Posts tagged Finska

Poslednje pismo iz Laponije: Mali Marko, nemoj nikad odrasti!

Moda Outfit Post 5 Comments

Dragi moji pustolovi, nadam se da ste mi svi dobro. Možda trenutno nismo svi na broju jer je otvorena sezona godišnjih odmora, ali posao blogera ne zna za odmor. Sigurno se pitate zašto sam ovom poslednjem postu iz Laponije dao baš ovakav naziv. Završava se još jedan mesec, završava se i još jedna avantura na Mr.M blogu, ali u avgustu vas očekuje dosta zanimljivih priča.

Možda će biti malo čudno, ali kako čovek sazreva i postaje “odrasla” ličnost prolazi kroz par faza. Ja sam trenutno u fazi “sam svoj čovek i plaća svoje račune”. Za koji dan dolazi 1. u mesecu i to na Zapadu znači samo jedno, leže neka plata i automatski se moraju platiti računi. To je ona malo zeznuta stvar kod odrastanja, kada ste mladi onda nemate osećaj za to jer to roditelji rade za vas, na vama je da uživate i da se potrudite da pronađete svoj put.

Onda odrasteš, prođe mladalačko doba, pa uđeš u svet odraslih gde vidiš da je sve drugačije. Moja prva knjiga na fakultetu sa kojom sa davno imao kontakt je počinjala sa čuvenom rečenicom, koja mi tada nije bila baš najjasnija: “Nema besplatnog ručka!”. Posle kada završiš fakultet, kreneš da radiš i da se probijaš u životu svaki dan ponavljaš tu rečenicu i svaki put ona dobije neko drugo značenje, ali kako god okreneš nije ružičasto! 🙂

Naravno svi mi moramo kad, tad odrasti, ali bilo bi najbolje za sve nas da sačuvamo ono malo dete koje čuči negde u nama i podseća nas na neke lepe male stvari koje su bitne. Nekada nas to malo dete može više naučiti, nego neka škola ili fakultet.

Danas baš razmišljam i pokušavam da sumiram ovih mojih 27 godina, šta se sve to promenilo i izdešavalo… Shvatio sam da kako sam otvorio moj blog i pišem vam ovde o svojim nedaćama i lepim stvarima da se moja ličnost drastično promenila. Blog je stvarno odlična stvar, meni je on dobro došao kao jedna vrsta psiho terapije. Uspeo sam da pobedim svoje strahove, da pobedim sebe! Nekad je veoma bitno da dokažete sebi koliko ste jaki i verujte mi, iznenadiće vas!

Marko Tadić, ako govorimo o dečku koji je bio pre ere Mr.M, on je bio drugačiji, dečko iz kraja sa velikom željom da obiđe svet. Par godina kasnije, tačnije 4 i po godine… Mali Marko ima više pečata u pasošu nego što je ikada mogao zamisliti, ma sanjati!

Pored boljeg psiho-fizičkog stanja, blog mi je pomogao da pronađem sebe. Oduvek sam bio odgovorna osoba i svaki svoj hobi ili interesovanje sam shvatao ozbiljnije nego drugi ljudi. Ja sam od onih ljudi koji imaju viziju, ali ne ume najbolje da objasni drugima pa sam zato otvorio Mr.M blog – DA BIH PRONAŠAO LJUDE KOJI ĆE ME RAZUMETI!

Svi ste nekada u životu čuli ili pročitali negde da je najlepše kada čovek spoji posao i zadovoljstvo. Mnogi će pomisliti da je to nemoguće i da ja prodajem maglu ili učim nekog pameti, ali to stvarno postoji. Samo je pitanje koliko si hrabar da se otisneš i da poslušaš sebe.

Naravno, čovek sam po sebi ima urođen strah koji je vezan za preživljavanje i uvek ćemo vodeći instiktom držati granica sigurnosti, pa makar po ceni da radimo nešto što ne volimo, a sa druge strane gladan stomak ne pita, već samo traži da se napuni…

E to je sad Hamletova dilema, jesti ili ne jesti pitanje je sad! Naravno sve u životu je nepredvidivo, sve što činimo u životu je mač sa dve oštrice. Može sve biti kao iz sna, da kaplje samo med i mleko, a može biti i ne tako dobar prizor. Sve je to dobro i svi na kraju preživimo!

Ja sam odlučio da pratim svoje snove, ali sam godinama radio dugo da bih ostvario svoj san. Dosta ljudi nije upućeno u naš posao, šta mi to konkretno radimo, a dobijamo pare? Ja znam da ja dosta radim, to se može videti i po sadržaju koji redovno delim sa svima vama na ovom online prostoru – blogu i na društvenim mrežama, koje su vezane za moj rad na blogu.

Koliko dnevno radim? Zavisi, nekad 3,4 sata dnevno, dok se većinom dešava da “zaglavim” pa radim dnevno i do 10 sati dnevno za računarom. Ja tek umor osetim kada se odvojim od računara jer tek tad moj mozak registruje umor i posle sam spreman samo za krevet. Ako nisam doručkovao ili ručao, neću ni imati obrok nego ću se samo “otkotrljati” do kreveta jer nisam osoba koja jede kasno. Možda nije zdravo, ali ja se uvek držim pravila posle 18 časova nema obroka, eventualno neka voćka ili voda, ostalo ništa!

Kakav život vodim? Sve zavisi sa koje tačke gledišta posmatrate, kada ulazim u avion ja idem na posao i radim bukvalno od momenta poletanja sa aerodroma pa sve do momenta dok ne sletim na taj isti aerodrom kada se vratim. Ja odmor od putovanja osetim tek kada se vratim u Berlin ili u Beograd, pa danima ne izlazim iz svoje pećine – stana. Izuzetak je finalno sniženje u Zari, to je smrtni greh ako se preskoči. To mi je jedina šansa da obnovim za manje pare moj garderober, nekada sponzori nisu tako mlečni!

Da li volim svoj posao? Da, u potpunosti iz dubine mog srca! Bez obzira koliko putovanja promene moj bio ritam i oslabi moj organizam pa je skloniji infekcijama, mene to ne sprečava da idem u nove avanture.

Zašto u sred leta objavljujem jesenji outfit? Može proći i kao zimski! Ruku na srce, ovaj outfit je meni bio savršeno dobar u Laponiji, ako govorimo o Severu Finske i temperaturama između 11 i 13 stepeni. Meni nije bilo vruće, pored vetra imate subjektivni osećaj da je temperatura niža… Fincima sam ja bio čudan jer sam bio u kaputu, ali oni ne znaju da sam ja došao iz zemlje gde je bilo 35 stepeni u hladu, pa je meni “malkice” hladno u krugu Severnog pola! 😀

Moji prijatelji iz modne kuće Makia su me samo pitali gde tačno idem, kada sam spomenuo Laponija oni su mi odmah napomenuli da će mi sigurno trebati duks i neka toplija garderoba jer su znali da ja dolazim iz zemlje koja je malkice toplija u tom trenutku. Kapu sam ja tražio jer mi se mnogo svidela ova crvena nijansa na njihovoj web strani i prosto sam morao da je imam.

Ovaj outfit ste videli i u prethodnim postovima iz Laponije, kada sam obilazio muzeje. U tim trenucima bio sam veoma zahvalan mojim prijateljima iz brenda Makia na ovim divnim poklonima jer su mi stvarno koristili i siguran sam da će ove jeseni pronaći svoje mesto u nekom postu nove sezone jesen-zima 2019-20. Ja sam osoba koja se uvek maksimalno trudi da čuva svoje stvari, tako da ću sigurno ovaj kaput nositi sigurno par sezona. Đubretarac je uvek praktičan, ovaj moj je divne karamel (kamel) boje, lako uklopljiv i verujem da ćemo se dugo i lepo družiti. 🙂

OUTFIT

Kaput (Đubretarac): Makia

Farmerke: Pedro del Hierro

Duks: Makia

Kapa: Makia

Čizme: Makia

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog poslednjeg specijalnog posta iz Laponije koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Turističke organizacije grada Rovaniemi i Arctic Light Hotela u kojem smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Moram priznati da su nas malo razmazili Frazer čokoladama, ali to im ne mogu zameriti. Izgleda da je to uticalo na kvalitet našeg rada jer smo bili motivisani! Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja serija postova o ovom neobičnom delu Finske? Da li ste imali priliku do sada da posetite Finsku? Nadam se da sam uspeo bar malo da vas zainteresujem i da ste uživali u mojoj drugoj avanturi u Finskoj. Finska je velika zemlja i siguran sam da ću je posetiti još koji put i da ću podeliti sa vama još neke priče iz ove daleke zemlje. Za par dana vas vodim u Azerbejdžan, zemlju koja se nalazi negde između tradicionalnog Istoka i modernog Zapada… Zemlja večitog kontrasta! A do tada dragi moji pustolovi, budite mi pozdravljeni!

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

P.S. Ako želite da saznate nešto više mojoj avanturi u Finskoj, pročitajte i moje prethodne postove:

  1. Pisma iz Laponije: Deda Mraz, deka iz dečijih snova! (Putopis)
  2. Pisma iz Finske: Kako pametno iskoristiti dan u Rovaniemiju (Putopis)
  3. Pisma iz Finske: Jedan dan sa našim najvernijim krznenim prijateljima (Putopis)
Ovaj post je sponzorisan od strane Turističke organizacije grada Rovaniemi i ostalih partnera ovog projekta kao što su nacionalna avio kompanija Finnair, Arctic Light Hotel. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz modne kuće Makia i kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Pisma iz Laponije: Deda Mraz, deka iz dečijih snova!

Avanture Putovanja 5 Comments

Dragi moji pustolovi, kako ste mi danas? Možda će današnji post neprimeren jer ćemo pričati o čoveku koji je vesnik zimske idile, ali siguran sam da ćete podjednako uživati kao i ja. Verujem da svi mi u sebi imamo jedno malo dete koje nas podseća i uči nekim malim stvarima koje čine život boljim i zanimljivim.

Deda Mraz, deka koji je ulepšao i dan danas predstavlja simbol neizmerne sreće dečijih srca. Superjunak koji sa svojim neobičnim timom koji čine vilenjaci, mali pomoćnici i irvasi koji mu pomažu da sa svojim saonicama obiđe svet i podeli poklone deci širom sveta. Nema tog deteta na svetu koje nije čulo, pa čak i “upoznalo” Deda Mraza.

Ovaj post ne bi bio moguć bez pomoći turističke organizacije grada Rovaniemi, nacionalne avio kompanije Finnair i lokalnih partnera.

Moj prvi susret sa Deda Mrazom je bilo kada me je mama odvela na proslavu Nove Godine u njenoj firmi, gde sam ja počeo da plačem kada sam primetio da je to ustvari njen kolega kojem je spala brada. Valjda sam to doživeo kao veliku traumu jer sam do tada živeo u uverenju da je to pravi Deda Mraz.

Moja majka koja je rešila da “spasi” moje detinjstvo mi je ispričala da pravi Deda Mraz živi na Severnom polu i pošto je zauzet i nekada ne može da poseti svu decu na ovom svetu on “zamoli” svoje saradnike u svakoj zemlji da mu pomognu i daje im specijalnu dozvolu da ga zamene i da podele poklone i radost sa decom.

Kako su godine prolazile, mali Marko je rešio da proveri sve te informacije i na internetu sam pronašao da pravi Deda Mraz živi u jednom selu Rovaniemi na severu Finske, tačnije u oblasti koja je poznata pod imenom Laponija.

Skoro 25 godina kasnije, Marko je konačno dobio priliku i upoznao Deda Mraza, deku superheroja iz dečijih snova. Bez obzira na godine, Laponija će u vama probuditi dete u vama. Nemojte misliti da u Rovaniemi dolaze samo roditelji sa decom, ima tu i starijih ljudi koji su u duši ostala mala deca pa su odlučili da u svom zlatnom dobu upoznaju superheroja koji je obeležio svoje detinjstvo.

Kada dođete u Deda Mrazovo selo imate osećaj kao da se nalazite u bajci. To je deka koji 365 dana u godini živi jedan život iz bajke. Selo je prilagođeno svim uzrastima, tako da se niko neće u nekom trenutku tokom posete osetiti zapostavljeno.

U ovom selu Deda Mraz ima svoju poštu koja prima na hiljade pisama dnevno, farmu irvasa i njegova kancelarija u kojoj prima sve zainteresovane.

Kada uđete u njegovu kancelariju, videćete vilenjake koji se užurbano spremaju poklone jer je ostalo manje od 200 dana do praznika! Na sve strane možete videti džakove i velike kovčege koji su puni poklona i spremni za isporuku!

Takođe možete videti proces pakovanja poklona i kako vilenjaci to rade sa puno ljubavi i strpljenja.

Takođe možete videti i zid poznatih ličnosti koji su došli da posete Deda Mraza tako da ćete imati priliku da vidite neku muzičku zvezdu ili ozbiljnog političara koji je došao da poseti ovog superheroja.

Kroz par minuta i veselog vilenjaka koji nas je vodio do Deda Mraza totalno sam nespreman upoznao superjunaka svojih dečačkih snova. Nakon što sam prošao kroz jedna vrata ja sam očekivao da ću videti nastavak “zida poznatih ličnosti” koje su imale priliku da upoznaju Deda Mraza. Umesto zida, ušao sam u dnevnu sobu u kojoj se nalazi Deda Mraz. Tik iza jelke ugledao sam najpoznatijeg deku na svetu sa dugačkom čuvenom sedom bradom. Kako sam čuo one najpoznatije reči “ho ho ho”, mislim da sam bio na granici da zaplačem od sreće.

Koliko god da imate godina, ovo mesto će vas sigurno vratiti u detinjstvo u one lepe bezbrižne dane kada ste verovali u magiju novogodišnjih praznika. To se meni upravo dogodilo! Bez obzira što je bila letnja sezona, u ovoj dnevnoj sobi sa jelkom i kaminom imao sam osećaj da je došlo vreme praznika.

Sa mojim superherojom sam proveo nešto malo više od pola sata, mislim da je Deda Mraz shvatio da je kod njega došao mali petogodišnji Marko u telu nekog odraslog čoveka. Zanimalo me je kako izgleda jedan njegov radni dan, ko mu pomaže oko ishrane irvasa i kako se sve to odvija.

Pored Deda Mraza u ovom neobičnom selu možete upoznati irvase, koji svake godine pomažu Deda Mrazu da za što kraće vreme obiđe svet i podeli radost uzduž i popreko ove naše planete. Nedaleko od Deda Mrazove kancelarije nalazi se mala farma irvasa, gde sam imao priliku da po prvi put u životu vidim albino irvasa! On je ovde prava atrakcija.

Moj fotograf i ja smo dobili bilje sa kojim možemo lakše stupiti u kontakt sa irvasima. Moram priznati da su irvas socijalizovani i da se ponašaju kao domaće životinje. Koliko je bio sladak jedan “irvasić”, mladunče irvasa hteo sam da ga povedem kući, ali postoje maliiii problemi sa prenosom životnja preko granice!

Prvih par minuta sam se malo uplašio jer sam video da imaju baš velike rogove, ali posle vidite da su ti rogovi “presvučeni” sitnim dlačicama pa imate utisak kao da su od pliša! Irvasi su vrlo ljupke životinje, dok se malo bolje ne upoznate oni će želeti da vas gricnu. Ne brinite se, nakon par minuta kada ga prvi put pomazite irvas će ići za vama po farmi i biće veoma ljubomoran ako pokušavate da se zbližite sa drugom jedinkom na farmi. Verujte mi veoma su ljubomorni!

Ova poseta me je vratila u detinjstvo i drago mi je što sam uspeo da upoznam superheroja mojih dečačkih snova. Možda je to tako bilo suđeno pa sam nakon 20 i kusur godina konačno dobio priliku da iskoristim svoj trenutak iz sna!

Nakon susreta sa Deda Mrazom i posete farme irvasa moj fotograf i ja smo poslali razglednice svojim najmilijim iz posebne pošte koja se nalazi na Severnom polu. Možda ću ove praznične sezone dobiti posebno pismo od Deda Mraza, ali videćemo! Sve je moguće! Možda ću uz pismo dobiti i bicikl koji sam poželeo…

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog drugog specijalnog posta iz Laponije koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Turističke organizacije grada Rovaniemi i Arctic Light Hotela u kojem smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Moram priznati da su nas malo razmazili Frazer čokoladama, ali to im ne mogu zameriti. Izgleda da je to uticalo na kvalitet našeg rada jer smo bili motivisani! Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o ovom neobičnom delu Finske? Da li ste imali priliku do sada da posetite Finsku? Ja sam uspeo da na kraju svoje posete “ostavim svoj trag” i da pokažem da je neko iz Beograda došao da poseti Deda Mraza. Kroz par dana ću podeliti sa vama i poslednji post iz Laponije gde ću vam pokazati jednu modnu kombinaciju koju ste imali priliku da vidite u jednom od prethodnih postova iz Finske.

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Turističke organizacije grada Rovaniemi i ostalih partnera ovog projekta kao što su nacionalna avio kompanija Finnair, Arctic Light Hotel, Deda Mrazovo selo, farma irvasa, pošta Deda Mraza. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Pisma iz Finske: Kako pametno iskoristiti dan u Rovaniemiju

Avanture Putovanja 4 Comments

Dragi moji pustolovi, mislim da je sad idealno vreme da pročitate još jedno pismo iz Finske. Iskreno nadam se da ste mi svi dobro i da ste na odmoru, nebitno da li ste negde uspeli da otputujete ili se relaksirate kod kuće, odmor je odmor! Prvo bih želeo da vam se zahvalim na divnim komentarima koje ste mi uputili na račun prethodnog posta, kao i na divnim porukama i pitanjima koje mi šaljete na Instagramu o Azerbejdžanu.

Danas na blogu nastavljamo našu avanturu u Finskoj, ali vam obećavam da ćemo i kroz par dana zvanično “započeti” našu avanturu u Azerbejdžanu! U prethodnom postu imali ste prilike da upoznate moje nove krznene drugare – male preslatke haskije sa kojima sam imao priliku da se družim. Ako ste zainteresovani da se podsetite ili ste kojim slučajem propustili da pročitate moj prethodni post iz Laponije slobodno izdvojte malo vreme i kliknite na ovaj LINK.

Naravno pre nego što počnem sa današnjim postom želeo bih da se zahvalim timu iz Turističke organizacije grada Rovaniemi, kao i nacionalnoj finskoj avio kompaniji Finnair na ovom divnom putovanju. Ovo putovanje je bilo jedno divno iskustvo, koje ću zasigurno dugo, dugo pamtiti.

Danas sam postavio sebi jedan novi zadatak, a to je da vam dokažem da Rovaniemi i Laponija nisu samo zemlja Deda Mraza i irvasa, već da tamo postoji i još nešto po čemu je ova oblast poznata. Takođe, neki od vas su mi poslali pitanja: “Da li vredi ići u Laponiju u letnjem periodu? Da li ima nešto da se vidi?”. U neku ruku za nas sa Balkana, Finska je nama daleka i poprilično neistražena zemlja, ali to ne znači da je to zemlja u kojoj 365 dana vlada sneg i da je poznata samo po Deda Mrazu. Moj najkraći mogući odgovor na prethodno pitanje bi otprilike bilo: “Da, tamo ima svašta da se vidi!”.

Da biste shvatili o čemu pričam, mislim da biste trebali da pročitate ovaj post do kraja. Da li ste se možda nekada zapitali kako izgleda život u finskom delu Laponije? Kako je živeti na Arktiku? Šta je Arktički krug?

Da biste saznali nešto novo i usput možda sebi dali odgovore na ova pitanja prva stanica u Rovaniemiju bi bila Naučni centar Arktikum.

Arktikum je naučni centar i muzej koji se nalazi u centru grada i svojim modernim izgledom mami poglede turista. To je prva “stanica” koju morate posetiti jer će vam to pomoći da bolje upoznate Rovaniemi i Arktičku oblast.

Prva zanimljiva stvar koju ćete uočiti na samom ulazu u ovaj muzej je prelepa staklena kupola koja se nadvija nad glavnim holom i ako bolje pogledate videćete da je kupola u obliku prsta koja “upire” na Severni Pol. U Arktikum muzeju uvek imate zanimljive i edukativne postavke koje su interaktivne tako da su se potrudili da sve generacije uživaju, dok otkrivaju neka nova saznanja o Arktiku.

Prva postavka koju sam posetio je bila posvećena istoriji grada Rovaniemi, kao i same regije. Pored toga imate priliku da saznate nešto o Saami narodu. Samiji su autohtono stanovništvo Arktika iz regije Sapmi, što obuhvata današnji prostor Norveške, Švedske, Finske i poluostrvo Kola u Rusiji. Oni su jedini preostali autohtoni narod Europske unije koji su živeli u Laponiji još prje nego što su uspostavljene nacionalne granice i njihova istorija je duga skoro 7000 godina.

Pored toga možete saznati dosta istorijskih činjenica koje su vezane za Rovaniemi, poput toga šta se dogodilo sa gradom nakon Drugog svetskog rata, kao i o preostalim životinjskim i biljnim vrstama koje se mogu pronaći u ovom regionu.

Rovaniemi, kao i cela Laponija je imala zanimljivu i burnu istoriju. Grad se razvijao do Drugog svetskog rata kada je bukvalno sravnjen sa zemljom i nakon toga grad je opet u potpunosti iznikao iz pepela. Samo je par objekata “preživelo” napad i jedna od njih je zgrada današnje Korundi, galerije moderne umetnosti. Obećavam da ću vam o ovom postu pisati i o ovoj izuzetnoj riznice savremene umetnosti.

Smatra se da je ovaj region bio naseljen još pre 7000 godina, kada su došli prvi predstavnici Saami naroda koji su naselili ove prostore. Oni su razvili neke osnove razmene dobara, koji su bili samo koreni neke trgovine koju danas poznajemo.

U mojoj glavi se to odvija ovako: “Kupac: Dobar dan, da li mogu ove čizme da dobijem za 4 lososa? Prodavac: Može, izvolite! (ili počinje pogodba tj. cenkanje).

Ova postavka je stvarno neverovatna jer ste u prilici da doživite na neki drugi način taj hladni Arktik i da prosto vidite da i tamo se život odvija na neki sličan način kao što je to bilo i u ostalim delovima Evrope i sveta.

Naravno, pored saznanja o napretku društva uviđate da se vodi računa i o prirodi. Ovaj region ima izuzetno bogat biljni i životinjski svet.

Ja sam lično jedan dan video predivnu sovu i još neke životinje, ali to ne znači da nećete sresti nekog vuka ili polarnu vevericu. Ko zna!

Moram priznati da je Arktikum bio jedan od najzanimljivijih muzeja koje sam imao priliku da posetim tokom rada na blogu. Prosto neverovatno koliko čovek može kroz neke zanimljive izložbe, postavke u muzejima da nešto novo i korisno nauči.

Laponija je mesto gde više ima irvasa i losova nego ljudi! To je jedna lokalna šala, ali je jednim delom i istinita. Siguran sam da ova oblast ima više vrsta ovih jelena nego pasa i to je znak da je u Laponiji priroda netaknuta.

Nakon priče o istoriji ovog grada, kao i celog ovog regiona svoj put u Arktikum muzeju nastavljate u drugom delu muzeja, gde se nalazi postavka koja objašnjava neke od prirodnih fenomena.

U ovom delu sveta poznati su prirodni fenomeni koji se javljaju u raznim godisnjim dobima. Zimi na primer se javlja polarna svetlost. Danas to je samo lepa slika na Instagramu, ali u nekim prošlim vremenima ljudi su bili neupućeni.

Postoje više legendi, ali jedna od najzanimljivijih je mit o Polarnoj Lisici. “Kada dođe zima, lisica ne može da miruje već ona skakuće po nebu i ona vrhom svog repa oboji određene delove i tako nastaju oni nestvarni zraci zelene boje po nebu. To nije bio dobar znak, duhovi nisu zadovoljni!”

Prirodni fenomen koji je moram priznati mene najviše interesovao je fenomen poznatiji pod imenom “Bele noći” koji se javljaju u letnjim mesecima od početka juna do sredine jula i tokom tog perioda Sunce ne zalazi.

Zamislite da vidite sunce u ponoć ili u 1 sat ujutru u Beogradu… O da, nema spavanja! Mislim da je ovaj deo sveta idealan za nas blogere pošto leti možemo da radimo bukvalno 24 časova dnevno, taman da slikamo naše odevne kombinacije i da mali Marko odradi sav posao na vreme! 😀

Pored tih čuvenih fenomena, možete saznati nešto više i o efektu “Staklene Bašte” i problemu otopoljavanja leda na polovima. To su izuzetno veliki problemi i njima se moramo pozabaviti svi kao čovečanstvo, ako želimo da opstanemo kao vrsta.

Priroda nam pomaže, mogli bismo i mi njoj da pomognemo i da nastavimo normalan tok i da svi živimo u skladu i harmoniji sa prirodom. Tako nam malo treba da budemo srećni i zadovoljni, zašto da to sve pokvarimo?

Dobro, nakon što smo malo porazmislili o našem trenutnom stanju kao čovečanstvo i ako smo probudili svest, mislim da je i za to potrebno jedno kulturološko uzdizanje. Ako se sećate malopre sam vam spomenuo da je Rovaniemi tokom Drugog svetskog rata bio bukvalno srušen do temelja i da je par zgrada “preživelo” napad.

Jedna od tih zgrada je i današnja zgrada koja je dom galerije moderne umetnosti Korundi. Korundi predstavlja jednu pravu riznicu u kojoj možete pronaći isključivo dela koja pripadaju modernoj umetnosti.

Gradonačelnik grada Rovaniemi je pre par godina odlučio da pomogne mladim umetnicima i da podstakne njihov rad. Neko vreme su razmišljali kako da pomognu razvitku kreativnosti i da zadrže mlade nade i Korundi je otvorio svoja vrata svim mladim umetnicima.

Ja kao jedan običan posmatrač, koji stvarno ne razume pravu vrednost ovih dela sam uživao u razgovoru sa mojim vodičem, koja se maksimalno trudila da mi objasni njihov način rada.

Otvorene su nove umetničke radionice, mladi umetnici su otvorili svoje umetničke škole pa sam imao priliku da vidim kako je jedan mladi umetnik učio seniore kako da razviju svoj talenat za slikanje, potpuno besplatno!

Ja sam mislio da se od umetnosti ne može normalno živeti, ali izgleda da je samo u pitanju koliko je razvijena svest o potrebi za umetnošću. Možda ne znam vrednost svih tih dela, ali sam uvideo da sam moj boravak, dok sedim i gledam neko umetničko delo me na neki neobičan način smiruje.

Možda ne razumem umetnost, ali to ne znači da ne umem da uživam u njihovoj lepoti. Ipak je lepota samog dela u oku posmatrača.

Moj dan u Rovaniemiju je bio ispunjen i nisam osetio neki posebni zamor, mislim da je ovo bio jedan vid edukativnog odmora gde sam naučio dosta novih stvari koje su me ujedno i interesovale, pa je možda i to razlog zašto sam uzbuđen dok vam pišem ovaj post.

Naravno i ova blogerska dušica mora nešto da jede pa sam dobio preporuku od Turističke organizacije grada Rovaniemi da se u restoranu Rakas dobro jede. Moj fotograf veruje samo u dela, tako da je tim iz turističke organizacije i sam restoran želeo da dokaže svoje kulinarske veštine…

Sklopile su se sve kockice, mi smo bili pomalo umorni i gladni, oni spremni za goste tako da smo se idealno uklopili!

Moj fotograf je više tip osobe koji voli meso, ali ja sam ovaj put rešio da jedem zeleniš pošto se ovaj bloger malo ugojio pa nešto šlic na pantalonama nije bio raspoložen za saradnju, zato sam morao da probijem kašiku. Ne kažu naši stari: “Što se mora, nije teško!”

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog drugog specijalnog posta iz Laponije koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Turističke organizacije grada Rovaniemi i Arctic Light Hotela u kojem smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Moram priznati da su nas malo razmazili Frazer čokoladama, ali to im ne mogu zameriti. Izgleda da je to uticalo na kvalitet našeg rada jer smo bili motivisani! Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o ovom neobičnom delu Finske? Da li ste imali priliku do sada da posetite Finsku? Za par dana nastavljamo našu avanturu po Finskoj, pokazaću vam kako izgleda najsrećnije selo na svetu – selo Deda Mraza!

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Turističke organizacije grada Rovaniemi i ostalih partnera ovog projekta kao što su nacionalna avio kompanija Finnair, Arctic Light Hotel, Naučnog centra i muzeja Arktikum, galerije Korundi, kao i restorana Rakas. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Pisma iz Finske: Jedan dan sa našim najvernijim krznenim prijateljima…

Avanture Putovanja 4 Comments

Dragi moji pustolovi, dobro došli u novi post na Mr.M blogu. Kao što sam vam i obećao danas započinjemo novu avanturu negde u Severnoj Evropi, tačnije na severu Finske – Laponiji. Na samom početku želim da se zahvalim nacionalnoj avio kompaniji Finnair i Turističkoj organizaciji grada Rovaniemi na ovom divnom iskustvu.

Da li ste se ikada zapitali kako izgleda život u Laponiji? Laponija je kulturna oblast u Finskoj koja je poznata kao domovina najvoljenijeg deke na svetu – Deda Mraza. Pored toga, Laponija je poznata kao i zemlja Samija(Laponaca) koji su naselili ovaj prostor još pre 7000 godina. Prvi stanovnici isključivo su se bavili lovom i ribolovom.

Pored lova i ribolova, započeli su i proces pripitomljavanja i uzgajanja irvasa. Samiji su autohtono stanovništvo Arktika iz regije Sapmi, što obuhvata današnji prostor Norveške, Švedske, Finske i poluostrvo Kola u Rusiji. Oni su jedini preostali autohtoni narod Europske unije koji su živeli u Laponiji još prje nego što su uspostavljene nacionalne granice i njihova istorija je duga skoro 7000 godina.

Moram priznati da kada sam dobio poziv od Turističke organizacije grada Rovaniemi da dođem i posetim srce Laponije osetio sam veliko zadovoljstvo. Počastvovan sam jer sam dobio priliku da budem jedan od ambasadora grada i da na svom blogu podelim priče iz ovog šarmatnog gradića u Laponiji.

Današnji post biće posvećen bićima koji nas bezuslovno vole, bez obzira na sve. Naši najverniji četvoronožni krzneni prijatelji koji nas ne ostavljaju kada dođu oni najlošiji periodi u životu, koji ne znaju za vrednost novca i traže samo ljubav, nešto malo hrane, topli dom kada je hladno i kišovito, a zauzvrat pružiće neverovatnu ljubav…

Valentijn je osoba koja je većinu svog života posvetila haskijima, rasi koja ga je uvek fascinirala. Haski je pas koji se razlikuje od svih drugih rasa zbog svoje prevelike ljubavi prema trčanju. “To je poseban pas koji nije za svakog vlasnika!”, to je prva rečenica koju sam čuo od Valentijn-a, čoveka koji već skoro 20 godina gaji ljubav prema ovoj neverovatnoj rasi pasa.

Ova rasa vekovima unazad je isključivo koristila za vuču, dok danas privlače pažnju svojim predivnim krznom i neverovatnom bojom očima. Tokom moje posete odgajivačnjici Bearhill Husky, koju drži Valentijn sa svojom porodicom, naučio sam dosta novih stvari o ovoj rasi pasa, kao i neke njegove želje i snove koje planira da ostvari u narednom periodu.

Haski je brz, snažan i okretan pas, prava atleta koja prosto ima neverovatnu veliku želju da trči. Neki bi pomislili da je to preveliki napor za njega, ali kao što sam malopre spomenuo haski je rasa koja je od davnina bila korištena za vuču.

Psi, kao i ljudi imaju svoje želje i potrebe. Svaki pas je ličnost za sebe, imate one pse koji su prosto rođeni da budu lideri i da predvode druge u čoporu i one drugi koji su slabije karike i potreban im je neko da ih predvodi i usmeri. To je i jedan od najosnovnijih pravila u odgajanju ove rase.

U ovoj odgajivačnici sa svim psima se gradi odnos koji će biti od koristi za psa i pritom biti ispunjene sve osnovne potrebe psa da bude srećan i zadovoljan. Valentijn pored svoje porodice, ima i još jednu veliku četvoronožnu porodicu koja broji više od 100 članova. Pošto je imao priliku da odraste u Africi, većina članova njegove krznene porodice nose imena po plemenima, rekama i jezerima u Africi.

Svi članovi ove krznene porodice imaju neka svoja zaduženja, mlađi članovi bezbrižno uživaju u čarima odrastanja i detinjstva dok treneri rade sa njima da nauče neke od osnovnih komandi poput sedi, lezi, okreni se. Moram priznati kako mi je bilo slatko videti najmlađe članove čopora koji zbunjeno gledaju u trenera i starijeg psa koji je tu da ih pravilno obuči. U zavisnosti od uzrasta jedinke, prilagođava se i tempo treninga.

Najmlađi članovi – štenci starosti 2,3 meseca isključivo borave u “psećem vrtiću” sa majkom i svi početni treninzi se obavljaju uz pomoć njihove majke koja im kao najbolji uzor i model pokazuje osnovne komande. Na taj način štenci lakše savladavaju komande i brže uče.

Prvi ozbiljniji treninzi koji se tiču vuče saonica, kreću sa 7,8 meseci gde psi dostižu određenu starost i snagu koja im je potrebna za rad i jači tempo treninga. Nakon toga mlađi adolscenti uspešno usmeravaju svoju pažnju i energiju i lakše savladavaju nove radne zadatke.

Ja sam prisustvovao treningu omladinaca koji se trenutno uče prvoj i najvažnijoj komandi – da se vrate kući kada ih treneri dozivaju. Ja sam posle 14 godina opet imao priliku da na jednom mestu vidim toliku količinu preslatkoće na jednom mestu, pošto sam pre 14 godina išao da izaberem svog četvoronožnog drugara. Ja sam bio dete i moj Bebi (labrador-retriver) je bio jedna beba i to je bio moj prvi put da vidim toliko malih duša na jednom mestu. Eto posle toliko godina, uz malu pomoć turističke organizacije grada Rovaniemi, ponovo sam osetio to uzbuđenje!

Nije uzalud ona naša izreka da je “pas je najbolji čovekov prijatelj”, to je stvarno jedna velika istina. Psi ne zanima da li si ti bogat ili siromašan, on će ti uvek pružiti ljubav i ti kao njegov najbolji prijatelj postaćeš njegov celi svet i pomoći mu da ga ostali razumeju. Uvek se nekako kockice poklope, pa svako od nas izabere svog četvoronožnog prijatelja po svojoj meri i što kažu naši stari “kada se dve duše pronađu”.

Kada uvodite psa u svoj život, morate da znate činjenicu da to nije igračka već da je to živo biće koje oseća sve. Psi se kao i ljudi boje samoće i da budu odbačeni, zato uvek pre nego što uzmete preslatko štene imajte na umu na će to štene odrasti i postati odrasla jedinka, nakon toga i deka kojem morate pomoći kada mu bude najteže.

Psi možda ne umeju da govore, ali svojim nesebičnim gestovima umeju da pokažu svoju privrženost i ljubav koja nema cenu. Svaki vlasnik mora da pomogne svom psu da razume neke stvari, bez ikakve upotrebe nasilja bilo kog oblika jer to može da utiče na psihu psa. Kao i ljudi, nisu svi psi nadprosečne inteligencije. Nekim psima je potrebno više vremena da savladaju neke komande i pravila, dok je nekim psima potrebno značajno manje vremena da savladaju komande.

Ako vi ne naučite svog psa ili unajmite profesionalnu pomoć koja će pomoći vašem psu, vaš pas neće biti u mogućnosti da savlada neke stvari i morate onda biti spremni na to da on neće razumeti neke stvari i ne biste u tom slučaju trebali ljutiti na svog četvoronožnog prijatelja.

Valentijn podjednako voli sve članove svoje krznene porodice, samo što malo više to pokazuje najmlađim članovima svoje zajednice, dok sa druge strane i oni najstariji članovi koji imaju više od 10 godina pokazuje ljubav nakon treninga. Bez obzira na starost, svaki pas voli da se mazi i poigra sa svojim vlasnikom.

Ovi psi se ne odgajaju da budu kućni ljubimci, sa njima se gradi korektan i prijateljski odnos koji pomaže psu da pravilno razvije svoju ličnost, da ispuni sve svoje osnovne potrebe i da pas uvek bude u dobroj kondiciji. Haski je pas kojem je vuča saonica i trka u krvi, on je prava atleta na četiri noge koji gaji veliku ljubav prema trčanju. Trčanje za njega nije napor, to je radost života koje ostale rase pasa tako ne doživljavaju.

Nakon što sam imao priliku da vidim kako izgleda jedan dan u odgajivačnici pasa gde preko 100 članova, svako od njih ima nešto da “kaže”, shvatite da je to jedna velika zbrka, ali ujedno i slatka buka. Valentijn me je strpljivo sačekao da zajedno nahranimo najmlađe članove njegove krznene posade, pošto posle doručka idu na trening pa na mali odmor gde skoro svi štenci spavaju.

Nakon buke i frke, kiša nam se pridružila pa smo priču o njegovom životu i radu u Bearhill Husky odgajivačnici nastavili uz čaj i kolače u njegovoj kolibi.

Valentijn je još kao mali dečak, gajio ljubav prema ovoj rasi pasa. Pošto ovaj posao zahteva i dosta ulaganja, bilo je potrebno da prođe jedan određeni vremenski period i na kraju je uspeo da otvori svoju odgajivačnicu nakon više od 15 godina napornog rada.

Svaki haski odgajivač sanja da baš njega odgajivačnica ima najbolje haskije, ova rasa pasa ne ide na ona klasična takmičenja gde se ocenjuje lepota i gracioznost, već oni idu na ozbiljne trke saonicama.

Valentijn mi je ispričao svoj najveći san, a to je da ode na Aljasku gde se inače održava najveća trka saonicama gde dolaze samo najbolje odgajivačnice iz sveta sa svojim psima. Ta trka uopšte nije naiva, ona traje par dana, postoji posebno određena maršuta kojom psi moraju proći, ali se takođe izuzetno pazi na njihovu bezbednost.

Konkretno sama trka traje nekoliko dana i svaki tim ima na početku 14 do 16 pasa koji vuku saonice. Naravno zbog nepredviđenih okolnosti, neki psi zbog napora ne završe trku, oni ostaju u karantinu do kraja trke u zavisnosti gde ih vlasnik ostavi.m

Za ovu trku svi odgajivači se spremaju godinama jer je potrebno da pas pored snage poseduje i određeno trkačko iskustvo, pa pre ove velike trke psi idu na manje trke gde prosto dobijaju neko iskustvo i nauče se nekim pravilima.

Najveća trka pasa za vuču na Aljasci je od izuzetne važnosti i san svakog odgajivača pasa za vuču je da baš njegova odgajivačnica ponese laskavu titulu pobednika. Ova trka sama po sebi je veoma teška i za pse i za vlasnika koji ide sa njima jer samo jedan čovek može da ide sa svojim psima u timu. Što znači da je vlasnik tu da nahrani pse, obuče im specijalne jaknice koje su potrebne za te vremenske uslove i da pripremi svoje pse za uspešan nastavak trke. Tokom trke postoje određena mesta (manji gradovi) u kojima svaki tim može da napravi pauzu, tokom koje može da uzme hranu i vodu za pse i ostalu potrebno opremu. Tu su takođe prisutni veterinari koji proveravaju zdrastveno stanje pasa, tako da je sve organizovano na najbolji mogući način da psi mogu da rade ono što najviše vole, a to je da TRČE!

U ovakvim trkama najbitnije je imati pse kojima prosto duh ne klone i koji su uvek spremni kao čigre da nastave put i na taj način motivišu i druge pse u timu da nastave trku. Što imate više takvih pasa veće su vam i šanse da pobedite. Nakon par sati o ovoj predivnoj i veoma inteligentnoj rasi pasa moj fotograf i ja smo nastavili da otkrivamo lepote Laponije pa smo posebnim biciklima otišli malo u brda i da se i mi malo razmrdamo kao naši preslatki četvoronožni prijatelji!

Moram priznati da neko vreme nisam bio fizički aktivan, iako sam kao mali stalno vozio bicikl po planini jer je moj otac insistirao da se u zdravom telu, krije i zdravi duh koji se mora redovno trenirati. Zbog toga su moji deda, baba i otac rešili da kupe kuću na planini da bi kod moje sestre i moje malenkosti pridigli svest o značaju sporta i zdravog planinskog vazduha.

Otac i dalje rekreativno vozi bicikl po planini, dok smo moja sestra i ja rešili da to zamenimo gradskim prevozom! Što bi rekla moja baba “džaba vam sve momci, misija vam je načisto propala!”. Nakon par godina mali Marko je opet seo na bicikl i uz pomoć Johannes-a, momka koji je jedan od osnivača Roll Outdoors mini kompanije koja svim posetiocima omogućava da na malo drugačiji način probude svoj avanturistički duh i da sa biciklima nove generacije koji imaju motore lakše savladate prepreke i uživate u prirodi Laponije.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog prvog specijalnog posta iz Laponije koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Turističke organizacije grada Rovaniemi i Arctic Light Hotela u kojem smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Moram priznati da su nas malo razmazili Frazer čokoladama, ali to im ne mogu zameriti. Izgleda da je to uticalo na kvalitet našeg rada jer smo bili motivisani! Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o ovom neobičnom delu Finske? Da li ste imali priliku do sada da posetite Finsku? Za par dana nastavljamo našu avanturu po Finskoj, pokazaću vam kako možete na pametan način iskoristiti vreme u Rovaniemi-ju, a do tada budite mi pozdravljeni!

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Turističke organizacije grada Rovaniemi i ostalih partnera ovog projekta kao što su nacionalna avio kompanija Finnair, Arctic Light Hotel, Bearhill Husky odgajivačnice i Roll Outdoors kompanije. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.

SHARE THIS POST

Pisma iz Finske: Poslednji voz za Helsinki

Avanture Moda Outfit Post Putovanja 4 Comments

Dragi moji pustolovi i ljubitelji mode, danas sam spremio za vas jednu pravu poslasticu jer sam shvatio da sam propustio da podelim sa vama jednu priču iz Finske. Ovaj post će ujedno biti i pravi završetak moje neverovatne avanture koju sam doživeo u glavnom gradu Finske – Helsinkiju. Za sve one koji prvi put čitaju moj blog i želite da saznate nešto više o Helsinkiju, pročitajte postove na ovom linku, siguran sam da ćete zavoleti ovaj najtopliji grad u Severnoj Evropi i da će otopiti vaše srce.

Neki ljudi kažu da uspomene nisu toliko važne i da će one kad, tad iščeznuti iz našeg sećanja… Ja se sa tim ne slažem jer sam siguran da sve lepe stvari koje su nam se dogodile, sva putovanja i bitne uspomene ostaju u našoj podsvesti i samo je pitanje trenutka kada će naš um ponovo odlučiti da nas na te iste lepe trenutke i podseti! 🙂 Od moje avanture u Finskoj je prošlo par meseci, ali se i dalje sećam ludog vetra koji je duvao tokom našeg poslednjeg dana u Helsinkiju.

Dobro se sećam da smo ovaj isti outfit slikali dva dana zbog vetra i da sam uspeo da “iskrpim” nekako slike i za ovaj post, ali sam u potpunosti zaboravio na ove slike jer sam nakon Finske ubrzo i razboleo, pa je usledio put na Kipar i moja malenkost je zaboravila na ove slike. Pre par dana jedan dečko iz Bosne i Hercegovine mi je poslao mejl da je video u prvom postu iz Helsinkija jednu lepu crnu jaknu, ali da nije našao modni post iz Finske sa tom istom jaknom i poslao je u dodatku moju sliku u jakni.

Nakon što sam pročitao mejl, nisam bio lenj pa sam otvorio svoj blog i krenuo da tražim post sa tom jaknom i tako sam uvideo da sam ja ustvari zaboravio da objavim ove slike… Helsinki, hladni grad sa toplim srcem je bio savršen grad za slikanje ove modne kombinacije.

Ja sam od onih ljudi koji smatraju da crna boja stoji mnogo bolje na drugim osobama nego meni i uvek sam se nekako trudio da izbegavam crnu i sivu boju. Moja mama koja je uvek imala veliki uticaj na moj ukus i stil uvek je govorila jednu te istu rečenicu: “Marko, dete nije za tebe crna boja… Ti si tamnoput, crna boja stoji plavušanima. Jednostavno crno na crno, ne ide!”. Zbog toga uvek sam se trudio da ne nosim crnu odeću, dobro možda sam imao nekad crne pantalone, ali odevne komade koje idu pri licu sam se trudio da budu svetlijih i veselijih boja, da bih izgledao osvežavajuće.

Prijatelji iz kompanije Burberry su želeli da pošalju rane poklone pa sam na svoju kućnu adresu dobio ovu jaknu, kojoj se stvarno nisam nadao jer su hteli da nas obraduju poklonom zbog praznika, a mi smo imali mogućnost posle da kompletiramo odevnu kombinaciju po našoj želji, a da nam taj jedan njihov komad bude odrednica. Pošto sam ja odabrao ove sive pantalone koje vidite na slikama i jedan džemper vedrijih boja, posle sam uvideo da sam napravio veliki kontrast pa sam rešio da džemper slikam neki drugi put, zato ga nisam ni nosio na put u daleku Finsku.

Iskreno, planirao sam da slikam ovu odevnu kombinaciju uz jednu rolku koju sam davno kupio u Zari, pa sam je poneo na put… Kao i sve u mom životu, sve se iskomplikuje pa sam uspeo da izgorim moju omiljenu rolku uz pomoć pegle koju nisam očigledno znao da koristim jer je bila totalno drugačija sa gomilu opcija, nadao sam se da sam uspeo sve lepo da namestim, ali vuna koja se zalepila na grejnu ploču pegle pa je rolka na tom mestu progorela… Bilo mi je krivo, to mi je bio omiljen komad u garderoberu, pošto sam osetljiv na vunu, lako se primeti alergijska reakcija na mojoj koži nekako sam uspeo omekšivačem nakon par pranja da se rolka prilagodi mojoj koži. Sad je ta ista rolka bila uništena, nakon 3 godine čuvanja…

Nakon kukanja od pola sata i pojedene čokolade, fotograf mi je nagovestio da je primetio prethodnih dana da je u izlogu Zare naznačeno neko sniženje pa smo bez doručka izleteli iz stana i zaputili se u Zaru. Tamo sam pronašao ovaj džemper koji se idealno uklopio i za 12 evra sam dobio novu omiljenu stvar iz Zare. Neko će reći da je džemper možda malo “starački”, ali meni se svideo na prvi pogled i mislim da se može lepo ukombinovati zbog ovih pruga pastelnih boja.

Poslednji dan u Helsinkiju se završio, mali Marko umalo da zakasni i na svoj let jer je poslednji voz sa kojim bih mogao stići na vreme otišao, srećom turistička organizacija je imala razumevanja pa su mi pomogli sa prevozom i sve je na kraju bilo i bolje nego što sam mogao zamisliti da će ikad biti u mom životu. Nekada je ljudima mnogo manje potrebno za istinsku sreću, nego što neki drugi ljudi misle. Ja sam hteo da napravim lepe slike, ali nisam razmišljao o vremenu…

Dragi moji došli smo do kraja ovog poslednjeg specijalnog modnog posta iz Finske, vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Ne brinite, uskoro ću objaviti novi post gde ćemo nastaviti zajedno da uživamo u čarima putovanja i započinjemo naše nove avanture sa mojim prijateljima iz kompanije Turkish Airlines, ova godina će biti veoma uzbudljiva i nadam se da ću ispuniti sva vaša očekivanja i da ćete uživati u pričama i mojim avanturama koje slede na Mr.M blogu uskoro.

OUTFIT

Jakna: Burberry

Džemper: Zara

Pantalone: Burberry

Čizme: Makia

Fotoaparat: Sony Alpha 7r Mark II

Na kraju posta voleo bih da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Burberry i Makia brenda koji su mi izmamili osmeh sa ovom novom kolekcijom i nadam se da sam uspeo da vam ulepšam ove hladne februarske dane! 🙂

Kako se vama dopao ova moja odevna kombinacija? Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana! Ostavljam vas da uživate u ovom predivnom pogledu na katedralu u Helsinkiju koja je inače simbol ovog izuzetnog grada.

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Turističke organizacije grada Helsinkija, kompanije Burberry Limited i brenda Makia uz nesebičnu podršku ostalih partnera turističke organizacije koje ću pomenuti u narednim postovima.
Za izradu ovih fotografija korišćen je Sony Alpha 7r Mark II.
SHARE THIS POST

Pisma iz Finske: Korkeasaari, ostrvsko carstvo životinja

Avanture Putovanja 5 Comments

Zdravo svima! Dragi moji pustolovi, kako ste mi danas? Došlo je vreme da vam predstavim najneobičniji zološki vrt na svetu, to nije običan zološki vrt, već pravo životinjsko carstvo. Korkeasaari, reč koji ni dan danas ne umem da izgovorim, ali sam bio presrećan kada sam je pročitao na tabli autobusa broj 16, koji vas direktno može odvesti sa centralne autobuske/železničke stanice – žile kucavice grada Helsinkija do samog ostrva gde se nalazi zološki vrt.

Mislim da sam tog jutra na stanici bio najstarije dete u autobusu, dobro iskreno nisam ni mario za to samo sam hteo da dođem do svog zacrtanog cilja. Moja malenkost je mislila skoro na sve, ali je zaboravila da se zološki vrt nalazi na ostrvu, potpuno sam smetnuo sa uma da je tamo vetrovito i da sam trebao poneti svoju kapicu koju sam zaboravio u stanu.

Zološki vrt u Helsinkiju se nalazi u blizini centra, par minuta vožnje autobusom i za par minuta možete napustiti užurbanu zonu Helsinkija i uživati u lepoti prirodnog i životinjskog sveta. Zbog jačine vetra nisam bio u mogućnosti da slikam sam prilaz ostrvu, pogled je neverovatan. Slika iznad je nastala kada smo prešli most, pri samom ulazu u zološki vrt. Pogled je očaravajuć, prosto sam ostao bez reči!

Ovaj ostrvski raj je dom za preko 150 životinjskih vrsta i sa bogatim biljni svetom koji broji preko 1000 vrsta biljaka. Postoji malo ovakvih oaza da su locirane na ostrvima, zato je zološki vrt u Helsinkiju poseban. Takođe je jedan od najstarijih vrtova na svetu, svoja vrata je otvorio 1889. godine. Zološki vrt radi tokom cele godine, samo je prilaz ostrvu u zavisnosti od sezone i vremenskih uslova drugačiji. Tokom proleća, leta i rane jeseni do Korkeasaari zološkog vrta možete doći posebnim brodićima – feribot, dok tokom kasne jeseni i zimskog perioda do zološkog vrta dolazite autobusom broj 16, kao što smo mi to uradili.

Vrt je podeljen u više celina. Svaka celina je posebna priča za sebe i nebitno je da li ste dete ili dete zarobljeno u telu odraslog čoveka uveren sam da ćete uživati. U celom vrtu postoje posebni objekti u kojima možete da osetite način života u Finskoj. Drvene kolibice kraj vode, mesto za logorsku vatru i objekti koji su izgrađeni u svrhu edukovanja dece i odraslih čini ovaj zološki vrt jedinstvenim kako u Evropi, tako i u svetu.

Malo je bilo teže doći do majmuna jer su deca školskog i predškolskog uzrasta prosto bila opčinjena harizmom ovih preslatkih životinjica. Tih dana je bio poseban raspust za decu u Finskoj koji je trajao nedelju dana i poseban je zbog toga jer je to aktivni odmor za decu. Deca imaju isplanirane aktivnosti svakog dana, da upoznaju svet oko sebe i nauče nešto novo.

Ovaj zološki vrt je odlično mesto za sve ljubitelje prirode, osim što ćete biti u prilici da provedete vreme i vidite neke svoje omiljene životinje, takođe možete uživati u prirodi. Modni znalci su rekli da je zlatna boja u trendu ove sezone, izgleda da i priroda u Finskoj prati najnovije trendove! 😉

Zanimljivo je bilo videti kako treneri i ljudi koji brinu o životinjama hrane životinje. Medvedi nisu bili nešto raspoloženi za slikanje pošto smo mi do njih došli kada je bilo vreme za popodnevnu dremku, pa možda zato nisu želeli da sarađuju sa nama ovaj put…

Razlog zbog kojeg sam ja želeo da posetim ovaj zološki vrt je Bela Sova. Bela Zimska Sova je mene uvek asocirala na poznate holivudske filmove o dečaku čarobnjaku Hari Poteru. Ne znam koliko ste upoznati sa tim neobičnim filmskim junakom, ali sam siguran da ste bar negde čuli ili neko od vaših bližnjih, obično su to mlađe osobe koje vole ovog magičnog junaka. Pošto su teme u filmovima o Hari Poteru vezane za paranormalne stvari poput magije, oni ne koriste “normalne” usluge pošte. Sve pošiljke – pisma i pakete šalju uz pomoć belih velikih sova. U Evropi nisam primetio da zološki vrtovi imaju ovu vrstu sove, ali kada sam video na reklamnom flajeru belu sovu ja sam morao da odem i da je vidim. Da su mi dali da je ponesem kući ja bi je rado poneo i zamišljao da sam Hari Poter svaki dan! 🙂

Zbog vremenskig uslova koji su malo hladniji nego u drugim delovima Evrope, zološki vrt u Helsinkiju se potrudio da u svom malom porodičnom carstvu ima samo životinje koje mogu da žive u ovim uslovima, ovde nema puno tropskih životinja, možda mali broj vrsta ptica iz Afrike, ali one se nalaze u posebnim zatvorenim zgradama koje su prilagođene njihovim potrebama.


U ovoj maloj životinjskom carstvu možete pronaći različite polarne vrste sisara, koji su karakteristični za ovaj deo Evrope. Jeleni, Irvasi i ostali četvoronožni prijatelji su stanovnici ovog neobičnog zološkog vrta. Ja sam bio opčinjen prirodnim lepotama ovog raja da mi je bilo puno srce jer sam bio u prilici da bar na par sati osetim sve prirodne lepote i čari ove prirodne oaze koja se nalazi nedaleko od samog centra Helsinkija.

Ovaj momak nije isto bio raspoložen za slikanje, ali smo se potrudili da ga “uhvatimo” u najboljoj pozi pošto smo čekali skoro 15 minuta da se okrene! Jako je tvrdoglav! Na kraju smo nekako uspeli da uslikamo i ovog lepotana.

Sa druge strane imamo ovu vremešnu gospođicu, kojoj godine nisu mogle ništa pa je ona poprilično brza i veoma aktivna za svoje godine. Za manje od 10 minuta, ona je napravila puna 3 kruga bez pauza, pozdravila se nama i nastavila svoje svakodnevne aktivnosti. Ona se naravno nalazi u posebnim uslovima i koliko smo mogli videti ima bogami i dobar apetit! Do skoro je imala svog životnog druga, ali je pre par meseci preminuo pa je ona na žalost ostala sama.

Dragi moji došli smo do kraja drugog posta iz Finske, vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Ne brinite za par dana ću objaviti novi post gde ćemo nastaviti zajedno da uživamo u čarima putovanja i nastavljamo naše avanture.

Peti dan u Helsinkiju se završio, umorni, ali srećni smo otišli da napunimo svoje baterije za nastavak naše avanture. U narednom postu ću vas upoznati sa jednim poznatim finskim modnim brendom Turo i saznaćete nešto novo o neprolaznoj klasici koja je dobila neko novo moderno ruho. Siguran sam da će vam se svideti!

Na kraju posta voleo bih da se zahvalim mojim prijateljima iz Turističke organizacije grada Helsinkija i prijatnom osoblju iz Aallonkoti hotelu koje je učinilo naš boravak prijatnim i imali smo osećaj kao da smo kod svoje kuće. Koncept hotela je da umesto soba boravite u stanovima različite veličine. Veličina stanova zavisi od vaših potreba. Stan u kojem smo mi imali priliku da boravimo je specijalno uređen od strane poznate finske kompanije Marimekko, koja pored svoje osnovne delatnosti – izrade odeće ima svoju specijalnu liniju za uređivanje doma.

Kako se vama dopala ova moja priča o ovom životinjskom carstvu u Helsinkiju? Da li ste imali priliku do sada da posetite Helsinki? Ako ste imali priliku voleo bih da čujem vaše mišljenje! Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Turističke organizacije grada Helsinkija, Zološkog vrta Korkeasaari, Aallonkoti Hotela, kompanije Marimekko i uz nesebičnu podršku ostalih partnera turističke organizacije koje ću pomenuti u narednim postovima.
Za izradu ovih fotografija korišćen je Sony Alpha 7r Mark II.

 

 

SHARE THIS POST

Žuta zima u dalekom Helsinkiju

Moda Outfit Post 6 Comments

Zdravo svima, kako ste mi danas? Iskreno se nadam da ste dobro i da niste kao ja uspeli da se prehladite i završite sa antibioticima. Ruku na srce nisam se ni ja tako lako predao, pa sam i pored upale uspeo da završim svoju zanimljivu avanturu na Kipru. Kasno novembarsko letovanje sa temperaturom 39.2 nije baš preporučljivo, ali izgleda da me moj ludi avanturistički duh ne napušta, pa čak i onda kada sam bolestan! 🙂

Uskoro možete očekivati nove postove sa Kipra, ali danas za vas imam jedan zanimljiv post. Danas ću vam pričati kako sam uspeo da ispunim jedan svoj dečiji san i da se prisetim mojih dragih junaka iz jednog poznatog crtanog filma – Mumijevi. Za sve one koji se možda ne sećaju ili nisu upoznati sa ovim poznatim finskim likovima u seriji knjiga, stripova i televizijskih serija evo mali podsetnik! Mumijevi su porodica belih i trbušastih trolova sa velikim njuškama nalik na nilske konje. Ova bezbrižna i avanturistička porodica živi u kući u Dolini Mumijevi, negde u šumama Finske. Pored njih se u knjigama i seriji spominju i drugi likovi koji su možda malo drugačiji od njih, ali su prihvaćeni kao deo šire porodice i prijatelja. Jako zanimljiv crtani mog detinjstva i drago mi je što sam imao priliku da odrastem uz njih, ali nisam uspeo da naučim Finski jezik! 🙂

Možda nisam uspeo da naučim Finski jezik, ali sam uspeo da posetim Helsinki i da osetim taj neki zov prirode i malo drugačiji život nego što mi svakodnevno živimo u Srbiji. Sigurno se sad svi vi pitate kakve veze imaju Mumijevi sa ovim mojim modnim postom iz Finske?

Tokom moje posete Helsinkiju dobio sam poziv od poznatog finskog uličnog brenda Makia, tačnije da budem jedan od brend ambasadora njihovog brenda. Pošto sam na sastanku sa mojim prijateljima iz Turističke organizacije grada Helsinkija pokazao veliko divljenje prema njihovoj kultnoj seriji Mumijevi i ispričao određene situacije iz mog detinjstva kada sam aktvno gledao tu čuvenu finsku televizijsku seriju oni su to poslali predstavnicima brenda Makia i saradnja se dogodila.

Brend Makia je nastao u Finskoj 2001. godine. Njihov prvobitni cilj je bio da se stvore posebna garderoba i modni dodaci koji će uspeti da odole svim vremenskim uslovima u severno-evropskim zemljama. Njihovi modeli su stvoreni sa željom da ljudi zagreju, ali i ujedno da isprate sve aktuelne modne trendove.

Ove godine, Makia brend je uspeo da ostvari saradnju sa kompanijom koja zastupa “brend” Mumijeva. To je ujedno i prva saradnja ovog kultnog finskog brenda poput Mumijeva sa modnim brendom kao što je Makia.

Vesele boje, praktičnost i naravno kvalitet materijala su samo par razloga zbog čega je ova specijalna kolekcija Makia x Moomin tako posebna. Meni je ova žuta jakna izmamila osmeh na lice koja je u meni probudila onog Malog Marka koji je uživao u neprekidnom gledanju svojih omiljenih crtanih junaka.

Još jedan dan u Helsinkiju se završio, mali Marko je ispunio još jedan dečački san i sve je bilo i bolje nego što sam mogao zamisliti da će ikad biti u mom životu. Nekada je ljudima mnogo manje potrebno za istinsku sreću, nego što neki drugi ljudi misle.

Dragi moji došli smo do kraja ovog prvog specijalnog modnog posta iz Finske, vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Ne brinite za par dana ću objaviti novi post gde ćemo nastaviti zajedno da uživamo u čarima putovanja i nastavljamo naše avanture u Finskoj i Italiji. Četvrti dan u Helsinkiju se završio, umorni, ali srećni smo otišli da napunimo svoje baterije za nastavak naše avanture. U narednom postu ću vas upoznati sa najneobičnijim zološkim vrtom u Evropi.

OUTFIT

Jakna: Makia x Moomin

Rolka: Makia

Farmerke: Makia

Čizme: Makia

 

Fotoaparat: Sony Alpha 7r Mark II

 

 

Na kraju posta voleo bih da se zahvalim mojim prijateljima iz Makia brenda koji su mi izmamili osmeh sa ovom novom kolekcijom i nadam se da sam uspeo ovim veselim bojama obojim ove hladne zimske dane! 🙂

Možda na prvi pogled naranžasta i žuta boja ne idu ruku po ruku, ali sam naučio iz mog dosadašnjeg iskustva da čovek može da pogreši kada je u pitanju moda. Jedna je stvar kada stvari vidite na ofingeru, ali ono pravo dolazi samo po sebi kada obučete te stvari.

Kako se vama dopao ova moja vesela žuta odevna kombinacija? Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Turističke organizacije grada Helsinkija, Aallonkoti Hotela, i brenda Makia uz nesebičnu podršku ostalih partnera turističke organizacije koje ću pomenuti u narednim postovima.
Za izradu ovih fotografija korišćen je Sony Alpha 7r Mark II.
SHARE THIS POST

Pisma iz Finske: Zimska idila u Helsinkiju

Avanture Putovanja 5 Comments

Dragi moji pustolovi, nadam se da ste mudro iskoristili ovu moju malu pauzu i da ste spremi za nove avanture. Danas vas vodim u zemlju najomiljenijeg deke na svetu, mesto gde se najfinije čokolade prave od morske soli. Dobro došli u Finsku. Mnogi od vas su sigurno bar jednom u životu čuli ili negde pročitali dobro poznatu izreku: “Baš si fin, kao da si iz Finske!”.

Ko je bio u prilici da poseti ovu čarobnu zemlju, shvatio je da to zapravo i nije šala! Finci su inače poznati po svojoj srdačnosti i ulozi dobrih domaćina. Uvek se trude da vas dočekaju sa osmehom na licu i da vam pomognu iako možda ne govorite engleski ili finski jezik. Pre nego što počnem sa današnjim postom želeo bih da se zahvalim od srca Turističkoj organizaciji grada Helsinkija na ovoj izuzetnoj prilici da osetim sve lepote prestonice Finske. Takođe, zahvaljujem se i ostalim njihovim partnerima koji su pružili svoju nesebičnu podršku ovom projektu. Još jednom, hvala od srca!

Pre samog puta potrudio sam se da nešto više saznam o ovoj neobičnoj zemlji Severne Evrope, kao i neke osnovne informacije o samom gradu. Jedine asocijacije koje su mi pre ovog putovanja bile u mislima su: Deda Mraz i čuvena hladnoća, koja štipa za obraze…

Finska je ujedno bila i moja prva “stanica” u Severnoj Evropi, tako da nisam znao tačno šta me tamo očekuje. Uz malu pomoć mojih koleginica i dobrih prijateljica, blogerke Suzane Sab i jutjuberke Tamare Pavičević koja inače tamo provodi dosta vremena jer je njen otac – košarkaški as Mihailo Pavičević, više puta odveo Finsku do državnog prvenstva! Ove dve zlatne devojke su mi bile od velike pomoći i jedine su imale strpljenja da odgovaraju na sva moja “dosadna” pitanja!

Prvi dan je bio poprilično uzbudljiv jer je sam put trajao par sati jer na žalost ne postoje direktni letovi između Srbije i Finske. Nekako je mali Marko uspeo i da odspava koji sat na letovima, pa me umor nije odmah sustigao kako to inače zna da bude kod mene na putovanjima. Brzo smo ugledali svetla Helsinkija, prestonice Finske.

Brzo sam utonuo u san jer sam znao da mog fotografa i mene čeka jedan uzbudljiv dan. Ujutru sam ustao mnogo ranije nego što znam da to radim na putovanjima, pa sam počeo da skačem po glavi fotografu već od ranog jutra – oko 5 sati…

Čim sam video prve sunčeve zrake, sačekao sam još koji sat da bih u neko normalno vreme izašao napolje da istražujem Helsinki. Prva stanica – Katedrala u Helsinkiju (Luteranska katedrala). To je ona bela građevina koju svi vidite na skoro svakoj razglednici kako iz Helsinkija, tako i iz Finske. Kada pretražujete osnovne informacije o Helsinkiju na internetu, prva slika koju ćete imati priliku da vidite je upravo slika Helsinške katedrale.

Moja prva misija tog jutra je bila da posetim znamenitost koja označava Helsinki. Lutanje gradom je kratko trajalo, ljubazna i nasmejana lica Finaca tog jutra su mi samo rekli da pratim tramvajske šine i da ću u jednom momentu ugledati čuvenu belu katedralu. Kao što možete i sami primetiti na slikama iznad, nismo mi bili jedini tog jutra koji smo želeli da posetimo mesto koje tokom godine privlači veliki broj turista u Helsinki.

Ulice ovog grada su neobične, fasade koje su izrađene delimično u crvenoj cigli, naravno poneku građevinu krase detalji koji vas na tren mogu “prevariti” da se nalazite u nekoj drugoj evropskoj zemlji. Lutanje nije dugo trajalo, ali smo morali i malo da odmorimo pa smo napravili jednu malu slatku pauzu u kafeu Karl Frazer. Jedan od najstarijih kafea u Helsinkiju. Njihovi slatki proizvodi se prodaju širom cele Finske i stvarno su njihove čokolade zbog neobičnih ukusa osvojile moje srce. Ako vas put navede u Helsinki, obavezno da posetite ovaj mali slatki hedonistički raj.

Nakon kratke i slatke pauze došlo je vreme da se mali Marko malo kulturno uzdigne pa sam rešio da posetim nacionalnu galeriju Ateneum. Mnogi turisti ga nazivaju i “Finskim Luvrom”, ali mislim da je ovaj muzej malo drugačiji. Sam muzej je dosta manji, ali prostor je odlično iskorišćen i ima neki logičan raspored, jer se stalno događa u Luvru da se izgubim i da ne vidim određene slike zbog kojih sam došao.

Zanimljiva je priča kako je ovaj muzej nastao. Ateneum muzej je otvoren za javnost davne 1888. godine, pod jednim krovom su bile dve umetničke škole. Jedna škola je bila škola likovne umetnosti, dok je druga bila škola primenjenih umetnosti.

Kada je otvoren muzej mnogi ljudi su smatrali da je on isuviše daleko od samog centra grada i to im se nije dopalo. Mislim da su danas svi zadovoljni lokacijom samog muzeja jer se nalazi u samom centru gradskog jezgra. Ko zna možda je umetnost na kraju odlučila gde će biti “srce” grada!

Ateneum muzej je mesto koje možete obići za sat, dva vremena bez ikakvog opterećenja. Najvažnija je postavka dela poznatih finskih umetnika i zastupnika klasike koja nije zaobišla ovu bajkovitu zemlju na severu Evrope.

Slika iznad je poznato delo finskog – švedskog slikara Ferdinanda Rajta (Ferdinand von Wright). On je bio poznat publici zbog svoje prevelike ljubavi prema pticama i pejzažima i on je uvek pokazivao stanje u društvu, kroz likove ptica. Njegovo najpoznatije delo pod nazivom “Borba tetreba” možete videti na slici iznad. Postoji više teorija koje pokušavaju da objasne cilj ovog dela, jedno od najlepših priča da je u pitanju velika ljubav. Kao što možete primetiti na slici su dva mužijaka tetreba, koji se bore za ljubav ženke… Siguran sam da ste svi čuli za izraz: “Zaljubljen kao tetreb!”. Ovo je pravi slikoviti prikaz tog izraza.

Ova prava mala umetnička riznica u samom srcu Helsinkija će vam promeniti pogled na umetnost. Narod u Finskoj je inače dosta vezan za prirodu i kult prirode je veoma bitan u njihovom životu. Trude se maksimalno da žive zdrav način života, automobila na ulicama je sve manje… Veliki su ljubitelji bicikla, iako su trenutno njihove temperature izuzetno niske za tu vrstu sportskih aktivnosti (bar za mene!).

Nakon uživanja u umetničkim delima, iskoristio sam svoju priliku da se uverim u lepotu predivnog pogleda koji se pruža iz glavnog hola gde su izložena dela moderne umetnosti. Moram priznati da je ovaj pogled na Helsinki veličanstven, uspeli da pronađemo svoje mesto na klupi dok je moj fotograf pokušavao da malkice pomeri klupu na sredinu… To se zove upornost, nemojte to pokušavati sami… Mog fotografa je nervirala asimetrija, pa smo proveli dodatnih sat vremena dok nismo uspeli da postavimo stvari na svoje mesto… Bolje više da ne pričam! 😀

Vreme u muzeju je prosto proletelo, nisam vam hteo spominjati detalje oko fotografisanja dela sa tetrebima jer je bilo nemoguće prići delu zbog velike zainteresovanosti posetilaca. Što je “Mona Liza” u Luvru to su ovi “Ratoborni Tetrebi” u Ateneumu. Delo koje intrigira svakog posetioca i ovo delo se nalazi na skoro svakom promotivnom materijalu samog muzeja. Sigurno smo u muzeju bili između 4 i 5 sati, a dan je kratak…

Naš prvi dan u Helsinkiju se zvanično završio posetu ovom muzeju. 🙂

Narednog dana smo hteli da proverimo sve one silne mitove o čarobnom gradu na vodi, pa smo se uputili u drugi deo centra koji gleda na Baltičko more. Pošto nas je umor od prethodnog dana sustigao, drugi dan u Helsinkiju nismo baš tako poranili, ali su nam iz turističke organizacije rekli da je uvek pravo vreme da se ide na obalu.

Mahao sam turistima sa drugih brodova dok su se oni silovito trudili da pozdrave Fince, možda nisam Finac, ali oni ljudi sa kruzera to ne znaju, mislim da je njima više značilo da im ljudi sa obale uzvrate istu količinu ljubavi.

Mislio sam da sam jedini koji maše, ali kada sam se okrenuo shvatio da moj fotograf i ja nismo bili sami, tu su bila deca i odrasli ljudi, što se u našem narodu kaže “družina od 7 do 77 godina”. To je bilo zanimljivo videti da su ljudi iz zemalja severne Evrope toplog i otvorenog srca.

Na slici iznad imate priliku da vidite Uspensku sabornu crkvu, koja datira s kraja 19. veka i predstavlja najvažniji pravoslavni hram u Finskoj. Crkva se nalazi na manjem brdu, prilaz crkvi je izuzetno jednostavan. Kada smo bili u poseti ovom hramu on je bio zatvoren.

Pogled ispred hrama je veličanstven i sada imam priliku da to podelim sa svima vama. Helsinki je jedan pravi dragulj Finske koji svake godine dočekuje sve veći broj turista kako iz Evrope, tako i iz ostalih delova sveta.

Bilo da se odlučite da istražujete obalu, dokove i živopisne pijace na kojima možete uživati u ribarskim specijalitetima ili prosto želite da ostanete u samom centru grada, Helsinki je tu da vas dočeka raširenih ruku.

Prestonica zemlje iz koje dolazi najomiljeniji deka na svetu – Deda Mraz i čuvene bele noći, koje možda nećete imati priliku da vidite u potpunost zbog osvetljenja na ulici, to je mnogo izraženije u ruralnim, prirodnijim delovima Finske, poput Laponije. Regija Helsinkija je malo drugačija. 🙂

Dragi moji došli smo do kraja ovog prvog posta iz Finske, vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Ne brinite za par dana ću objaviti novi post gde ćemo nastaviti zajedno da uživamo u čarima putovanja i nastavljamo naše avanture u Finskoj i Italiji. Drugi dan u Helsinkiju se završio, umorni, ali srećni smo otišli da napunimo svoje baterije za nastavak naše avanture. U narednom postu ću vas upoznati sa glavnom prestonicom Estonije – Talinom. Saznaćete nešto novo o “bratskom” gradu Helsinkija i zašto je veza između Talina i Helsinkija tako posebna. Siguran sam da će vam se svideti!

Na kraju posta voleo bih da se zahvalim prijatnom osoblju iz Aallonkoti hotelu koje je učinilo naš boravak prijatnim i imali smo osećaj kao da smo kod svoje kuće. Koncept hotela je da umesto soba boravite u stanovima različite veličine. Veličina stanova zavisi od vaših potreba. Stan u kojem smo mi imali priliku da boravimo je specijalno uređen od strane poznate finske kompanije Marimekko, koja pored svoje osnovne delatnosti – izrade odeće ima svoju specijalnu liniju za uređivanje doma.

Kako se vama dopala ova moja vesla priča o Helsinkiju? Da li ste imali priliku do sada da posetite ovaj grad? Ako ste imali priliku voleo bih da čujem vaše mišljenje! Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

 

P.S. Za kraj sam odlučio sa vama da podelim jednu sliku iz specijalog modnog posta koji sam napravio u saradnji sa poznatim finskim brendom TURO. Više informacija u nekom od narednih postova.

Ovaj post je sponzorisan od strane Turističke organizacije grada Helsinkija, Aallonkoti Hotela, kompanije Marimekko i uz nesebičnu podršku ostalih partnera turističke organizacije koje ću pomenuti u narednim postovima.
Za izradu ovih fotografija korišćen je Sony Alpha 7r Mark II.
SHARE THIS POST