Posts in Priče iz života

Moje (modne) uspomene…

Zdravo svima! Dragi moji kako ste mi danas? Moram priznati da me je ovo malo hladnije vreme u Helsinkiju podstaklo da napišem ovaj post. Dosta vas me posle skoro svakog modnog posta pitalo kako uspem da budem tako “sređen” za put i koliko garderobe obično nosim na put. Rešio sam da konačno odgovorim na neka pitanja.

 

 

Ja sam kao i svaka druga normalna osoba, imao sam dosta padova i uspoma i u samom početku moje blogerske karijere pravio sam mnogo grešaka. Blog me je naučio da treba da budem praktičan i da nosim što je moguće manje garderobe, da bude pažljivo birana i da ne pretrpavam svoj kofer.

 

 

Kada sam krenuo u Indiju, pošto je bio u pitanju Februar mesec, nisam imao ideju konkretno šta bih trebao da ponesem tamo pa sam ja “elegantno” sa sobom poneo, ništa manje nego 30 kilograma prtljaga jer je bilo prelazno vreme. To je u prevodu skoro 5 modnih kombinacija i 4 para cipela. Rezultat: PREVIŠE! Od silne te odeće ja sam nosio samo dve odevne kombinacije i troje patika. Ljudi uglavnom pogreše u pakovanju odeće za putovanja kada je u pitanju onaj čuveni prelazni period između “zime i proleća” i “jesena i zime”… Nikad ne znate kada će pasti kiša ili jednostavno zahladneti, da li će biti jačeg vetra i ostalih vremenskih nepogoda.

 

 

Tako sam ja u daleku Indiju poneo skoro odeću za sva 4 godišnja doba, pod parolom što je sigurno, sigurno je! Samo da se ne razbolim na putu, to je najiskrenije moja najveća noćna mora, verujem kao i većini ljudi. Prehlada može uništiti raspoloženje na putu i usporiti čoveka, a meni kao blogeru bi to bila i dodatna prepreka za uspešno obavljanje svakodnevnih poslova na putovanju.

Prvi savet: Kada putujete na dalje destinacije u tom nekom prelaznom periodu, najbolje bi bilo da ponesete neke tanje dukseve, stvari od malo debljeg pamuka i tanje jakne. Na taj način ćete izbeći onaj čuveni efekat “kuvanja” i nećete imati problema sa preznojavanjem. Ja čim se malo oznojim, pritom dune neki vetar ja već imam prve simptome prehlade.

 

 

Život u koferima nekad ume da bude jako stresan i nepredvidiv, ali čovek se navikne. Nije lako organizmu da se navikne na velike klimatske razlike, zato bi trebali da pružite svom organizmu adekvatnu neku i da obratite pažnju na imunitet. Organizmu je potrebna dodatna doza energije da “pregura” dan na putovanju, posebno kada ste željni da sve vidite u što kraćem vremenskom periodu.

Zato je potrebno da se odmarate što je više moguće i nema puno “provoda” – žurki na putovanjima. Iscrpljujete svoj organizam bespotrebno i sutradan nećete biti u mogućnosti da započnete svoj dan. Minimum 9 do 10 sati sna je potrebno da biste svoj organizam privikli na novonastalu situaciju. Žao mi je dragi moji “party manijaci”, ali tako je! Srećom, ja nemam problem sa tim, ali sam primetio da neke moje kolege iz inostranstva ne vole da propoštaju noćni provod, pa ujutru nisu baš sigurni gde se nalaze.

 

 

Da se vratimo na oblačenje u problematičnim periodima tokom godine. Najgore je kada putujete u egzotične predele tokom zimskog perioda, jer u Srbiji i Evropi inače je tada veoma hladno i čovek ne može tek tako lako da prosudi šta ga tamo može sačekati na krajnjoj destinaciji.

Nemačka na primer je malo hladnija od Srbije, vremeske prilike u Berlinu su često nepogodnije nego što je to u Beogradu. Slične su temperature, nekad postoje i veće razlike u istoj ali subjektivni osećaj zbog vetra je neuporediv.

 

 

Na primer zima 2017/18 u Nemačkoj je bila hladnija nego što je to bilo u Srbiji. Samo se sećam kako mi je vilica bila ukočena od hladnoće i da sam jedva obavio slikanje u samom gradu. Bez obzira na sve vremenske prilike, Drezden mi je ostao u prelepom sećanju i voleo bih opet da ga posetim u skorijoj budućnosti.

Zimi je mnogo teže osobi bez obzira na pol ženama i muškarcima je jako teško da spakuju svoje zimske stvari za  put jer su stvari kabaste i pufnaste, pa jakne ne mogu tek tako lako da stanu u kofer. Moj najiskreniji savet je da uvek na putu imate dve zimske jakne, jednu deblju u kojoj ćete putovati i drugu tanju koju možete spakovati i lepo “kompresovati” u kofer. Sasvim je dovoljan jedan džemper neutralne boje, dva para pantalona poželjno bi bilo da jedne budu farmerke, manja je šansa de ćete ih izgužvati a svi znamo da nekada nismo baš u mogućnosti da peglamo na putovanjima.

 

 

Moram priznati da mi je putovanje na Šri Lanku u aprilu mesecu ove godine bilo jedno od najizazovnijih putovanja. Kada idete u proleće tamo temperature mogu varirati od 10 do 30 stepeni u zavisnosti u koji deo ostrva zalazite. Jedan dan skupljao školjke na plaži u uživao u Suncu i toplom Indijskom okeanu, naredni dan sam u jakni na plantažama čaja…

 

 

Onda je konačno došlo pravo proleće, vreme kada se mogu nositi kratki rukavi sa tanjim onim klasičnim prolećnim jaknicama. Proleće i rana jesen su najbolji periodi u godini jer nije ni previše toplo, a ni previše hladno tako da je čoveku znatno olakšano što se tiče odabira garderobe.

Proleće sam dočekao u Salzburgu, gradu Mocarta, čike koji pravi pravi odlične čokoladne poslastice – Mocart kugle. Naravno šala nekad nije na odmet, ali dosta pripadnika mlađih generacija: dece i tinejdžera, nažalost veruju u tu neslanu šalu, pa lik i delo muzičkog genija kao što je to bio Mocart povezuju direktno isključivo sa čuvenom poslasticom koja nosi njegovo ime.

 

 

Prelazak proleća u leto nisam osetio, nije bilo onih naglih temperaturnih razlika, ali sam pravo leto osetio u Maroku. Interesantno putovanje, upoznao sam neke nove ljude i stekao nove prijatelje. Razvilo se tu i jedno neobično prijateljstvo, pa sam ovom prilikom želeo da vas podsetim na prelepu mladu kamilu Melek, koja je bila raspoložena za druženje pa je i moj prijatelj i fotograf Saul zabeležio naše druženje.

 

 

Melek je jedan predivan anđeo, što je i ujedno pravo značenje njenog imena. Maroko je jedna divna zemlja i bilo mi je veliko zadovoljstvo da sam imao priliku da je posetim. Ostatak leta je bio uzbudljiv pa sam iskoristio priliku da se malo odmorim, ali sam ubrzo nastavio sa radom pa sam i ove godine imao radno leto u kojem sam uživao. Dosta vas me je pitalo kako nisam otišao negde na odmor, kako nisam izgubio želju i volju za pisanjem postova? Moj posao je moje malo zadovoljstvo, naravno posao blogera ponekad ume da bude veoma naporan, pogotovo kada satima par dana uzastopno pišete i obrađujete slike da bi sadržaj na blogu bio što kvalitetniji.

 

 

Pisanje je moja strast, nešto što me opušta, slike su samo dodatak i dok vam opisujem svoje doživljaje i avanture sa putovanja uvek mi naviru neki novi detalji i to me uvek raduje. Zbog svih tih lepih momenata, ja priznajem da volim svoj posao. Volim da upoznajem svet i kada su putovanja u pitanju tada sam u potpunosti neumoran, mada na kraju balade moj organizam pošalje poruku opomene da je vreme za odmor, pa nenadanu prehladu odbolujem 2,3 dana kao prinudnu pauzu. Nakon toga nastavljam dalje, kao da ništa nije bilo jer život je kratak, a treba doživeti sve te silne avanture koje svakog od nas čekaju!

 

 

Dragi moji došli smo do kraja ovog specilanog posta, vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Ne brinite za par dana ću objaviti novi post gde ćemo nastaviti zajedno da uživamo u čarima putovanja i započinjemo našu avanturu u Italiji. Pokazaću vam šta su to za mene spremili moji prijatelji iz McArthurGlen Noventa Di Piave outlet centra i kako sam se ja proveo na slavlju koje su priredili za 10. rođendan Noventa outleta. Napisaću ove zime još jedan post koji će biti sličan ovom u kom ću rezimirati sve moje uspomene od Septrembra ove godine pa nadalje…

 

 

Kako vam se dopala ova moja mala rekapitulacija? Voleo bih da čujem vaše mišljenje! Iskreno se nadam da sam uspeo da odgovorim na najčešće postavljena pitanja. Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

 

 

Ovaj post nije sponzorisan.
SHARE THIS POST

Jedna poruka može promeniti sve…

Zdravo svima, kako ste mi danas? Konačno je lepo vreme posetilo i ovu našu Srbiju. Hladnoća je prisutna, ali kada su tu sunčevi zraci onda je malkice lakše. Iskreno se nadam da vam je ovo lepo vreme izmamilo osmeh na lice i da ste iskoristili za neke zanimljive aktivnosti. Došlo je vreme da po ko zna koji put pričamo o važnosti pozitivne energije, kako se pripremiti za novu sezonu. Nadam se da niste kao ja i da ste bar uspeli da promenite garderobu u ormanu. Jesen je uveliko stigla i moramo se potruditi, teška srca, ali što se mora nije teško da spakujemo letnju garderobu i iznesemo neke svoje omiljene jesenje komade.

 

 

Dobro, moram ovde prekinuti sa praktičnim savetima, ali obećavam da ću napisati novi post kako se pravilno odložiti staru garderobu. Dosta vas me je to pitalo putem mejla i društvenih mreža pošto se nakon nekog vremena u vašem oranu pojave nezvani gosti – moljci. Toj temi ću posvetiti pažnju tokom ovog meseca, obećavam!

Slike za ovaj post su nastale sasvim neočekivano krajem septembra, ali sam odlučio da to objavim baš 1. Oktobra i da se ovim postom oprostim od letnje sezone. Nema više kratkih rukava za ovu godinu, moramo da sačekamo maj sledeće godine i da opet uživamo u čaroliji majica kratkih rukava.

Dobro se sećam da su ove slike nastale 19. septembra, sreda znam jer je to bio naporan dan te nedelje zbog silnih obaveza koje sam imao. Pošto uvek sa sobom nosim ranac i kompjuter jer želim da iskoristim svoje pauze na najbolji mogući način, nekad se dogodi da budem veoma produktivan i da mi prosto inspiracija “proradi” da uspem da napišem tekst za novi post.

 

 

Taj dan sam imao 3 važne obaveze i određene “rupice” u vremenu koje mogu da iskoristim za odmor i relaksaciju – pisanje novih tekstova. Napisao sam par tekstova koje sam trebao da pošaljem svojim klijentima i mislio sam da je gotovo za danas, međutim… Pre nego što sam rešio da završim sa svojim čokoladnim napitkom hteo sam po poslednji put da osvežim svoje mejl sanduče. Novo obavešenje – Imate 1 novu poruku, pomislio sam opet mi sigurno neki brend šalje da je izašla nova kolekcija i ja hoću da se pojedem živ jer nemam pare da kupim sve što tamo vidim…

Prevario sam se! Naslov je bio: “Mr.M da li si spreman za novi Festival kupovine?”, dobro video sam po zaglavlju mejla da je u pitanju outlet iz McArthurGlen grupe outleta koji se nalazi u blizini Venecije. Onda mi je palo na pamet da sam sigurno bio u nekoj njihovoj bazi kupaca jer sam sigurno ostavio moj mejl prilikom neke kupovine. Pošto sam imao vremena otvorim poruku i nakon teksta vidim pozivnicu, avionsku kartu i vaučer za hotel. Ja i dalje ne verujem… Čitam ponovo tekst i tek onda shvatam da sam izabran da budem ambasador Festivala kupovine u Noventa Di Piave outletu. Moram priznati da je to velika čast i da sam sa zadovoljstvom prihvatio poziv i potvrdio svoj dolazak.

 

 

Nije prošlo ni 2 minuta, uzeo sam telefon i pozvao svog fotografa podelim sa nekim ove divne vesti. Samo je usledilo kratko pitanje: “Gde si? Hoćeš da se slikaš?!”. Za desetak minuta došao je i moj fotograf i slike za ovaj post smo uradili veoma brzo jer sam shvatio da za manje od pola sata imam sastanak koji može promeniti dosta stvari u mom blogerskom životu. Slike su ispale fenomenalno, moja neopisiva radost i sreća se može primetiti na skoro svim slikama na blogu, ali ovaj dan je bio poseban.

To je bio jedan uzbudljiv dan u Septembru, koji ću zasigurno pamtiti dugo. Sastanci su prošli, nove saradnje su ugovorene i mali Marko će i ovu zimu provesti aktivno sa nekim novim pričama…

 

 

Nekada je potrebno samo malo verovati u sebe, svoj rad i truditi se maksimalno da se sve realizuje po nekom planu. Vera, nada i moć pozitivnog razmišljanja će uraditi svoj deo posla, ali i karte koje nam sudbina sprema iz nekog svog špila će nas staviti na test istrajnosti. Nije uzalud ona izreka: “Na muci se poznaju junaci!”. To je jedna velika istina…

Treba uvek verovati u sebe i ono što radiš jer ako nema te pokretačke snage, sve je uzalud. Ma koliko god vaša ideja bila neizvodljiva i suluda, to je vaša ideja i moj savet je da budete istrajni do samog kraja. Ako ne probate nećete nikada znati, a one priče šta bi bilo, kad bi bilo su nepotrebne. Budite pisac svog romana koji se zove život i nemojte da zalazite u tuđe živote samo da biste bili nekom smetnja. Ako ne želite nekom da pomognete, to ne znači da niste dobar čovek nego jednostavno to ne želite, sve je za ljude. Živi svoj život i pusti druge da žive, pomozi ako možeš, ne sputavaj jer je život karma i sve se na kraju vraća…

 

 

Dragi moji došli smo do kraja ovog posta, vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Ne brinite za par dana ću objaviti novi post gde ćemo nastaviti zajedno da uživamo u čarima putovanja i započinjemo našu avanturu u Italiji. Pokazaću vam šta su to za mene spremili moji prijatelji iz McArthurGlen Noventa Di Piave outlet centra i kako sam se ja proveo na slavlju koje su priredili za 10. rođendan Noventa outleta.

OUTFIT

Majica: Zara

Pantalone: Massimo Dutti

Mokasine: Tod’s

Fotoaparat: Sony Alpha Mark II

Kako se vama dopala ova moja vedra letnja kombinacija koju sam prošetao ulicama ovog našeg Beograda? Voleo bih da čujem vaše mišljenje! Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Na samom kraju ovog posta hteo bih da se zahvalim mojim prijateljima iz Apple Deutschland koji su me obradovali ovim divnim MacBook Pro novim računarom koji mi pomaže u svakodnevnom radu kako bih mogao nesmetano raditi na svom blogu. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

 

 

Post je sponzorisan od strane Inditex Grupe , kompanije Tod’s Group s.p.a. i kompanije Apple Deutschland.
Za izradu ovih fotografija korišćen je Sony Alpha 7r Mark II.
SHARE THIS POST

Ana Karenjina: Zaglavljena u Srbiji 2

Pozdrav! Juče sam dobio mail sa pitanjem kada će biti objavljen nastavak moje verzije Ane Karenjine… Moram priznati da sam zbog obveza zaboravio na post i da nije bilo tog maila ne bih ni shvatio da je danas tačno dva meseca prošlo od prvog dela priče. Ko nije pročitao prvi deo – LINK. Verujte mi da je to potrebno, da biste mogli razumeti celu priču. Da ne dužim više mislim da je najbolje da krenem!

“Da li ste dobro?!” – upita ljubazno mladi gospodin

Dob…” (nije uspela da dovrši)

– “Sine, ljubi te majka!” (povika gospođa iz voza)

Ana, ovo je moj sin Aleksa!” (izgovara gospođa, dok briše karmin sa sinovljevog obraza)

Ana nije mogla da stigne do reči, ispred sebe je videla muškarca koji kao da je izašao iz Cecinog spota. Ostala je bez teksta. Pogledi su se sreli, to je bilo to!

Imali su i tajnog svedoka – Kostu, Anin drug iz detinjstva, platonski zaljubljen u nju, ali nikad nije skupio hrabrosti da joj priđe. I on je došao u Beograd, ali sa mamom da isprosi devojku (koju elem nisu ni pitali da li hoće da se uda, ali se on ipak nada). Ponovo je upao u depresiju jer je primetio da je Anu izgubio po drugi put, osetio je to u vazduhu! “Kosta sine, ideš li?” – u njegovim mislima, prekinula ga majka…

Nastavak sledi…

 

 

Ana je shvatila da je Aleksa nešto više od vojnika, samo sebi još nije mogla to da prizna.

Da li ste spremne da krenemo? Kola su mi ispred.

– “Da, da naravno.” (Ana je i dalje negde daleko u svojim mislima)

Ani je svakako bila potrebna pomoć pri nošenju prtljaga pošto je smatrala da je za duži boravak u Beogradu potrebno poneti sve sa sobom. Netremice je gledala Aleksu dok je nosio njene kofere, majka je ipak mogla sama da ponese svoje kofere…

Iza ugla je zasijao novi model mercedesa, koji nikog ne ostavlja ravnodušnim ipak kožna sedišta nisu tako demode kao što se mislilo.

Mama, da li je u redu da prvo tebe odvezem do stana pa da…

– “Ako baš mora!” (uvređeno odgovara majka)

Odlično!

Ana je bila malo postiđena, ali i srećna na neki neobični način posle toliko vremena. Majka je napustila kola i krenula put stana. Na radiju je išla pesma “javi se, javi se što ne bi, što ne bi meni se dopalo…”… Ani trenutno nisu bile potrebne te reči…

Prvi put si u Beogradu?” (upita Aleksa zavodljivo sa dosta samopouzdanja)

– “Ne, par puta sam bila do sad

Da li ovde treba da skrenem?

– “Da možeš i tu, ali će nam biti duži put…” (zamišljeno odgovara Ana)

Imam ja vremena i za bacanje, ne brini se ti za to” (odgovara Aleksa uverljivo, sa osmehom)

– “Nisam ja od onih koje traže provod, ja sam udata žena imam sina!

Ne vidim ti burmu na ruci… Da ti slučajno nije negde ispala usput?

– “Burma je po tebi znak neke sreće? Nisi moj tip, možeš samo da sanjaš!” (ljutito, ali sa dozom straha u glasu odgovara Ana)

Da li je ovo ta ulica?

– “Jeste, ovde me ostavi! Hvala na vožnji

Mislim da ovde nije pametno…

– “Ovde je sasvim dobro zaustavi auto!

Aleksa je zaustavio auto. Ana je zalupila vrata i sama počela da iznosi svoje kofere iz automobila odbijajući svaku vrstu pomoći. On nije puno insistirao, ubrzo je otišao, a Ana je sama rešila da bude heroj svog dana i po prvi put u životu sama izabere svoj put.

Senjak, deo Beograda gde svaka bogata srećna porodica liči jedna na drugu, a one siromašne su nesrećne na svoj način… Jedan običan dan na Senjaku, samo iz kuće porodice Obradović se čula jedna sasvim obična porodična drama Steve Obradovića i njegove supruge Dare.

Ti si mene našao da varaš i to sa bebisiterkom st#ko jedna! Sve sam ti dala!

– “To je bila samo jedna noć… Dobro možda par… dobro šema koja je duže trajala, ali ja sam voleo samo tebe veruj mi!

Marš! Neću više da čujem za tebe kupi svoje prnje pa pravo u Novi Sad kod one tvoje sestre!

– “Nemoj nju da mi…” Ugledao je svoju sestru Anu i nije mogao da nastavi rečenicu…

 

Ana je ostavila svoje kofere i pritrčala bratu.

Opet ista priča?

– “Ne pitaj me ništa, ova je još na lekovima!

E moj Stevo nećeš se ti nikad promeniti!

– “Daj spašavaj ako Boga znaš!” sa sklopljenim rukama i očima punim suza Steva preklinje Anu za pomoć.

Šta je snajka, jel ti to opet nešto na moj račun?

– “Nosite se i ti i tvoj brat u … da vas moje oči više ne vide! Ceo kraj mi se smeje!

Hoćeš lepog muža moraš nešto i da pretrpiš lepa moja Darinka…

– “To ti kaži onom svom uštogljenom matorcu meni te priče nemoj da prodaješ!

 

Situacija se malo smirila, predstava se završila, pa je Steva našao način da bar uđe sa sestrom u kuću za poslugu dok se bitka na glavnom ratištu ne smiri… Naučio je on već na to. Ana mu je pomogla da skupi svoje stvari. Polako pada noć nad Beogradom…

 

 

Jutro, doručak koji ne može da prođe bez svađe je bio dovoljan razlog da Ana obuče neke svoje nove krpice i krene u pohod na Beograd. Knez Mihailova je bila odlična tačka za početak novog dana. Blještavi izlozi, gužva, klasika… Malo je sela da odmori i popije kafu u prestoničkom kafiću. Ana nije navikla kao beogradske devojke koje imaju običaj da piju jednu kafu tri sata, ona je bila brza: uđe, popije kafu, izađe i kraj. Anina lepota je prosto mamila poglede tipova iz kraja, ali Ana nije bila iz te priče. Njoj je nešto falilo nešto u životu, ali pored supruga i sina nije imala puno vremena, a ni prilika da preispita sebe i svoje želje.

Pijuckanje kafe i razmišljanje o životu je prekinuo poziv od brata.

Hej, gde si?

– “U Knezu sam pijem kafu.

Odlično! Dobio sam poziv za rođendan one male Kaće, sad mala puni 18, ova moja je malo popustila ipak je rođendan! Hoćeš sa nama?

– “Ne znam, nisam sigurna matora sam ja za takve žurke…

Kako hoćeš, da znaš da će biti pića i peva Aca Lukas platili njeni, veruj mi biće ludnica!

– “Razmisliću! (Ako peva Ličnu Kartu možda dođem… e to je bila pesma!) razmišljala je Ana.

Ana je nastavila svoju šetnju.  Videla jednu lepu crnu haljinu u izlogu Zare…

Zašto da ne život je jedan, treba ipak otići na žurku. Noć je pala, Ana se lepo sredila, nešto novo, nešto staro i rešila je po prvi put da stavi crveni ruž, možda joj se život promeni na bolje…

Dedinje, igralište bogatih. Večeras se zna da mala Kaća slavi 18ti i njeni roditelji su se potrudili da to zna i ceo kraj jer je grad već bio pozvan na najbolju žurku u gradu. Ana je žalila sve te golišave devojčice, ali njenoj sreći nije bilo kraja kada je ugledala NJEGA. Visok, doteran, sređen čeka prvu koja se napije, ali Ana je već bila gotova, bez kapi alkohola.

Lukas peva svoj dobro poznati repertoar, došlo je vreme i za neke sporije pesme. Nije bilo puno ljudi, alkohol je učinio svoje tako da je Ana mogla nesmetano da uživa, kao i mala Kaća koja je poželela u tom trenutku svoju pravu rođendansku želju: Sa nešto pregazi Anu! Misli da će na taj način rešiti sve svoje tinejdžerske probleme.

 

Balada je učinila svoje, Aleksa je pokušao da poljubi Anu. Ana nije bila spremna za to, htela je samo da izađe na svež vazduh. Ovo je bila teška noć za dve žene: Ana se gubila u ljubavnom ponoru, mala Kaća u svom besu prema Ani. Ovaj trougao neće biti nimalo lak…

Ana je istrčala napolje, počela je da se plaši svojih postupaka, otišla je predaleko. Aleksa je krenuo za njom.

Ana čekaj!

Ana je isrčala na terasu i nervozno se držala za ogradu terase.

Ja ovo ne mogu, ne mogu!

– “Da li si dobro?

Ne, ne nisam dobro, kako mogu da budem dobro! Idi!

– “To je bio samo poljubac, biće toga i još mnogo više ako želiš…

To ti želiš! Meni to ne treba! Ja sam srećno uda...” (Aleksa je prekinuo i poljubio, Ana je na kratko uživala, usledio je šamar.)

Ja idem i ne želim više da te vidim u životu!” (Ana je to izgovorila u afektu besa i napušta zabavu.)

Ana je usput i shvatila da Zarina haljina i nije baš pogodna za ljubavne afere, većina šljokica je otpalo, a još nije došla ni prva rata na naplatu od banke Inteze. Živote lutalico…

Noć je osvojila Beograd, nove mlade nade su krenule u pohod na splavove, novokomponovani hitovi trešte na lokalnim splavovima… Jedna Ana je svoje srce skupljala po putu.

Novi dan donosi nove izazove, telefon zvoni… Nepoznat broj…

 

Nastaviće se.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

SHARE THIS POST

Ana Karenjina: Zaglavljena u Srbiji

Ćao svima! Dobio sam dosta poruka od vas da želite da se vratim piskaranju priča. Našao sam slobodnog vremena, dobio inspiraciju… Pa neću da vas razočaram! Sad je opet glavna tema ta čuvena Ana Karenjina. Ona je oduvek našim gimnazijalcima bila kamen spoticanja. Neki đaci je vole, neki ne, ali niko nije ostao ravnodušan. Možete vi Anu osuđivati, možete je veličati ali morate joj priznati jedno: Bila je moderna žena svog doba! Mogu ja sad o tome još polemisati, ali da li ste se nekad zapitali kako bi Ana izgledala u Srbiji? Niste?! Pa vi onda niste revolucionari! Možda vam se dopadne moje viđenje.

 

 

Ana može da prođe kao poprilično kul ime u Srbiji, samo je malo ono gospođa Karenjina koči… mnogo je to egzotično za Balkan, verovatno bi se prezivala Kovačević. Da, to je to! Ana Kovačević bi pretpostavljam živela u Novom Sadu na nekoj fensi periferiji sa mužem koji može i otac da joj bude, ali dobro to nije danas ništa novo. Imaju sina Stevu… I šta to je to? Dobro za sad zvuči sasvim ok, tipična srpska porodica. Dobro možda će se malčice razlikovati jer imaju para k’o salate i trospratnicu sa lavovima na kapiji, ali priča za sad ide po svim pravilima na Balkanu: rodila si se, nešto si malo proživela mladost kod svojih, udala si se, dobila si dete i sediš kući. Dobro, sediš kući, čuvaš dete, nekad uspeš da pobegneš do kafića i to je čitava zabava… E da, zaboravio sam sigurno bi išla u kupovinu i na masaže, ipak lepota se mora negovati. Sve je to super, dok je ne pozove brat da mu spašava brak jer neće da daje polovinu pri razvodu, ali sa druge strane zabava sa dadiljom nije tako loša stvar…

 

 

Dokaz da krv nije voda, Ana se zaputi u Beograd, jedva čeka da vidi šta ima tamo pošto joj je kuće preko glave. Razmišlja se da li je bolje autobusom ili vozom do Beograda, ali pobedio je voz! Akcija povratna karta za samo 500 dinara, zabava zagarantovana! Pošto se nadala da će u Beogradu zadržati duže ponela je sve što je imala iz ormara da joj se nađe, uzela neke pare što je štekala za ne daj Bože i zaputila se u taj čuveni Beli grad. Posle gurkanja u vozu, dok je našla svoje sedište i lepo se smestila, nenadano je započela priču sa jednom starija gospođa, koja je svojim parfemom ugušila ostale putnike, pa je rešila da to upotpuni i svojom pričom o Vučiću i povećanju penzija. Od silnih informacija, Anu je zabolela! Završivši priču o politici, ostatak vremena do Beograda gospođa je iskoristila da ispromoviše samo jednu stvar – svog sina. Samac, zgodan, general i pun love, ali ne može da nađe pravu koja bi ga iskreno volela. Da li je to ona videla u Ani pravu?

 

 

Beograd… Ana je bila srećna kad je videla da je prošla Batajnicu, jer je znala da se bliži njenom isčekivanju kraj! Voz je stao, nije se digla para kao u filmovima, ali prašine je ipak bilo malo. Ana je pomogla gospođi da iznese svoje kofere i želela da što pre ugleda svog brata. Međutim sapliće se na stepenik. Oseća čvrst stisak ruke i uspeva da ne padne. Sva u čudu, pomalo postiđena što se to njoj dešava, ugleda lice prelepog muškarca…

 

Da li ste dobro?!” – upita ljubazno mladi gospodin

Dob…” (nije uspela da dovrši)

– “Sine, ljubi te majka!” (povika gospođa iz voza)

Ana, ovo je moj sin Aleksa!” (izgovara gospođa, dok briše karmin sa sinovljevog obraza)

 

Ana nije mogla da stigne do reči, ispred sebe je videla muškarca koji kao da je izašao iz Cecinog spota. Ostala je bez teksta. Pogledi su se sreli, to je bilo to!

Imali su i tajnog svedoka – Kostu, Anin drug iz detinjstva, platonski zaljubljen u nju, ali nikad nije skupio hrabrosti da joj priđe. I on je došao u Beograd, ali sa mamom da isprosi devojku (koju elem nisu ni pitali da li hoće da se uda, ali se on ipak nada). Ponovo je upao u depresiju jer je primetio da je Anu izgubio po drugi put, osetio je to u vazduhu! “Kosta sine, ideš li?” – u njegovim mislima, prekinula ga majka…

 

Priča se natavlja…

 

 

 

 

SHARE THIS POST