Posts tagged kultura

Pismo iz Laosa: Budizam je srce, gde svi ljudi dobre volje mogu da nađu mir…

Avanture Putovanja 4 Comments

Dragi moji pustolovi, kako ste mi danas? Danas sam baš razmišljao o prolaznosti vremena i kako neki trenuci u životu traju mnogo kraće nego što smo mislili. U današnjem postu ću se potruditi da vam objasnim neke osnove Budizma i da dočaram lepotu hramova koje sam imao priliku da vidim u Laosu.

Danas je dan kada se na blogu opraštamo od Laosa i ovo je zvanično moje poslednje “pismo” iz Laosa koje delim sa vama. To je bila avantura za pamćenje koja ne bi bila moguća bez nesebične pomoći Ministarstva kulture, informisanja i turizma Narodne Republike Laos i avio kompanije Qatar Airways. Ovim putem bih želeo da im se zahvalim od srca na ovom izuzetnom iskustvu koje mi je omogućilo da upoznam jednu sasvim novu kulturu.

Budizam (Buddha Śãsana – Budino učenje) je četvrta po veličini religija na svetu sa preko 520 miliona sledbenika, poznati kao budisti. Ako tu cifru gledamo sa globalne tačke gledišta to je preko 7% od ukupne populacije na planeti. Budizam sam po sebi obuhvata različite tradicije, verovanja i duhovne prakse koje se u velikoj meri temelje na izvornim učenjima koja su pripisana Budi i rezultirajućim interpretiranim filozofijama.

That Luang Stupa se nalazi na svetskoj listi top 10 najlepših budističkih hramova na svetu.

Nastala je u drevnoj Indiji kao tradicija Sramana negde između 6. i 4. veka pre nove ere, a proširila se kroz veći deo Azije. Dve glavne postojeće grane budizma koje su priznate od strane naučnika su: Teravada (najstarija sačuvana škola budizma) i Mahajana (sanskritski: “Veliko vozilo”). Postoji i treći ogranak Budizma Vađrajana (tantrički budizam).

Budizam se tokom 45 godina Budinog podučavanja i vekovima posle njegove smrti proširio indijskim podkontinentom, a potom i centralnom, južnom, istočnom i jugoistočnom Azijom. Iako se budizam često doživljava kao apolitična religija, oduvek je vršio značajan politički uticaj na zemlje u kojima je prisutan. Često se navodi da istorija budizma, za razliku od drugih religija, ne poznaje prognanstva, inkvizicije, religijske ratove, lov na jeretike i spaljivanje ljudi i knjiga u ime odbrane dogme. Početkom 20. veka budizam stiže u Evropu i Ameriku.

Većina budističkih škola deli cilj preovladavanja patnje, ciklusa smrti i ponovnog rođenja, bilo postizanjem Nirvane ili putem Buddhastva. Budističke škole razlikuju se u prikazivanju pravog puta ka oslobađanju, relativnoj važnosti i kanoničnosti dodeljene različitim budističkim tekstovima, te njihovim specifičnim učenjima i praksama verovanja. Široko prihvaćena verovanja uključuju pronalaženje nade i utočišta u Budi, Dharmi i Sangi, poštovanje moralnih načela, monaštvo, meditacija i uzgoj Paramita (savršenstva ili vrline).

That Luang Stupa za vreme Boun Pha That Luang budističkog festivala u Vijentijanu, Laos.

Budista najviše ima (približne brojke izražene u milionima) u: Kini (uključujući Tibet) (102), Japanu (89,5), Tajlandu (55,5), Vijetnamu (50), Mjanmaru (41,6), Sri Lanki (12,5), Južnoj Koreji (10,9), Tajvanu (9,2), Kambodži (9,1) i Indiji (7). U nekim zemljama jugoistočne Azije, budizam je i danas državna vera.

Budizam se danas može podeliti u tri velike grane: teravada, mahajana i vađrajana. Procenjuje se da od celokupne populacije od 524 miliona budista sledbenici mahajane čine 56 procenata, teravade 38 procenata, a tantričkog, odnosno tibetanskog budizma 6 procenata.

Hram Wat Xieng Thong u Luang Prabang–u

Kako je nastao Budizam? Ko je zaslužan za nastanak ove današnje svetske religije? Potrudiću se da vam na ova pitanja kao i uvek dam iscrpne i konkretne odgovore. Sidarta Gautama je bio mudrac i putujući učitelj koji je živeo na teritoriji današnje severne Indije i Nepala. U budističkim žitijima, Buda postaje mitski prototip “božanskog čoveka” u skladu sa induskom tradicijom, koji ima brojne zajedničke osobine sa idealizovanim savršenim bićima u drugim religijama.

Sidarta Gautama je rođen oko 560. p. n. e. u maloj republici Šakja, u današnjem Nepalu, u vreme kada je to podnevlje bilo jedno od središta intelektualne i duhovne delatnosti. Sidartin otac je bio član saveta republike Šakja, a on je sebe opisivao kao kšatriju, člana vladajuće kaste. Međutim, Sidarta je napustio palatu i postao prosjak pod imenom Gautama. Pošto je napustio dvojicu učitelja koji su ga učili nečemu što je bilo srodno joga filozofiji i praksi pristupio je, zajedno sa još petoricom učenika, surovim mučenjima tela.

Hram Wat Xieng Thong u Luang Prabang–u

Shvativši besmislenost takvog nemilosrdnog asketizma, počeo je da propoveda umerenost kao srednji put. Nakon probuđenja, prvo je otišao u Varanasi, da bi onoj petorici prosjaka s kojima je živeo tokom šest godina asketskog života, u Jelenjem parku održao svoju prvu besedu o četiri plemenite istine; ona je postala poznata kao „Beseda o pokretanju točka darme“. Saslušavši ga i poverovavši mu, postali su njegovi prvi sledbenici. Posle prve propovedi, zajednica obraćenih spektakularno je rasla, privlačeći sveštenike, kraljeve i askete. Narednih 45 godina Buda je propovedao po severoistočnoj Indiji. Indijski budizam, zajedno sa drugim rastućim asketskim pokretima, bio je izazov samodopadljivom i stratifikovanom induskom društvu.

Posle Budine smrti, njegov je naslednik postao Mahakašjapa, a ne verni učenik i sekretar Ananda koji, obzirom da je dvadeset godina bio u direktnoj službi Probuđenog, nije imao slobodnog vremena da usavrši meditaciju da bi postao Arhat (Časni).

Hram Wat Xieng Thong u Luang Prabang–u

Koji su osnovni principi Budizma?

Četiri plemenite istine predstavljaju fundamentalni koncept budizma. Upravo njihovim shvatanjem Šakjamuni Buda (kako se često naziva osnivač Budizma, Sidarta Gautama) je doživeo probuđenje i nirvanu. U tom smislu težnja i napor da se četiri plemenite istine shvate, ne samo na intelektualnom nivou već, pre svega, na intuitivnom nivou, tzv. direktnim saznanjem, predstavljaju suštinu budističkog učenja. Smatra se da je upravo ovo bila tema prve propovedi koju je Buda održao nakon što je doživeo probuđenje.

Četiri plemenite istine su:

  1. Plemenita istina o patnji – postoji patnja u životu svih bića
  2. Plemenita istina o nastanku patnje – postoji uzrok patnje, a to su vezanost i želja (pali: tanha – želja, žeđ) koji nastaju iz neznanja (aviđa)
  3. Plemenita istina o prestanku patnje – postoji način da se patnja prevaziđe, a to je iščezavanje i iskorenjivanje vezanosti i želje
  4. Plemenita istina o putu koji vodi do prestanka patnje – postoji način da se eliminišu vezanost i želja, a to je osmostruki plemeniti put

Kada se govori o četiri plemenite istine Buda se često upoređuje sa lekarom jer su istine izložene prema drevnom indijskom medicinskom modelu:

  1. postoji bolest (postavljanje dijagnoze)
  2. postoji uzrok bolesti (analiza faktora koji do bolesti dovode)
  3. postoji način da se bolest izleči (konstatovanje prognoze i postojanja ili nepostojanja načina za otklanjanje uzroka bolesti)
  4. propisivanje leka odnosno načina da se bolest izleči

Ovakav pristup problemu predstavlja jednu od ključnih karakteristika u diskusiji budizma u odnosu na druge religije. Naime, ovime se izbegava metafizička spekulacija i potreba za verom u ono što se izlaže. U svakoj od četiri plemenite istine se referiše na pojave i pojmove koji su u potpunosti u domenu iskustva svake osobe što joj omogućava da na osnovu tog iskustva da sud o istinitosti ili neistinitosti predmeta rasprave. Štaviše, u budističkim spisima Buda upravo insistira na ovakvom, empirijskom, pristupu i neoslanjanju na slepo verovanje njegovim rečima. Od budiste se očekuje da sve izloženo ne prihvata samo na osnovu vere u istinitost, već se insistira na aktivnom preispitivanju učenja kroz lično iskustvo i analizu tog iskustva jer je, prema Budi, to jedini način da se dođe do istinskog znanja i samim time do oslobođenja od patnje.

Hram koji se nalazi u sklopu kraljevskog kompleksa Hav Kham u Luang Prabangu.

Treba, međutim, istaći da bi bilo pogrešno reći da vera nema nikakvu ulogu u budizmu. Naprotiv, termin šrada je bitan element budističkog učenja. Ovaj termin se približno prevodi kao vera, mada on obuhvata samopouzdanje, upornost, skromnost i istrajnost. Iako se Buda protivi slepom verovanju baziranom na autoritetu, tradiciji i sličnom, ostaje potreba za određenom dozom vere u budističko učenje. U principu, šrada je rezultat dubokog promišljanja i akumuliranog iskustva.

U kontekstu četiri plemenite istine ovo se pre svega odnosi na četvrtu – poverenje u to da osmostruki plemeniti put zaista vodi ka uništenju vezanosti i želje. Jedini dokaz delotvornosti osmostrukog plemenitog puta i budističkog učenja u celini je dostizanje nirvane od strane Šakjamuni Bude kasnije, arhata (onaj koji je vredan; osoba koja je dostigla probuđenje i nirvanu ali ne samostalno, kao što je slučaj sa budama, već sledeći budino učenje).

Pošto ne postoji način da se objektivno i direktno proveri da li su ove osobe zaista postigle oslobođenje od patnje ostaje nam da tu mogućnost prihvatimo kao istinitu na osnovu poverenja. Iako se u različitim budističkim školama stepen i objekti vere, odnosno poverenja, razlikuju, možemo reći da je vera u istinitost osmostrukog plemenitog puta zajednička svim školama. Na taj način vera u budizmu igra ulogu pokretača osobe na putu dostizanja probuđenja i nirvane.

Vat Mai Suvannaphumaham ili Vat Mai (Novi Manastir) budistički hram

Plemeniti osmostruki put je prema učenju Gautama Bude put koji vodi do prestanka patnje (dukkha) u ljudskom životu. U suštini praktičan vodič za življenje, zasnovan na etičkoj i meditativnoj disciplini, plemeniti osmostruki put je četvrti član grupe od četiri plemenite istine, koje su oblikovale i pokretale razvoj kasnije budističke tradicije.

Kao što samo ime govori, postoji osam elemenata plemenitog osmostrukog puta i oni su podeljeni u tri osnovne kategorije:

  • Mudrost
  1. Ispravno razumevanje
  2. Ispravna namera
  • Moralno ponašanje
  1. Ispravan govor
  2. Ispravno delovanje
  3. Ispravno življenje
  • Usavršavanje uma
  1. Ispravan napor
  2. Ispravna sabranost
  3. Ispravna koncentracija

U svakom od ovih delova plemenitog osmostrukog puta reč „ispravan“ jeste prevod reči samyañc (sanskrit) ili sammā (pali), koja označava potpunost, skladnost, a isto tako nosi u sebi značenje „savršeno“ ili „idealno“.

Iako su delovi puta numerisani, to ne znači da su oni linearna serija koraka koje neko mora jedan po jedan da načini kako bi napredovao ka prosvetljenju; umesto toga, njih bi trebalo razvijati više ili manje simultano, onoliko koliko to dopuštaju individualne sposobnosti, jer napredak u jednom pravcu olakšava razvoj i drugih kvaliteta, tako da se oni međusobno dopunjuju i potpomažu.

U budstičkoj simbolici plemeniti osmostruki put se često predstavlja Točkom darme, čijih osam paoka predstavljaju osam elemenata puta.

Vat Mai Suvannaphumaham ili Vat Mai (Novi Manastir) budistički hram

Tri utočišta

Tri dragulja su tri glavna obeležja budizma, odnosno tri stvari u kojima svaki budista može naći utočište. Stoga su poznate i kao tri utočišta. To su:

  • Buda (probuđeni)
  • Dharma (učenje)
  • Sangha (zajednica)

Pet pravila morala

U budističkoj religiji postoje pet moralnih načela kojih se svaki sledbenik mora držati, a to su:

  • Ne ubijaj i ne povređuj druga živa bića,
  • Ne kradi,
  • Ne zloupotrebljavaj seksualna zadovoljstva
  • Ne zloupotrebljavaj govor
  • Ne konzumiraj alkohol, drogu i druge supstance koje pomućuju svest.

Meditacija

Budistička meditacija predstavlja niz tehnika kojima se razvijaju svesnost, koncentracija, mirnoća i uvid. Budisti upražnjavaju meditaciju kao deo puta prema prosvetljenju i nirvani.

Po budističkom shvatanju, meditacija predstavija delatnost u kojoj čovek nastoji da prevaziđe diskurzivno razmišljanje, da uništi ili spreči nepovoljna duševna stanja, te začne ili utvrdi povoljna duševna stanja. Suština budističke meditacije je u sabranosti pažnje i svesnosti, pažljivosti i posmatranju.

Prikaz Budinog života do prosvetljenja na ulazu u Vat Mai Suvannaphumaham hram.

Koje su osnovne grane i škole Budizma?

Dve su osnovne struje u budizmu, teravada i mahajana. Obe su nastale na osnovu ranijih tradicija, tako da je sasvim teško precizirati njihov nastanak. Ranije se smatralo da je prva škola Teravada zasnovana na kanonskim tekstovima koji prilično verno odražavaju izvorno Budino učenje, dok je Mahajana izvedena iz mnogo kasnijeg materijala. Danas nauka smatra da to nije tačno. Vađrajana budizam se ponekad smatra trećom grupom, dok ga neki smatraju tek delom mahajana tradicije.

Mahajana se razvila kao grupa škola koje se mogu razvrstati u dve glavne kulturne i lingvističke kategorije: tibeto-mongolska i sino-japanska. Teravada budizam je bio konzistentniji; proširio se bez značajnijih promena iz Indije na Šri Lanku, a odatle na jugoistok Azije.

Budizam u Laosu

U Laosu budisti čine većinu stanovništva. Budizam koji se praktikuje u Laosu je tradicionalna Teravada škola. Lao-budizam je jedinstven deo theravadinskog budizma i u osnovi je etničke Lao kulture. Budizam u Laosu često je usko vezan za animistička verovanja i veru u duhove predaka, posebno u ruralnim područjima.

Međutim, Laos je multietnička zemlja s velikim udelom ne-budističkih manjina koje se pridržavaju religija koje su često potkrijepljene simbolima “animizma”, ali koji se takođe mogu značajno preklapati s budizmom, ili barem sadrže budističke elemente koji proizlaze iz međukulturalnog kontakta.

Laoistički budisti su vrlo pobožni i u prošlosti se gotovo svaki Lao čovek pa i na neki kraći vremenski period pridružio budističkom manastiru ili hramu. Neki muškarci takođe zamonaše do kraja života. Kako dolaze promene koje sa sobom donosi 21. vek i noviteti modernog života, ova praksa trenutno prolazi kroz velike promene. Većina ljudi daruje hranu monasima kako bi stekli zasluge i poboljšali njihovu karmu.

Hramovi Laosa nekada su smatrani “Univerzitetima” za monahe. Lao monasi su u laoškim zajednicama veoma poštovani i cenjeni. Na osnovu laotskog budizma, žene Laosa uče da mogu dobiti nirvanu tek nakon što su se rodile kao muškarci.

Pha That Luang, Wat Sisakhet, Wat Xieng Thong i That Dam su najpoznatije budističke svetinje u Laosu. Lao-budizam je takođe poznat po figurama Bude koji izvodi jedinstvene laoške umotvorine ili pokrete, poput poziva na kišu i jedinstveno upečatljive laoške poze, poput prikazivanja Bude kako leži i dobrodošlice smrti, nakon čega bi postigao Nirvanu.

Tokom kolonijalne ere, Henri Parmentier je sproveo veliko istraživanje laoške umetnosti i arhitekture koje i dalje imaju presudnu vrednost za jedinstvenu kulturu ovog dela Jugoistočne Azije pre uništenja koje se dogodilo u 1960-im i 1970-im godinama prošlog veka.

Sai Bat (Jutarnja milostinja – Parada Monaha) je dugogodišnja tradicija laoške budističke kulture. Poštovanje ove tradicije, lokalno stanovništo svakodnevno daju svoje priloge (hranu) monasima širom Luang Prabanga. Počevši od ranog jutra oko 05:30 monasi izlaze na ulice Luang Prabanga i u svojim posebnim činijama “Bat” sakupljaju priloge u vidu hrane od lokalnog stanovišta.

Tradicija se proširila i na turiste, pa pored lokalnog stanovništva i turisti se trude da ispoštuuju Lao tradiciju i kulturu. Meni je bila čast da budem deo ovog zaista fascinantnog običaja.

Najvažnije je da ovaj ritual ispoštujete u tišini i doprinesete davanju milostinje samo ako za vas znači nešto više od obroka i to morate učiniti sa velikim poštovanjem. Ako ne želite dati svoj prilog (hranu), budite na odgovarajućoj udaljenosti i pazite da ne ometate monašku procesiju ili onima koji učestvuju u povorci. Osnovna pravila za davanje priloga i učestvovanje u Sai Bat procesiji:

1) Da biste dali svoj prilog, potrebno je da kupite lepljivu rižu na lokalnoj pijaci ranije tog jutra ili kod ljudi koji se svakog dana pripremaju za prodaju riže na mestima duž trase gde se održava procesija monaha.

2) Potrudite se da ne budete preblizu monaha prilikom fotografiranja, takodje, blic kamere može biti veoma uznemirujuć i neprijatan za monahe i za učesnike povorke koji daju svoj prilog.

3) Obucite odgovarajuću garderobu: ramena, grudi i noge treba prekriti.

4) Ne ostvarujte fizički kontakt sa monasima i pokušajte biti na razdaljini najmanje 5 metara od monaha, ako promatrate ceremoniju. Ako učestvujete u ceremoniji možete biti blizu monaha, ali nema konverzacije.

5) Imajte na umu da su veliki autobusi zabranjeni u samom gradskom jezgru UNESCO-ve Svetske baštine Luang Prabang i da su u ovom kontekstu izuzetno uznemirujući. Ako dolazite iz nekog drugog grada, možete doći do neke određene oblasti u gradu i posle možete doći peške ili automobilom.

6) Nikada ne pratite povorku u automobilu, jer ćete tako staviti sebe iznad monaha, što u Laosu iskazivanje velikog nepoštovanja.

7) Najbitnije je učestvovanje u ceremoniji darivanja milostinje štiteći dostojanstvo i lepotu ove višedecenijske tradicije.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja poslednjeg posta iz serije postova moje avanture iz Laosa koja ne bi bila moguća bez nesebične pomoći Ministarstva Informacija, Kulture i Turizma Narodne Republike Laos, kao i avio kompanije Qatar Airways koji je omogućio da osetim duh Azije i da vam prenesem svoje utiske o ovoj neobičnoj dalekoj zemlji.

Takođe ovim putem želim da se zahvalim od srca vlasnicima i osoblju MyLaoHome hotela gde sam imao osećaj kao da sam kod svoje kuće. Pored osnovne delatnosti hotelijerstva i ugostiteljstva, MyLaoHome je i turistička agencija koja organizuje raznovrsne ture tako da možete uz njihovu pomoć da istražite Luang Prabang i okolinu. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Ovaj put avio kompanija Qatar Airways je prepoznala kvalitet mog rada i poželeli su da budu deo ovog neverovatnog projekta. Čast mi je da imam priliku da sarađujem sa kompanijama koje čine sam vrh u industriji turizma i želeo bih da im se zahvalim na ovoj neverovatnoj avanturi i što su mi omogućili da na jedan sasvim drugačiji način osetim lepote daleke Azije.

Kako se vama dopala ova moja priča o Budizmu i Lao kulturi? Da li ste imali priliku do sada da posetite Laos? Vidimo se opet za par dana na istom mestu, očekuje vas novi post gde nastavljamo naše avanture i vodim vas na moderni Bliski istok – Dubai. Siguran sam da ćete pronaći zanimljive savete kako možete provesti svoj odmor u Ujedinjenim Arapskim Emiratima.

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav iz dalekog Luang Prabang-a,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Ministarstva Kulture, Informisanja i Turizma Narodne Republike Laos i avio kompanije Qatar Airways. Ova avantura ne bi bila moguća bez MyLaoHome hotela i njihovog osoblja koje mi je ulepšalo moj boravak i učinili sve da bih se osetio kao kod svoje kuće.

SHARE THIS POST

Pisma iz Egipta: Aleksandrija, grad sa više lica neozaobilaznog arapskog šarma…

Avanture Putovanja 3 Comments

Dragi moji pustolovi, dobro došli na moj blog. Nadam se da ste uspešno završili sve obaveze i da pripreme dobrog provoda za vikend može da počne! Danas nastavljamo našu avanturu u Egiptu, posle Egipta i Gize došlo je vreme da vam predstavim kolevku helenizma i amanet Aleksandra Makedonskog – Aleksandriju!

Malo je gradova na svetu sa tako veličanstvenom, dugom i zanimljivom istorijom kao što je ima Aleksandrija. Ovaj zanimljivi grad koji leži na obalama Sredozemnog mora osnovao je Aleksandar Veliki, daleke 331. godine pre nove ere, te je grad po njemu i dobio ime. Ali, još mnogo pre dolaska Aleksandra Velikog, čuveni grčki pesnik Homer je sa velikim oduševljenjem pisao o ovom delu Afrike u svojoj Odiseji, a ponajviše o ostrvu Faros.

Jedini ostaci praistorijske luke, koju Homer takođe spominje, nađeni su na obalama ostrva Faros. Naspram ovog ostrva, na kopnenom delu Egipta, nalazilo se malo selo, utvrđeno baš na mestu gde se danas nalazi Pompejev stub. Kako se stara egipatska civilizacija razvijala uglavnom duž reke Nil, veoma malo se zna o ostrvu Faros.

U IV veku pre nove ere u Egipat je došao Aleksandar Veliki, kralj Makedonije. Kada je došao u Memfis, Egipćani su ga dočekali sa oduševljenjem, jer su prezirali vlast Persijanaca. Aleksandar Veliki je u to vreme bio izuzetno mlad i sa svojih 25 godina živots, već je bio proslavljeni osvajač, koji je započeo svoj dug put kroz Grčku, malu Aziju i Siriju, poražavajući i sa izuzetnom lakoćom porazio sve grčke i persijske snage koje su mu se našle na putu. Imao je planove za mnogo duže putovanje do Persije, Centralne Azije i Indije.

Ali, najpre je morao da poseti oazu Siva i da se konsultuje sa proročanstvom Amona. Na svom putu ka oazi, Aleksandar Veliki je sa divljenjem posmatrao predeo koji se nalazio između Mediteranskog mora i jezera Mareotis, kao i obližnje ostrvo. Naredio je da se tu osnuje grad koji će biti prestonica te regije. Ova lokacija je bila idealna, jer se nalazila “u sredini” Velike Grčke, naspram Mediteranskog mora, i ostatka Egipta. U to vreme Nil je bio povezan sa Crvenim morem jednim kanalom, pa je Aleksandrija mogla da služi i kao prolaz za Indijski okean.

Plan grada napravio je grčki arhitekta Dinokrates, a spoljašnje zidove grada označio je sam Aleksandar Veliki. Tako je 7. aprila 331. godine pre nove ere nastala nova prestonica Egipta – Aleksandrija. Grad je dobio ime po Aleksandru Velikom, iako je on odmah napustio grad i nije video nijednu građevinu koje je tu podignuta. Ipak, kada je umro, Aleksandar Veliki je vraćen u Aleksandriju i u njoj sahranjen. Posle smrti Aleksandra Velikog, nijedan njegov naslednik se nije pojavio da nasledi ujedinjeno kraljevstvo.

Pre nego što smo krenuli u sam obilazak grada moj fotograf i ja smo zajedno sa timom iz Turističke Organizacije Arapske Republike Egipat se smestili u hotel. Taman sam dobio onih dva sata da se osvežim i sredim da mogu da krenem da istražujem Aleksandriju. Kao što vidite moje prve impresije o hotelu su divne jer sam dobio prelepu sobu sa pogledom na more…

Danas, Aleksandrija je drugi po veličini grad u Egiptu i glavni ekonomski centar, prostire se oko 32 km duž obale Sredozemnog mora, u severnom centralnom delu zemlje. Njena nadmorska visina na delti Nila čini je veoma ranjivom i osetljivom na sam porast nivoa mora. Aleksandrija je važan industrijski centar zbog svojih gasovoda za prirodni gas i naftu iz Sueckog Kanala. Aleksandrija je takođe danas postala jedna od popularnijih turističkih odredišta u Egiptu.

Od kraja 18. veka, Aleksandrija je postala glavni centar međunarodne brodske industrije i jedan od najvažnijih trgovinskih centara na svetu i zato što je profitirala od lagane kopnene veze između Sredozemnog i Crvenog mora, i unosne trgovine u egipatskom pamuku.

Aleksandrija, rođena u vreme helenizma, praktično ni iz čega je izrasla u jedan od najvećih, ako ne i najveći grad na svetu. U vreme prva tri Ptolemeja grad se iz peska mediteranskih obala čudesno preobrazio u najveću svetsku naučnu i intelektualnu Meku. Iz nasleđa Ptolemeja ostale su mnoge znamenitosti: svetionik na Farosu, jedno od čuda starog sveta; velika biblioteka; Heptastadion; hram boga Serapisa; mnogobrojne palate…

Poznato je da u to vreme u Egiptu nije bilo sve samo “med i mleko”. Osim najranijeg perioda porezi u Egiptu bili su najveći u Starom svetu. Kraljevska palata bila je centar kraljevskih spletki i porodičnih skandala, uključujući i ubistva. Ali, ipak se mora reći da su prva tri Ptolemejevića obeležila zlatno doba Aleksandrovog grada.

Na slici iznad možete videti Pompejev stub, rimski trijumfalni stub u Aleksandriji, najveći takav tip građevine izgrađen izvan carskih prestonica Rima i Carigrada. Jedina poznata slobodno stojeća građevinska struktura u rimskom Egiptu. Pompejev stub je jedan od najvećih drevnih monolita i jedan od najvećih monolitnih stubova ikada podignut.

Neko bi mogao pomisliti da je Pompejev stub jedina zapažena znamenitost na arheološkom nalazištu. To sigurno izgleda tako, ali stvarnost je malo drugačija. Osim dve sfinge koje čuvaju stub, ostatak tog područja izgleda kao nešto malkice više od običnog nasipa ruševina. Kad se udaljite od Pompejevog stuba i nastavite dalje određenom obeleženom stazom, primetićete da odbačene drvene daske navode put nazad do samog stuba. Čini se neobično, ali ako ga pratite videćete malu delimično skrivenu stazu. Ovde ćete pronaći “Kćerku biblioteke u Aleksandriji” i hram Serapeum.

Kćerka Biblioteke Aleksandrije bila je mali produžetak glavne biblioteke u Aleksandriji. Ovde je sačuvano preko 7000 spisa. Danas možete istražiti unutrašnjost ostataka biblioteke i verovatno nije toliko impresivno kao što bi neko mogao zamisliti. Ako ste ljubitelj istorije Egipta, kao i ja poseta ovoj biblioteci doneće vam samo neopisivu sreću i radost jer ste naučili nešto novo!

Hram Serapeum je verovatno jedna od najveličanstvenijih građevina u arheološkom kompleksu Pompejevog stuba. Danas biste mogli proći pored njega a da to ne primetite! Hram se nalazi odmah pored “Kćerke Biblioteke Aleksandrije”. Danas repliku statue bika još uvek možete pronaći tamo gde je prvobitno bila postavljena originalna. Ova znamenitost je najviše uništena tokom napada hrišćana tokom njihovih borbi u kojoj je cilj bio iskoreniti paganstvo. Ostali su samo Pompejev stup, dve sfinge i ostaci kćerke biblioteke Aleksandrije i Serapeum hrama.

Nakon posete ovom arheološkom nalazištu, nastavili smo obilazak Aleksandrije i čuvene moderne verzije Biblioteke u Aleksandriji pošto je prethodna koju mi svi možemo samo da zamišljamo i veličamo u našoj mašti potpuno uništena u velikom požaru.

Biblioteka Aleksandrina je glavna biblioteka i kulturni centar koji se nalazi na obali Sredozemnog mora u Aleksandriji. To je ujedno i jedino sećanje na Aleksandrijsku biblioteku izgubljenu u antičkom dobu i pokušaj da se ponovo prikaže nešto od sjaja koji je predstavljao ovaj centar proučavanja i erudicije. Ideja o oživljavanju stare biblioteke datira iz 1974. godine, kada je odbor koji je osnovao univerzitet u Aleksandriji izabrao zemljište za svoju novu biblioteku. Građevinski radovi su započeti 1995. godine i nakon što je utrošeno oko 220 miliona američkih dolara, kompleks je zvanično otvoren u oktobru 2002. godine.

Današnja moderna biblioteka ima prostor za police za skoro osam miliona knjiga, a glavna čitaonica biblioteke zauzima površinu od skoro 20.000 kvadratnih metara. U novootvorenom kompleksu se nalazi i konferencijski centar, specijalizovane biblioteke za stare mape, multimediju, četiri muzeja, četiri umetničke galerije za privremene izložbe, 15 stalnih izložbi, planetarijum i laboratorija za restauraciju rukopisa.

Čitanje spisa je u potpunosti prilagođeno osobama sa invaliditetom (slabovide osobe, slepe i gluvoneme) i takođe osobe koje se kreću uz pomoć kolica mogu bez ikakvih problema da uživaju u ovom modernom kulturnom kompleksu.

U muzeju koji se nalazi u sklopu novog modernog kompleksa Biblioteke u Aleksandriji možete videti zanimljive stalne postavke i izložbe o egipatskoj istoriji. Uvek možete naučiti nešto novo i dobijate priliku da saznate nešto novo o kulturi i načinu života naroda u Starom Egiptu.

Dimenzije ovog kompleksa su zaista impresivne, biblioteka ima prostor za police za osam miliona knjiga sa glavnom čitaonicom koja pokriva 20.000 kvadratnih metara (220.000 kvadratnih metara ceo kompleks) na jedanaest kaskadnih nivoa. U kompleksu se nalazi i konferencijski centar, specijalizovane biblioteke za mape, multimediju, specijalni centar slepe i slabovidne, centar mlade ljude i za decu zajedno sa bibliotekama, četiri muzeja, četiri umetničke galerije za privremene izložbe, 15 stalnih izložbi, planetarijum i laboratorija za restauraciju rukopisa.

Arhitektura biblioteke podjednako je upečatljiva. Glavna čitaonica nalazi se ispod krova sa staklenim pločama visokim preko 30 metara, nagnutom prema moru poput suncobrana. Zidovi su od sivog asvanskog granita, sa uklesanim likovima iz 120 različitih spisa. Zbirka koja se nalazi u Biblioteci Alekandrina je donirana iz skoro svih krajeva sveta. Španci su donirali dokumente koji su detaljno opisali njihov period vladavine Maura. Francuzi su takođe dali svoj doprinos, poklanjajući biblioteci dokumentaciji koja se odnosi na izgradnju Sueskog kanala kao i mnogi drugi.

Najzanimljiviji muzej u ovom kompleksu je Muzej Sadat. Starije generacije koje je interesovala politička scena u svetu sigurno su nekada čuli sa Anvara Sadata, predsednika Arapske Republike Egipat.

Muzej Sadat je prvi muzej u Aleksandriji koji je posvećen pokojnom predsedniku Anvaru Sadatu. Smešten na površini od 260 kvadratnih metara. Muzej je deo nastojanja da se dokumentuje istorija modernog Egipta. Pre ulaska u muzej, posetioci imaju priliku da pogledaju emisiju o predsedniku Sadatu. Takođe je dostupno za gledanje 12 sati video sadržaja koje je donirala egipatska nacionalna televizija. Ovi snimci uključuju brojne govore predsednika Sadata, prikaz svih dokumenata o egipatsko-izraelskom mirovnom procesu i Oktobarskom ratu i zbirka snimaka koji nikada nisu emitovani u Egiptu ili arapskom svetu.

U ovom muzeju je izložena i zbirka Sadatovih ličnih stvari, poput njegovog radio-aparata, stola i njegove lične biblioteke, koja sadrži zbirku veoma retkih knjiga koje su mu poklonjene od strane mnogih uticajnih i poznatih ličnosti. Pored toga, posetioci će naći veliki broj Sadatovih portreta zajedno sa zbirkom arapskih mačeva, spomen-štitova, njegovog ličnog štapa, cevi i specijalne nacionalne nošnje koju je nosio kad god je posećivao njegovo rodno mesto, Mit Abul Kom, koje se nalazi na severu Egipta.

Muzej sadrži brojna odlikovanja i povelje koje su u Egiptu i drugim zemljama dodeljivali predsedniku Sadatu u raznim fazama njegovog života, uz brojne zlatne, srebrene, bronzane i bakarne ordene koje su on i gospođa Jehan Sadat dobili na poklon.

Ovde možete videti zanimljivu kolekciju civilnih i vojnih odela predsednika Sadata, od kojih je najvažnije vojničko odelo natopljeno krvlju koje je nosio na dan atentata 6. oktobra 1981. godine.

Jedan dan je bio ispunjen i saznali smo dosta toga zanimljivog o antičkom, ali i o modernom Egiptu. Aleksandrija je veliki grad i ne možete sve znamenitosti posetiti za samo jedan dan. Moja preporuka je da za Aleksandriju izdvojite 2 do 3 dana, ako ste u mogućnosti i više jer ćete biti u prilici da saznate nešto više.

Tvrđava Kajtbej je odbrambena tvrđava iz 15. veka, smeštena na obali Sredozemnog mora u Aleksandriji. Izgrađena je 1477. godine od strane Sultana Al-Ašraf Sef al Din Din Kajtbeja. Grad – Tvrđava Kajtbej u Aleksandriji smatra se jednim od najvažnijih obrambenih uporišta, ne samo u Egiptu, već i duž obale Sredozemnog mora. Formirao je važan deo fortifikacionog sistema Aleksandrije u 15. veku.

Ova citadela se nalazi na ulazu u istočnu luku na istočnoj tački ostrva Faros. Podignuta je na tačnom mestu čuvenog Aleksandrijskog svetionika, koji je bio jedno od sedam čuda drevnog sveta. Svetionik je nastavio s radom sve do vremena arapskog osvajanja, tada se dogodilo nekoliko katastrofa i oblik svetionika je u određenoj meri promenjen. Obnova je započeta u periodu Ahmeda Ibn Tuluna. Tokom 11. veka dogodio se zemljotres koji je oštetio osmerokutni deo.

Temelj je preživeo udar, ali je mogao je poslužiti samo kao kula, a na vrhu je sagrađena mala džamija. U 14. veku je došlo do vrlo razornog zemljotresa i cela zgrada je potpuno uništena.

Sultan Kajtbej je otputovao u Aleksandriju, zajedno sa još nekim knezovima Mameluke, da poseti mesto starog svetionika i tokom ove posete naredio izgradnju Citadele. U mesecu Šabanu, sultan Kajtbej je ponovo otputovao u Aleksandriju, kada je izgradnja završena. Obezbedio je tvrđavu hrabrom legijom vojnika i raznim oružjem. Takođe je, kako je Ibn Aias spomenuo, posvetio nekoliko vakufa iz kojih je finansirao građevinske radove, kao i plate vojnika. Tokom perioda Mameluke, a zbog svog strateškog položaja, Citadelu su dobro održavali svi vladari koji su došli posle Sultana Kajtbeja.

Citadela je neko vreme bila zanemarena, sve do 1904. kada je Ministarstvo odbrane obnovilo gornje delove tvrđave. Kralj Farouk je hteo da pretvori Citadelu u kraljevsku kuću za odmor, pa je naredio brzu rekonstrukciju. Nakon revolucije 1952. godine, egipatske mornaričke trupe su zgradu pretvorile u Pomorski muzej. Najveći restauratorski radovi datiraju iz 1984. godine, kada je egipatsko ministarstvo za starine napravila ambiciozne planove za obnovu tvrđave.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja trećeg specijalnog posta iz serije postova moje avanture iz Egipta koja ne bi bila moguća bez nesebične pomoći Turističke organizacije Arapske Republike Egipta, Ambasade Arapske Republike Egipta u Beogradu, avio kompanije Austrian Airlines. Takođe ovim putem želim da se zahvalim Mediterranean Azur hotelu gde smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o drevnoj Aleksandriji? Da li ste imali priliku do sada da posetite Egipat? Vidimo se opet za par dana na istom mestu, očekuje vas zanimljiv nastavak moje avanture u Egiptu i uživaćemo u lepoti Hurgade, gde Crveno more zapljuskuje savršene bež boje pesak.

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav iz daleke Aleksandrije,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Nacionalne Turističke organizacije Arapske Republike Egipta, avio kompanije Austrian Airlines, Mediterranean Azur Hotel. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Pisma iz Letonije: Riga, lepota je u oku posmatrača…

Avanture Putovanja 3 Comments

Dragi moji pustolovi, dobro došli u novi post! Danas nastavljamo našu priču u prestonici Letonije. Mnogi ljudi s pravom nazivaju Rigu – “Biserom Baltika” što ovaj grad zaista i zaslužuje. U današnjem postu ću vas odvesti na jedno mesto za koje se smatra da je jedno od najvećih umetničkih raznica u Baltiku. Nekada je lepota zaista samo u oku posmatrača, a u to sam siguran da ću vas svojim današnjim postom i uveriti. U prethodnom postu – link, smo započeli našu avanturu u Rigi.

Osvanulo je još jedno predivno jutro u Rigi, pa smo se moj fotograf i ja morali specijalno spremiti jer nas je očekivao uzbudljiv dan koji su nam organizovali naši organizatori ovog neobičnog putovanja i bez kojih ovaj projekat ne bi bio moguć – Turistička organizacija grada Riga – Live Riga i nacionalna letonska avio kompanija airBaltic. Ovo putovanje je zaista promenilo moju sliku o hladnom Baltiku i shvatio sam da je njihova kultura i način života donekle slična našoj. Naravno i ovo putovanje me je uverilo da nas daljine ipak na neki način povezuju.

Na putu do Nacionalne letonske galerije umetnosti imali smo priliku da vidimo najveću pravoslavnu svetinju u Rigi – “Crkva rođenja Hristovog” najveća je pravoslavna crkva u Rigi, koja je u sovjetsko doba imala ulogu planetarijuma i restorana, ali je opet postala sakralna građevina u kojoj se redovno održavaju liturgije.

Kada govorimo o sakralnim građevinama, možemo reći da one predstavljaju ogledalo društva u kojem su nastale i odraz cele kulture jednog naroda. Tako je crkva oduvek, osim za verske obrede, služila za društvena okupljanja i bila je središte kulturnog života.

Ovu veličanstvenu građevinu možete posetiti u parku Esplanade koji se nalazi u srcu Rige! Crkva rođenja Hristovog je arhitektonski dragulj i simbol stabilnosti, koji svako posetiti kome je potrebna uteha i utočište.

Kao što sam vam i obećao sada ću vam nešto više reći o Nacionalnoj galeriji letonske umetnosti. Kolekcija najvećeg muzeja umetnosti u Letoniji sadrži više od 50 hiljada radova baltičkih i ruskih slikara i vajara.

U ovom muzeju pored osnovne postavke, redovno nudi razne privremene izložbe. Posetioci mogu da uzmu posebne edukativne programe i obilaske koje predvode stručni vodiči. Jedna od stalnih postavki je “Letonska umetnost 19 – 20 veka” nudi prikaz celokupne istorije letonske umetnosti u 19. i 20. veku. Izložba obuhvata remek dela osnivača letonske nacionalne slikarske škole – Vilhelms Purvitis, Janis Rozentals, Johans Valters. Nova izložbena sala smeštena je -1 nivou, gde uvek možete videti privremene izložbe o aktuelnim temama i dela moderne umetnosti.

Muzej je smešten u zgradi u Rigi koja je od velikog istorijskog značaja. Zgradu na trgu Janis Rozentals 1, projektovao je nemački arhitekta Vilhelm Neumann, a sagrađena je 1905. godine. Jedna je od najimpresivnijih istorijskih građevina na bulevaru i nalazi se pored Akademije umetnosti.

Bila je to prva zgrada na Baltiku koja je izgrađena za potrebe muzeja. Poslednja rekonstrukcija je trajala skoro 5 godina i završena je krajem 2015. godine.

Prema nekih istorisjkim zapisima 1869. godina smatra se godinom osnivanja muzeja, kada je otvorena Gradska galerija slika. 1905. godine muzej je preimenovan je u “Gradski muzej umetnosti Rige”, 1940. godine je promenio naziv u “Sovjetski umetnički muzej LSSR”, 1945. godine – Državni latvijski i Ruski umetnički muzej LSSR, 1964. – Muzej umetnosti LSSR.

Godine 1987. muzej je preimenovan u Državni muzej umetnosti, a 1995. godine je dobio naziv koji danas svi poznajemo – “Letonski nacionalni muzej umetnosti”. U početku su u muzeju bili uglavnom radovi stranih umetnika iz nekoliko privatnih kolekcija. Vilhelms Purvitis, direktor muzeja je od 1919. do 1940. godine, omogućio prikupljanje radova poznatih letonskih autora.

Koncept najstarije umetničke pozornice Letonije stvoren je kod domaćih nemačkih slikara Johanna Heinricha Baumanna, Johanna Leeberehta Eginka, Aleksandra Heibela i drugih. Specijalna kolekcija letonskih umetnika (kraj 18. – prva polovina 20. veka) obuhvata više od 300 umetnika i 3.300 umetničkih dela. Ova stalna izložba daje posetiocima uvid u razvoj letonske umetnosti koja je nastala u radu Karla Hoona, Karla Petersonea, Juliusa Feder-a, prve latvijske umetničke grupe “Patuljak” i njenog tvorca Adama Alksna.

Muzej je vlasnik najveće zbirke radova akademika J. Federa – oko 300 crteža, slika i skica. Zbirka muzeja sadrži velike zbirke slika nacionalnih klasika letonske umetnosti – Janis Rozentals, Vilhelm Purvitis, Johann Valter.

Takođe, veoma su zastupljeni i Voldemars Matvejs, Jekabs Kazaks, Jazeps Grosvalds, Konrads Ubans, Valdemars Tone, Janis Liepinš, Leo Svemps, Niklavs Strunke, Ludolfs Liberts, Janis Tidemanis, Eduards Kalninš, Karlis Miesnieks i drugi.

Kolekcija savremene umetnosti kombinuje kolekcije nekadašnjeg Gradskog muzeja grada Rige i Državnog muzeja Letonije ili obe glavne zbirke letonske umetnosti iz ratnog perioda, kao i predmete iz ranijih kolekcija – Friedrich Vilhelm Brederlo, Riško umetničko društvo (Kunstverein), Letonsko udruženje za promociju umetnosti u Latviji.

U 2018. godini muzej je dobio nagradu za kulturu zbog velikog uspeha izložbe baltičkog simbolizma u pariskom muzeju Orsej.

Ako posetite Rigu mislim da biste trebali posetiti ovaj muzej, cena karte je pristupačna oko 3 – 4 evra i mislim da biste uživali u lepoti umetničkih dela klasične i moderne umetnosti. Kao što sam rekao i na samom početku ovog posta lepota je u oku posmatrača i mislim da biste sigurno pronašli umetnička dela u kojima biste uživali.

Nakon višesatne posete muzeju, došlo je vreme da mali Marko ode i kupi neke poklone i sitnice. Odlučio sam da sa vama podelim par zanimljivih radnji u Rigi gde možete kupiti zanimljive poklone za vaše najdraže i prijatelje.

RIIJA je specijalizovana prodavnica koja se nalazi u samom srcu Rige u glavnoj ulici Terbatas Iela, koja nudi eklektičan asortiman proizvoda letonskih dizajnera, od sitnica za kuću i odeće slobodnog stila do originalnog nameštaja, pribora za jelo i rasvete. Svi proizvodi su dizajnirani i napravljeni od strane lokalnih dizajnera, koji predstavljaju etiketu spoj tradicionalnog letonskog zanata sa savremenim pogledom na svet. Siguran sam da ćete pronaći nešto zanimljivo, ja sam kupio nakit za moje drage dame i bio je na dobrom sniženju. Adresu radnje možete pronaći na LINKU.

Sledeća zanimljiva prodavnica koju sam posetio bila je MANILLA. Ovo je mesto gde se susreću istomišljenici – ljubitelji papira i lepih stvari i kreativci! Manilla radnja je rezultat velike ljubavi prema papiru i ljubavi prema papirnim stvarima koje držite u ruci i ne možete ih tako jednostavno pustiti. Manilla je nešto više od male prodavnice u centru grada Rigi – to je mala oaza za sve ljubitelje papira i dizajna koji treba da dodirnu površinu papira da bi osetili život, koji zaista mogu da cene tople pozdrave ispisane u savremenoj čestitki, ko zaista veruje da je poklon pakovanje jednako važan kao i njegov sadržaj ili planer i beležnica za njih je dodatak koji čine svakodnevni život zanimljivijim i lepšim.

Pošto sam kupio sve što mi je bilo potrebno za meni drage ljude, rešio sam da sednem na klupu u jednom od brojnih parkova u Rigi i uživam u lepoti prirode. Naravno, to mi jedino i preostaje pošto sam sve pare potrošio! Naravno to je mala šala, ja se uvek trudim da sebi dragim ljudima kupujem zanimljive poklone i nikad nisam žalio da kupim neke zanimljive poklončiće.

Iskren da budem nije mi bilo dovoljno ni sat vremena sedenja na klupi da se odmorim. Riga je mali grad, ali kada aktivno šetate tamo-vamo normalno je da se umorite. Mene su dodatno izmorila i prethodna putovanja koje sam imao ovog leta, tako da me je sve nekako sustiglo!

Dobro, na kraju sam morao pronaći i ono malo snage da nastavim da istražujem Rigu. Pošto smo imali par kesa odlučili smo da je najbolje da se vratimo u hotel i da se vratimo u novi deo grada i nastavimo svoje istraživanje. Slika koju možete videti ispod ima jednu zanimljivu priču…

Pri povratku u hotel sa silnim kesama u rukama ja sam poželeo da slikam stari deo grada sa ljudima na ulici pošto je bilo idealno osvetljenje… Naravno fotograf pošto je imao pretežak ranac sa dva laptopa (bio je i moj tamo pošto sam ja na putovanjima malo rasejan) i zauzete ruke zbog kesa sa stvarima koje smo kupili (razumećete me ako kažem da su sniženja bukvalno bila 70-80%…) i aparat na ramenu.

E sad zamislite scene, fotograf kojem sam pretio da iščašim rame, još držim jednu kesu u zubima, jednom rukom držim aparat i pokušavam da nađem fokus…. ne ide… opet vraćam aparat na rame fotografa da bih istom tom rukom zumirao bolje pošto su mi u drugoj ruci bile kese. Ponovo uzimam aparat u ruku i nestrpljivi fotograf kreće pošto neće više da stoji u mestu inače će baciti sve kese u kantu za smeće koja je bila u sporednoj ulici pored nas… Dobro na kraju sam dobio bar neku fotografiju, nije savršena, ali ako uzmemo u obzir situaciju što bi rekla Marija Šerifović “Ma, ti si dečko zmaj!” 😀

Nakon toga sam se našao u gradu sa mojom gospođom majkom koja mi je oduševljeno pokazala ovu zanimljivu prodavnicu u srcu starog dela Rige. Mene je najviše privukao reklamni slogan koji se nalazio na izlogu prodavnice: “Život je veoma kratak, da biste nosili ružne cipele”. Prodavnicu inače drži jedan smešni Italijan koji se trudi da iz radnje trešti klasična italijanska muzika. Obožavam italijanski mentalitet i način života kod njih je uvek život “Dolce far niente! – blažena besposlica ili što bi moja majka rekla “Slatkoća u životu kada ti pare padaju s neba, a ti ne moraš da radiš”.

P.S. Mama je kupila mokasine koje se nalaze u desnom uglu koje su kombinacija bež, svetlo plave i teget boje za neku stvarno simboličnu cenu. Da… opet smo kupuli skoro broj i po manji broj cipela, al ko te pita kada je dobro sniženje! Naš čarobni obućar ih je uspeo proširiti! 😀

Na slici iznad možete videti najstariju i najužu ulicu u Rigi. Zanimljiva je, zar ne?! Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja drugog i ujedno i poslednjeg specijalnog posta iz Letonije koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Turističke organizacije grada Rige – Live Riga, nacionalne letonske avio kompanije airBaltic i Hotela Pullman Old Town Riga u kojem smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o najvećoj umetničkoj riznici u Rigi? Da li ste imali priliku do sada da posetite Rigu i da uživate u lepotama Letonije? Vidimo se opet za par dana na istom mestu, očekuje vas jedan zanimljiv outfit koji sam slikao na meni veoma bitnom mestu u Berlinu.

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Turističke organizacije grada Rige – Live Riga, nacionalne letonske avio kompanije airBaltic i Pullman Riga Old Town hotela. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Pisma iz Finske: Kako pametno iskoristiti dan u Rovaniemiju

Avanture Putovanja 4 Comments

Dragi moji pustolovi, mislim da je sad idealno vreme da pročitate još jedno pismo iz Finske. Iskreno nadam se da ste mi svi dobro i da ste na odmoru, nebitno da li ste negde uspeli da otputujete ili se relaksirate kod kuće, odmor je odmor! Prvo bih želeo da vam se zahvalim na divnim komentarima koje ste mi uputili na račun prethodnog posta, kao i na divnim porukama i pitanjima koje mi šaljete na Instagramu o Azerbejdžanu.

Danas na blogu nastavljamo našu avanturu u Finskoj, ali vam obećavam da ćemo i kroz par dana zvanično “započeti” našu avanturu u Azerbejdžanu! U prethodnom postu imali ste prilike da upoznate moje nove krznene drugare – male preslatke haskije sa kojima sam imao priliku da se družim. Ako ste zainteresovani da se podsetite ili ste kojim slučajem propustili da pročitate moj prethodni post iz Laponije slobodno izdvojte malo vreme i kliknite na ovaj LINK.

Naravno pre nego što počnem sa današnjim postom želeo bih da se zahvalim timu iz Turističke organizacije grada Rovaniemi, kao i nacionalnoj finskoj avio kompaniji Finnair na ovom divnom putovanju. Ovo putovanje je bilo jedno divno iskustvo, koje ću zasigurno dugo, dugo pamtiti.

Danas sam postavio sebi jedan novi zadatak, a to je da vam dokažem da Rovaniemi i Laponija nisu samo zemlja Deda Mraza i irvasa, već da tamo postoji i još nešto po čemu je ova oblast poznata. Takođe, neki od vas su mi poslali pitanja: “Da li vredi ići u Laponiju u letnjem periodu? Da li ima nešto da se vidi?”. U neku ruku za nas sa Balkana, Finska je nama daleka i poprilično neistražena zemlja, ali to ne znači da je to zemlja u kojoj 365 dana vlada sneg i da je poznata samo po Deda Mrazu. Moj najkraći mogući odgovor na prethodno pitanje bi otprilike bilo: “Da, tamo ima svašta da se vidi!”.

Da biste shvatili o čemu pričam, mislim da biste trebali da pročitate ovaj post do kraja. Da li ste se možda nekada zapitali kako izgleda život u finskom delu Laponije? Kako je živeti na Arktiku? Šta je Arktički krug?

Da biste saznali nešto novo i usput možda sebi dali odgovore na ova pitanja prva stanica u Rovaniemiju bi bila Naučni centar Arktikum.

Arktikum je naučni centar i muzej koji se nalazi u centru grada i svojim modernim izgledom mami poglede turista. To je prva “stanica” koju morate posetiti jer će vam to pomoći da bolje upoznate Rovaniemi i Arktičku oblast.

Prva zanimljiva stvar koju ćete uočiti na samom ulazu u ovaj muzej je prelepa staklena kupola koja se nadvija nad glavnim holom i ako bolje pogledate videćete da je kupola u obliku prsta koja “upire” na Severni Pol. U Arktikum muzeju uvek imate zanimljive i edukativne postavke koje su interaktivne tako da su se potrudili da sve generacije uživaju, dok otkrivaju neka nova saznanja o Arktiku.

Prva postavka koju sam posetio je bila posvećena istoriji grada Rovaniemi, kao i same regije. Pored toga imate priliku da saznate nešto o Saami narodu. Samiji su autohtono stanovništvo Arktika iz regije Sapmi, što obuhvata današnji prostor Norveške, Švedske, Finske i poluostrvo Kola u Rusiji. Oni su jedini preostali autohtoni narod Europske unije koji su živeli u Laponiji još prje nego što su uspostavljene nacionalne granice i njihova istorija je duga skoro 7000 godina.

Pored toga možete saznati dosta istorijskih činjenica koje su vezane za Rovaniemi, poput toga šta se dogodilo sa gradom nakon Drugog svetskog rata, kao i o preostalim životinjskim i biljnim vrstama koje se mogu pronaći u ovom regionu.

Rovaniemi, kao i cela Laponija je imala zanimljivu i burnu istoriju. Grad se razvijao do Drugog svetskog rata kada je bukvalno sravnjen sa zemljom i nakon toga grad je opet u potpunosti iznikao iz pepela. Samo je par objekata “preživelo” napad i jedna od njih je zgrada današnje Korundi, galerije moderne umetnosti. Obećavam da ću vam o ovom postu pisati i o ovoj izuzetnoj riznice savremene umetnosti.

Smatra se da je ovaj region bio naseljen još pre 7000 godina, kada su došli prvi predstavnici Saami naroda koji su naselili ove prostore. Oni su razvili neke osnove razmene dobara, koji su bili samo koreni neke trgovine koju danas poznajemo.

U mojoj glavi se to odvija ovako: “Kupac: Dobar dan, da li mogu ove čizme da dobijem za 4 lososa? Prodavac: Može, izvolite! (ili počinje pogodba tj. cenkanje).

Ova postavka je stvarno neverovatna jer ste u prilici da doživite na neki drugi način taj hladni Arktik i da prosto vidite da i tamo se život odvija na neki sličan način kao što je to bilo i u ostalim delovima Evrope i sveta.

Naravno, pored saznanja o napretku društva uviđate da se vodi računa i o prirodi. Ovaj region ima izuzetno bogat biljni i životinjski svet.

Ja sam lično jedan dan video predivnu sovu i još neke životinje, ali to ne znači da nećete sresti nekog vuka ili polarnu vevericu. Ko zna!

Moram priznati da je Arktikum bio jedan od najzanimljivijih muzeja koje sam imao priliku da posetim tokom rada na blogu. Prosto neverovatno koliko čovek može kroz neke zanimljive izložbe, postavke u muzejima da nešto novo i korisno nauči.

Laponija je mesto gde više ima irvasa i losova nego ljudi! To je jedna lokalna šala, ali je jednim delom i istinita. Siguran sam da ova oblast ima više vrsta ovih jelena nego pasa i to je znak da je u Laponiji priroda netaknuta.

Nakon priče o istoriji ovog grada, kao i celog ovog regiona svoj put u Arktikum muzeju nastavljate u drugom delu muzeja, gde se nalazi postavka koja objašnjava neke od prirodnih fenomena.

U ovom delu sveta poznati su prirodni fenomeni koji se javljaju u raznim godisnjim dobima. Zimi na primer se javlja polarna svetlost. Danas to je samo lepa slika na Instagramu, ali u nekim prošlim vremenima ljudi su bili neupućeni.

Postoje više legendi, ali jedna od najzanimljivijih je mit o Polarnoj Lisici. “Kada dođe zima, lisica ne može da miruje već ona skakuće po nebu i ona vrhom svog repa oboji određene delove i tako nastaju oni nestvarni zraci zelene boje po nebu. To nije bio dobar znak, duhovi nisu zadovoljni!”

Prirodni fenomen koji je moram priznati mene najviše interesovao je fenomen poznatiji pod imenom “Bele noći” koji se javljaju u letnjim mesecima od početka juna do sredine jula i tokom tog perioda Sunce ne zalazi.

Zamislite da vidite sunce u ponoć ili u 1 sat ujutru u Beogradu… O da, nema spavanja! Mislim da je ovaj deo sveta idealan za nas blogere pošto leti možemo da radimo bukvalno 24 časova dnevno, taman da slikamo naše odevne kombinacije i da mali Marko odradi sav posao na vreme! 😀

Pored tih čuvenih fenomena, možete saznati nešto više i o efektu “Staklene Bašte” i problemu otopoljavanja leda na polovima. To su izuzetno veliki problemi i njima se moramo pozabaviti svi kao čovečanstvo, ako želimo da opstanemo kao vrsta.

Priroda nam pomaže, mogli bismo i mi njoj da pomognemo i da nastavimo normalan tok i da svi živimo u skladu i harmoniji sa prirodom. Tako nam malo treba da budemo srećni i zadovoljni, zašto da to sve pokvarimo?

Dobro, nakon što smo malo porazmislili o našem trenutnom stanju kao čovečanstvo i ako smo probudili svest, mislim da je i za to potrebno jedno kulturološko uzdizanje. Ako se sećate malopre sam vam spomenuo da je Rovaniemi tokom Drugog svetskog rata bio bukvalno srušen do temelja i da je par zgrada “preživelo” napad.

Jedna od tih zgrada je i današnja zgrada koja je dom galerije moderne umetnosti Korundi. Korundi predstavlja jednu pravu riznicu u kojoj možete pronaći isključivo dela koja pripadaju modernoj umetnosti.

Gradonačelnik grada Rovaniemi je pre par godina odlučio da pomogne mladim umetnicima i da podstakne njihov rad. Neko vreme su razmišljali kako da pomognu razvitku kreativnosti i da zadrže mlade nade i Korundi je otvorio svoja vrata svim mladim umetnicima.

Ja kao jedan običan posmatrač, koji stvarno ne razume pravu vrednost ovih dela sam uživao u razgovoru sa mojim vodičem, koja se maksimalno trudila da mi objasni njihov način rada.

Otvorene su nove umetničke radionice, mladi umetnici su otvorili svoje umetničke škole pa sam imao priliku da vidim kako je jedan mladi umetnik učio seniore kako da razviju svoj talenat za slikanje, potpuno besplatno!

Ja sam mislio da se od umetnosti ne može normalno živeti, ali izgleda da je samo u pitanju koliko je razvijena svest o potrebi za umetnošću. Možda ne znam vrednost svih tih dela, ali sam uvideo da sam moj boravak, dok sedim i gledam neko umetničko delo me na neki neobičan način smiruje.

Možda ne razumem umetnost, ali to ne znači da ne umem da uživam u njihovoj lepoti. Ipak je lepota samog dela u oku posmatrača.

Moj dan u Rovaniemiju je bio ispunjen i nisam osetio neki posebni zamor, mislim da je ovo bio jedan vid edukativnog odmora gde sam naučio dosta novih stvari koje su me ujedno i interesovale, pa je možda i to razlog zašto sam uzbuđen dok vam pišem ovaj post.

Naravno i ova blogerska dušica mora nešto da jede pa sam dobio preporuku od Turističke organizacije grada Rovaniemi da se u restoranu Rakas dobro jede. Moj fotograf veruje samo u dela, tako da je tim iz turističke organizacije i sam restoran želeo da dokaže svoje kulinarske veštine…

Sklopile su se sve kockice, mi smo bili pomalo umorni i gladni, oni spremni za goste tako da smo se idealno uklopili!

Moj fotograf je više tip osobe koji voli meso, ali ja sam ovaj put rešio da jedem zeleniš pošto se ovaj bloger malo ugojio pa nešto šlic na pantalonama nije bio raspoložen za saradnju, zato sam morao da probijem kašiku. Ne kažu naši stari: “Što se mora, nije teško!”

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog drugog specijalnog posta iz Laponije koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Turističke organizacije grada Rovaniemi i Arctic Light Hotela u kojem smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Moram priznati da su nas malo razmazili Frazer čokoladama, ali to im ne mogu zameriti. Izgleda da je to uticalo na kvalitet našeg rada jer smo bili motivisani! Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o ovom neobičnom delu Finske? Da li ste imali priliku do sada da posetite Finsku? Za par dana nastavljamo našu avanturu po Finskoj, pokazaću vam kako izgleda najsrećnije selo na svetu – selo Deda Mraza!

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Turističke organizacije grada Rovaniemi i ostalih partnera ovog projekta kao što su nacionalna avio kompanija Finnair, Arctic Light Hotel, Naučnog centra i muzeja Arktikum, galerije Korundi, kao i restorana Rakas. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Razglednica iz Linca: Umetnost će promeniti svet…

Avanture Putovanja 9 Comments

Dragi moji pustolovi, dobro došli u moj novi post! Par dana mi stižu poruke kada ću nastaviti avanturu u Lincu i došlo je vreme da se napiše i poslednji post iz ove specijalne serije postova iz Linca. Današnji post ću posvetiti ljudima koji žive u ovom prelepom gradu i umetnosti koja ih okružuje. Iz prethodnih postova se saznali nešto novo o ovom gradu, što možda niste imali priliku da pročitate do sad, današnji post će biti malo drugačiji. Pre nego što počnem hteo bih da se zahvalim na nesebičnoj pomoći Turističke organizacije grada Linca koja je omogućila da upoznam ovaj predivni grad.

 

 

Grad koji je uspeo za veoma kratko vreme da objedini lepotu umetnosti sa lepotom življenja ubrzanog tempa je upravo Linc. Veliki procvat umetnosti i razvoj kulture su pomogli samom uzdizanju grada na društveno-političkim lestvicima i grad Linc se nalazi na drugom mestu nakon Beča po brojnosti svih najbitnijih kulturno umetničkih dešavanja koje se održavaju na prostoru Austrije. U jednom od prethodnih postova se imali priliku da pročitate da je Linc pre par godina bio Evropska prestonica kulture.

 

 

Ne znam da li ste nekada imali priliku da pročitate, čujete od nekog ili pak da se sami uverite o jednoj akciji pod imenom ” Klavir za sve” (eng: Open Piano). To je jedna specijalna akcija koja je sprovedena širom Evrope i sveta, gde se u samom centru grada nalazi klavir koji je dostupan svima. Cilj ove akcije je skupljanje pomoći svim izbeglicama kojima je potrebna pomoć uz malu i nesebičnu pomoć muzike. Medicina je dokazala da muzika pozitivno utiče na zdravlje i da može dosta da pomogne u lečenju raznih vrsta bolesti. Ovde je muzika dobila jednu prenosnu ulogu spasitelja, koji može da pomogne nemoćnima da dođu do ispunjenja osnovnih ljudskih prava koje bi inače trebala biti zagarantovama svima na ovoj planeti.

Kako se sprovodi ova akcija? Slogan ove akcije svuda u svetu je: ” Svako je dobro došao da svira, svako je dobro došao da sluša, svaka donacija od srca je i više nego dobro došla!”. Svi koji žele mogu da sviraju na klaviru, znanje nije od presudnog značaja, ovde je bitna samo dobra volja i jaka želja. Fotograf i ja smo tokom ove posete bar dva sata dnevno presedeli na klupi da bismo uživali u nastupima. Bilo je tu izuzetno talentovanih ljudi koji su pored talenta za sviranje pokazali i svoje neverovatne vokalne sposobnosti. Jedna devojka je toliko bila talentovana da sam pomislio da se nalazim na nastupu Adel ili Selin Dion. Zanimljiv koncept koji mi je povratio neka moja sećanja iz detinjstva kada sam učio da sviram klavir. Nisam imao sluha, ali sam bio izuzetno uporan… Nisam završio osnovnu muzičku školu, ali nosim u srcu lepe uspomene.

 

 

Linc je grad čije ulice odišu umetnošću i nekom posebnom elegancijom. Turisti dolaze iz raznih krajeva Evrope i sveta da istraže ovaj dragulj na severu Austrije. Svako će poneti sa sobom neki deo priče o Lincu, gradu koji je nadahnuo mnoge poznate istorijske ličnosti i neke ličnosti koje su inspiracija u ovom 21. veku.

Ovaj grad mi je prosto “zapao” za srce, ne znam da li je to zbog izuzetne lepote i šarma ili zbog neposredne blizine Dunava ili pak prelepog letnjeg vremena koje sam uspeo da na trenutak uhvatim u ovom austrijskom gradiću. Nisam siguran, nemam konkretan odgovor! Možda je to neka kombinacija svega navedenog, ali to ću ostaviti vama da prosudite. Voleo bih da mi kažete vaše mišljenje o Lincu? Kako ste ga vi doživeli kroz moje priče? Pogotovo bih voleo da čujem mišljenja osoba koje su već imale priliku da posete ovaj grad. Jednostavno, uvek volim da čujem utiske drugih ljudi da bih znao koliko sam bio uspešan u predstavljanju ovog grada.

 

 

Linc je poznat i pod imenom “Grad mira”. Glavno Gradsko veće je 1986. godine proglasio glavni grad Gornje Austrije kao „Linc Grad Mira“. Cilj ove odredbe je bila isključivo podizanje društvene odgovornosti čija je bila glavna uloga održavanja mira. Uz proglašenje „Grada mira“ u oktobru 1986. godine, grad Linc je preuzeo obavezu da održava „čežnju za mirom i posvećenost mira ljudi u gradu i da tim putem se održava osnovni princip budućnosti lokalne politike i stabilnosti odnosa u zajednici“.

 

 

U razgovoru sa par ljudi koji su već četvrta ili peta generacija koja je odrasla u Lincu saznao sam par zanimljivih stvari o načinu života u lokalnoj zajednici grada Linca. Linz je sam po sebi inovativni centar Gornje Austrije i predstavlja grad novih mogućnosti.

Kvalitet života u svim sferama života i širok raspon usluga čine glavni grad Gornje Austrije traženim mestom za život. Trenutno je u Linzu preko 100.000 stanova na raspolaganju – ponuda stanova koja stalno raste. Primarni cilj je da se stvori za što više ljudi optimalno stambeno i životno okruženje po povoljnim cenama. Izuzetno se vodi računa o ljudima koje žive sa minimalnim primanjima i njima je uvek obezbeđen osnovni paket socijalne pomoći svakog meseca.

 

 

Njihov zdrastveni sistem je vrlo uređen i svi troškovi zdrastvenih usluga su pokriveni u zavisnosti od zdrastvenog fonda koji izaberete: državni ili privatni. Sličan je kao zdrastveni sistem Nemačke, ali je malo fleksibilniji i ima više pogodnosti. Bilo mi je zabavno da razgovaram sa ljudima koji žive i rade u ovom gradu i kada su čuli da sam bloger koji će predstaviti Linc na svom blogu hteli su da odgovore na sva pitanja. Bilo mi je drago što sam imao priliku da upoznam divne ljude koji su pokazali da je Linc grad otvorenog srca. Stvarno jedno predivno iskustvo, koje ću zasigurno pamtiti dugo, dugo.

 

 

Umalo da propustimo avion zbog moje pričljivosti, hvala Bogu da uvek imam neku odgovornu osobu pored sebe pošto bih ja mogao slušati priče satima. Sunce je polako zalazilo, a  i naša poseta u ovom zanimljivom gradiću se završila. Bilo je to jedno kratko, ali slatko putovanje. Linc će uvek imati posebno mesto u mom srcu i iskreno se nadam da ću se uskoro vratiti da nastavim svoju započetu blogersku avanturu.

 

 

Na kraju smo morali malo i da potrčimo inače bi propustili naš prevoz za aerodrom! Moj fotograf je našao pravi trenutak da napravi savršenu poslednju fotografiju sa ovog putovanja… Ne volim rastanke, teško mi je da se oprostim od nekog grada, ali sam rekao “Ćao dragi moj Lincu, vidimo se mi opet uskoro!”. Tim rečima sam se oprostio i ušao u automobil. Vožnja do aerodroma je bila mnogo kraća nego kada smo dolazili u grad. Valjda je bio preveliki umor prisutan i vreme mi je prosto proletelo.

Dragi moji pustolovi došli smo do kraja ovog poslednjeg posta iz Linca, vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Ne brinite za par dana ću objaviti novi post gde ćemo nastaviti zajedno da uživamo u čarima putovanja i nastavljamo našu avanturu na nekom drugom mestu. Ko nije stigao da pročita moj prethodni post, možete pročitati ovde.

Voleo bih još jednom da se zahvalim Turističkoj organizaciji grada Linca na predivnom iskustvu i hotelu Schwärzer Bar na gostoprimstvu. Bilo je to putovanje za pamćenje i nadam se da sam vam dočarao ovu malu austrijsku avanturu na najbolji mogući način. Nekada su reči suvišne, zato ću vam reći da pogledate zadnju fotografiju u ovom postu i moj osmeh će vam reći sve one reči hvale koje nisam stigao da napišem u postovima.

Kako vam se dopala moja današnja priča o Lincu? Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana! A sada vas ostavljam da uživate u ovom veličanstvenom pogledu na grad.

Blogerski pozdrav,

Mr.M

 

 

Ovaj post je sponzorisan od strane Turističke organizacije grada Linca i Schwarzer Bär Hotela u Lincu.
Za izradu ovih fotografija korišćen je Sony Alpha 7r Mark II.

 

 

 

SHARE THIS POST