Posts tagged Sony

Berlin: Moderni grad iz bajke koji inspiriše…

Moda Outfit Post 5 Comments

Dragi moji pustolovi kako ste mi danas? Nadam se da ste se dobro pripremili za ovu novu modnu sezonu. Iskreno, ja se radujem kada malo zahladni jer je jesen moje omiljeno godišnje doba. Najviše volim one periode kada su pretežno dani sunčani i bez padavina, tada je čoveku dovoljno da se blago utopli i izađe napolje. Sigurno ćete se začuditi zašto sam ja u ovom postu u kratkim rukavima, ali slike za ovaj post su nastale pre više od mesec dana i sa njim sam planirao da zvanično završim letnju sezonu na Mr.M blogu.

Moram priznati da mi je nekako sa jedne strane drago zato što se završila još jedan uspešni deo godine i usput sam uspeo da pronađem dovoljno vremena za odmor. Sa druge strane žao mi je što te avanture nisu vremenski pomenerene za zimski period, kao što je to na primer avantura u Finskoj. Avantura u Laponiji bi iskreno bila najlepša zimska idila, ali dobro svako novo iskustvo je nešto najlepše što život može da pruži.

Berlin je pored Beograda u srcu moj drugi dom. Kao što i sam naziv ovog posta kaže Berlin je zaista jedan moderan grad iz bajke koji pruža mnoštvo mogućnosti. Pitanje je samo da li ćete te iste prilike i prepoznati na vreme… Moja baka je imala nekad običaj da mi kaže: “Zlatna kočija će proći kraj tebe samo jednom u životu, probaj u nju da uskočiš na vreme!”.

Moja mama i dan danas ponavlja tu rečenicu jer je nakon svih tih godina iskustva koje joj je život pružio shvatila da je to jedna velika istina. Tako je bilo i sa jednim čuvenim mejlom koji je promenio moj život za 360 stepeni. Odluka da preselim jedan deo svog života u Berlin je bila jedna od najboljih za mojih 27 godina. Nisam se pokajao, nakon svih nedaća, papirologije i jezičkih barijera uspeo sam da pronađem svoje mesto kao čovek i kao bloger, ma koliko to nekima na našim prostorima smešno delovalo.

Razlika između Nemačke i Srbije leži u fleksibilnosti života. Načini života u obe zemlje su prosečne, samo što se u Srbiji nažalost odmah prepoznaje nemaština zbog loših zarada. Ipak mi Srbi smo “majstori svog zanata” naučili smo da živimo nekim svojim životom na kredit gde zarađuješ 200-300 evra, a imaš rashode reda veličine 1000 evra. Niko te ne pita kako krpiš rupe u svom buđelaru, bitno je da se izvučeš iz problema. To… e to je umetnost života!

U Srbiji koliko god mi imali problema mi nađemo vremena za sve. To je ono što volim kod našeg mentaliteta. Nemačka je zemlja gde se zna red i mir, računi se hteo, ne hteo plaćaju svakog prvog u mesecu tj. skidaju ti se pare sa računa i kraj.

Uvek mi je drago kada sretnem ljude sa naših prostora u Nemačkoj. Ne biste verovali koliko je u stvari Berlin jedna Jugoslavija u malom. Tamo nema tolike nacionalizacije i veličanja svakog naroda zasebno i u većini slučajeva svi se dobro slažu. U mojoj zgradi živi desetak porodica iz Srbije, nekoliko iz Hrvatske, ako se dobro sećam dve iz Makedonije i jedna iz Bosne i Hercegovine.

Imaju običaj da se okupljaju jednom mesečno i da pričaju o svakodnevnim temama. Jednom prilikom sam bio na okupljanju i imao sam prilike da vidim vesele Srbe, Hrvate i Bosance koji su se zagrlili i veselo pevali Severinine pesme uz dobru klopu. Prosto nema te neke tenzije i negativne energije što je lepo kada se živi u nekoj udaljenoj zajednici koja nije baš tako blizu našim domovinama.

To ti je taj “gastrabajterski” život preko gde svi misle da ti pare padaju sa neba i gde čekaju samo baš tebe da te debelo plate! Istina je potpuno drugačija i bogami ima da se radi. Neki ljudi ne vide ni sunca ni meseca, ali na kraju ipak vide plodove svog rada na svom bankovnom računu. U Nemačkoj je izražen taj kapitalizam gde roditelji se trude da otplate te kredite koje su podigli za pokretne i nepokretne nekretnine da bi mogli posle mirno u penziju.

Postoji i još jedan paradoks! Nemci su jako organizovan narod i pored tačnog rasporeda vožnje javnog prevoza, takođe još prvog radnog dana dobijate i plan kada po nekim njihovim proračunima idete u penziju i koliko će iznositi otprilike ta tvoja penzija… Onda shvatiš zašto svi jure da steknu i otplate kredite (nekih 40% stanovništva), dok preostali žive u iznajmljenim stanovima ili nasleđenim.

Jednog septembarskog dana sam odlučio da zaboravim na sve probleme pa sam se potrudio da se bar lepo sredim za grad. Majica svakodnevna, mornarski tegel-beli print sa jednim crvenim M detaljem. Patike ste već imali prilike da vidite ove godine u mojim postovima iz Azerbejdžana. Divim im se što su svašta nešto izdržale, ipak je to antilop koža i svetla boja, ali kao što vidite neki proizvođači umeju da naprave kvalitetne stvari.

OUTFIT

Majica: Makia

Pantalone: Loro Piana

Ranac: PICARD

Patike: Makia

Fotoaparat: Sony Alpha 7r II; Objektiv: Sony G Master 24-70 MM

Dragi moji čitaoci, došli smo do kraja ovog specijalnog modnog posta iz Berlina. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način. Polako se spremam za moju novu avanturu i pripremam vam neke nove zanimljive priče iz neistraženih delova Evrope i sveta.

Kako se vama dopala ova moja priča o Berlinu? Da li vam se možda svidela moja odevna kombinacija? 

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem mejla ili društvenih mreža. Sve informacije možete pronaći na stranici KONTAKT. Ovim postom se zvanično završava letanja sezona na Mr.M blogu i sa velikim nestrpljenjem očekujem nove slike od mog fotografa sa nekim novim jesenjim modnim kombinacijama. Vidimo se za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane modne kuće Makia Clothing i kompanije PICARD Lederwaren. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz modne kuće Loro Piana koji su svojim modnim komadima oplemenim ovaj post, naravno da ne zaboravim moje verne i najbolje prijatelje iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Pisma iz Letonije: Riga, lepota je u oku posmatrača…

Avanture Putovanja 3 Comments

Dragi moji pustolovi, dobro došli u novi post! Danas nastavljamo našu priču u prestonici Letonije. Mnogi ljudi s pravom nazivaju Rigu – “Biserom Baltika” što ovaj grad zaista i zaslužuje. U današnjem postu ću vas odvesti na jedno mesto za koje se smatra da je jedno od najvećih umetničkih raznica u Baltiku. Nekada je lepota zaista samo u oku posmatrača, a u to sam siguran da ću vas svojim današnjim postom i uveriti. U prethodnom postu – link, smo započeli našu avanturu u Rigi.

Osvanulo je još jedno predivno jutro u Rigi, pa smo se moj fotograf i ja morali specijalno spremiti jer nas je očekivao uzbudljiv dan koji su nam organizovali naši organizatori ovog neobičnog putovanja i bez kojih ovaj projekat ne bi bio moguć – Turistička organizacija grada Riga – Live Riga i nacionalna letonska avio kompanija airBaltic. Ovo putovanje je zaista promenilo moju sliku o hladnom Baltiku i shvatio sam da je njihova kultura i način života donekle slična našoj. Naravno i ovo putovanje me je uverilo da nas daljine ipak na neki način povezuju.

Na putu do Nacionalne letonske galerije umetnosti imali smo priliku da vidimo najveću pravoslavnu svetinju u Rigi – “Crkva rođenja Hristovog” najveća je pravoslavna crkva u Rigi, koja je u sovjetsko doba imala ulogu planetarijuma i restorana, ali je opet postala sakralna građevina u kojoj se redovno održavaju liturgije.

Kada govorimo o sakralnim građevinama, možemo reći da one predstavljaju ogledalo društva u kojem su nastale i odraz cele kulture jednog naroda. Tako je crkva oduvek, osim za verske obrede, služila za društvena okupljanja i bila je središte kulturnog života.

Ovu veličanstvenu građevinu možete posetiti u parku Esplanade koji se nalazi u srcu Rige! Crkva rođenja Hristovog je arhitektonski dragulj i simbol stabilnosti, koji svako posetiti kome je potrebna uteha i utočište.

Kao što sam vam i obećao sada ću vam nešto više reći o Nacionalnoj galeriji letonske umetnosti. Kolekcija najvećeg muzeja umetnosti u Letoniji sadrži više od 50 hiljada radova baltičkih i ruskih slikara i vajara.

U ovom muzeju pored osnovne postavke, redovno nudi razne privremene izložbe. Posetioci mogu da uzmu posebne edukativne programe i obilaske koje predvode stručni vodiči. Jedna od stalnih postavki je “Letonska umetnost 19 – 20 veka” nudi prikaz celokupne istorije letonske umetnosti u 19. i 20. veku. Izložba obuhvata remek dela osnivača letonske nacionalne slikarske škole – Vilhelms Purvitis, Janis Rozentals, Johans Valters. Nova izložbena sala smeštena je -1 nivou, gde uvek možete videti privremene izložbe o aktuelnim temama i dela moderne umetnosti.

Muzej je smešten u zgradi u Rigi koja je od velikog istorijskog značaja. Zgradu na trgu Janis Rozentals 1, projektovao je nemački arhitekta Vilhelm Neumann, a sagrađena je 1905. godine. Jedna je od najimpresivnijih istorijskih građevina na bulevaru i nalazi se pored Akademije umetnosti.

Bila je to prva zgrada na Baltiku koja je izgrađena za potrebe muzeja. Poslednja rekonstrukcija je trajala skoro 5 godina i završena je krajem 2015. godine.

Prema nekih istorisjkim zapisima 1869. godina smatra se godinom osnivanja muzeja, kada je otvorena Gradska galerija slika. 1905. godine muzej je preimenovan je u “Gradski muzej umetnosti Rige”, 1940. godine je promenio naziv u “Sovjetski umetnički muzej LSSR”, 1945. godine – Državni latvijski i Ruski umetnički muzej LSSR, 1964. – Muzej umetnosti LSSR.

Godine 1987. muzej je preimenovan u Državni muzej umetnosti, a 1995. godine je dobio naziv koji danas svi poznajemo – “Letonski nacionalni muzej umetnosti”. U početku su u muzeju bili uglavnom radovi stranih umetnika iz nekoliko privatnih kolekcija. Vilhelms Purvitis, direktor muzeja je od 1919. do 1940. godine, omogućio prikupljanje radova poznatih letonskih autora.

Koncept najstarije umetničke pozornice Letonije stvoren je kod domaćih nemačkih slikara Johanna Heinricha Baumanna, Johanna Leeberehta Eginka, Aleksandra Heibela i drugih. Specijalna kolekcija letonskih umetnika (kraj 18. – prva polovina 20. veka) obuhvata više od 300 umetnika i 3.300 umetničkih dela. Ova stalna izložba daje posetiocima uvid u razvoj letonske umetnosti koja je nastala u radu Karla Hoona, Karla Petersonea, Juliusa Feder-a, prve latvijske umetničke grupe “Patuljak” i njenog tvorca Adama Alksna.

Muzej je vlasnik najveće zbirke radova akademika J. Federa – oko 300 crteža, slika i skica. Zbirka muzeja sadrži velike zbirke slika nacionalnih klasika letonske umetnosti – Janis Rozentals, Vilhelm Purvitis, Johann Valter.

Takođe, veoma su zastupljeni i Voldemars Matvejs, Jekabs Kazaks, Jazeps Grosvalds, Konrads Ubans, Valdemars Tone, Janis Liepinš, Leo Svemps, Niklavs Strunke, Ludolfs Liberts, Janis Tidemanis, Eduards Kalninš, Karlis Miesnieks i drugi.

Kolekcija savremene umetnosti kombinuje kolekcije nekadašnjeg Gradskog muzeja grada Rige i Državnog muzeja Letonije ili obe glavne zbirke letonske umetnosti iz ratnog perioda, kao i predmete iz ranijih kolekcija – Friedrich Vilhelm Brederlo, Riško umetničko društvo (Kunstverein), Letonsko udruženje za promociju umetnosti u Latviji.

U 2018. godini muzej je dobio nagradu za kulturu zbog velikog uspeha izložbe baltičkog simbolizma u pariskom muzeju Orsej.

Ako posetite Rigu mislim da biste trebali posetiti ovaj muzej, cena karte je pristupačna oko 3 – 4 evra i mislim da biste uživali u lepoti umetničkih dela klasične i moderne umetnosti. Kao što sam rekao i na samom početku ovog posta lepota je u oku posmatrača i mislim da biste sigurno pronašli umetnička dela u kojima biste uživali.

Nakon višesatne posete muzeju, došlo je vreme da mali Marko ode i kupi neke poklone i sitnice. Odlučio sam da sa vama podelim par zanimljivih radnji u Rigi gde možete kupiti zanimljive poklone za vaše najdraže i prijatelje.

RIIJA je specijalizovana prodavnica koja se nalazi u samom srcu Rige u glavnoj ulici Terbatas Iela, koja nudi eklektičan asortiman proizvoda letonskih dizajnera, od sitnica za kuću i odeće slobodnog stila do originalnog nameštaja, pribora za jelo i rasvete. Svi proizvodi su dizajnirani i napravljeni od strane lokalnih dizajnera, koji predstavljaju etiketu spoj tradicionalnog letonskog zanata sa savremenim pogledom na svet. Siguran sam da ćete pronaći nešto zanimljivo, ja sam kupio nakit za moje drage dame i bio je na dobrom sniženju. Adresu radnje možete pronaći na LINKU.

Sledeća zanimljiva prodavnica koju sam posetio bila je MANILLA. Ovo je mesto gde se susreću istomišljenici – ljubitelji papira i lepih stvari i kreativci! Manilla radnja je rezultat velike ljubavi prema papiru i ljubavi prema papirnim stvarima koje držite u ruci i ne možete ih tako jednostavno pustiti. Manilla je nešto više od male prodavnice u centru grada Rigi – to je mala oaza za sve ljubitelje papira i dizajna koji treba da dodirnu površinu papira da bi osetili život, koji zaista mogu da cene tople pozdrave ispisane u savremenoj čestitki, ko zaista veruje da je poklon pakovanje jednako važan kao i njegov sadržaj ili planer i beležnica za njih je dodatak koji čine svakodnevni život zanimljivijim i lepšim.

Pošto sam kupio sve što mi je bilo potrebno za meni drage ljude, rešio sam da sednem na klupu u jednom od brojnih parkova u Rigi i uživam u lepoti prirode. Naravno, to mi jedino i preostaje pošto sam sve pare potrošio! Naravno to je mala šala, ja se uvek trudim da sebi dragim ljudima kupujem zanimljive poklone i nikad nisam žalio da kupim neke zanimljive poklončiće.

Iskren da budem nije mi bilo dovoljno ni sat vremena sedenja na klupi da se odmorim. Riga je mali grad, ali kada aktivno šetate tamo-vamo normalno je da se umorite. Mene su dodatno izmorila i prethodna putovanja koje sam imao ovog leta, tako da me je sve nekako sustiglo!

Dobro, na kraju sam morao pronaći i ono malo snage da nastavim da istražujem Rigu. Pošto smo imali par kesa odlučili smo da je najbolje da se vratimo u hotel i da se vratimo u novi deo grada i nastavimo svoje istraživanje. Slika koju možete videti ispod ima jednu zanimljivu priču…

Pri povratku u hotel sa silnim kesama u rukama ja sam poželeo da slikam stari deo grada sa ljudima na ulici pošto je bilo idealno osvetljenje… Naravno fotograf pošto je imao pretežak ranac sa dva laptopa (bio je i moj tamo pošto sam ja na putovanjima malo rasejan) i zauzete ruke zbog kesa sa stvarima koje smo kupili (razumećete me ako kažem da su sniženja bukvalno bila 70-80%…) i aparat na ramenu.

E sad zamislite scene, fotograf kojem sam pretio da iščašim rame, još držim jednu kesu u zubima, jednom rukom držim aparat i pokušavam da nađem fokus…. ne ide… opet vraćam aparat na rame fotografa da bih istom tom rukom zumirao bolje pošto su mi u drugoj ruci bile kese. Ponovo uzimam aparat u ruku i nestrpljivi fotograf kreće pošto neće više da stoji u mestu inače će baciti sve kese u kantu za smeće koja je bila u sporednoj ulici pored nas… Dobro na kraju sam dobio bar neku fotografiju, nije savršena, ali ako uzmemo u obzir situaciju što bi rekla Marija Šerifović “Ma, ti si dečko zmaj!” 😀

Nakon toga sam se našao u gradu sa mojom gospođom majkom koja mi je oduševljeno pokazala ovu zanimljivu prodavnicu u srcu starog dela Rige. Mene je najviše privukao reklamni slogan koji se nalazio na izlogu prodavnice: “Život je veoma kratak, da biste nosili ružne cipele”. Prodavnicu inače drži jedan smešni Italijan koji se trudi da iz radnje trešti klasična italijanska muzika. Obožavam italijanski mentalitet i način života kod njih je uvek život “Dolce far niente! – blažena besposlica ili što bi moja majka rekla “Slatkoća u životu kada ti pare padaju s neba, a ti ne moraš da radiš”.

P.S. Mama je kupila mokasine koje se nalaze u desnom uglu koje su kombinacija bež, svetlo plave i teget boje za neku stvarno simboličnu cenu. Da… opet smo kupuli skoro broj i po manji broj cipela, al ko te pita kada je dobro sniženje! Naš čarobni obućar ih je uspeo proširiti! 😀

Na slici iznad možete videti najstariju i najužu ulicu u Rigi. Zanimljiva je, zar ne?! Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja drugog i ujedno i poslednjeg specijalnog posta iz Letonije koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Turističke organizacije grada Rige – Live Riga, nacionalne letonske avio kompanije airBaltic i Hotela Pullman Old Town Riga u kojem smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o najvećoj umetničkoj riznici u Rigi? Da li ste imali priliku do sada da posetite Rigu i da uživate u lepotama Letonije? Vidimo se opet za par dana na istom mestu, očekuje vas jedan zanimljiv outfit koji sam slikao na meni veoma bitnom mestu u Berlinu.

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Turističke organizacije grada Rige – Live Riga, nacionalne letonske avio kompanije airBaltic i Pullman Riga Old Town hotela. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Pisma iz Rige: Istražite biser Baltika sa airBaltic-om!

Avanture Putovanja 6 Comments

Dragi moji pustolovi, kako ste mi danas? 2. Septembar je poseban dan za mene jer taj dan u mom kalendaru označen kao specijalan dan – moj rođendan. Moram priznati kada sam bio mlađi nisam bio ljubitelj tog datuma jer se tada polazilo u školu. Uvek sam mislio da sam najveći baksuz na svetu jer sam rođen na taj dan! Očigledno mi je bilo suđeno jer sam neplanirano i ja došao na ovaj svet… Tačnije dva meseca ranije pre očekivanog termina.

Šta ti je život… Na današnji dan pre dvadeset i nešto godina jedan Marko je zakmečao i nekako se izborio kao nedonošče da preživi. Danas je to mnogo lakše, moja generacija ona ratna kada je inflacija vladala u bolnicama nisu ni znali šta je inkubator. Sestre i doktor koji su brinuli o meni dali su mi nadimak “Mrvica” jer sam bio nešto malo teži od vekne hleba, danas je kilaža se malo promenila!

Nego da ja pređem na temu današnjeg posta. Pre par dana sam vam obećao novu priču i da ćemo istraživati biser Baltika, glavni grad Letonije – Rigu. Na poziv turističke organizacije grada Rige – Live Riga i nacionalne letonske avio kompanije airBaltic mali Marko i njegov fotograf su posetili prestonicu Letonije.

Riga je na poseban način obeležila ovo leto jer je ujedno to bila i moja poslednja saradnja koja je zatvorila “letnju sezonu” na mom blogu. Najveća metropola na Baltiku, Riga savršeno spaja bezvremensku tradiciju i vrhunsku modernu atmosferu. U svojoj burnoj istoriji dugoj skoro 800 godina svi su od nemačkih vitezova do švedskih kraljeva i sovjetskih komesara ostavili svoje tragove, a danas je glavni grad Letonije uzbudljiva evropska metropola na raskrsnici istočne i severne Evrope.

Ova poseta ne bi bila moguća bez pomoći nacionalne letonske avio kompanije airBaltic koja je bila jedan od glavnih prijatelja ovog projekta. Letonska aviokompanija Air Baltic Korporacija (airBaltic) osnovana je 1995. godine. AirBaltic je hibridna avio-kompanija koja preuzima sve najbolje iz poslovne prakse tradicionalnih mrežnih avio-kompanija i niskotarifnih prevoznika u Evropi i svetu. U 2008. godini, airBaltic je promenio svoj operativni model iz prevoznika do tačke – mrežne avio-kompanije, čime je Riga postala čvorište između istoka i zapada. Glavni prioriteti airBaltic-a su – sigurnost putnika, tačnost i kvalitet usluga.

Trenutno avio kompanija airBaltic vrši direktne letove iz svih prestonica Baltičkih država – Rige (Letonija), Vilniusa (Litvanija) i Talina (Estonija). AirBaltic nudi pogodne avio letove koji preko North Hub Riga se povezuju do svojih mreža avio partnera koji obuhvataju Evropu, Skandinaviju, Rusiju i Bliski Istok. Bilo mi je veliko zadovoljstvo da sarađujem sa avio kompanijom kao što je airBaltic i da osetim sve pogodnosti koja nudi njihova biznis klasa.

Kao putnik u poslovnoj klasi dobićete izvanrednu uslugu. Prioritetno ukrcavanje, piće dobrodošlice, sedište sa dodatnim besplatnim sedištem za više privatnosti, gurmanski obrok sa tri vrste jelovnika, neograničeno bezalkoholno i alkoholno piće, najnovije štampane medije raznih kategorija, kao i brz prioritetan izlazak po završetku leta.

Aerodrom u Rigi je lak za snalaženje, zbog svoje veličine i jednostavnosti verujte mi da ćete izaći brzo i krenuti u istraživanje Rige. Postoji više načina transporta do centra Rige: javnim prevozom – autobusom ili taksijem. Pošto smo mi imali unapred obezbeđen prevoz mogu vam reći cene.

Cene autobuske karte u jednom smeru koštaju 1.15 evra ako kupujete unapred ili na automatu ili 2 evra ako plaćate direktno kod vozača u autobusu. Taksi imate Baltic Taxi i posebnu tarifu od 15 evra u jednom smeru, tako da ako idu 3 ili 4 osobe možete podeliti troškove.

Prvo što sam mogao primetiti kroz prozor automobila je bila činjenica da je Riga “zeleni” grad, na sve strane su bile zelene površine, trgovi, parkovi koji su bili neobično uređeni. Lepota je uvek u oku posmatrača, ali Riga mi je na prvi pogled izmamila osmeh na lice. Znao sam da će ovo putovanje biti još jedna lepa avantura.

Smestili smo se u hotel, malo osvežili i bili smo spremni za pokret. Naš hotel Pullman Riga se nalazio u samom srcu starog dela grada. Jedna stvar koju sam naučio na putovanjima je da uvek treba svaki obilazak grada započeti od obilaska starog grada da bi ste bolje upoznali grad. Stari deo grada uvek poseduje neku posebnu energiju i to je ono što svaki grad čini posebnim, baš kao što Skadarlija, boemska četvrt daje Beogradu neku notu lepih dan gde je kulturna elita okupljala. Voleo bih kao i uvek da vam napišem neke osnovne informacije o samoj destinaciji.

Riga je glavni grad Letonije koji broji nešto više od 600.000 stanovnika, što je trećina latvijskog stanovništva. Budući da je značajno veći od ostalih gradova Letonije, Riga je ujedno i najveći grad u Letoniji. Takođe je najveći grad u tri baltičke države i dom jednoj desetini kombinovanog stanovništva sve tri baltičke države. Grad leži na Rimskom zalivu na ušću reke Daugave gde se sastaje sa Baltičkim morem. Riga je osnovana 1201. godine i bivša je članica Hanseatske lige.

Istorijski centar Rige se nalazi na UNESCO-voj listi svetskog nasleđa, poznato po svojoj arhitekturi Art Nouveau – Jugendstil i drvenoj arhitekturi iz 19. veka. Riga je tokom 2014. bila evropska prestonica kulture, zajedno sa Umeom u Švedskoj. Riga je bila domaćin samita NATO-a 2006. godine, takmičenja za pesmu Evrovizije 2003. godine, Svetskog prvenstva u hokeju na ledu za muškarce 2006. godine. Zanimljiv je podatak da skoro svake godine Rigu poseti preko milion turista!

Postoji više legendi, teorije o tome kako je grad dobio svoje ime. Jedna teorija o poreklu imena Rige je da se radi o korumpiranoj pozajmici koja označava Liv ringa, a odnosi se na drevnu prirodnu luku koju je formirala pritoka reke Daugava.

Druga legenda je da Riga duguje svoje ime po već utvrđenoj ulozi u trgovini između Istoka i Zapada. Engleski geograf Ričard Haklujt 1589. godine Rigu naziva Rie, a nemački istoričar Dionizije Fabricius je 1610. godine potvrdio poreklo Rige iz reči Rija. Treća teorija bi mogla biti da je Riga dobila ime po Riegeu, nemačkom nazivu za reku Riden, pritoku Daugave.

Jedna od teorija je da ime Rige uvodi biskup Albert, pokretač krštenja i osvajanja livonskih i baltičkih naroda. On je takođe predstavio objašnjenje imena grada kako je izvedeno iz latinske reči rigete (“navodnjavano”), što simbolizuje “navodnjavanje suvih paganskih duša od strane hrišćanstva”.

Građevinu koju vidite na slici iznad u Rigi meštani nazivaju Kuća Crnoglavih (latvijski: Melngalvju nams,) je zgrada smeštena u starom delu grada. Prvobitno zdanje ovog objekta je podignuto je tokom 14. veka za vreme Bratstvo Crnoglavih, kao jedna vrsta udruženja za neoženjene, brodovlasnike i strance u Rigi. Glavni radovi su rađeni početkom 17. veka, dodajući većinu maniralističkih ukrasa. Skulpture je napravila radionica Augusta Volza. Zgradu su bombardovali Nemci 28. juna 1941. godine, a ostatke su srušili Sovjeti 1948. godine. Obnovljena je između 1996. i 1999. i ovo danas što imamo prilike da vidimo je identična replika originalne građevine.

Riga je izuzetan grad i veoma pristupačan. Osim što možete uživati u lepotama grada i napraviti divne slike za uspomenu možete obaviti i lepu kupovinu. Pored mnogih interesantnih radnji koje u svojoj ponudi imaju domaće i Baltičke kreatore postoje dosta outlet radnji. U samom centru grada postoje bar 50 outlet radnji koje imaju različite brendove od uličnih do nekih luksuznijih, prestižnih brendova.

Ne bi ste trebali da se ustručavate, verujte mi ja sam pronašao tako lepu rolku i džemper od jednog brenda koji obožavam i to sam platio 35 evra, puna cena bi bila mnogo, mnogo veća. To je moja najiskrenija preporuka ako se nađete u ovom predivnom gradu.

Ulice starog grada su popločane krupnim kamenjem – kaldrma, zato je veoma bitno da nosite udobnu obuću. U starom delu Rige se nalaze najlepši restorani, muzeji i hoteli. Najzanimljiviji su mi bili ulični svirači i umetnici koji su zabavljali turiste. Riga je grad kulture i umetnosti, verujte mi u ovom gradu imate za sve vremena jer je grad odlično raspoređen i veoma se lako možete snaći i pronaći bukvalno sve što vas interesuje.

Na slici iznad možete videti crkvu svetog Petra. Ona se prvi put spominje u zapisima iz 1209. godine. Crkva je bila zidana, pa je te godine prošla neoštećena u velikom gradskom požaru u Rigi. Istorija crkve može se podeliti u tri različita perioda: dva povezana sa gotičkim i romanskim stilovima gradnje, a treća sa ranim baroknim periodom. Srednji deo crkve izgrađen je u 13. veku, što obuhvata prvo razdoblje gradnje. Jedini ostaci ovog razdoblja nalaze se u spoljnim zidovima naosa i na unutrašnjoj strani nekoliko stubova u naviju, oko kojih su kasnije izgrađeni veći stubovi.

Za vreme Drugog svetskog rata crkva je izgubila status važne kulturne baštine – impresivan bronzani kandelabrum napravljen 1596. godine – koji su Nemci iz Rige odveli u grad Vłocłavek, a preselili su ga tokom akcije „Heim ins Reich“ na teritoriju Poljske. Kandelabrum zvani stojeći fenjer, naručio je Gradsko veće Rige od livnice Rige osnivača metala Hansa Mejera. Da biste imali predstavu reda veličine tog stojećeg fenjera bio je oko 3 m visine i oko 4 m širine. Posle rata izložen je u katedrali Svete Marije Uznesenja u baziliki Vłocłavek. 1. marta 2012. ovo delo kasnorenesansne umetnosti vratilo se u svoj drevni dom, kao rezultat sporazuma o repatrijaciji kulturnih dobara. Zanimljiv podatak je da kip petla koji možete videti na samom vrhu crkve teži oko 160 kg, izrađen je od zlata.

Spomenik slobode (latvijski: Brivibas piemineklis) je spomenik u čast vojnicima ubijenim tokom Letonskog rata za nezavisnost (1918–1920). Smatra se važnim simbolom slobode, nezavisnosti i suvereniteta Letonije. Izrađen 1935. godine, visok 42 metra od granita, travertina i bakra često služi kao žarište javnih okupljanja i zvaničnih ceremonija u Rigi. Skulpture i reljefi spomenika, raspoređeni u trinaest grupa, prikazuju latvijsku kulturu i istoriju.

Jezgro spomenika čine četverokutni oblici koji su raspoređeni pravilno jedan na drugi, koji se po veličini smanjuju prema vrhu, upotpunjeni su 19-metarskim (62 metra) visokim travertinskim stubom koji nosi bakarni lik slobode koji podiže tri pozlaćene zvezde. Koncept spomenika prvi put se javno objavio početkom 1920-ih, kada je letonski premijer naredio da se naprave idejni projekti i otvori konkurs za dizajn „spomen-kolone“. Posle nekoliko javnih takmičenja, spomenik je konačno sagrađen početkom 1930-ih po šemi “Mirdzi ka zvaigzne!” (“Sjaj kao zvezda!”) Koju je podneo letonski vajar Karl Zale. Građevinski radovi finansirani su privatnim donacijama.

U Rigi je već bilo pozorišta na nemačkom jeziku, koje je takođe imalo operu i balet. Prvi pokušaj stvaranja letonske nacionalne opere bio je 1893. godine, kada je izvedena “Spoku stunda” Jekabs Ozolsa (“Čas Duhova”). Letonsku operu (Latviešu Opera) osnovao je 1912. godine Pavuls Jurjansa, mada je gotovo odmah, tokom Prvog svetskog rata, operska grupa bila evakuisana u Rusiju. 1918. opera se ponovo pokrenula (Latvju Opera) koju je vodio Jazeps Vitols, osnivač Letonske muzičke akademije. Debitantska predstava, 23. januara 1919., bila je Vagnerova “Der fliegende Hollander”.

Od 1944. godine, nakon okupacije Letonije od strane Sovjetskog Saveza i inkorporacije u Sovjetski Savez, Letonska nacionalna opera postala je letonsko S.S.R. Državno pozorište za operu i balet. 1990. pozorište je preimenovano u Letonsku nacionalnu operu, ali je zgrada skoro odmah zatvorena do 1995. godine radi renoviranja. U čast ponovnog otvaranja 1995. godine, prva opera bila je Uguns un nakts od Janisa Medinša (Vatra i noć).

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja prvog specijalnog posta iz Letonije koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Turističke organizacije grada Rige – Live Riga, nacionalne letonske avio kompanije airBaltic i Hotela Pullman Old Town Riga u kojem smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o ovom biseru Baltika? Da li ste imali priliku do sada da posetite Rigu i da uživate u lepotama Letonije? Kroz par dana ćemo nastaviti našu avanturu u Rigi i otkriću vam jednu umetničku raznicu. Sledeće nedelje ostajemo u Rigi, posle ko zna… Vidimo se na istom mestu za par dana!

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Turističke organizacije grada Rige – Live Riga, nacionalne letonske avio kompanije airBaltic i Pullman Riga Old Town hotela. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Pisma iz Azerbejdžana: Sreću čine male stvari…

Moda Outfit Post 6 Comments

Dragi moji pustolovi, dobro došli u još jedan novi post na Mr.M blogu. Sezona godišnjih odmora se bliži kraju i polako se pripremamo za neke nove radne pobede. Iskreno se nadam da ste se lepo proveli i da ste na najbolji mogući način iskoristili svoj odmor, kao što sam ja iskoristio svoj u Azerbejdžanu.

Današnji post biće posvećen glavnom gradu Azerbejdžana i jedna malo drugačija priča koju će pratiti slike moje odevne kombinacije. Siguran sam da je mnogima od nas uvek problem da spakujemo adekvatnu odeću za put kada idemo na neko neobičnije putovanje. Moram priznati da sam se pronašao “u neobranom grožđu” kada sam trebao da pakujem svoj kofer jer nisam imao predstavu kako kod njih izgleda tih “paklenih” 34-36 stepeni.

Prvo pitanje koje sam postavio sebi: “Da li je tamo velika vlažnost?”. Glavni grad Azerbejdžana – Baku je blagosloven što se tiče klime. Zbog svog geografskog položaja sa hladnijeg Severa iz Rusije im dolazi hladan vazduh, dok sa juga iz Irana dolazi topao pomalo topao i peskovit vazduh. Zbog te neobične kombinacije klime i blizine Kaspijskog jezera lako se može preživeti tropsko leto u Azerbejdžanu.

Po prvi put u životu sam spakovao mali kofer i da pola stvari nisam zbog obaveza koje sam imao tamo nisam uspeo da nosim, eto i ja se nekada prevarim u proceni… Sve je moguće!

Zbog vremenskih prilika koje vladaju u Azerbejdžanu tokom letnjeg perioda najbolje je da se opremite odećom koja je izrađena pretežno od lana. Lan je najbolji materijal koji dopušta koži da diše, znam da postoji i ona druga strana priče – teško se pegla. Lan je možda najbolji materijal kada dođu ove visoke tropske temperature, ali se spremite da se redovno peglate na putu. Ako niste vični korišćenju pegle probajte sa dobro oprobanim receptom.

Kada skinete odevni predmet od lana, odmah stavite na stolicu i pređite dlanovima preko materijala imitirajući pokrete pegle i ostavite tako preko noći. Problem je što nije svaka obrada lana ista, tako da u zavisnosti od kvaliteta i same obrade lana zavisi da li ćete uspeti da ispravite svoj odevni komad od lana. Meni je par puta uspelo na ovom putovanju, pošto se nisam odvajao od moje bele lanene košulje. Nekada nam je za sreću potrebno tako malo!

Drugi najbolji materijal koji vam može pomoći da prebrodite visoke temperature je viskoza. Viskoza je prirodni materijal koji hladi kožu, naravno nekada može da se dogodi suprotan efekat kada je kombinacija visoke temperature i velike vlage, onda vam je samo Bog u pomoći, samo ću reći da sam dobro zapamtio kako izgleda proleće na Šri Lanci… Ne zna se da li je gore to što imate osećaj kao da ste pile u rerni ili osećaj bespomoćnosti što ne možete u potpunosti da uživate u tropskom raju…

Baku je drugačiji i budite spremni da pored udobne i lagane odeće, ponesete sa sobom i veoma, veoma udobnu obuću jer verujte mi na reč, TREBAĆE VAM! Baku je ogroman grad, bulevari su dugački i široki, tako da ako ste ljubitelji šetnje spremite se za jedan maraton. Prevoz u Bakuu je jeftin, tako da možete koristiti prevoz. Sistem transporta je takav da možete kupiti jednu karticu koja je slična našoj BusPlus kartici, ali razlika je u tome što jednu karticu može koristiti više osoba tako da ne morate kupovati više od jedne kartice. Cena kartice je oko 2 USD (Američkih dolara), dok je cena jedne vožnje autobusom oko 0,20 ili 0,30 centi (USD) što je morate priznati dosta jeftinije nego kod nas u Srbiji…

Što se tiče hrane verujte mi nećete ostati ni gladni ni žedni, hrana je izuzetno povoljna. Samo ću vam reći da je ručak za 4 osobe koštao oko 60 evra, a na stolu je bilo više od dva kilograma jagnjećeg pečenja, raznih salata, drugih vrsta mesa, raznih pita i slatke poslastice što je opet slično, ako ne i jeftinije od cena u našim restoranima. Cene u marketima su ok, znam da su cene slatkiša dosta niže nego kod nas.

U prethodnim postovima ste videli sređenog Marka u nekim lepim krpicama, ali 80% mog vremena sam proveo u ovoj hajde da kažem jednostavnijoj odevnoj kombinaciji. Menjao sam dva para farmerki i 3 lanene košulje (koje su uzgred bile iste boje, isti model) inače ja sam osoba koja se veže za jedan model u nekom vremenskom periodu pa u svoje slobodno vreme nosim samo taj model u više boja (nekad čak i u istim) dok mi prosto ne dosadi, pa pronađem neku novu “ljubav”.

Kao što sam malopre spomenuo, najbitnija je udobnost i praktičnost. Ovo je neki moj predlog letnje verzije odevne kombinaciije kada negde putujete toko leta i usput idete da istražujete i ostale delove zemlje pošto sam ja išao i u ruralne delove gde vam sigurno skupocena odeća neće biti od koristi.

OUTFIT

Košulja: Makia

Farmerke: Pedro del Hierro

Ranac: Picard

Patike: Makia

Fotoaparat: Sony Alpha 7r II; Objektiv: Sony G Master 24-70 MM

Iskoristio bih priliku da se zahvalim mojim prijateljima iz modne kuće Makia na ukazanom poverenju, kao i mojim saradnicima iz brenda Picard koji su uvek bili tu da podrže moj dalji rad. Proizvodi ove dve kompanije su mi uvek koristili na putovanjima. Makia odeća je jednostavna, praktična i funkcionalna, dok se druge strane Picard kožna galanterija je kvalitetna i izdržljiva.

Svi rančeve koje sam dobio od Picard-a su i dalje kao novi, naravno ja ih posle svake avanture glancam i sređujem tako da ne dozvolim da se koža upropasti. Kao osoba koja u svom rancu na putovanjima uvek nosi laptop, aparat i objektiv i još neke potrepštine koje su mi potrebne da “preživim” jedan klasični dan na putu mogu vam reći da su Picard proizvodi veoma izdrživi.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog poslednjeg specijalnog posta iz Azerbejdžana koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Nacionalne turističke organizacije Republike Azerbejdžana, nacionalne avio kompanije Azerbaijan Airlines i Hotela Boulevard u kojem smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o ovoj dalekoj, neobičnoj zemlji koja se nalazi negde na raskrnici modernog Zapada i tradicionalnog Istoka? Da li ste imali priliku do sada da posetite Azerbejdžan? Kroz par dana ćemo započeti novu avanturu, ali se selimo u Baltik gde ću vam pokazati lepote Rige, prestonice Republike Letonije.

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

P.S. Ako želite da saznate nešto više mojoj avanturi u Azerbejdžanu, pročitajte i moje prethodne postove:

Ovaj post je sponzorisan od strane Nacionalne Turističke Organizacije Republike Azerbejdžan, nacionalne avio kompanije Azerbaijan Airlines i Boulevard Hotela koji pripada ABSHERON grupi hotela. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz modne Makia i brendu Picard koji su omogućili da svojim modnim komadima oplemenim ovaj post, naravno da ne zaboravim moje verne i najbolje prijatelje iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Pisma iz Azerbejdžana: Lahij, mesto gde nastaju snovi od bakra…

Avanture Putovanja 3 Comments

Dragi moji pustolovi, dobro došli u još jedan post na Mr.M blogu. Kako ste mi danas? Neki ljudi su se vratili sa odmora, dok se neki srećnici tek spremaju da započnu svoj godišnji odmor. Prethodnih dana na društvenim mrežama sam pročitao komentare ljudi tipa: “Zašto se godišnji odmor tako zove, ako traje samo 2,3 nedelje… Nije fer!”. Slažem se sa njima, ali šta da se radi izgleda da je to još jedan “pogrešan” naziv, kao što su to kod nas i “finalna sniženja”, poslednje sniženje od 20%… Šarene, slatke laže za kupce.

U prethodna dva posta imali ste priliku da upoznate Baku i da vidite odakle potiče Azeri kultura i kako izgleda kolevka njihove kulture – Nacionalni park Gobustan. U današnjem postu ćete upoznati jedno zanimljivo selo koje je smešteno u najlepšem delu Azerbejdžana, u podnožju Kavkaza.

Naravno, pre nego što počnem sa današnjim postom želeo bih da se zahvalim Nacionalnoj turističkoj organizaciji Republike Azerbejdžan na odličnoj organizaciji, kao i ostalim prijateljima ovog projekta koji su učinili da naš boravak u Azerbejdžanu bude nezaboravan!

Tural, naš vodič nam je preneo mišljenje lokalnog stanovištva u Azerbejdžanu, a to je da smatraju da je baš upravo put do Lahij sela jedan od najlepših u Azerbejdžanu. Možete videti kako se priroda prilagodjavala klimatskim faktorima i uživati u pogledu na planine, ravnice i mora.

Moram priznati da obično kada putujem negde autom, trudim se da se odmorim i da malo odspavam jer medijska putovanja mogu biti ponekad izuzetno naporna i koristite svaki slobodan trenutak za odmor i relaksaciju. Međutim ovaj put je bilo drugačije, put je bio drugačiji i odlučio sam da prikažem ove lepote prirode ljudima koji se možda odluče da jednog dana posete Azerbejdžan!

Narod u Azerbejdžanu je jednostavan, srdačan i neposredan. Možda će jezik biti mala barijera, ali zbog neposredne blizine Rusije dosta ljudi zna ruski jezik. Možda vam ta činjenica pomogne jer Rusi mogu da razumeju neke naše reči što je donekle olakašava osnovnu komunikaciju.

Tural nam je tokom puta objašnjavao geografski položaj Azerbejdžana i neke osnovne stvari o mestu gde idemo, tako da nam je ovo putovanje brzo prošlo. Naravno napravili smo par pauza, možda je put bio malo duži, ali smo dosta toga novog i naučili!

Na prvoj pauzi moja malenkost je iskoristila vreme da se slika kraj mora… Dobro otišao sam u daleki Azerbejdžan, valjda sam zaslužio bar jednu lepu sliku kraj vode.

Ubrzo nakon ove pauze, stigli smo do naše prve stanice na ovom kratkom putovanju. Moji domaćini su želeli da mi pokažu njihovu najstariju i najveću džamiju u Azerbejdžanu – Džuma Džamiju (Juma Džamija). Prema legendi izgrađena je u 8. veku kada je Shamakhi izabran za rezidenciju arapskog kalifa. Zbog toga Šamakhi Džuma se smatra jednom od najstarijih džamija u regiji Kavkaza. Arhitektura ovog verskog kompleksa je sledeća – ogromna sala za molitve podeljena je u tri nezavisna dela koja su povezana otvorenim širokim lukovima.

Svaki deo ima svoj zasebni mikhrab i ulaz. Mnogi ovu džamiju nazivaju “Trosobnom”. Posle značajnih razaranja džamije tokom ratova i zemljotresa, ona je više puta rekonstruisana i restaurirana. Trenutni izgled džamije formiran je početkom 20. veka. Džamija je praktično izgrađena iznova na starom temelju, a da nije izgubila glavne principe svoje strukture. Još uvek ima tri dvorane. Pored toga, središnju dvoranu prekriva ogromna kupola, a ostale dve manje kupole.

Ispod centralne kupole prolazi pojas sa prozorima. Prozori su ukrašeni rešetkama. Čitava fasada je ukrašena ukrasnim dekorom. Sagrađena pre više od 1200 godina džamija Šamakhi Džuma i dalje ostaje jedna od najvećih kultnih građevina Kavkaza.

Mikhrab u glavoj dvorani

Bila mi je velika čast da posetim ovo sveto mesto i da saznam nešto više o istoriji ovog dela Azerbejdžana. Posebnu pažnju mi je privukao harem džamije (ograđeno dvorište džamije) pri samom ulazu u džamiju jer je uređeno kao jedna mala prava zelena oaza mira i sreće.

Morali smo krenuti jer nas je čekao dug put do Lahij sela, a imali smo još nekoliko stvari da vidimo. Seli smo u kola i nastavili naš put. Naravno ja sam spremio svoj aparat, fotograf je od vrućine zaspao tako da sam morao ja da odradim i njegov deo posla. Moje muke na putovanjima niko ne zna…

Sigurno se pitate zašto smo se uputili u mesto Lahij? Lahij je udaljeno selo koje se nalazi u oblasti Ismaiilli u Azerbejdžanu, na padinama Velikog Kavkaza, na visini od 1211 metara nadmorske visine. U ovom selu živi oko 2.000 stanovnika koji se uglavnom pripadaju manjijskoj etničkoj grupi koja govori jezikom Tat.

Lahij je jedno od najstarijih stalno naseljenih mesta na svetu. Štaviše, kanalizacioni sistem sela datira još od pre 1000 godina, što je za to vreme morate priznati bilo veoma neobično i za pohvalu. Na primer, veliki evropski gradovi poput Pariza i Londona nisu imali kanalizaciju do 13. – 14. veka.

Objekti i glavni plan sela su vrlo jedinstveni. Kao rezultat čestih zemljotresa, lokalno stanovništvo je razvilo sofisticirane i autentične tehnike gradnje. Tradicionalno su ljudi koristili prizemlje kuća kao radionice i radne prostorije. Kuće su ovde karakteristične po ravnim krovovima. Pored toga, neke kuće imaju balkone koji gledaju na ulicu.

Istorija i priča o slovu L, povezani su sa mnogim legendama. Prema jednoj legendi, pre mnogo godina ovde je bio jedan grad od 36 000 stanovnika koji se zvao La. Jednog dana se dogodio veliki zemljotres i La sravnjen sa zemljom. Posle nije bilo grada, ali se ime mesta promenilo u “La-hec”. „Hec“ na Azerbejdžanskom znači ništa, odnosno nula. Vremenom su ljudi ponovo došli da žive u ovom naselju. U to vreme “La-hec” se promenio u Lahij.

Prema drugoj legendi, perzijski šah Kai Khosrov je ubio uglednog vladara jednog grada što je izazvalo velike nerede u njegovoj zemlji. Konačno, nakon nekih borbi za vlast i presto, poraženi šah odlučio je da pobegne iz zemlje kako bi spasio svoj život. Kasnije je utočište pronašao u planinama blizu modernog Lahija. Sluge šaha osnovale su selo Lahij za svoje porodice. Na kraju je Kai Khosrov umro tamo, ali postepeno se malo selo proširilo i pretvorilo u naselje.

Tako lokalno stanovništvo sebe smatraju potomcima originalnog suda Keja Khosrova. Čak štaviše, tvrde da ime sela dolazi od mesta koje se u Perziji zove Lahijan. Grob sa nadgrobnim spomenikom koji treba da pripada Kai Khosrovu pronađen je na groblju Zavara u Lahiju zajedno sa drugim nadgrobnim spomenicima koji datiraju pre više od hiljadu godina.

U srednjovekovnom periodu selo je postalo važno središte zanatlija u Azerbejdžanu. Lahijske zanatlije su počeli da postaju veoma popularni u celoj Aziji i Evropi. U 18. veku grad je stekao reputaciju proizvodnje hladnog čeličnog oružja i bakra. Mnogi od njih, kao što su bakarne saksije i lampe i oružje, još uvek krase poznate evropske muzeje, naročito Luvr i Ermitaž. Danas je selo i celokupno nasleđe pod zaštitom, ali otvoreno za turiste. Duh srednjovekovnog doba i put drevne svile još uvek se nalazi u Lahiju.

Takođe, u ovom živopisnom mestu postoji jedan zanimljivi muzej koji se zove Istorijski muzej Lahija i u njemu možete pronaći dosta zanimljiv eksponata i saznati nešto više o istoriji ovog neobičnog sela.

Muzej je otvoren 1985. godine u okviru istorijsko-kulturnog rezervata Lahij. U početku je bio deo istorijsko-kulturnog prirodnog rezervata, ali od 1992. godine ima funkciju nezavisnog kulturnog objekta od značaja. Sam muzej je smešten u zgradi koja je u Lahiju poznata kao “džamija Aghaoglu”, koja je izgrađena 1914. godine.

Izložbena postavka muzeja sastoji se od više od 1000 eksponata u 10 različita odeljka. Eksponati datiraju od drevnih primera zanatstva, uključujući uzorke keramike, uzoraka koji su stari više od 2000 godina, mehove izrađene u 18. veku za topljenje bakra i druge delove povezane sa stočarstvom i trgovinom, kao i informacije o podzemnom sistemu za navodnjavanje grada koji funkcioniše od 15. veka!

Razvoj međunarodnog turizma, zajedno sa nekim novim saznanjima o ljudima i kulturama, rezultirao je postepenim interesovanjem za kulturnu raznolikost regiona. Lahij je poslednjih godina privukao pažnju mnogih svetskih turista i kao rezultat toga Lahij je sada uključen u turističke ture nekoliko vodećih turističkih agencija.

Došlo je vreme za pokret i nastavili smo naš put za Gabalu. Gabala (azerbejdžanski: Kəbələ, takođe poznat kao Kabala, glavni grad oblasti Kabala) Opština se sastoji od grada Gabale i grada selo Kusnat. Pre je grad bio poznat pod imenom Kutkashen, ali nakon nezavisnosti Republike Azerbejdžan, grad je preimenovan u čast mnogo starijeg grada Gabale.

Geografski položaj i planinski reljef grada uveliko su uticali na formiranje složenih klimatskih uslova u vertikalnom sušnom području, kao i na gustinu rečne mreže i bogatstvo zemljišno-vegetacijskog pokrivača.

Olakšani i vlažni klimatski uslovi regije Gabala doveli su do formiranja guste rečne mreže u ovom području. Grad je bogat drvećem kestena i lešnika. Flora i fauna okruga su vrlo bogati. U šumi se mogu naći jeleni, divlje svinje, zečevi, medvedi, vukovi, lisice i brojne ptice.

Gabala je idealno turističko odredište zbog kombinacije neobične prolećne klime, planinskog pejzaža i raznolike faune. Postoje mnogi hoteli i odmarališta svetske klase, veći deo lanca hotela Kafkaz. Prirodni klimatski uslovi u regionu stvaraju mogućnosti za razvoj letnjeg i zimskog turizma u regionu. Severna strana Gabale pripada južnim obroncima planinskog područja Velikog Kavkaza, središnji deo Alazan-Haftaranske doline, južni deo Ajinohurskog gorja.

Pored toga, u ovom regionu nalazi se najviši planinski vrh u Azerbejdžanu – planina Bazarduzu (4466 metara). Takođe u Gabali se nalazi i vodopad Ieddi Gozel. U prevodu znači ‘sedam lepotica’ zbog sedam faza padova, ali oslikava i klasičnu priču od Nizami Ganjavija. Grad takođe sadrži zabavni park “Gabaland“, klizalište i pozorište u grčkom stilu, sagrađeno posebno za koncerte i posebne prilike na otvorenom. Gabala takođe ima nekoliko tržnih centara. Grad je dom skijaškog kompleksa Tufandag, koji je ocenjen najboljim skijaškim centrom u Azerbejdžanu i jednim od glavnih na Kavkazu.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog trećeg specijalnog posta iz Azerbejdžana koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Nacionalne turističke organizacije Republike Azerbejdžana, nacionalne avio kompanije Azerbaijan Airlines i Qafqaz Thermal & Spa Resort Hotel Yengica u kojem smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kongresni centar Hejdar Aliev u Gabali

Kako se vama dopala ova moja priča o selu Lahij i njegovoj okolini? Da li ste imali priliku do sada da posetite Azerbejdžan? Kroz par dana ću podeliti sa vama novi post iz Azerbejdžana gde ću vam pokazati neke moje odevne kombinacije koje sam nosio na ovom putovanju. Jedva čekam da podelim sa vama novu priču i divne fotografije koje sam vam spremio.

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

P.S. Ako želite da saznate nešto više mojoj avanturi u Azerbejdžanu, pročitajte i moje prethodne postove:

Ovaj post je sponzorisan od strane Nacionalne Turističke Organizacije Republike Azerbejdžan, nacionalne avio kompanije Azerbaijan Airlines i  Qafqaz Thermal & Spa Resort Hotel Yengica koji pripada GILAN grupi hotela. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz modne kuće Loro Piana i Makia koji su omogućili da svojim modnim komadima oplemenim ovaj post, naravno da ne zaboravim moje verne i najbolje prijatelje iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Pisma iz Azerbejdžana: Gobustan, kolevka Azeri kulture…

Avanture Putovanja 4 Comments

Dragi moji pustolovi, kako ste mi danas? Pre nego što počnem sa današnjim postom želeo bih da vam se zahvalim na divnim rečima koje ste mi uputili povodom prethodnog posta iz Azerbejdžana. Drago mi je da vam se svideo Baku i iskreno se nadam da će vam se dopasti i današnji post koji sam spremio za vas. Za sve one koji nisu stigli da pročitaju moju priču o Bakuu ili želite da se podsetite nekih detalja, možete posetiti ovaj LINK.

Da li ste se nekada zapitali kako je svet izgledao pre 20.000 godina? Kakvi su tada ljudi bili? Kakva je bila njihova kultura i običaji? Da li je njihova svest bila razvijena kao što je kod nas danas? Kojim su jezikom govorili? Odgovore na sva ova pitanja možemo potražiti kod stručnjaka koji se bave arheologijom i istorijom, ali do sada sve se svodi na tumačenje određenih pretpostavki.

U današnjem postu imaćete priliku da vidite kolevku Azeri kulture, vodim vas u Nacionalni Park Gobustan. Ovo putovanje je bilo potpuno novo iskustvo za mene jer sam saznao dosta novih informacija i imao sam priliku da uživam u predivnim predelima ove daleke zemlje.

Pre nego što počnem sa današnjim postom želeo bih da se zahvalim Nacionalnoj Turističkoj organizaciji Republike Azerbejdžan za ovo neobično i predivno iskustvo. Bila mi je izuzetna čast da upoznam jednu sasvim drugačiju kulturu i nadam se da ću još koji put u životu uspeti da odem tamo i da nastavim svoju avanturu gde sam stao.

Nacionalni prirodni rezervat Gobustan smešten zapadno od grada Gobustan, osnovan je 1966. godine, kada je ovaj region proglašen nacionalnom istorijskom znamenitošću Azerbejdžana, u pokušaju da sačuva drevnu rezbariju, vulkane od blata i gasno kamenje. Nacionalni park Gobustan veoma je bogat arheološkim spomenicima, rezervat ima više od 6.000 uklesanih slika na kamenu, na kojima su prikazani primitivni ljudi, životinje, slike borbi, ritualni plesovi, čamci sa naoružanim veslarima, ratnici sa kopljima u rukama, kamile, slike sunca i zvezda. Smatra se da su ove slike stare u proseku od 5.000 do 20.000 godina.

Nacionalni istorijski i kulturni rezervat Gobustan stekao je nacionalni status 2006. godine. U julu 2007 godine Nacionalni par Gobustan je uvršten u spisak svetske UNESCO-ve baštine i nasleđa.

Rezbarije i petroglifi na ovom mestu prikazuju očaravajuće slike praistorijskog života na Kavkazu. Dobro očuvane slike prikazuju drevne populacije koje putuju čamcima, muškarci koji love antilope i divlje bikove, dok su na nekim slikama prikazane žene koje plešu. Poznati norveški antropolog Thor Heierdahl se više puta vraćao u Azerbejdžan između 1961. i njegove smrti 2002. godine da bi istražio lokaciju u svojoj “Potrazi za Odinom”.

Jezik drevnog stanovništva Gobustana je delimično sporan, ali petroglifi i dalje daju informacije o životu praistorijskih ljudi koji su tu živeli. Više od 4.000 slika životinja, ljudi, određenih životnih iskustava, lova i plesa isklesane su tokom više hiljada godina. Većina petroglifa nalaze se na velikim liticama, a u nekim slučajevima su isklesani i na većim starijim stenama. Prve rezbarije su prikazivale prirodne figure ljudi i životinja, često nepravilno, ali s vremenom su počele sve više da liče na mere i proporcije svojih subjekata, uključujući takve detalje kao što su mišići stopala ljudi u sceni lova.

Glave ljudskih figura obično su male i uklesane bez nosa, usta, očiju ili ušiju. Međutim, stručnjaci ne tumače ovaj nedostatak crta lica kao pokazatelj da Gobustanovim umetnicima nedostaje tehnička veština, jer neke rezbarije pokazuju veći stepen složenosti i detalja. Mnogi su prizori iz plemenskog života prikazani među petroglifima, a slike iz pećine “Sedam Lepota” ukazuju na to da su žene možda učestvovale u lovu.

Moram priznati da je neverovatan osećaj kada vidite sve te slike u kamenu koje su ko zna kad uradili ljudi koji su živeli tu pre više hiljada godina. Slike dokazuju da su imali svest za sve stvari koje su ih okruživale, da su imali određeni verski kult u koji su verovali i proučavali su zvezde.

Prirodni svet Gobustana mnogo je pogodniji od ostalih regiona Azerbejdžana. Međutim, prirodni uslovi ovih mesta bili su potpuno drugačiji pre 20-25 hiljada godina. Iz crteža životinja i ljudskih figura na Gobustanu čini se da su stene bile pod toplom klimom od 10 do 12 hiljada godina. Ljudi su nosili laganu odeću, muškarci su stezali njihove udove, a žene su nosile kratke kožne haljine. Zbog stalnog toplog vremena, zelenila i velike količine vode, ova mesta su bila staništa divljih životinja: bikova, konja, jelena, koza i drugih životinja koje su živele u Gobustanu.

Iz kamenih crteža i arheoloških spisa, na ovom mestu su u davnim vremenima pronađeni vukovi, tigrovi, lisice, šakali i druge divlje životinje. Tokom 1968. godine, kada su odrezali sloj kamena veličine oko 3 metra u blizini Atbulaha, slučajno su odsečene velike kosti nepoznate životinje. Radnici su obavestili Ministarstvo kulture Azerbejdžanskog SSR-a, ne znajući šta su te kosti. Nakon ispitivanja otkrivenih kostiju utvrđeno je da su te kosti ostaci “Južnog slona”, koji je živeo na teritoriji današnjeg Gobustanu.

Možda su tokom moje posete ovom nacionalnom blagu Azerbejdžana, vremenske prilike bile jedne od otežavajućih faktora, ali sam uživao u predivnom pogledu koji se proteže duž regije.

Zbog temperature i pejzaža sam imao utisak da idem na safari i da ću uskoro videti neku žirafu, ali to je samo bila moja neukrotiva mašta!

Procenjuje se da 300 od 700 svetskih vulkana od blata na Zemlji se nalazi upravo u Gobustanu, Azerbejdžanu i Kaspijskom moru. Mnogi lokalni i svetski priznati geolozi, došli su da proučavaju ovaj prirodni fenomen zvan “Vulkani od blata” poput kratera Firuz, Gobustan, Salian i došli su do nekih otkrića gde su naveli da blato iz ovih vulkana ima lekovite osobine.

Nakon što smo završili sa obilaskom Nacionalnog Parka Gobustan, naš vodič nas je odve da vidimo još neke zanimljive znamenitosti, od kojih je jedna još jedan prirodni fenomen koji svojom neobičnom pojavom privlači turiste koji dođu da posete Azerbejdžan, a to je Yanar Dag.

Yanar Dag (u prevodu sa Azeri jezika, znači „Planina koja gori“) je požar prirodnog gasa koji neprekidno gori na padini brda Apsherona na Kaspijskom moru u blizini Bakua, glavnog grada Azerbejdžana. Možda se sećate kada sam u mom prethodnom postu spoemenuo kako je Azerbejdžan poznata kao “Zemlja vatre”. Plamen može dostići do 3 metra u vazduhu iz tankog, poroznog sloja peščanog kamena.

Yanar Dag zvanično administrativno pripada regionu Absheron. Za razliku od vulkana od blata, plamen Yanar Dag gori prilično stabilno, jer koristi neprekidan izliv gasa iz podzemlja.

Tvrdi se da je plamen Yanar Dag primećen tek kada ga je pastir slučajno zapalio 1950-ih godina prošlog veka. Ne vidi se blato ili tečnost, što ga razlikuje od obližnjih vulkanskih blata Lokbatan ili Gobustan. Na teritoriji Yanar Daga, Dekretom predsednika od 2. maja 2007. godine osnovan je Državni istorijsko-kulturni i prirodni rezervat koji radi pod kontrolom Državne agencije za turizam Azerbejdžana. Nakon značajnog renoviranja koje je trajalo skoro 2 godine (2017-2019. godine), muzej Yanar Dag i izložba kamena Yanar Dag Cromlech pokrenuti su na području ovo neobičnog rezervata.

Naša sledeća stanica – Hram Vatre! Znam da vam možda na prvi pogled ovo ne znači puno, ali setite se one činjenice da je Azerbejdžan jedna “vatrena država”, tako da je sasvim logično i da imaju jedan “vatreni” hram.

Baku Ateshgah (azerbejdžanski: Atəsgah), često nazvan „Hram vatre u Bakuu“, je verski hram sličan dvorcu u gradu Surakhani gradu. Na osnovu perzijskih natpisa hram je korišćen kao hinduističko, sikhsko i zoroastrijsko mesto bogosluženja. “Atash” (ạtsẖ) je perzijska reč za vatru. Pentagonalni kompleks, koji ima dvorište okruženo ćelijama za monahe i tetrapilarnim oltarom u sredini, sagrađen je tokom 17. i 18. veka. Ovaj hram je napušten krajem 19. veka, verovatno zbog smanjivanja Hindu stanovništva u okolini. Prirodni večni plamen ugasio se 1969. godine, nakon skoro veka eksploatacije nafte i gasa u tom području, ali sada je osvetljen gasom iz Bakua.

Baku Ateshgah je bio hodočasničko i filozofsko središte Zoroastrijanaca sa severozapadnog indijskog potkontinenta, koji su bili uključeni u trgovinu sa Kaspijskim područjem preko čuvenog “Velikog puta”. Četiri sveta elementa njihovog verovanja bili su: ateši (vatra), badi (vazduh), abi (voda) i heki (zemlja). Hram je prestao biti mesto bogosluženja nakon 1883. sa postavljanjem naftnih postrojenja (industrije) na Surakhaniju. Kompleks je pretvoren u muzej 1975. godine. Vatreni hram “Ateshgah” nominovan je za listu svetske baštine UNESCO-a 1998. godine, a 19. decembra 2007. godine dekretom predsednika Azerbejdžana proglašen je državnim istorijsko-arhitektonskim rezervatom.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog drugog specijalnog posta iz Azerbejdžana koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Nacionalne turističke organizacije Republike Azerbejdžana, nacionalne avio kompanije Azerbaijan Airlines i Hotela Boulevard u kojem smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o kolevki Azeri kulture – Nacionalnom Parku Gobustan? Da li ste imali priliku do sada da posetite Azerbejdžan? Kroz par dana ću podeliti sa vama novi post iz Azerbejdžana gde ću vam pokazati prirodne lepote Azerbejdžana, kao i jedno zanimljivo selo Lahij. Jedva čekam da podelim sa vama novu priču i divne fotografije koje sam vam spremio.

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Nacionalne Turističke Organizacije Republike Azerbejdžan, nacionalne avio kompanije Azerbaijan Airlines i Boulevard Hotela koji pripada ABSHERON grupi hotela. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz modne kuće Loro Piana i Makia koji su omogućili da svojim modnim komadima oplemenim ovaj post, naravno da ne zaboravim moje verne i najbolje prijatelje iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Pisma iz Azerbejdžana: Baku, moderan grad utemeljen na tradiciji…

Avanture Putovanja 3 Comments

Dragi moji pustolovi, dobro došli na moj blog! Sezona godišnjih odmora je u toku, tako da je tu prisutan onaj višak vremena koji možemo utrošiti na neko lepo putovanje. Kao što sam vam obećao pre par dana postovi u Avgustu će biti veoma zanimljivi jer ćemo otkriti zajedno neke nove neobične destinacije.

Kada sam pre 3 meseca dobio mejl od Nacionalne turističke organizacije Azerbejdžana nisam mogao slutiti da ću ovog leta imati priliku da upoznam jednu sasvim novu kulturu. Prvi mejl koji sam dobio od njih je bio poprilično kratak, ali je bio direktan i jasan sa pitanjem da li sam slobodan ove godine da upoznam zemlju vatre, koja se nalazi negde između Evrope i Azije. Nisam mogao ni pomisliti da ću baš ovog leta otići u jednu zemlju koja pripada regiji Kavkaza.

U saradnji sa Turističkom organizacijom Republike Azerbejdžana i njihove nacionalne avio kompanije Azerbaijan Airlines (AZAL) sam uspeo da posetim ovu neobičnu zemlju. Na samom početku bih želeo da napomenem svi čitaocima sa Balkana da je put bio realizovan iz Berlina i ako planirate da putujete do Azerbejdžana, možete to učiniti nekim drugim avio kompanijama. Dosta internacionalnih avio kompanija imaju u ponudi Baku kao jednu od svojih destinacija, ali nisu direktni letovi.

Nakon nešto manje od 5 sati iz prohladnog Berlina, moj fotograf i ja smo uskočili u kratke pantalone jer je sigurno temperaturna razlika u tom trenutku bila oko 20 stepeni. Azerbaijan Airlines me je definitivno “kupio” zbog jedne male neobične sitnice! Na letu su delili sladoled, do sada to je bio prvi put da sam doživeo da na nekom letu kao dezert možete uživati u ovoj letnjoj poslastici.

Putovanja su divna stvar i svako ko je u mogućnosti trebao bi da obiđe svet i da pokupuje magnete na putovanjima sve do te mere dok ne otpadnu vrata od frižidera. U mom slučaju to će biti moj aspirator u kuhinji na kojem više nema mesta za nove magnete. Mama me stalno kritikuje, ali opet nekako zajedno obrišemo prašinu na aspiratoru, ja sam taj koji iako se plašim visine penjem na merdevine, dok mama briše magnete koje joj dodajem… I tako se priča ponavlja na svakih 2 do 3 meseca.

Ovo je prva slika koju sam napravio u prestonici Azerbejdžana – Baku, gradu o kojem ćete saznati nešto više u današnjem postu. Na prvi pogled Baku izgleda kao jedan grad iz budućnosti, vidite sve one nebodere od kojih se prosto ne zna koji je veći. Posle kako se približavate centru, shvatate da grad ima neku neobičnu toplinu i arhitektura je totalno atipična za jednu tradicionalnu zemlju.

Prethodni vladari i političari su bili veliki zaljubljenici umetnosti, detaljisti i estete koji su se trudili da ulepšaju svoju zemlju na najbolji mogući način. Inspiraciju za arhitekturu današnjeg Baku-a, najviše potiče iz Evrope, konkretno iz Italije i Francuske gde su arhitekte pronalazile nepresušnu inspiraciju.

Baku predstavlja društveno, kulturno i industrijsko središte Azerbejdžana. Poslednjih nekoliko godina Baku je postao važno mesto gde se održavaju mnoga međunarodna kulturna dešavanja. Azerbejdžan je bio domaćin 57. takmičenja za pesmu Eurovizije 2012. godine, Evropske igre 2015. Baku, velika nagrada F1 Azerbejdžana od 2016. godine, takođe je bio domaćin finala Lige UEFA 2018. i biće jedan od gradova domaćina UEFA Euro 2020. godine. Impresivno zar ne?!

Hotel Boulevard Baku

Pošto smo moj fotograf i ja došli u večernjim satima, rešili smo da je bolje da se malo odmorimo i dobro pripremimo za naredni dan jer nas je čekala prava avantura i upoznavanje Baku-a! Sledeće jutro sam se probudio svež i nasmejan i mogli smo da započnemo svoj prvi zvanični dan u Azerbejdžanu!

Lepo vreme, sunce, napunjena baterija aparata i spreman fotograf je za mene bilo i više nego dovoljno za početak nove avanture! Naravno, moj fotograf se odmah potrudio da mi pokaže kako ja mogu lepo da izgledam u Azerbejdžanu. Mislim da sam zbog brade mogao skroz da prođem kao jedan Azer…

Košulja: Makia
Ranac: Picard

Ko je pratio moje priče na Instagramu, sigurno se seća jačine vetra i onda sam u potpunosti razumeo one reči naših starih: “Vetar duva toliko jako da nosi grane!”, sada sam imao priliku to da osetim i na svojoj koži.

Na slici iznad u pozadini možete videti 3 zgrade koje su simbol grada. Sigurno se sad pitate zašto su one simbol grada? To su samo tri obične, lepe moderne zgrade. Pravi odgovor na to pitanje dobijate uveče kada te zgrade uz pomoć moderne tehnologije i led ekrana postaju “Kule Plamena” koje predstavljaju simbol Baku-a.

Pošto smo završili sa slikanjem, po nas je došao naš vodič Tural koji je bio tu da nam otkrije sve tajne ove neobične zemlje koja se nalazi negde između Istoka i Zapada. Tural nam je rekao da ako želimo da upoznamo Baku, moramo prvo posetiti stari deo grada jer ćemo jedino tako shvatiti pravu i istinsku vrednost ovog grada.

Pre oko 100 000 godina, teritorija modernog Bakua i Afešerona bila je savana sa bogatom florom i faunom. Prvi tragovi ljudskog naseljavanja sežu u kameno doba. Još od perioda bronzanog doba otkrivene su rezbarije stena u blizini Bajila, a bronzani lik male ribe otkriven na teritoriji Starog grada.

Ova otkrića su naveli mnoge na postojanje naselja iz bronzanog doba na teritoriji grada. U blizini Nardarana, na mestu zvanom Umid Gaia, otkrivena je praistorijska opservatorija, na kojoj su na steni izrezbarene slike sunca i raznih sazvežđa zajedno sa primitivnom astronomskom tablom.

Daljnjim arheološkim iskopavanjima otkrivena su razna praistorijska naselja, hramovi, statue i drugi artefakti na teritoriji modernog grada i oko njega. U 1. veku pre nove ere, Rimljani su organizovali dve kavkaske akcije i stigli do Bakua. U blizini grada, u Gobustanu, otkriveni su rimski natpisi koji potiču od 84–96 godine pre nove ere. Ovo je jedno od najranijih pisanih dokaza koji su vezani za Baku i Azerbejdžan.

Maiden toranj (azerbejdžan: Kız kalası) u prevodu Devojačka Kula je spomenik iz 12. veka koji se nalazi u Starom gradu u Bakuu u Azerbejdžanu. Uporedo sa palatom Širvanshaha, koja datira iz 15. veka, ona čini grupu istorijskih spomenika koji su 2001. godine uvršteni pod listu UNESCO-ve svetske baštine istorijskih spomenika kao kulturno dobro. To je jedan od najizraženijih nacionalnih simbola Azerbejdžana, pa se ova kula može pronaći na azerbejdžanskim novčanicama i kovanicama.

Postoje razne misterije i legende vezane za Devojačku Kulu. Međutim, glavna misterija su dizajn i svrha same kule. U međuvremenu, postoji 20 legendi vezanih za Maiden Kulu. Veliki broj njih povezan je sa islamskim i srednjovekovnim periodom istorije Bakua. Dosta legendi su duboko ukorenjene u azerbejdžansku zoroastrijsku ili predislamsku istoriju, religiju i kulturu. Verovatno, najpoznatija legenda je ona o vatrenookosoj devojci koja je spasila ljude Bakua iz ropstva. Ep pokazuje korene azerbejdžanske zoroastrijske vere i kulture i doseže se do modernog današnjeg doba.

Pogled sa Devojačke kule je neverovatan i vredi se popeti do samog vrha gde sam uspeo da napravim fotografiju koju možete videti iznad. U kuli Maiden nalazi se muzej koji predstavlja priču o istorijskom razvoju grada Baku-a. Takođe poseduje i prodavnicu suvenira. Pogled sa vrha prelazi na uličice i minarete Starog Grada, Bakuov bulevar, kuću De Gaulle i pogled zaliv.

Stari grad je prva idealna stanica za svakog turistu koji dolazi da upozna Baku. To je grad sa dugom i bogatom istorijom koja će zaintrigirati svakoga, legende koje ostavljaju ljude bez daha.

Azerbejdžan je drugačiji, njihova kultura je jedinstvena i kada dođete u dodir sa njom trebali biste biti otvorenog uma da biste shvatili njenu vrednost i suštinu. Ovo putovanje je u potpunosti promenilo moju sliku o zemljama na Istoku.

Posle obilaska starog grada došao je na red i ovaj neobičniji moderni deo Bakua. Kada smo prešli granicu koja je iz tradicije vodila pravo u modernu eru, naš vodič nam je ispričao toliko legendi o nastanku modernog Bakua, da ni 10 postova ne bi bilo dovoljno za vam ispišem sve priče do detalja.

Sa druge strane tamo negde na ulicama modernog Bakua videćete gomilu automobila i veoma široke bulevare koji su pretežno jednosmerne ulice. Da bi vam bilo jasno o čemu govorim pošto sam ja dete koje je odraslo na Bulevaru Kralja Aleksandra, jedan običan bulevar u centru Bakua je duplo širi, ako ne i više od našeg Bulevar i sve trake su jednosmerne. Možda sada tek možete shvatiti o čemu vam ja pričam.

Majica i pantalone: Loro Piana
Ranac: Picard

Moja malenkost nije propustila priliku da se slika na ulicama Baku-a, fotografije su na kraju ispale dobro. Grad je zbog svoje neobične arhitekture izuzetno fotogeničan tako da je bilo lako napraviti dobre slike. Baku poseduje neku posebnu energiju, koja se odlično poklopila sa mojim senzibilitetom.

U samom srcu gradam se nalazi spomenik Nizamiju Ganjaviju, srednjovekovnom persijskom pesniku na trgu Nizami. Ceremonija otvaranja spomenika održana je u aprilu 1949. godine.

Položaj spomenika je postavljen simbolično tako da poznati pesnik gleda na umetnost – Nacionalni muzej književnosti Nizami Ganjavi. Ovaj muzej predstavlja najveću i najbogatiju kolekciju bogate azerbejdžanske kulture. Prikupljanje, istraživanje i skladištenje naučnih i drugih materijala o azerbejdžanskoj književnosti i kulturi, predstavljanje tih materijala na izložbama je glavni cilj ovog muzeja.

Skulpture eminentnih azerbejdžanskih pesnika i pisaca postavljene su na fasadu muzeja na sledeći način: Muhammad Fuzuli, Molla Panah Vagif, Mirza Fatali Akhundov, Khurshidbanu Natavan, Jalil Mammadguluzadeh i Jafar Jabbarli. U bogatoj kolekciji ovog muzeja se nalazi 120000 eksponata.

Na slici iznad možete videti kako izgleda Fondacija Hejdara Alijeva. Ova ustanova je dobrotvorna fondacija na čelu sa prvom damom Azerbejdžana Mehribanom Alijevom. Fondacija je nazvana u čast bivšeg lidera Azerbejdžana, pokojnog Hejdara Alijeva, koji je takođe bio otac sadašnjeg predsednika Azerbejdžana, Ilhama Alijeva. Narod u Azerbejdžanu zaista cene i vole gospodina Hejdara i dosta ustanova nosi njegovo ime. U nastavku posta pokazaću vam kako izgleda muzej moderne umetnosti koji takođe nosi njegovo ime.

Baku je sa rastom kapitala postao metropola sa prefinjenom arhitekturom. Svaki kutak je jedinstven i originalan, parkovi su prelepi i predstavljaju pravi mali raj gde možete odmoriti oči i dušu. Sigurno se možda pitate kako je tako Baku “postao zelen”? Tural nam je ispričao jednu zanimljivu legendu kako je Baku postao tako “zelen”. Pre nekoliko decenija, Baku je bio kao pustinja, imali su naftu, ali nisu imali prirodu. Vladari su molili svoje drage goste koji planiraju da posete Azerbejdžan da umesto skupih poklona donesu semena njihovih biljaka i zasade drveća i da doprinesu poboljšanju prirode u Bakuu.

Međutim, ni to nije urodilo plodom! Onda su se dosetili da svoje kupce zamole da za svaki prodati galon nafte pošalju određenu količinu zemlje kako bi omogućili da se stvore pogodni uslovi za zemljište da bi mogli posaditi biljke i zasade drveća. Tako je počela ova “zelena” priča i tako je Baku postao jedna zelena oaza u kojoj možete pronaći i drveće nara. Moram priznati da sam u Azerbejdžanu po prvi put u svom životu video kako izgleda drvo nara (voće koje možete videti na našim pijacama).

Pošto smo završili sa gradom, vreme je da ispunim svoje obećanje i da vam predstavim zbirku moderne umetnosti – Centar Hajdara Alijeva. Centar Heidar Aliiev je građevinski kompleks od 600.000 kvadratnih metara u Bakuu, u Azerbejdžanu, koji je projektovao iračko-britanski arhitekta Zaha Hadid, a prepoznatljiv je po svojoj karakterističnoj arhitekturi, zakrivljenom stilu koji izlazi iz oštrih uglova. Centar je nazvan po Heidaru Aliev-u, prvom sekretaru sovjetskog Azerbejdžana od 1969. do 1982. godine, i predsedniku Azerbejdžanske republike od oktobra 1993. do oktobra 2003. godine.

Kao sjajan komad post-moderne arhitekture, oblik zgrade predstavlja večni ciklus, koji povezuje prošlost sa sadašnjošću. U zgradi se nalazi konferencijska sala, galerije, muzeji i još mnogo toga i osnovna ideja je da ujedini ljude različitog porekla na mestu zajedničkih ideja. Zgrada je 2014. godine osvojila prestižnu nagradu Londonskog muzeja dizajna.

U ovoj bogatoj umetničkoj riznici uvek možete pronaći remek-dela savremene umetnosti. Pored moderne umetnosti jedan deo centra je posvećen gospodinu gospodinu Hajdaru Alijevu, čoveku koji je bio idejni tvorac demokratije u Azerbejdžanu i doživotni predsenik Republike Azerbejdžan do svoje smrti 2003. godine. Muzej koji je posvećen njegovom liku i delu prikazuje politički razvoj Azerbejdžana sve do modernog doba i kada je njegov sin gospodin Ilham Alijev postao predsednik Rpublike Azerbejdžan.

Pored toga možete saznati neke nove i zanimljive informacije o Azerbejdžanu, videti kako je izgledalo Sveto Pismo i Kuran, kao i neke njihove tradicionalne muzičke instrumente. Ovaj muzej je neobičan i ima zanimljivu izložbu lutaka. Lutke su izrađene tako da izgledaju prirodno, takođe sam saznao da su kosa, trepavice i obrve na lutkama prirodne.

Takođe, bila mi je zanimljiva predstava lutaka koje prikazuju društvo u Azerbejdžanu. Muzej je prilagođen svim uzrastima, tako da sam siguran da će uživati kako mladi, tako i nešto stariji posetioci. Zabava je ovde zagarantovana!

Za kraj današnjeg posta odlučio sam da vam pokažem Bibi-Heybat džamiju. Džamija Bibi Heibat (azerski: Bibiheibət məscidi) je svetilište koje se nalazi šest kilometara jugozapadno od Bakua u Azerbejdžanu. Fatima al-Sughra, kći imama al-Kazima, sahranjena je u ovoj džamiji. Ovo mesto se naziva i Pir Bibi-Heibat, a lokalno stanovništvo ga naziva džamijom Fatima al-Zahra. Mauzolej je izgrađen u vreme dinastije Safavid, ali je uništen kada je Staljin osvojio ovu oblast. Međutim, nakon raspada Sovjetskog Saveza i nezavisnosti Azerbejdžana, predsednik zemlje naredio je da se obnovi ovo svetilište.

Ovaj mauzolej – džamija krije jednu jako tužnu ljubavnu priču, ali naravno to je deo istorije, postoji dosta legendi, ali ljudi uvek veruju u snagu ljubavi. Ova džamija je ukrašena jer je njena prvobitna namena bila da to bude mesto gde će počivati kći imama, ali je posle postala i džamija.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog prvog specijalnog posta iz Azerbejdžana koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Nacionalne turističke organizacije Republike Azerbejdžana, nacionalne avio kompanije Azerbaijan Airlines i Hotela Boulevard u kojem smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o ovoj dalekoj, neobičnoj zemlji koja se nalazi negde na raskrnici modernog Zapada i tradicionalnog Istoka? Da li ste imali priliku do sada da posetite Azerbejdžan? Kroz par dana ću podeliti sa vama novi post iz Azerbejdžana gde ću vam pokazati prirodne lepote Azerbejdžana, kao i “kolevku” Azerske civilizacije – Nacionalni Park Gobustan gde su pronađeni prve isklesane slike u kamenu koji su dokaz prvih predaka koji su naselili današnji prostor Republike Azerbejdžan.

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Nacionalne Turističke Organizacije Republike Azerbejdžan, nacionalne avio kompanije Azerbaijan Airlines i Boulevard Hotela koji pripada ABSHERON grupi hotela. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz modne kuće Loro Piana i Makia koji su omogućili da svojim modnim komadima oplemenim ovaj post, naravno da ne zaboravim moje verne i najbolje prijatelje iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Poslednje pismo iz Laponije: Mali Marko, nemoj nikad odrasti!

Moda Outfit Post 5 Comments

Dragi moji pustolovi, nadam se da ste mi svi dobro. Možda trenutno nismo svi na broju jer je otvorena sezona godišnjih odmora, ali posao blogera ne zna za odmor. Sigurno se pitate zašto sam ovom poslednjem postu iz Laponije dao baš ovakav naziv. Završava se još jedan mesec, završava se i još jedna avantura na Mr.M blogu, ali u avgustu vas očekuje dosta zanimljivih priča.

Možda će biti malo čudno, ali kako čovek sazreva i postaje “odrasla” ličnost prolazi kroz par faza. Ja sam trenutno u fazi “sam svoj čovek i plaća svoje račune”. Za koji dan dolazi 1. u mesecu i to na Zapadu znači samo jedno, leže neka plata i automatski se moraju platiti računi. To je ona malo zeznuta stvar kod odrastanja, kada ste mladi onda nemate osećaj za to jer to roditelji rade za vas, na vama je da uživate i da se potrudite da pronađete svoj put.

Onda odrasteš, prođe mladalačko doba, pa uđeš u svet odraslih gde vidiš da je sve drugačije. Moja prva knjiga na fakultetu sa kojom sa davno imao kontakt je počinjala sa čuvenom rečenicom, koja mi tada nije bila baš najjasnija: “Nema besplatnog ručka!”. Posle kada završiš fakultet, kreneš da radiš i da se probijaš u životu svaki dan ponavljaš tu rečenicu i svaki put ona dobije neko drugo značenje, ali kako god okreneš nije ružičasto! 🙂

Naravno svi mi moramo kad, tad odrasti, ali bilo bi najbolje za sve nas da sačuvamo ono malo dete koje čuči negde u nama i podseća nas na neke lepe male stvari koje su bitne. Nekada nas to malo dete može više naučiti, nego neka škola ili fakultet.

Danas baš razmišljam i pokušavam da sumiram ovih mojih 27 godina, šta se sve to promenilo i izdešavalo… Shvatio sam da kako sam otvorio moj blog i pišem vam ovde o svojim nedaćama i lepim stvarima da se moja ličnost drastično promenila. Blog je stvarno odlična stvar, meni je on dobro došao kao jedna vrsta psiho terapije. Uspeo sam da pobedim svoje strahove, da pobedim sebe! Nekad je veoma bitno da dokažete sebi koliko ste jaki i verujte mi, iznenadiće vas!

Marko Tadić, ako govorimo o dečku koji je bio pre ere Mr.M, on je bio drugačiji, dečko iz kraja sa velikom željom da obiđe svet. Par godina kasnije, tačnije 4 i po godine… Mali Marko ima više pečata u pasošu nego što je ikada mogao zamisliti, ma sanjati!

Pored boljeg psiho-fizičkog stanja, blog mi je pomogao da pronađem sebe. Oduvek sam bio odgovorna osoba i svaki svoj hobi ili interesovanje sam shvatao ozbiljnije nego drugi ljudi. Ja sam od onih ljudi koji imaju viziju, ali ne ume najbolje da objasni drugima pa sam zato otvorio Mr.M blog – DA BIH PRONAŠAO LJUDE KOJI ĆE ME RAZUMETI!

Svi ste nekada u životu čuli ili pročitali negde da je najlepše kada čovek spoji posao i zadovoljstvo. Mnogi će pomisliti da je to nemoguće i da ja prodajem maglu ili učim nekog pameti, ali to stvarno postoji. Samo je pitanje koliko si hrabar da se otisneš i da poslušaš sebe.

Naravno, čovek sam po sebi ima urođen strah koji je vezan za preživljavanje i uvek ćemo vodeći instiktom držati granica sigurnosti, pa makar po ceni da radimo nešto što ne volimo, a sa druge strane gladan stomak ne pita, već samo traži da se napuni…

E to je sad Hamletova dilema, jesti ili ne jesti pitanje je sad! Naravno sve u životu je nepredvidivo, sve što činimo u životu je mač sa dve oštrice. Može sve biti kao iz sna, da kaplje samo med i mleko, a može biti i ne tako dobar prizor. Sve je to dobro i svi na kraju preživimo!

Ja sam odlučio da pratim svoje snove, ali sam godinama radio dugo da bih ostvario svoj san. Dosta ljudi nije upućeno u naš posao, šta mi to konkretno radimo, a dobijamo pare? Ja znam da ja dosta radim, to se može videti i po sadržaju koji redovno delim sa svima vama na ovom online prostoru – blogu i na društvenim mrežama, koje su vezane za moj rad na blogu.

Koliko dnevno radim? Zavisi, nekad 3,4 sata dnevno, dok se većinom dešava da “zaglavim” pa radim dnevno i do 10 sati dnevno za računarom. Ja tek umor osetim kada se odvojim od računara jer tek tad moj mozak registruje umor i posle sam spreman samo za krevet. Ako nisam doručkovao ili ručao, neću ni imati obrok nego ću se samo “otkotrljati” do kreveta jer nisam osoba koja jede kasno. Možda nije zdravo, ali ja se uvek držim pravila posle 18 časova nema obroka, eventualno neka voćka ili voda, ostalo ništa!

Kakav život vodim? Sve zavisi sa koje tačke gledišta posmatrate, kada ulazim u avion ja idem na posao i radim bukvalno od momenta poletanja sa aerodroma pa sve do momenta dok ne sletim na taj isti aerodrom kada se vratim. Ja odmor od putovanja osetim tek kada se vratim u Berlin ili u Beograd, pa danima ne izlazim iz svoje pećine – stana. Izuzetak je finalno sniženje u Zari, to je smrtni greh ako se preskoči. To mi je jedina šansa da obnovim za manje pare moj garderober, nekada sponzori nisu tako mlečni!

Da li volim svoj posao? Da, u potpunosti iz dubine mog srca! Bez obzira koliko putovanja promene moj bio ritam i oslabi moj organizam pa je skloniji infekcijama, mene to ne sprečava da idem u nove avanture.

Zašto u sred leta objavljujem jesenji outfit? Može proći i kao zimski! Ruku na srce, ovaj outfit je meni bio savršeno dobar u Laponiji, ako govorimo o Severu Finske i temperaturama između 11 i 13 stepeni. Meni nije bilo vruće, pored vetra imate subjektivni osećaj da je temperatura niža… Fincima sam ja bio čudan jer sam bio u kaputu, ali oni ne znaju da sam ja došao iz zemlje gde je bilo 35 stepeni u hladu, pa je meni “malkice” hladno u krugu Severnog pola! 😀

Moji prijatelji iz modne kuće Makia su me samo pitali gde tačno idem, kada sam spomenuo Laponija oni su mi odmah napomenuli da će mi sigurno trebati duks i neka toplija garderoba jer su znali da ja dolazim iz zemlje koja je malkice toplija u tom trenutku. Kapu sam ja tražio jer mi se mnogo svidela ova crvena nijansa na njihovoj web strani i prosto sam morao da je imam.

Ovaj outfit ste videli i u prethodnim postovima iz Laponije, kada sam obilazio muzeje. U tim trenucima bio sam veoma zahvalan mojim prijateljima iz brenda Makia na ovim divnim poklonima jer su mi stvarno koristili i siguran sam da će ove jeseni pronaći svoje mesto u nekom postu nove sezone jesen-zima 2019-20. Ja sam osoba koja se uvek maksimalno trudi da čuva svoje stvari, tako da ću sigurno ovaj kaput nositi sigurno par sezona. Đubretarac je uvek praktičan, ovaj moj je divne karamel (kamel) boje, lako uklopljiv i verujem da ćemo se dugo i lepo družiti. 🙂

OUTFIT

Kaput (Đubretarac): Makia

Farmerke: Pedro del Hierro

Duks: Makia

Kapa: Makia

Čizme: Makia

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog poslednjeg specijalnog posta iz Laponije koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Turističke organizacije grada Rovaniemi i Arctic Light Hotela u kojem smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Moram priznati da su nas malo razmazili Frazer čokoladama, ali to im ne mogu zameriti. Izgleda da je to uticalo na kvalitet našeg rada jer smo bili motivisani! Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja serija postova o ovom neobičnom delu Finske? Da li ste imali priliku do sada da posetite Finsku? Nadam se da sam uspeo bar malo da vas zainteresujem i da ste uživali u mojoj drugoj avanturi u Finskoj. Finska je velika zemlja i siguran sam da ću je posetiti još koji put i da ću podeliti sa vama još neke priče iz ove daleke zemlje. Za par dana vas vodim u Azerbejdžan, zemlju koja se nalazi negde između tradicionalnog Istoka i modernog Zapada… Zemlja večitog kontrasta! A do tada dragi moji pustolovi, budite mi pozdravljeni!

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

P.S. Ako želite da saznate nešto više mojoj avanturi u Finskoj, pročitajte i moje prethodne postove:

  1. Pisma iz Laponije: Deda Mraz, deka iz dečijih snova! (Putopis)
  2. Pisma iz Finske: Kako pametno iskoristiti dan u Rovaniemiju (Putopis)
  3. Pisma iz Finske: Jedan dan sa našim najvernijim krznenim prijateljima (Putopis)
Ovaj post je sponzorisan od strane Turističke organizacije grada Rovaniemi i ostalih partnera ovog projekta kao što su nacionalna avio kompanija Finnair, Arctic Light Hotel. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz modne kuće Makia i kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Pisma iz Laponije: Deda Mraz, deka iz dečijih snova!

Avanture Putovanja 5 Comments

Dragi moji pustolovi, kako ste mi danas? Možda će današnji post neprimeren jer ćemo pričati o čoveku koji je vesnik zimske idile, ali siguran sam da ćete podjednako uživati kao i ja. Verujem da svi mi u sebi imamo jedno malo dete koje nas podseća i uči nekim malim stvarima koje čine život boljim i zanimljivim.

Deda Mraz, deka koji je ulepšao i dan danas predstavlja simbol neizmerne sreće dečijih srca. Superjunak koji sa svojim neobičnim timom koji čine vilenjaci, mali pomoćnici i irvasi koji mu pomažu da sa svojim saonicama obiđe svet i podeli poklone deci širom sveta. Nema tog deteta na svetu koje nije čulo, pa čak i “upoznalo” Deda Mraza.

Ovaj post ne bi bio moguć bez pomoći turističke organizacije grada Rovaniemi, nacionalne avio kompanije Finnair i lokalnih partnera.

Moj prvi susret sa Deda Mrazom je bilo kada me je mama odvela na proslavu Nove Godine u njenoj firmi, gde sam ja počeo da plačem kada sam primetio da je to ustvari njen kolega kojem je spala brada. Valjda sam to doživeo kao veliku traumu jer sam do tada živeo u uverenju da je to pravi Deda Mraz.

Moja majka koja je rešila da “spasi” moje detinjstvo mi je ispričala da pravi Deda Mraz živi na Severnom polu i pošto je zauzet i nekada ne može da poseti svu decu na ovom svetu on “zamoli” svoje saradnike u svakoj zemlji da mu pomognu i daje im specijalnu dozvolu da ga zamene i da podele poklone i radost sa decom.

Kako su godine prolazile, mali Marko je rešio da proveri sve te informacije i na internetu sam pronašao da pravi Deda Mraz živi u jednom selu Rovaniemi na severu Finske, tačnije u oblasti koja je poznata pod imenom Laponija.

Skoro 25 godina kasnije, Marko je konačno dobio priliku i upoznao Deda Mraza, deku superheroja iz dečijih snova. Bez obzira na godine, Laponija će u vama probuditi dete u vama. Nemojte misliti da u Rovaniemi dolaze samo roditelji sa decom, ima tu i starijih ljudi koji su u duši ostala mala deca pa su odlučili da u svom zlatnom dobu upoznaju superheroja koji je obeležio svoje detinjstvo.

Kada dođete u Deda Mrazovo selo imate osećaj kao da se nalazite u bajci. To je deka koji 365 dana u godini živi jedan život iz bajke. Selo je prilagođeno svim uzrastima, tako da se niko neće u nekom trenutku tokom posete osetiti zapostavljeno.

U ovom selu Deda Mraz ima svoju poštu koja prima na hiljade pisama dnevno, farmu irvasa i njegova kancelarija u kojoj prima sve zainteresovane.

Kada uđete u njegovu kancelariju, videćete vilenjake koji se užurbano spremaju poklone jer je ostalo manje od 200 dana do praznika! Na sve strane možete videti džakove i velike kovčege koji su puni poklona i spremni za isporuku!

Takođe možete videti proces pakovanja poklona i kako vilenjaci to rade sa puno ljubavi i strpljenja.

Takođe možete videti i zid poznatih ličnosti koji su došli da posete Deda Mraza tako da ćete imati priliku da vidite neku muzičku zvezdu ili ozbiljnog političara koji je došao da poseti ovog superheroja.

Kroz par minuta i veselog vilenjaka koji nas je vodio do Deda Mraza totalno sam nespreman upoznao superjunaka svojih dečačkih snova. Nakon što sam prošao kroz jedna vrata ja sam očekivao da ću videti nastavak “zida poznatih ličnosti” koje su imale priliku da upoznaju Deda Mraza. Umesto zida, ušao sam u dnevnu sobu u kojoj se nalazi Deda Mraz. Tik iza jelke ugledao sam najpoznatijeg deku na svetu sa dugačkom čuvenom sedom bradom. Kako sam čuo one najpoznatije reči “ho ho ho”, mislim da sam bio na granici da zaplačem od sreće.

Koliko god da imate godina, ovo mesto će vas sigurno vratiti u detinjstvo u one lepe bezbrižne dane kada ste verovali u magiju novogodišnjih praznika. To se meni upravo dogodilo! Bez obzira što je bila letnja sezona, u ovoj dnevnoj sobi sa jelkom i kaminom imao sam osećaj da je došlo vreme praznika.

Sa mojim superherojom sam proveo nešto malo više od pola sata, mislim da je Deda Mraz shvatio da je kod njega došao mali petogodišnji Marko u telu nekog odraslog čoveka. Zanimalo me je kako izgleda jedan njegov radni dan, ko mu pomaže oko ishrane irvasa i kako se sve to odvija.

Pored Deda Mraza u ovom neobičnom selu možete upoznati irvase, koji svake godine pomažu Deda Mrazu da za što kraće vreme obiđe svet i podeli radost uzduž i popreko ove naše planete. Nedaleko od Deda Mrazove kancelarije nalazi se mala farma irvasa, gde sam imao priliku da po prvi put u životu vidim albino irvasa! On je ovde prava atrakcija.

Moj fotograf i ja smo dobili bilje sa kojim možemo lakše stupiti u kontakt sa irvasima. Moram priznati da su irvas socijalizovani i da se ponašaju kao domaće životinje. Koliko je bio sladak jedan “irvasić”, mladunče irvasa hteo sam da ga povedem kući, ali postoje maliiii problemi sa prenosom životnja preko granice!

Prvih par minuta sam se malo uplašio jer sam video da imaju baš velike rogove, ali posle vidite da su ti rogovi “presvučeni” sitnim dlačicama pa imate utisak kao da su od pliša! Irvasi su vrlo ljupke životinje, dok se malo bolje ne upoznate oni će želeti da vas gricnu. Ne brinite se, nakon par minuta kada ga prvi put pomazite irvas će ići za vama po farmi i biće veoma ljubomoran ako pokušavate da se zbližite sa drugom jedinkom na farmi. Verujte mi veoma su ljubomorni!

Ova poseta me je vratila u detinjstvo i drago mi je što sam uspeo da upoznam superheroja mojih dečačkih snova. Možda je to tako bilo suđeno pa sam nakon 20 i kusur godina konačno dobio priliku da iskoristim svoj trenutak iz sna!

Nakon susreta sa Deda Mrazom i posete farme irvasa moj fotograf i ja smo poslali razglednice svojim najmilijim iz posebne pošte koja se nalazi na Severnom polu. Možda ću ove praznične sezone dobiti posebno pismo od Deda Mraza, ali videćemo! Sve je moguće! Možda ću uz pismo dobiti i bicikl koji sam poželeo…

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog drugog specijalnog posta iz Laponije koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Turističke organizacije grada Rovaniemi i Arctic Light Hotela u kojem smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Moram priznati da su nas malo razmazili Frazer čokoladama, ali to im ne mogu zameriti. Izgleda da je to uticalo na kvalitet našeg rada jer smo bili motivisani! Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o ovom neobičnom delu Finske? Da li ste imali priliku do sada da posetite Finsku? Ja sam uspeo da na kraju svoje posete “ostavim svoj trag” i da pokažem da je neko iz Beograda došao da poseti Deda Mraza. Kroz par dana ću podeliti sa vama i poslednji post iz Laponije gde ću vam pokazati jednu modnu kombinaciju koju ste imali priliku da vidite u jednom od prethodnih postova iz Finske.

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Turističke organizacije grada Rovaniemi i ostalih partnera ovog projekta kao što su nacionalna avio kompanija Finnair, Arctic Light Hotel, Deda Mrazovo selo, farma irvasa, pošta Deda Mraza. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Pisma iz Finske: Kako pametno iskoristiti dan u Rovaniemiju

Avanture Putovanja 4 Comments

Dragi moji pustolovi, mislim da je sad idealno vreme da pročitate još jedno pismo iz Finske. Iskreno nadam se da ste mi svi dobro i da ste na odmoru, nebitno da li ste negde uspeli da otputujete ili se relaksirate kod kuće, odmor je odmor! Prvo bih želeo da vam se zahvalim na divnim komentarima koje ste mi uputili na račun prethodnog posta, kao i na divnim porukama i pitanjima koje mi šaljete na Instagramu o Azerbejdžanu.

Danas na blogu nastavljamo našu avanturu u Finskoj, ali vam obećavam da ćemo i kroz par dana zvanično “započeti” našu avanturu u Azerbejdžanu! U prethodnom postu imali ste prilike da upoznate moje nove krznene drugare – male preslatke haskije sa kojima sam imao priliku da se družim. Ako ste zainteresovani da se podsetite ili ste kojim slučajem propustili da pročitate moj prethodni post iz Laponije slobodno izdvojte malo vreme i kliknite na ovaj LINK.

Naravno pre nego što počnem sa današnjim postom želeo bih da se zahvalim timu iz Turističke organizacije grada Rovaniemi, kao i nacionalnoj finskoj avio kompaniji Finnair na ovom divnom putovanju. Ovo putovanje je bilo jedno divno iskustvo, koje ću zasigurno dugo, dugo pamtiti.

Danas sam postavio sebi jedan novi zadatak, a to je da vam dokažem da Rovaniemi i Laponija nisu samo zemlja Deda Mraza i irvasa, već da tamo postoji i još nešto po čemu je ova oblast poznata. Takođe, neki od vas su mi poslali pitanja: “Da li vredi ići u Laponiju u letnjem periodu? Da li ima nešto da se vidi?”. U neku ruku za nas sa Balkana, Finska je nama daleka i poprilično neistražena zemlja, ali to ne znači da je to zemlja u kojoj 365 dana vlada sneg i da je poznata samo po Deda Mrazu. Moj najkraći mogući odgovor na prethodno pitanje bi otprilike bilo: “Da, tamo ima svašta da se vidi!”.

Da biste shvatili o čemu pričam, mislim da biste trebali da pročitate ovaj post do kraja. Da li ste se možda nekada zapitali kako izgleda život u finskom delu Laponije? Kako je živeti na Arktiku? Šta je Arktički krug?

Da biste saznali nešto novo i usput možda sebi dali odgovore na ova pitanja prva stanica u Rovaniemiju bi bila Naučni centar Arktikum.

Arktikum je naučni centar i muzej koji se nalazi u centru grada i svojim modernim izgledom mami poglede turista. To je prva “stanica” koju morate posetiti jer će vam to pomoći da bolje upoznate Rovaniemi i Arktičku oblast.

Prva zanimljiva stvar koju ćete uočiti na samom ulazu u ovaj muzej je prelepa staklena kupola koja se nadvija nad glavnim holom i ako bolje pogledate videćete da je kupola u obliku prsta koja “upire” na Severni Pol. U Arktikum muzeju uvek imate zanimljive i edukativne postavke koje su interaktivne tako da su se potrudili da sve generacije uživaju, dok otkrivaju neka nova saznanja o Arktiku.

Prva postavka koju sam posetio je bila posvećena istoriji grada Rovaniemi, kao i same regije. Pored toga imate priliku da saznate nešto o Saami narodu. Samiji su autohtono stanovništvo Arktika iz regije Sapmi, što obuhvata današnji prostor Norveške, Švedske, Finske i poluostrvo Kola u Rusiji. Oni su jedini preostali autohtoni narod Europske unije koji su živeli u Laponiji još prje nego što su uspostavljene nacionalne granice i njihova istorija je duga skoro 7000 godina.

Pored toga možete saznati dosta istorijskih činjenica koje su vezane za Rovaniemi, poput toga šta se dogodilo sa gradom nakon Drugog svetskog rata, kao i o preostalim životinjskim i biljnim vrstama koje se mogu pronaći u ovom regionu.

Rovaniemi, kao i cela Laponija je imala zanimljivu i burnu istoriju. Grad se razvijao do Drugog svetskog rata kada je bukvalno sravnjen sa zemljom i nakon toga grad je opet u potpunosti iznikao iz pepela. Samo je par objekata “preživelo” napad i jedna od njih je zgrada današnje Korundi, galerije moderne umetnosti. Obećavam da ću vam o ovom postu pisati i o ovoj izuzetnoj riznice savremene umetnosti.

Smatra se da je ovaj region bio naseljen još pre 7000 godina, kada su došli prvi predstavnici Saami naroda koji su naselili ove prostore. Oni su razvili neke osnove razmene dobara, koji su bili samo koreni neke trgovine koju danas poznajemo.

U mojoj glavi se to odvija ovako: “Kupac: Dobar dan, da li mogu ove čizme da dobijem za 4 lososa? Prodavac: Može, izvolite! (ili počinje pogodba tj. cenkanje).

Ova postavka je stvarno neverovatna jer ste u prilici da doživite na neki drugi način taj hladni Arktik i da prosto vidite da i tamo se život odvija na neki sličan način kao što je to bilo i u ostalim delovima Evrope i sveta.

Naravno, pored saznanja o napretku društva uviđate da se vodi računa i o prirodi. Ovaj region ima izuzetno bogat biljni i životinjski svet.

Ja sam lično jedan dan video predivnu sovu i još neke životinje, ali to ne znači da nećete sresti nekog vuka ili polarnu vevericu. Ko zna!

Moram priznati da je Arktikum bio jedan od najzanimljivijih muzeja koje sam imao priliku da posetim tokom rada na blogu. Prosto neverovatno koliko čovek može kroz neke zanimljive izložbe, postavke u muzejima da nešto novo i korisno nauči.

Laponija je mesto gde više ima irvasa i losova nego ljudi! To je jedna lokalna šala, ali je jednim delom i istinita. Siguran sam da ova oblast ima više vrsta ovih jelena nego pasa i to je znak da je u Laponiji priroda netaknuta.

Nakon priče o istoriji ovog grada, kao i celog ovog regiona svoj put u Arktikum muzeju nastavljate u drugom delu muzeja, gde se nalazi postavka koja objašnjava neke od prirodnih fenomena.

U ovom delu sveta poznati su prirodni fenomeni koji se javljaju u raznim godisnjim dobima. Zimi na primer se javlja polarna svetlost. Danas to je samo lepa slika na Instagramu, ali u nekim prošlim vremenima ljudi su bili neupućeni.

Postoje više legendi, ali jedna od najzanimljivijih je mit o Polarnoj Lisici. “Kada dođe zima, lisica ne može da miruje već ona skakuće po nebu i ona vrhom svog repa oboji određene delove i tako nastaju oni nestvarni zraci zelene boje po nebu. To nije bio dobar znak, duhovi nisu zadovoljni!”

Prirodni fenomen koji je moram priznati mene najviše interesovao je fenomen poznatiji pod imenom “Bele noći” koji se javljaju u letnjim mesecima od početka juna do sredine jula i tokom tog perioda Sunce ne zalazi.

Zamislite da vidite sunce u ponoć ili u 1 sat ujutru u Beogradu… O da, nema spavanja! Mislim da je ovaj deo sveta idealan za nas blogere pošto leti možemo da radimo bukvalno 24 časova dnevno, taman da slikamo naše odevne kombinacije i da mali Marko odradi sav posao na vreme! 😀

Pored tih čuvenih fenomena, možete saznati nešto više i o efektu “Staklene Bašte” i problemu otopoljavanja leda na polovima. To su izuzetno veliki problemi i njima se moramo pozabaviti svi kao čovečanstvo, ako želimo da opstanemo kao vrsta.

Priroda nam pomaže, mogli bismo i mi njoj da pomognemo i da nastavimo normalan tok i da svi živimo u skladu i harmoniji sa prirodom. Tako nam malo treba da budemo srećni i zadovoljni, zašto da to sve pokvarimo?

Dobro, nakon što smo malo porazmislili o našem trenutnom stanju kao čovečanstvo i ako smo probudili svest, mislim da je i za to potrebno jedno kulturološko uzdizanje. Ako se sećate malopre sam vam spomenuo da je Rovaniemi tokom Drugog svetskog rata bio bukvalno srušen do temelja i da je par zgrada “preživelo” napad.

Jedna od tih zgrada je i današnja zgrada koja je dom galerije moderne umetnosti Korundi. Korundi predstavlja jednu pravu riznicu u kojoj možete pronaći isključivo dela koja pripadaju modernoj umetnosti.

Gradonačelnik grada Rovaniemi je pre par godina odlučio da pomogne mladim umetnicima i da podstakne njihov rad. Neko vreme su razmišljali kako da pomognu razvitku kreativnosti i da zadrže mlade nade i Korundi je otvorio svoja vrata svim mladim umetnicima.

Ja kao jedan običan posmatrač, koji stvarno ne razume pravu vrednost ovih dela sam uživao u razgovoru sa mojim vodičem, koja se maksimalno trudila da mi objasni njihov način rada.

Otvorene su nove umetničke radionice, mladi umetnici su otvorili svoje umetničke škole pa sam imao priliku da vidim kako je jedan mladi umetnik učio seniore kako da razviju svoj talenat za slikanje, potpuno besplatno!

Ja sam mislio da se od umetnosti ne može normalno živeti, ali izgleda da je samo u pitanju koliko je razvijena svest o potrebi za umetnošću. Možda ne znam vrednost svih tih dela, ali sam uvideo da sam moj boravak, dok sedim i gledam neko umetničko delo me na neki neobičan način smiruje.

Možda ne razumem umetnost, ali to ne znači da ne umem da uživam u njihovoj lepoti. Ipak je lepota samog dela u oku posmatrača.

Moj dan u Rovaniemiju je bio ispunjen i nisam osetio neki posebni zamor, mislim da je ovo bio jedan vid edukativnog odmora gde sam naučio dosta novih stvari koje su me ujedno i interesovale, pa je možda i to razlog zašto sam uzbuđen dok vam pišem ovaj post.

Naravno i ova blogerska dušica mora nešto da jede pa sam dobio preporuku od Turističke organizacije grada Rovaniemi da se u restoranu Rakas dobro jede. Moj fotograf veruje samo u dela, tako da je tim iz turističke organizacije i sam restoran želeo da dokaže svoje kulinarske veštine…

Sklopile su se sve kockice, mi smo bili pomalo umorni i gladni, oni spremni za goste tako da smo se idealno uklopili!

Moj fotograf je više tip osobe koji voli meso, ali ja sam ovaj put rešio da jedem zeleniš pošto se ovaj bloger malo ugojio pa nešto šlic na pantalonama nije bio raspoložen za saradnju, zato sam morao da probijem kašiku. Ne kažu naši stari: “Što se mora, nije teško!”

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog drugog specijalnog posta iz Laponije koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Turističke organizacije grada Rovaniemi i Arctic Light Hotela u kojem smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Moram priznati da su nas malo razmazili Frazer čokoladama, ali to im ne mogu zameriti. Izgleda da je to uticalo na kvalitet našeg rada jer smo bili motivisani! Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o ovom neobičnom delu Finske? Da li ste imali priliku do sada da posetite Finsku? Za par dana nastavljamo našu avanturu po Finskoj, pokazaću vam kako izgleda najsrećnije selo na svetu – selo Deda Mraza!

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Turističke organizacije grada Rovaniemi i ostalih partnera ovog projekta kao što su nacionalna avio kompanija Finnair, Arctic Light Hotel, Naučnog centra i muzeja Arktikum, galerije Korundi, kao i restorana Rakas. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST