pomoći mu da ga ostali razumeju. Uvek se nekako kockice poklope, pa svako od nas izabere svog četvoronožnog prijatelja po svojoj meri i što kažu naši stari “kada se dve duše pronađu”.

Kada uvodite psa u svoj život, morate da znate činjenicu da to nije igračka već da je to živo biće koje oseća sve. Psi se kao i ljudi boje samoće i da budu odbačeni, zato uvek pre nego što uzmete preslatko štene imajte na umu na će to štene odrasti i postati odrasla jedinka, nakon toga i deka kojem morate pomoći kada mu bude najteže.

Psi možda ne umeju da govore, ali svojim nesebičnim gestovima umeju da pokažu svoju privrženost i ljubav koja nema cenu. Svaki vlasnik mora da pomogne svom psu da razume neke stvari, bez ikakve upotrebe nasilja bilo kog oblika jer to može da utiče na psihu psa. Kao i ljudi, nisu svi psi nadprosečne inteligencije. Nekim psima je potrebno više vremena da savladaju neke komande i pravila, dok je nekim psima potrebno značajno manje vremena da savladaju komande.

Ako vi ne naučite svog psa ili unajmite profesionalnu pomoć koja će pomoći vašem psu, vaš pas neće biti u mogućnosti da savlada neke stvari i morate onda biti spremni na to da on neće razumeti neke stvari i ne biste u tom slučaju trebali ljutiti na svog četvoronožnog prijatelja.

Valentijn podjednako voli sve članove svoje krznene porodice, samo što malo više to pokazuje najmlađim članovima svoje zajednice, dok sa druge strane i oni najstariji članovi koji imaju više od 10 godina pokazuje ljubav nakon treninga. Bez obzira na starost, svaki pas voli da se mazi i poigra sa svojim vlasnikom.

Ovi psi se ne odgajaju da budu kućni ljubimci, sa njima se gradi korektan i prijateljski odnos koji pomaže psu da pravilno razvije svoju ličnost, da ispuni sve svoje osnovne potrebe i da pas uvek bude u dobroj kondiciji. Haski je pas kojem je vuča saonica i trka u krvi, on je prava atleta na četiri noge koji gaji veliku ljubav prema trčanju. Trčanje za njega nije napor, to je radost života koje ostale rase pasa tako ne doživljavaju.

Nakon što sam imao priliku da vidim kako izgleda jedan dan u odgajivačnici pasa gde preko 100 članova, svako od njih ima nešto da “kaže”, shvatite da je to jedna velika zbrka, ali ujedno i slatka buka. Valentijn me je strpljivo sačekao da zajedno nahranimo najmlađe članove njegove krznene posade, pošto posle doručka idu na trening pa na mali odmor gde skoro svi štenci spavaju.

Nakon buke i frke, kiša nam se pridružila pa smo priču o njegovom životu i radu u Bearhill Husky odgajivačnici nastavili uz čaj i kolače u njegovoj kolibi.

Valentijn je još kao mali dečak, gajio ljubav prema ovoj rasi pasa. Pošto ovaj posao zahteva i dosta ulaganja, bilo je potrebno da prođe jedan određeni vremenski period i na kraju je uspeo da otvori svoju odgajivačnicu nakon više od 15 godina napornog rada.

Svaki haski odgajivač sanja da baš njega odgajivačnica ima najbolje haskije, ova rasa pasa ne ide na ona klasična takmičenja gde se ocenjuje lepota i gracioznost, već oni idu na ozbiljne trke saonicama.

Valentijn mi je ispričao svoj najveći san, a to je da ode na Aljasku gde se inače održava najveća trka saonicama gde dolaze samo najbolje odgajivačnice iz sveta sa svojim psima. Ta trka uopšte nije naiva, ona traje par dana, postoji posebno određena maršuta kojom psi moraju proći, ali se takođe izuzetno pazi na njihovu bezbednost.

Konkretno sama trka traje nekoliko dana i svaki tim ima na početku 14 do 16 pasa koji vuku saonice. Naravno zbog nepredviđenih okolnosti, neki psi zbog napora ne završe trku, oni ostaju u karantinu do kraja trke u zavisnosti gde ih vlasnik ostavi.m

Za ovu trku svi odgajivači se spremaju godinama jer je potrebno da pas pored snage poseduje i određeno trkačko iskustvo, pa pre ove velike trke psi idu na manje trke gde prosto dobijaju neko iskustvo i nauče se nekim pravilima.

Najveća trka pasa za vuču na Aljasci je od izuzetne važnosti i san svakog odgajivača pasa za vuču je da baš njegova odgajivačnica ponese laskavu titulu pobednika. Ova trka sama po sebi je veoma teška i za pse i za vlasnika koji ide sa njima jer samo jedan čovek može da ide sa svojim psima u timu. Što znači da je vlasnik tu da nahrani pse, obuče im specijalne jaknice koje su potrebne za te vremenske uslove i da pripremi svoje pse za uspešan nastavak trke. Tokom trke postoje određena mesta (manji gradovi) u kojima svaki tim može da napravi pauzu, tokom koje može da uzme hranu i vodu za pse i ostalu potrebno opremu. Tu su takođe prisutni veterinari koji proveravaju zdrastveno stanje pasa, tako da je sve organizovano na najbolji mogući način da psi mogu da rade ono što najviše vole, a to je da TRČE!

U ovakvim trkama najbitnije je imati pse kojima prosto duh ne klone i koji su uvek spremni kao čigre da nastave put i na taj način motivišu i druge pse u timu da nastave trku. Što imate više takvih pasa veće su vam i šanse da pobedite. Nakon par sati o ovoj predivnoj i veoma inteligentnoj rasi pasa moj fotograf i ja smo nastavili da otkrivamo lepote Laponije pa smo posebnim biciklima otišli malo u brda i da se i mi malo razmrdamo kao naši preslatki četvoronožni prijatelji!

Moram priznati da neko vreme nisam bio fizički aktivan, iako sam kao mali stalno vozio bicikl po planini jer je moj otac insistirao da se u zdravom telu, krije i zdravi duh koji se mora redovno trenirati. Zbog toga su moji deda, baba i otac rešili da kupe kuću na planini da bi kod moje sestre i moje malenkosti pridigli svest o značaju sporta i zdravog planinskog vazduha.

Otac i dalje rekreativno vozi bicikl po planini, dok smo moja sestra i ja rešili da to zamenimo gradskim prevozom! Što bi rekla moja baba “džaba vam sve momci, misija vam je načisto propala!”. Nakon par godina mali Marko je opet seo na bicikl i uz pomoć Johannes-a, momka koji je jedan od osnivača Roll Outdoors mini kompanije koja svim posetiocima omogućava da na malo drugačiji način probude svoj avanturistički duh i da sa biciklima nove generacije koji imaju motore lakše savladate prepreke i uživate u prirodi Laponije.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog prvog specijalnog posta iz Laponije koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Turističke organizacije grada Rovaniemi i Arctic Light Hotela u kojem smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Moram priznati da su nas malo razmazili Frazer čokoladama, ali to im ne mogu zameriti. Izgleda da je to uticalo na kvalitet našeg rada jer smo bili motivisani! Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o ovom neobičnom delu Finske? Da li ste imali priliku do sada da posetite Finsku? Za par dana nastavljamo našu avanturu po Finskoj, pokazaću vam kako možete na pametan način iskoristiti vreme u Rovaniemi-ju, a do tada budite mi pozdravljeni!

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Turističke organizacije grada Rovaniemi i ostalih partnera ovog projekta kao što su nacionalna avio kompanija Finnair, Arctic Light Hotel, Bearhill Husky odgajivačnice i Roll Outdoors kompanije. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.

SHARE THIS POST

Pisma sa Malte: Poslednji modni krug u Valeti

Moda Outfit Post

Dragi moji ljubitelji mode, dobro došli u moj novi post. Nadam ste da ste dobro i da se lepo odmarate negde i uživate u suncu. Zašto spominjem sunce? U prethodnim postovima sam se redovno žalio na vrućine i molio Boga da više prestanu i onda sam došao u svoj drugi dom – Berlin…

Izgleda da je Sunce u Nemačkoj zagubilo svoj plan i program pa ovde trenutno vlada sumorno i kišno vreme, pa na ulicama više viđam ljude obučene u neke jesenje odevne kombinacije. Nikada ne bih rekao da je jul mesec, kao što sam rekao Sunce je ovde zagubilo svoj kalendar!

Dobro, da ne bude kako se stalno žalim, bar da završim ovu seriju postova sa Malte kako dolikuje – u lepom i razdraganom raspoloženju!

Da, dobro ste pročitali došli smo i do kraja ovog specijalnog serijala postova sa Malte i ovo mi je sedmi, a ujedno i poslednji post iz ove serije. Nadam se da ste naučili nešto novo o ovoj predivnoj ostrvskoj zemlji. Potrudio sam se da vam prikažem Maltu u mojim očima i usput da pomognem mojim pustolovima da se mogu lakše snaći na ovom ostrvu.

Kroz ovu posebnu seriju postova, zajedno smo prošetali ulicama Valete i neobičnog gradića Mdina i videli smo neke neverovatne prirodne lepote Malte. Bilo je to jedno divno putovanje i mali Marko je ispunio još jedan svoj san.

Modnu kombinaciju koju imate prilike da vidite na slikama u ovom postu sam nosio tokom moje poslednje večeri Nedelje Mode na Malti. Ovaj događaj je trajao do kraja maja, ali sam ja zbog svojih obaveza boravio na Malti nešto malo kraće.

Poslednji dan u Valeti mi je prosto proleteo, valjda je to uvek tako na putovanjima, vreme proleti k’o dlanom o dlan, narednog dana žalite jer je došlo vreme da se ide kući, posle ste umorni od puta i tako svaki put kada se vratimo sa nekog lepog putovanja.

Ja sam odlučio da obučem svoje bež pantalone, da, da znam… Mnogo su svetle, vrlo osetljive i moraš da paziš svaki put gde ćeš da sedneš, ali… sve za lepotu! 😀

Taj poslednji dan u Valeti će mi ostati u pamćenju jer sam pre svakog sedanja uvek prvo morao da izvidim površinu, pa izvadim elegantno kesu i sednem na nju. To je cena koju sam morao platiti isključivo zbog lepih slika!

Na kraju ove modne “bitke”, mali Marko je izašao kao pobednik jer nisam isprljao pantalone, a bogami moram vam priznati da vam nošenje odeće svetlijih boja može pomoći u skidanju kilograma.

Nećete poželeti da priđete sladoledu ili drugim đakonijama koje mogu da vam upropaste odeću, tako da ćete vremenom izgubiti volju za slatkišima. Sada polako počinjem da razumem Italijane i Francuze jer oni stalno nose odeću svetlijih tonova. Mislim da smo konačno otkrili njihovu najveću tajnu! Posle ljudi kažu kako moda nije edukativna!

Mnogi od vas su me na Instagramu i Facebooku pitali o ovom teget blejzeru, tako da sam raspitao i mogu vam konačno odgovoriti na neka najčešće postavljana pitanja. Prvo, u pitanju je brend Zara, nova kolekcija proleće – leto 2019/20 i trenutno ga možete kupiti na sniženju. Pošto se polako bliži finalno sniženje, cena ovog blejzera se menja pa nije zahvalno sada objaviti njegovu tačnu cenu. Blejzer možete kupiti i u Srbiji, nisam gledao tačno, ali mislim da ga možete kupiti putem njihove online aplikacije za kupovinu.

Što se tiče ostalih komada, neki su noviji, drugi su već duže vreme u mom garderoberu, pa ste do sada imali priliku da ih vidite i u drugim postovima.

Dragi moji ljubitelji mode, došli smo do kraja ovog poslednjeg specijalnog modnog posta sa Malte, koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Turističke organizacije Republike Malte. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

OUTFIT

Blejzer: Zara

Pantalone: Seventy

Majica: Loro Piana

Patike: Saint Laurent

Kako se vama dopala ovaj moja modna kombinacija? Da li ste imali priliku do sada da posetite Maltu? Za par dana nastavljamo našu avanturu po Evropi, vodim vas u Laponiju, srce Finske gde živi najvoljeniji deka na svetu, a do tada budite mi pozdravljeni!

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

P.S. Ako želite da saznate nešto više mojoj avanturi na Malti, pročitajte i moje prethodne postove:

  1. Pisma sa Malte: Biser Mediterana koji nikog ne ostavlja ravnodušnim… (putopis)
  2. Pisma sa Malte:Mdina, magični grad tišine… (putopis)
  3. Pisma sa Malte: Valeta, rajski grad koji je nastao za sedam dana (putopis)
  4. Pisma sa Malte: Leto je uvek u modi! (modni outfit post)
  5. Pisma sa Malte: Gozo, prirodna oaza sreće i mira (putopis)
  6. Pisma sa Malte: Mala modna letnja rapsodija u Valeti (modni outfit post)

Ovaj post je sponzorisan od strane Nacionalne turističke organizacije Republike Malte i ostalih partnera ovog projekta koje ću spomenuti u narednim postovima o Malti. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Loro Piana i Seventy na divnoj saradnji i Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.

SHARE THIS POST

Razglednica sa Sardinije: Kaljari, kosmopolitski grad sa dušom!

Avanture Putovanja 2 Comments

Dragi moji pustolovi, kako ste mi danas? Nadam se da ste spremni za novu avanturu jer vas posle Malte vodim u “komšiluk” – Sardiniju. Današnji post biće posvećen glavnom gradu ovog neobičnog italijanskog ostrva – Kaljari, gde sam imao priliku da provedem nekoliko dana.

Pre nego što počnem sa današnjim postom želeo bih da se zahvalim organizatorima ovog putovanja – Regionalnoj Turističkoj Organizaciji Sardinije koja inače pripada Nacionalnoj Turističkoj organizaciji Republike Italije. Bez njihove pomoći ovaj post ne bi ugledao svetlost dana i ne bih imao prilike da sa svima vama danas podelim svoje utiske i lepote ovog zanimljivog gradića.

Kada se pomisli na ostrvski turizam u Italiji, obično ljudi pomisle na Siciliju. Ono što ljudi uglavno zaborave je prelepi biser Mediterana – Sardinija. Uvek se postavljalo ono čuveno pitanje koje je ostrvo lepše i zbog čega. Odgovor na to pitanje je teško dati jer sve zavisi od ličnih želja i preferencija putnika. Neki kažu da je Sicilija bolja jer ima više sadržaja i da je Palermo značajno razvijeniji grad, dok sa druge strane za Sardiniju putnici kažu da ima mnogo lepše plaže i da dragulj Sardinije – Kaljari, takođe može da se pohvalim bogatim turističkim sadržajem i da jednako može parirati Palermu.

To je borba koja će uvek biti aktuelna, ali moj savet vam je da posetite oba ostrva i da sami osetite razliku. Ja sam imao priliku da posetim oba ostrva i lično smatram da je Sardinija bolja jer ima više prirodnih lepota i ako želite da sebi obezbedite pravi odmor bez gužve, trke i frke da svoje letovanje provedete na Sardiniji.

Kaljari (na sardinskom jeziku: Casteddu) je glavni, a ujedno i najveći grad na ostrvu. Ako bismo kojim slučajem želeli da prevedemo njegovo značenje sa sardinskog jezika, njegov prevod je izuzetno jednostavan – DVORAC. Kaljari ima oko 160.000 stanovnika, dok ako uzmemo u obzir celu metropolitsku oblast sa ostalim okolnim 16 opština onda se ovaj grad može pohvaliti sa skoro 450.000 stanovnika. Kaljari se inače nalazi na 26. mestu po veličini u celoj Italiji i najveći je grad na Sardiniji.

Naravno, ovaj put sam se potrudio da saznam neke zanimljive istorijske činjenice. Kaljari je drevni grad sa dugom istorijom, doživeo je vladavinu nekoliko civilizacija. U temeljima zgrada današnjeg modernog grada postoje dokazi koji potvrđuju tvrdnju naučnika i istoričara da je prvo ljudsko naseljavanje ovog dela Italije počelo pre nekih pet hiljada godina, od neolita pa do danas.

Istorijski lokaliteti koji uključuju i praistorijsku kuću Domus de Janas, veliku nekropolu (groblje) iz Kartagine, amfiteatar iz rimske ere, vizantijsku baziliku, tri tornja iz doba Pize i snažan sistem utvrđenja koji je učinio grad jezgrom španskog Habsburga u zapadnom Sredozemnom moru. Glavne prirodne lepote su zaklonjena luka u Kaljariju, snažno utvrđenje Castel di Castro, moderni Casteddu (Kaljari).

Kaljari je bio glavni grad Kraljevine Sardinije od 1324. do 1848. godine, kada je Torino postao zvanična prestonica kraljevine (koja je 1861. postala Kraljevina Italija). Danas je grad regionalni kulturni, obrazovni, politički i umetnički centar, poznat po svojoj raznovrsnoj secesijskoj arhitekturi i nekoliko spomenika. Takođe je poznat kao ekonomsko i industrijsko čvorište Sardinije, koje ima jednu od najvećih luka na Sredozemnom moru i međunarodni aerodrom.

Tokom Drugog svetskog rata saveznici su u februaru 1943. godine bombardovali Kaljari. Kako bi pobegli od opasnosti od bombardovanja i teških životnih uslova, mnogi ljudi su evakuisani iz grada. Nakon rata, utvrđeni su veliki gubici ljudskih života, a oko 80% zgrada je oštećeno. Grad je dobio zlatnu medalju vojne hrabrosti.

Nakon primirja sa saveznicima u septembru 1943. godine, nemačka vojska preuzela je kontrolu nad Kaljarijem i ostrvom, ali se ubrzo mirno povukla kako bi ojačala svoje položaje u kontinentalnoj Italiji. Američka vojska je tada preuzela kontrolu nad Kaljarijem. Nakon rata, broj stanovnika ovog živopisnog grada je ponovo počeo da raste i izgrađeni su brojni objekti.

Izdvojiću neke posebne informacije koje biste trebali da znate ako se uputite na Sardiniju. Međunarodni aerodrom se nalazi u blizini grada, do samog centra grada možete stići vozom za samo 5 minuta i cena karte po smeru je 1,30 evra. Takođe, u samom centru grada postoji samoposluga na samom trgu u kojem su cene namirnica najjeftinije u Italiji.

Grad je moguće obići peške i od glavnog trga do obale mora možete stići brzo i jednostavno jer je sve relativno blizu i nije potrebno koristiti javni prevoz. Naravno, ako želite da idete na plažu potrebno je koristiti usluge javnog prevoza jer one nisu u neposrednoj blizini grada.

Katedrala u Kaljariju je rimokatolička katedrala posvećena Devici Mariji i Svetoj Ceciliji. To je sedište nadbiskupa Kaljarija.

Crkva je sagrađena u 13. veku, dobivši status katedrale 1258. godine. U 17. i 18. veku, katedrala je obnovljena. Tridesetih godina 20. veka konačno je dobila fasadu koju danas imamo priliku da vidimo, u neoromaničkom stilu, inspirisanu katedralom u Pizi.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog specijalnog posta sa Sardinije, koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Regionalne Turističke Organizacije Sardinije. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o ovom neobičnom ostrvu? Da li ste imali priliku do sada da posetite Sardiniju? Za par dana nastavljamo našu avanturu po Evropi, pokazaću vam moju poslednju odevnu kombinaciju koju sam nosio na Nedelji Mode na Malti, a do tada budite mi pozdravljeni!

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Regionalne Turističke Organizacije Sardinije i ostalih partnera ovog projekta. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Pisma sa Malte: Mala modna letnja rapsodija u Valeti

Moda Outfit Post 7 Comments

Dragi moji pustolovi, dobro došli u moj novi post. Nadam se da ste dobro i da se polako spremate za godišnji odmor jer znam da su obično jul i avgust mesec period koji ljudi koriste za godišnji odmor, malo srede misli i opuste se sa svojom porodicom i prijateljima. Nadam se da ste uplatili neko lepo letovanje, nije bitna destinacija već čovek prosto da promeni svoju sredinu bar na kratko. Zato su putovanja odličan način da se čovek opusti, sredi svoje misli i napuni baterije za nove radne pobede.

Pre nego što počnem sa mojim današnjim postom želeo bih da se još jednom zahvalim Nacionalnoj turističkoj organizaciji Republike Malte na pozivu i što sam imao priliku da prisustvujem na jednoj izuzetno važnoj modnoj manifestaciji kao što je to Nedelja Mode na Malti.

Danas nastavljamo moju “modnu” avanturu na Malti i pokazaću vam moju odevnu kombinaciju koju sam nosio tokom drugog dana na Nedelji Mode na Malti. Kada idete na more ili u primorske krajeve u većini slučajeva u svojoj glavi zamišljate da će vaš kupaći kostim (za žene), pa čak i šorc (za nas muškarce) biti jarkih boja. Naravno i ja sam ljubitelj vedrih boja, ali sam odlučio pošto je u pitanju formalan, važan događaj da moram imati i ja svoj “crni” momenat.

Obukao sam svoje crne pantalone, koje hvala Bogu izdužuju bar malo moje noge jer inače pripadam onoj grupi muškaraca koji imaju vizuelno duži gornji deo tela tj. trup od donjih ekstremiteta, čitaj to kao u fazonu nije mi majka priroda dala duže noge! 😀

Dobro pošto sam vremenom naučio da kamufliram svoje nedostatke i usput postao i ponosan na iste i ovaj put sam bio ponosan na sebe što sam uspeo da budem na visini zadatka. Moram priznati da sam totalno neočekivano zbog ovog outfita dobio nagradu za najbolje obučenu ličnost, stvarno to nisam očekivao.

Neko bi rekao, “pih to je samo nagrada, gde su pare?!”, ja mogu samo reći nema tih para koje bi meni to veče dale pružile veću satisfakciju, nego nagrada što sam uspeo da bar na 5 minuta izgledam lepo. Naravno, za moj prirodan izgled bila je zaslužna divna temperatura od 35 stepeni gde sam imao mogućnosti da razmišljam u trenucima bunila o svojim dosadašnjim greškama u životu i usput da dobijem onaj čuveni efekat “mokre” kose za koji se ispostavilo da mi ne stoji loše.

Slikanje u lepoj garderobi na 35+ stepeni je samo rezervisano za ljude koji su tu poslednji dan na svom putovanju ili za nas blogere koji su naučili da se slikamo na -10 u džemperu ili da se kuvamo na 40 stepeni, valjda sve to ide u rok službe što obično vole da kažu naši stari.

Zamislite kada se moj jadan aparat ugasio uz poruku da je potrebno ohladiti sistem, možete zamisliti koliko je meni falilo da se bacim u onu vodu iako ne znam da plivam… Moje muke, niko ne zna! 😀

Sliku koju imate prilike da vidite iznad je nastala nakon što smo napravili jednu slatku, osežavajuću pauzu gde smo moj fotograf i ja pojeli po koju kuglu sladoleda, onda je mali Marko sa osmehom mogao da nastavi fotografisanje. (naravno efekat sreće je prestao nakon pola sata…)

Komadi ovog outfita vam nisu poznati jer sam se potrudio da uz pomoć mojih prijatelja iz kompanije Loro Piana i Seventy napravimo zanimljivu kombinaciju koja je na kraju i dobila nagradu. Do sada sam dobio par nagrada za moj rad na blogu, ali moram priznati da mi je ovo jedna od najdražih… Sad će mi moja majka reći: “Marko, sine mnogo si ti napredovao od one svoje nagrade Mistera lepote koju sam dobio još u osnovnoj školi kada smo bili na eskurziji na planini Rudnik!” (sa sve njenim posebnim tonom pun majčinskog ponosa kakvu je lepotu rodila! :D) Majka k’o majka!

Dragi moji pustolovi i ljubitelji mode, došli smo do kraja ovog specijalnog modnog posta sa Malte, koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Turističke organizacije Republike Malte. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

OUTFIT

Majica: Seventy

Pantalone: Loro Piana

Ranac: Louis Vuitton

Patike: Loro Piana

Kako se vama dopala ovaj moja modna kombinacija? Da li ste imali priliku do sada da posetite Maltu? Za par dana nastavljamo našu avanturu po Evropi, vodim vas na Sardiniju i ostajem vam dužan još jednu modnu priču sa Malte sa kojom ćemo i zvanično završiti naš serijal postova o Malti, a do tada budite mi pozdravljeni!

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

P.S. Ako želite da saznate nešto više mojoj avanturi na Malti, pročitajte i moje prethodne postove:

  1. Pisma sa Malte: Biser Mediterana koji nikog ne ostavlja ravnodušnim… (putopis)
  2. Pisma sa Malte:Mdina, magični grad tišine… (putopis)
  3. Pisma sa Malte: Valeta, rajski grad koji je nastao za sedam dana (putopis)
  4. Pisma sa Malte: Leto je uvek u modi! (modni outfit post)
  5. Pisma sa Malte: Gozo, prirodna oaza sreće i mira (putopis)
Ovaj post je sponzorisan od strane Nacionalne turističke organizacije Republike Malte i ostalih partnera ovog projekta koje ću spomenuti u narednim postovima o Malti. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Loro Piana i Seventy na divnoj saradnji i Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST