Posts tagged Mr.M

Pisma iz Rige: Istražite biser Baltika sa airBaltic-om!

Dragi moji pustolovi, kako ste mi danas? 2. Septembar je poseban dan za mene jer taj dan u mom kalendaru označen kao specijalan dan – moj rođendan. Moram priznati kada sam bio mlađi nisam bio ljubitelj tog datuma jer se tada polazilo u školu. Uvek sam mislio da sam najveći baksuz na svetu jer sam rođen na taj dan! Očigledno mi je bilo suđeno jer sam neplanirano i ja došao na ovaj svet… Tačnije dva meseca ranije pre očekivanog termina.

Šta ti je život… Na današnji dan pre dvadeset i nešto godina jedan Marko je zakmečao i nekako se izborio kao nedonošče da preživi. Danas je to mnogo lakše, moja generacija ona ratna kada je inflacija vladala u bolnicama nisu ni znali šta je inkubator. Sestre i doktor koji su brinuli o meni dali su mi nadimak “Mrvica” jer sam bio nešto malo teži od vekne hleba, danas je kilaža se malo promenila!

Nego da ja pređem na temu današnjeg posta. Pre par dana sam vam obećao novu priču i da ćemo istraživati biser Baltika, glavni grad Letonije – Rigu. Na poziv turističke organizacije grada Rige – Live Riga i nacionalne letonske avio kompanije airBaltic mali Marko i njegov fotograf su posetili prestonicu Letonije.

Riga je na poseban način obeležila ovo leto jer je ujedno to bila i moja poslednja saradnja koja je zatvorila “letnju sezonu” na mom blogu. Najveća metropola na Baltiku, Riga savršeno spaja bezvremensku tradiciju i vrhunsku modernu atmosferu. U svojoj burnoj istoriji dugoj skoro 800 godina svi su od nemačkih vitezova do švedskih kraljeva i sovjetskih komesara ostavili svoje tragove, a danas je glavni grad Letonije uzbudljiva evropska metropola na raskrsnici istočne i severne Evrope.

Ova poseta ne bi bila moguća bez pomoći nacionalne letonske avio kompanije airBaltic koja je bila jedan od glavnih prijatelja ovog projekta. Letonska aviokompanija Air Baltic Korporacija (airBaltic) osnovana je 1995. godine. AirBaltic je hibridna avio-kompanija koja preuzima sve najbolje iz poslovne prakse tradicionalnih mrežnih avio-kompanija i niskotarifnih prevoznika u Evropi i svetu. U 2008. godini, airBaltic je promenio svoj operativni model iz prevoznika do tačke – mrežne avio-kompanije, čime je Riga postala čvorište između istoka i zapada. Glavni prioriteti airBaltic-a su – sigurnost putnika, tačnost i kvalitet usluga.

Trenutno avio kompanija airBaltic vrši direktne letove iz svih prestonica Baltičkih država – Rige (Letonija), Vilniusa (Litvanija) i Talina (Estonija). AirBaltic nudi pogodne avio letove koji preko North Hub Riga se povezuju do svojih mreža avio partnera koji obuhvataju Evropu, Skandinaviju, Rusiju i Bliski Istok. Bilo mi je veliko zadovoljstvo da sarađujem sa avio kompanijom kao što je airBaltic i da osetim sve pogodnosti koja nudi njihova biznis klasa.

Kao putnik u poslovnoj klasi dobićete izvanrednu uslugu. Prioritetno ukrcavanje, piće dobrodošlice, sedište sa dodatnim besplatnim sedištem za više privatnosti, gurmanski obrok sa tri vrste jelovnika, neograničeno bezalkoholno i alkoholno piće, najnovije štampane medije raznih kategorija, kao i brz prioritetan izlazak po završetku leta.

Aerodrom u Rigi je lak za snalaženje, zbog svoje veličine i jednostavnosti verujte mi da ćete izaći brzo i krenuti u istraživanje Rige. Postoji više načina transporta do centra Rige: javnim prevozom – autobusom ili taksijem. Pošto smo mi imali unapred obezbeđen prevoz mogu vam reći cene.

Cene autobuske karte u jednom smeru koštaju 1.15 evra ako kupujete unapred ili na automatu ili 2 evra ako plaćate direktno kod vozača u autobusu. Taksi imate Baltic Taxi i posebnu tarifu od 15 evra u jednom smeru, tako da ako idu 3 ili 4 osobe možete podeliti troškove.

Prvo što sam mogao primetiti kroz prozor automobila je bila činjenica da je Riga “zeleni” grad, na sve strane su bile zelene površine, trgovi, parkovi koji su bili neobično uređeni. Lepota je uvek u oku posmatrača, ali Riga mi je na prvi pogled izmamila osmeh na lice. Znao sam da će ovo putovanje biti još jedna lepa avantura.

Smestili smo se u hotel, malo osvežili i bili smo spremni za pokret. Naš hotel Pullman Riga se nalazio u samom srcu starog dela grada. Jedna stvar koju sam naučio na putovanjima je da uvek treba svaki obilazak grada započeti od obilaska starog grada da bi ste bolje upoznali grad. Stari deo grada uvek poseduje neku posebnu energiju i to je ono što svaki grad čini posebnim, baš kao što Skadarlija, boemska četvrt daje Beogradu neku notu lepih dan gde je kulturna elita okupljala. Voleo bih kao i uvek da vam napišem neke osnovne informacije o samoj destinaciji.

Riga je glavni grad Letonije koji broji nešto više od 600.000 stanovnika, što je trećina latvijskog stanovništva. Budući da je značajno veći od ostalih gradova Letonije, Riga je ujedno i najveći grad u Letoniji. Takođe je najveći grad u tri baltičke države i dom jednoj desetini kombinovanog stanovništva sve tri baltičke države. Grad leži na Rimskom zalivu na ušću reke Daugave gde se sastaje sa Baltičkim morem. Riga je osnovana 1201. godine i bivša je članica Hanseatske lige.

Istorijski centar Rige se nalazi na UNESCO-voj listi svetskog nasleđa, poznato po svojoj arhitekturi Art Nouveau – Jugendstil i drvenoj arhitekturi iz 19. veka. Riga je tokom 2014. bila evropska prestonica kulture, zajedno sa Umeom u Švedskoj. Riga je bila domaćin samita NATO-a 2006. godine, takmičenja za pesmu Evrovizije 2003. godine, Svetskog prvenstva u hokeju na ledu za muškarce 2006. godine. Zanimljiv je podatak da skoro svake godine Rigu poseti preko milion turista!

Postoji više legendi, teorije o tome kako je grad dobio svoje ime. Jedna teorija o poreklu imena Rige je da se radi o korumpiranoj pozajmici koja označava Liv ringa, a odnosi se na drevnu prirodnu luku koju je formirala pritoka reke Daugava.

Druga legenda je da Riga duguje svoje ime po već utvrđenoj ulozi u trgovini između Istoka i Zapada. Engleski geograf Ričard Haklujt 1589. godine Rigu naziva Rie, a nemački istoričar Dionizije Fabricius je 1610. godine potvrdio poreklo Rige iz reči Rija. Treća teorija bi mogla biti da je Riga dobila ime po Riegeu, nemačkom nazivu za reku Riden, pritoku Daugave.

Jedna od teorija je da ime Rige uvodi biskup Albert, pokretač krštenja i osvajanja livonskih i baltičkih naroda. On je takođe predstavio objašnjenje imena grada kako je izvedeno iz latinske reči rigete (“navodnjavano”), što simbolizuje “navodnjavanje suvih paganskih duša od strane hrišćanstva”.

Građevinu koju vidite na slici iznad u Rigi meštani nazivaju Kuća Crnoglavih (latvijski: Melngalvju nams,) je zgrada smeštena u starom delu grada. Prvobitno zdanje ovog objekta je podignuto je tokom 14. veka za vreme Bratstvo Crnoglavih, kao jedna vrsta udruženja za neoženjene, brodovlasnike i strance u Rigi. Glavni radovi su rađeni početkom 17. veka, dodajući većinu maniralističkih ukrasa. Skulpture je napravila radionica Augusta Volza. Zgradu su bombardovali Nemci 28. juna 1941. godine, a ostatke su srušili Sovjeti 1948. godine. Obnovljena je između 1996. i 1999. i ovo danas što imamo prilike da vidimo je identična replika originalne građevine.

Riga je izuzetan grad i veoma pristupačan. Osim što možete uživati u lepotama grada i napraviti divne slike za uspomenu možete obaviti i lepu kupovinu. Pored mnogih interesantnih radnji koje u svojoj ponudi imaju domaće i Baltičke kreatore postoje dosta outlet radnji. U samom centru grada postoje bar 50 outlet radnji koje imaju različite brendove od uličnih do nekih luksuznijih, prestižnih brendova.

Ne bi ste trebali da se ustručavate, verujte mi ja sam pronašao tako lepu rolku i džemper od jednog brenda koji obožavam i to sam platio 35 evra, puna cena bi bila mnogo, mnogo veća. To je moja najiskrenija preporuka ako se nađete u ovom predivnom gradu.

Ulice starog grada su popločane krupnim kamenjem – kaldrma, zato je veoma bitno da nosite udobnu obuću. U starom delu Rige se nalaze najlepši restorani, muzeji i hoteli. Najzanimljiviji su mi bili ulični svirači i umetnici koji su zabavljali turiste. Riga je grad kulture i umetnosti, verujte mi u ovom gradu imate za sve vremena jer je grad odlično raspoređen i veoma se lako možete snaći i pronaći bukvalno sve što vas interesuje.

Na slici iznad možete videti crkvu svetog Petra. Ona se prvi put spominje u zapisima iz 1209. godine. Crkva je bila zidana, pa je te godine prošla neoštećena u velikom gradskom požaru u Rigi. Istorija crkve može se podeliti u tri različita perioda: dva povezana sa gotičkim i romanskim stilovima gradnje, a treća sa ranim baroknim periodom. Srednji deo crkve izgrađen je u 13. veku, što obuhvata prvo razdoblje gradnje. Jedini ostaci ovog razdoblja nalaze se u spoljnim zidovima naosa i na unutrašnjoj strani nekoliko stubova u naviju, oko kojih su kasnije izgrađeni veći stubovi.

Za vreme Drugog svetskog rata crkva je izgubila status važne kulturne baštine – impresivan bronzani kandelabrum napravljen 1596. godine – koji su Nemci iz Rige odveli u grad Vłocłavek, a preselili su ga tokom akcije „Heim ins Reich“ na teritoriju Poljske. Kandelabrum zvani stojeći fenjer, naručio je Gradsko veće Rige od livnice Rige osnivača metala Hansa Mejera. Da biste imali predstavu reda veličine tog stojećeg fenjera bio je oko 3 m visine i oko 4 m širine. Posle rata izložen je u katedrali Svete Marije Uznesenja u baziliki Vłocłavek. 1. marta 2012. ovo delo kasnorenesansne umetnosti vratilo se u svoj drevni dom, kao rezultat sporazuma o repatrijaciji kulturnih dobara. Zanimljiv podatak je da kip petla koji možete videti na samom vrhu crkve teži oko 160 kg, izrađen je od zlata.

Spomenik slobode (latvijski: Brivibas piemineklis) je spomenik u čast vojnicima ubijenim tokom Letonskog rata za nezavisnost (1918–1920). Smatra se važnim simbolom slobode, nezavisnosti i suvereniteta Letonije. Izrađen 1935. godine, visok 42 metra od granita, travertina i bakra često služi kao žarište javnih okupljanja i zvaničnih ceremonija u Rigi. Skulpture i reljefi spomenika, raspoređeni u trinaest grupa, prikazuju latvijsku kulturu i istoriju.

Jezgro spomenika čine četverokutni oblici koji su raspoređeni pravilno jedan na drugi, koji se po veličini smanjuju prema vrhu, upotpunjeni su 19-metarskim (62 metra) visokim travertinskim stubom koji nosi bakarni lik slobode koji podiže tri pozlaćene zvezde. Koncept spomenika prvi put se javno objavio početkom 1920-ih, kada je letonski premijer naredio da se naprave idejni projekti i otvori konkurs za dizajn „spomen-kolone“. Posle nekoliko javnih takmičenja, spomenik je konačno sagrađen početkom 1930-ih po šemi “Mirdzi ka zvaigzne!” (“Sjaj kao zvezda!”) Koju je podneo letonski vajar Karl Zale. Građevinski radovi finansirani su privatnim donacijama.

U Rigi je već bilo pozorišta na nemačkom jeziku, koje je takođe imalo operu i balet. Prvi pokušaj stvaranja letonske nacionalne opere bio je 1893. godine, kada je izvedena “Spoku stunda” Jekabs Ozolsa (“Čas Duhova”). Letonsku operu (Latviešu Opera) osnovao je 1912. godine Pavuls Jurjansa, mada je gotovo odmah, tokom Prvog svetskog rata, operska grupa bila evakuisana u Rusiju. 1918. opera se ponovo pokrenula (Latvju Opera) koju je vodio Jazeps Vitols, osnivač Letonske muzičke akademije. Debitantska predstava, 23. januara 1919., bila je Vagnerova “Der fliegende Hollander”.

Od 1944. godine, nakon okupacije Letonije od strane Sovjetskog Saveza i inkorporacije u Sovjetski Savez, Letonska nacionalna opera postala je letonsko S.S.R. Državno pozorište za operu i balet. 1990. pozorište je preimenovano u Letonsku nacionalnu operu, ali je zgrada skoro odmah zatvorena do 1995. godine radi renoviranja. U čast ponovnog otvaranja 1995. godine, prva opera bila je Uguns un nakts od Janisa Medinša (Vatra i noć).

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja prvog specijalnog posta iz Letonije koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Turističke organizacije grada RigeLive Riga, nacionalne letonske avio kompanije airBaltic i Hotela Pullman Old Town Riga u kojem smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o ovom biseru Baltika? Da li ste imali priliku do sada da posetite Rigu i da uživate u lepotama Letonije? Kroz par dana ćemo nastaviti našu avanturu u Rigi i otkriću vam jednu umetničku raznicu. Sledeće nedelje ostajemo u Rigi, posle ko zna… Vidimo se na istom mestu za par dana!

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Turističke organizacije grada Rige – Live Riga, nacionalne letonske avio kompanije airBaltic i Pullman Riga Old Town hotela. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Pisma iz Azerbejdžana: Sreću čine male stvari…

Dragi moji pustolovi, dobro došli u još jedan novi post na Mr.M blogu. Sezona godišnjih odmora se bliži kraju i polako se pripremamo za neke nove radne pobede. Iskreno se nadam da ste se lepo proveli i da ste na najbolji mogući način iskoristili svoj odmor, kao što sam ja iskoristio svoj u Azerbejdžanu.

Današnji post biće posvećen glavnom gradu Azerbejdžana i jedna malo drugačija priča koju će pratiti slike moje odevne kombinacije. Siguran sam da je mnogima od nas uvek problem da spakujemo adekvatnu odeću za put kada idemo na neko neobičnije putovanje. Moram priznati da sam se pronašao “u neobranom grožđu” kada sam trebao da pakujem svoj kofer jer nisam imao predstavu kako kod njih izgleda tih “paklenih” 34-36 stepeni.

Prvo pitanje koje sam postavio sebi: “Da li je tamo velika vlažnost?”. Glavni grad Azerbejdžana – Baku je blagosloven što se tiče klime. Zbog svog geografskog položaja sa hladnijeg Severa iz Rusije im dolazi hladan vazduh, dok sa juga iz Irana dolazi topao pomalo topao i peskovit vazduh. Zbog te neobične kombinacije klime i blizine Kaspijskog jezera lako se može preživeti tropsko leto u Azerbejdžanu.

Po prvi put u životu sam spakovao mali kofer i da pola stvari nisam zbog obaveza koje sam imao tamo nisam uspeo da nosim, eto i ja se nekada prevarim u proceni… Sve je moguće!

Zbog vremenskih prilika koje vladaju u Azerbejdžanu tokom letnjeg perioda najbolje je da se opremite odećom koja je izrađena pretežno od lana. Lan je najbolji materijal koji dopušta koži da diše, znam da postoji i ona druga strana priče – teško se pegla. Lan je možda najbolji materijal kada dođu ove visoke tropske temperature, ali se spremite da se redovno peglate na putu. Ako niste vični korišćenju pegle probajte sa dobro oprobanim receptom.

Kada skinete odevni predmet od lana, odmah stavite na stolicu i pređite dlanovima preko materijala imitirajući pokrete pegle i ostavite tako preko noći. Problem je što nije svaka obrada lana ista, tako da u zavisnosti od kvaliteta i same obrade lana zavisi da li ćete uspeti da ispravite svoj odevni komad od lana. Meni je par puta uspelo na ovom putovanju, pošto se nisam odvajao od moje bele lanene košulje. Nekada nam je za sreću potrebno tako malo!

Drugi najbolji materijal koji vam može pomoći da prebrodite visoke temperature je viskoza. Viskoza je prirodni materijal koji hladi kožu, naravno nekada može da se dogodi suprotan efekat kada je kombinacija visoke temperature i velike vlage, onda vam je samo Bog u pomoći, samo ću reći da sam dobro zapamtio kako izgleda proleće na Šri Lanci… Ne zna se da li je gore to što imate osećaj kao da ste pile u rerni ili osećaj bespomoćnosti što ne možete u potpunosti da uživate u tropskom raju…

Baku je drugačiji i budite spremni da pored udobne i lagane odeće, ponesete sa sobom i veoma, veoma udobnu obuću jer verujte mi na reč, TREBAĆE VAM! Baku je ogroman grad, bulevari su dugački i široki, tako da ako ste ljubitelji šetnje spremite se za jedan maraton. Prevoz u Bakuu je jeftin, tako da možete koristiti prevoz. Sistem transporta je takav da možete kupiti jednu karticu koja je slična našoj BusPlus kartici, ali razlika je u tome što jednu karticu može koristiti više osoba tako da ne morate kupovati više od jedne kartice. Cena kartice je oko 2 USD (Američkih dolara), dok je cena jedne vožnje autobusom oko 0,20 ili 0,30 centi (USD) što je morate priznati dosta jeftinije nego kod nas u Srbiji…

Što se tiče hrane verujte mi nećete ostati ni gladni ni žedni, hrana je izuzetno povoljna. Samo ću vam reći da je ručak za 4 osobe koštao oko 60 evra, a na stolu je bilo više od dva kilograma jagnjećeg pečenja, raznih salata, drugih vrsta mesa, raznih pita i slatke poslastice što je opet slično, ako ne i jeftinije od cena u našim restoranima. Cene u marketima su ok, znam da su cene slatkiša dosta niže nego kod nas.

U prethodnim postovima ste videli sređenog Marka u nekim lepim krpicama, ali 80% mog vremena sam proveo u ovoj hajde da kažem jednostavnijoj odevnoj kombinaciji. Menjao sam dva para farmerki i 3 lanene košulje (koje su uzgred bile iste boje, isti model) inače ja sam osoba koja se veže za jedan model u nekom vremenskom periodu pa u svoje slobodno vreme nosim samo taj model u više boja (nekad čak i u istim) dok mi prosto ne dosadi, pa pronađem neku novu “ljubav”.

Kao što sam malopre spomenuo, najbitnija je udobnost i praktičnost. Ovo je neki moj predlog letnje verzije odevne kombinaciije kada negde putujete toko leta i usput idete da istražujete i ostale delove zemlje pošto sam ja išao i u ruralne delove gde vam sigurno skupocena odeća neće biti od koristi.

OUTFIT

Košulja: Makia

Farmerke: Pedro del Hierro

Ranac: Picard

Patike: Makia

Fotoaparat: Sony Alpha 7r II; Objektiv: Sony G Master 24-70 MM

Iskoristio bih priliku da se zahvalim mojim prijateljima iz modne kuće Makia na ukazanom poverenju, kao i mojim saradnicima iz brenda Picard koji su uvek bili tu da podrže moj dalji rad. Proizvodi ove dve kompanije su mi uvek koristili na putovanjima. Makia odeća je jednostavna, praktična i funkcionalna, dok se druge strane Picard kožna galanterija je kvalitetna i izdržljiva.

Svi rančeve koje sam dobio od Picard-a su i dalje kao novi, naravno ja ih posle svake avanture glancam i sređujem tako da ne dozvolim da se koža upropasti. Kao osoba koja u svom rancu na putovanjima uvek nosi laptop, aparat i objektiv i još neke potrepštine koje su mi potrebne da “preživim” jedan klasični dan na putu mogu vam reći da su Picard proizvodi veoma izdrživi.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog poslednjeg specijalnog posta iz Azerbejdžana koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Nacionalne turističke organizacije Republike Azerbejdžana, nacionalne avio kompanije Azerbaijan Airlines i Hotela Boulevard u kojem smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o ovoj dalekoj, neobičnoj zemlji koja se nalazi negde na raskrnici modernog Zapada i tradicionalnog Istoka? Da li ste imali priliku do sada da posetite Azerbejdžan? Kroz par dana ćemo započeti novu avanturu, ali se selimo u Baltik gde ću vam pokazati lepote Rige, prestonice Republike Letonije.

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

P.S. Ako želite da saznate nešto više mojoj avanturi u Azerbejdžanu, pročitajte i moje prethodne postove:

Ovaj post je sponzorisan od strane Nacionalne Turističke Organizacije Republike Azerbejdžan, nacionalne avio kompanije Azerbaijan Airlines i Boulevard Hotela koji pripada ABSHERON grupi hotela. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz modne Makia i brendu Picard koji su omogućili da svojim modnim komadima oplemenim ovaj post, naravno da ne zaboravim moje verne i najbolje prijatelje iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Pisma iz Azerbejdžana: Lahij, mesto gde nastaju snovi od bakra…

Dragi moji pustolovi, dobro došli u još jedan post na Mr.M blogu. Kako ste mi danas? Neki ljudi su se vratili sa odmora, dok se neki srećnici tek spremaju da započnu svoj godišnji odmor. Prethodnih dana na društvenim mrežama sam pročitao komentare ljudi tipa: “Zašto se godišnji odmor tako zove, ako traje samo 2,3 nedelje… Nije fer!”. Slažem se sa njima, ali šta da se radi izgleda da je to još jedan “pogrešan” naziv, kao što su to kod nas i “finalna sniženja”, poslednje sniženje od 20%… Šarene, slatke laže za kupce.

U prethodna dva posta imali ste priliku da upoznate Baku i da vidite odakle potiče Azeri kultura i kako izgleda kolevka njihove kulture – Nacionalni park Gobustan. U današnjem postu ćete upoznati jedno zanimljivo selo koje je smešteno u najlepšem delu Azerbejdžana, u podnožju Kavkaza.

Naravno, pre nego što počnem sa današnjim postom želeo bih da se zahvalim Nacionalnoj turističkoj organizaciji Republike Azerbejdžan na odličnoj organizaciji, kao i ostalim prijateljima ovog projekta koji su učinili da naš boravak u Azerbejdžanu bude nezaboravan!

Tural, naš vodič nam je preneo mišljenje lokalnog stanovištva u Azerbejdžanu, a to je da smatraju da je baš upravo put do Lahij sela jedan od najlepših u Azerbejdžanu. Možete videti kako se priroda prilagodjavala klimatskim faktorima i uživati u pogledu na planine, ravnice i mora.

Moram priznati da obično kada putujem negde autom, trudim se da se odmorim i da malo odspavam jer medijska putovanja mogu biti ponekad izuzetno naporna i koristite svaki slobodan trenutak za odmor i relaksaciju. Međutim ovaj put je bilo drugačije, put je bio drugačiji i odlučio sam da prikažem ove lepote prirode ljudima koji se možda odluče da jednog dana posete Azerbejdžan!

Narod u Azerbejdžanu je jednostavan, srdačan i neposredan. Možda će jezik biti mala barijera, ali zbog neposredne blizine Rusije dosta ljudi zna ruski jezik. Možda vam ta činjenica pomogne jer Rusi mogu da razumeju neke naše reči što je donekle olakašava osnovnu komunikaciju.

Tural nam je tokom puta objašnjavao geografski položaj Azerbejdžana i neke osnovne stvari o mestu gde idemo, tako da nam je ovo putovanje brzo prošlo. Naravno napravili smo par pauza, možda je put bio malo duži, ali smo dosta toga novog i naučili!

Na prvoj pauzi moja malenkost je iskoristila vreme da se slika kraj mora… Dobro otišao sam u daleki Azerbejdžan, valjda sam zaslužio bar jednu lepu sliku kraj vode.

Ubrzo nakon ove pauze, stigli smo do naše prve stanice na ovom kratkom putovanju. Moji domaćini su želeli da mi pokažu njihovu najstariju i najveću džamiju u Azerbejdžanu – Džuma Džamiju (Juma Džamija). Prema legendi izgrađena je u 8. veku kada je Shamakhi izabran za rezidenciju arapskog kalifa. Zbog toga Šamakhi Džuma se smatra jednom od najstarijih džamija u regiji Kavkaza. Arhitektura ovog verskog kompleksa je sledeća – ogromna sala za molitve podeljena je u tri nezavisna dela koja su povezana otvorenim širokim lukovima.

Svaki deo ima svoj zasebni mikhrab i ulaz. Mnogi ovu džamiju nazivaju “Trosobnom”. Posle značajnih razaranja džamije tokom ratova i zemljotresa, ona je više puta rekonstruisana i restaurirana. Trenutni izgled džamije formiran je početkom 20. veka. Džamija je praktično izgrađena iznova na starom temelju, a da nije izgubila glavne principe svoje strukture. Još uvek ima tri dvorane. Pored toga, središnju dvoranu prekriva ogromna kupola, a ostale dve manje kupole.

Ispod centralne kupole prolazi pojas sa prozorima. Prozori su ukrašeni rešetkama. Čitava fasada je ukrašena ukrasnim dekorom. Sagrađena pre više od 1200 godina džamija Šamakhi Džuma i dalje ostaje jedna od najvećih kultnih građevina Kavkaza.

Mikhrab u glavoj dvorani

Bila mi je velika čast da posetim ovo sveto mesto i da saznam nešto više o istoriji ovog dela Azerbejdžana. Posebnu pažnju mi je privukao harem džamije (ograđeno dvorište džamije) pri samom ulazu u džamiju jer je uređeno kao jedna mala prava zelena oaza mira i sreće.

Morali smo krenuti jer nas je čekao dug put do Lahij sela, a imali smo još nekoliko stvari da vidimo. Seli smo u kola i nastavili naš put. Naravno ja sam spremio svoj aparat, fotograf je od vrućine zaspao tako da sam morao ja da odradim i njegov deo posla. Moje muke na putovanjima niko ne zna…

Sigurno se pitate zašto smo se uputili u mesto Lahij? Lahij je udaljeno selo koje se nalazi u oblasti Ismaiilli u Azerbejdžanu, na padinama Velikog Kavkaza, na visini od 1211 metara nadmorske visine. U ovom selu živi oko 2.000 stanovnika koji se uglavnom pripadaju manjijskoj etničkoj grupi koja govori jezikom Tat.

Lahij je jedno od najstarijih stalno naseljenih mesta na svetu. Štaviše, kanalizacioni sistem sela datira još od pre 1000 godina, što je za to vreme morate priznati bilo veoma neobično i za pohvalu. Na primer, veliki evropski gradovi poput Pariza i Londona nisu imali kanalizaciju do 13. – 14. veka.

Objekti i glavni plan sela su vrlo jedinstveni. Kao rezultat čestih zemljotresa, lokalno stanovništvo je razvilo sofisticirane i autentične tehnike gradnje. Tradicionalno su ljudi koristili prizemlje kuća kao radionice i radne prostorije. Kuće su ovde karakteristične po ravnim krovovima. Pored toga, neke kuće imaju balkone koji gledaju na ulicu.

Istorija i priča o slovu L, povezani su sa mnogim legendama. Prema jednoj legendi, pre mnogo godina ovde je bio jedan grad od 36 000 stanovnika koji se zvao La. Jednog dana se dogodio veliki zemljotres i La sravnjen sa zemljom. Posle nije bilo grada, ali se ime mesta promenilo u “La-hec”. „Hec“ na Azerbejdžanskom znači ništa, odnosno nula. Vremenom su ljudi ponovo došli da žive u ovom naselju. U to vreme “La-hec” se promenio u Lahij.

Prema drugoj legendi, perzijski šah Kai Khosrov je ubio uglednog vladara jednog grada što je izazvalo velike nerede u njegovoj zemlji. Konačno, nakon nekih borbi za vlast i presto, poraženi šah odlučio je da pobegne iz zemlje kako bi spasio svoj život. Kasnije je utočište pronašao u planinama blizu modernog Lahija. Sluge šaha osnovale su selo Lahij za svoje porodice. Na kraju je Kai Khosrov umro tamo, ali postepeno se malo selo proširilo i pretvorilo u naselje.

Tako lokalno stanovništvo sebe smatraju potomcima originalnog suda Keja Khosrova. Čak štaviše, tvrde da ime sela dolazi od mesta koje se u Perziji zove Lahijan. Grob sa nadgrobnim spomenikom koji treba da pripada Kai Khosrovu pronađen je na groblju Zavara u Lahiju zajedno sa drugim nadgrobnim spomenicima koji datiraju pre više od hiljadu godina.

U srednjovekovnom periodu selo je postalo važno središte zanatlija u Azerbejdžanu. Lahijske zanatlije su počeli da postaju veoma popularni u celoj Aziji i Evropi. U 18. veku grad je stekao reputaciju proizvodnje hladnog čeličnog oružja i bakra. Mnogi od njih, kao što su bakarne saksije i lampe i oružje, još uvek krase poznate evropske muzeje, naročito Luvr i Ermitaž. Danas je selo i celokupno nasleđe pod zaštitom, ali otvoreno za turiste. Duh srednjovekovnog doba i put drevne svile još uvek se nalazi u Lahiju.

Takođe, u ovom živopisnom mestu postoji jedan zanimljivi muzej koji se zove Istorijski muzej Lahija i u njemu možete pronaći dosta zanimljiv eksponata i saznati nešto više o istoriji ovog neobičnog sela.

Muzej je otvoren 1985. godine u okviru istorijsko-kulturnog rezervata Lahij. U početku je bio deo istorijsko-kulturnog prirodnog rezervata, ali od 1992. godine ima funkciju nezavisnog kulturnog objekta od značaja. Sam muzej je smešten u zgradi koja je u Lahiju poznata kao “džamija Aghaoglu”, koja je izgrađena 1914. godine.

Izložbena postavka muzeja sastoji se od više od 1000 eksponata u 10 različita odeljka. Eksponati datiraju od drevnih primera zanatstva, uključujući uzorke keramike, uzoraka koji su stari više od 2000 godina, mehove izrađene u 18. veku za topljenje bakra i druge delove povezane sa stočarstvom i trgovinom, kao i informacije o podzemnom sistemu za navodnjavanje grada koji funkcioniše od 15. veka!

Razvoj međunarodnog turizma, zajedno sa nekim novim saznanjima o ljudima i kulturama, rezultirao je postepenim interesovanjem za kulturnu raznolikost regiona. Lahij je poslednjih godina privukao pažnju mnogih svetskih turista i kao rezultat toga Lahij je sada uključen u turističke ture nekoliko vodećih turističkih agencija.

Došlo je vreme za pokret i nastavili smo naš put za Gabalu. Gabala (azerbejdžanski: Kəbələ, takođe poznat kao Kabala, glavni grad oblasti Kabala) Opština se sastoji od grada Gabale i grada selo Kusnat. Pre je grad bio poznat pod imenom Kutkashen, ali nakon nezavisnosti Republike Azerbejdžan, grad je preimenovan u čast mnogo starijeg grada Gabale.

Geografski položaj i planinski reljef grada uveliko su uticali na formiranje složenih klimatskih uslova u vertikalnom sušnom području, kao i na gustinu rečne mreže i bogatstvo zemljišno-vegetacijskog pokrivača.

Olakšani i vlažni klimatski uslovi regije Gabala doveli su do formiranja guste rečne mreže u ovom području. Grad je bogat drvećem kestena i lešnika. Flora i fauna okruga su vrlo bogati. U šumi se mogu naći jeleni, divlje svinje, zečevi, medvedi, vukovi, lisice i brojne ptice.

Gabala je idealno turističko odredište zbog kombinacije neobične prolećne klime, planinskog pejzaža i raznolike faune. Postoje mnogi hoteli i odmarališta svetske klase, veći deo lanca hotela Kafkaz. Prirodni klimatski uslovi u regionu stvaraju mogućnosti za razvoj letnjeg i zimskog turizma u regionu. Severna strana Gabale pripada južnim obroncima planinskog područja Velikog Kavkaza, središnji deo Alazan-Haftaranske doline, južni deo Ajinohurskog gorja.

Pored toga, u ovom regionu nalazi se najviši planinski vrh u Azerbejdžanu – planina Bazarduzu (4466 metara). Takođe u Gabali se nalazi i vodopad Ieddi Gozel. U prevodu znači ‘sedam lepotica’ zbog sedam faza padova, ali oslikava i klasičnu priču od Nizami Ganjavija. Grad takođe sadrži zabavni park “Gabaland“, klizalište i pozorište u grčkom stilu, sagrađeno posebno za koncerte i posebne prilike na otvorenom. Gabala takođe ima nekoliko tržnih centara. Grad je dom skijaškog kompleksa Tufandag, koji je ocenjen najboljim skijaškim centrom u Azerbejdžanu i jednim od glavnih na Kavkazu.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog trećeg specijalnog posta iz Azerbejdžana koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Nacionalne turističke organizacije Republike Azerbejdžana, nacionalne avio kompanije Azerbaijan Airlines i Qafqaz Thermal & Spa Resort Hotel Yengica u kojem smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kongresni centar Hejdar Aliev u Gabali

Kako se vama dopala ova moja priča o selu Lahij i njegovoj okolini? Da li ste imali priliku do sada da posetite Azerbejdžan? Kroz par dana ću podeliti sa vama novi post iz Azerbejdžana gde ću vam pokazati neke moje odevne kombinacije koje sam nosio na ovom putovanju. Jedva čekam da podelim sa vama novu priču i divne fotografije koje sam vam spremio.

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

P.S. Ako želite da saznate nešto više mojoj avanturi u Azerbejdžanu, pročitajte i moje prethodne postove:

Ovaj post je sponzorisan od strane Nacionalne Turističke Organizacije Republike Azerbejdžan, nacionalne avio kompanije Azerbaijan Airlines i  Qafqaz Thermal & Spa Resort Hotel Yengica koji pripada GILAN grupi hotela. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz modne kuće Loro Piana i Makia koji su omogućili da svojim modnim komadima oplemenim ovaj post, naravno da ne zaboravim moje verne i najbolje prijatelje iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Poslednje pismo iz Laponije: Mali Marko, nemoj nikad odrasti!

Dragi moji pustolovi, nadam se da ste mi svi dobro. Možda trenutno nismo svi na broju jer je otvorena sezona godišnjih odmora, ali posao blogera ne zna za odmor. Sigurno se pitate zašto sam ovom poslednjem postu iz Laponije dao baš ovakav naziv. Završava se još jedan mesec, završava se i još jedna avantura na Mr.M blogu, ali u avgustu vas očekuje dosta zanimljivih priča.

Možda će biti malo čudno, ali kako čovek sazreva i postaje “odrasla” ličnost prolazi kroz par faza. Ja sam trenutno u fazi “sam svoj čovek i plaća svoje račune”. Za koji dan dolazi 1. u mesecu i to na Zapadu znači samo jedno, leže neka plata i automatski se moraju platiti računi. To je ona malo zeznuta stvar kod odrastanja, kada ste mladi onda nemate osećaj za to jer to roditelji rade za vas, na vama je da uživate i da se potrudite da pronađete svoj put.

Onda odrasteš, prođe mladalačko doba, pa uđeš u svet odraslih gde vidiš da je sve drugačije. Moja prva knjiga na fakultetu sa kojom sa davno imao kontakt je počinjala sa čuvenom rečenicom, koja mi tada nije bila baš najjasnija: “Nema besplatnog ručka!”. Posle kada završiš fakultet, kreneš da radiš i da se probijaš u životu svaki dan ponavljaš tu rečenicu i svaki put ona dobije neko drugo značenje, ali kako god okreneš nije ružičasto! 🙂

Naravno svi mi moramo kad, tad odrasti, ali bilo bi najbolje za sve nas da sačuvamo ono malo dete koje čuči negde u nama i podseća nas na neke lepe male stvari koje su bitne. Nekada nas to malo dete može više naučiti, nego neka škola ili fakultet.

Danas baš razmišljam i pokušavam da sumiram ovih mojih 27 godina, šta se sve to promenilo i izdešavalo… Shvatio sam da kako sam otvorio moj blog i pišem vam ovde o svojim nedaćama i lepim stvarima da se moja ličnost drastično promenila. Blog je stvarno odlična stvar, meni je on dobro došao kao jedna vrsta psiho terapije. Uspeo sam da pobedim svoje strahove, da pobedim sebe! Nekad je veoma bitno da dokažete sebi koliko ste jaki i verujte mi, iznenadiće vas!

Marko Tadić, ako govorimo o dečku koji je bio pre ere Mr.M, on je bio drugačiji, dečko iz kraja sa velikom željom da obiđe svet. Par godina kasnije, tačnije 4 i po godine… Mali Marko ima više pečata u pasošu nego što je ikada mogao zamisliti, ma sanjati!

Pored boljeg psiho-fizičkog stanja, blog mi je pomogao da pronađem sebe. Oduvek sam bio odgovorna osoba i svaki svoj hobi ili interesovanje sam shvatao ozbiljnije nego drugi ljudi. Ja sam od onih ljudi koji imaju viziju, ali ne ume najbolje da objasni drugima pa sam zato otvorio Mr.M blog – DA BIH PRONAŠAO LJUDE KOJI ĆE ME RAZUMETI!

Svi ste nekada u životu čuli ili pročitali negde da je najlepše kada čovek spoji posao i zadovoljstvo. Mnogi će pomisliti da je to nemoguće i da ja prodajem maglu ili učim nekog pameti, ali to stvarno postoji. Samo je pitanje koliko si hrabar da se otisneš i da poslušaš sebe.

Naravno, čovek sam po sebi ima urođen strah koji je vezan za preživljavanje i uvek ćemo vodeći instiktom držati granica sigurnosti, pa makar po ceni da radimo nešto što ne volimo, a sa druge strane gladan stomak ne pita, već samo traži da se napuni…

E to je sad Hamletova dilema, jesti ili ne jesti pitanje je sad! Naravno sve u životu je nepredvidivo, sve što činimo u životu je mač sa dve oštrice. Može sve biti kao iz sna, da kaplje samo med i mleko, a može biti i ne tako dobar prizor. Sve je to dobro i svi na kraju preživimo!

Ja sam odlučio da pratim svoje snove, ali sam godinama radio dugo da bih ostvario svoj san. Dosta ljudi nije upućeno u naš posao, šta mi to konkretno radimo, a dobijamo pare? Ja znam da ja dosta radim, to se može videti i po sadržaju koji redovno delim sa svima vama na ovom online prostoru – blogu i na društvenim mrežama, koje su vezane za moj rad na blogu.

Koliko dnevno radim? Zavisi, nekad 3,4 sata dnevno, dok se većinom dešava da “zaglavim” pa radim dnevno i do 10 sati dnevno za računarom. Ja tek umor osetim kada se odvojim od računara jer tek tad moj mozak registruje umor i posle sam spreman samo za krevet. Ako nisam doručkovao ili ručao, neću ni imati obrok nego ću se samo “otkotrljati” do kreveta jer nisam osoba koja jede kasno. Možda nije zdravo, ali ja se uvek držim pravila posle 18 časova nema obroka, eventualno neka voćka ili voda, ostalo ništa!

Kakav život vodim? Sve zavisi sa koje tačke gledišta posmatrate, kada ulazim u avion ja idem na posao i radim bukvalno od momenta poletanja sa aerodroma pa sve do momenta dok ne sletim na taj isti aerodrom kada se vratim. Ja odmor od putovanja osetim tek kada se vratim u Berlin ili u Beograd, pa danima ne izlazim iz svoje pećine – stana. Izuzetak je finalno sniženje u Zari, to je smrtni greh ako se preskoči. To mi je jedina šansa da obnovim za manje pare moj garderober, nekada sponzori nisu tako mlečni!

Da li volim svoj posao? Da, u potpunosti iz dubine mog srca! Bez obzira koliko putovanja promene moj bio ritam i oslabi moj organizam pa je skloniji infekcijama, mene to ne sprečava da idem u nove avanture.

Zašto u sred leta objavljujem jesenji outfit? Može proći i kao zimski! Ruku na srce, ovaj outfit je meni bio savršeno dobar u Laponiji, ako govorimo o Severu Finske i temperaturama između 11 i 13 stepeni. Meni nije bilo vruće, pored vetra imate subjektivni osećaj da je temperatura niža… Fincima sam ja bio čudan jer sam bio u kaputu, ali oni ne znaju da sam ja došao iz zemlje gde je bilo 35 stepeni u hladu, pa je meni “malkice” hladno u krugu Severnog pola! 😀

Moji prijatelji iz modne kuće Makia su me samo pitali gde tačno idem, kada sam spomenuo Laponija oni su mi odmah napomenuli da će mi sigurno trebati duks i neka toplija garderoba jer su znali da ja dolazim iz zemlje koja je malkice toplija u tom trenutku. Kapu sam ja tražio jer mi se mnogo svidela ova crvena nijansa na njihovoj web strani i prosto sam morao da je imam.

Ovaj outfit ste videli i u prethodnim postovima iz Laponije, kada sam obilazio muzeje. U tim trenucima bio sam veoma zahvalan mojim prijateljima iz brenda Makia na ovim divnim poklonima jer su mi stvarno koristili i siguran sam da će ove jeseni pronaći svoje mesto u nekom postu nove sezone jesen-zima 2019-20. Ja sam osoba koja se uvek maksimalno trudi da čuva svoje stvari, tako da ću sigurno ovaj kaput nositi sigurno par sezona. Đubretarac je uvek praktičan, ovaj moj je divne karamel (kamel) boje, lako uklopljiv i verujem da ćemo se dugo i lepo družiti. 🙂

OUTFIT

Kaput (Đubretarac): Makia

Farmerke: Pedro del Hierro

Duks: Makia

Kapa: Makia

Čizme: Makia

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog poslednjeg specijalnog posta iz Laponije koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Turističke organizacije grada Rovaniemi i Arctic Light Hotela u kojem smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Moram priznati da su nas malo razmazili Frazer čokoladama, ali to im ne mogu zameriti. Izgleda da je to uticalo na kvalitet našeg rada jer smo bili motivisani! Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja serija postova o ovom neobičnom delu Finske? Da li ste imali priliku do sada da posetite Finsku? Nadam se da sam uspeo bar malo da vas zainteresujem i da ste uživali u mojoj drugoj avanturi u Finskoj. Finska je velika zemlja i siguran sam da ću je posetiti još koji put i da ću podeliti sa vama još neke priče iz ove daleke zemlje. Za par dana vas vodim u Azerbejdžan, zemlju koja se nalazi negde između tradicionalnog Istoka i modernog Zapada… Zemlja večitog kontrasta! A do tada dragi moji pustolovi, budite mi pozdravljeni!

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

P.S. Ako želite da saznate nešto više mojoj avanturi u Finskoj, pročitajte i moje prethodne postove:

  1. Pisma iz Laponije: Deda Mraz, deka iz dečijih snova! (Putopis)
  2. Pisma iz Finske: Kako pametno iskoristiti dan u Rovaniemiju (Putopis)
  3. Pisma iz Finske: Jedan dan sa našim najvernijim krznenim prijateljima (Putopis)
Ovaj post je sponzorisan od strane Turističke organizacije grada Rovaniemi i ostalih partnera ovog projekta kao što su nacionalna avio kompanija FinnairArctic Light Hotel. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz modne kuće Makia i kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Pisma iz Laponije: Deda Mraz, deka iz dečijih snova!

Dragi moji pustolovi, kako ste mi danas? Možda će današnji post neprimeren jer ćemo pričati o čoveku koji je vesnik zimske idile, ali siguran sam da ćete podjednako uživati kao i ja. Verujem da svi mi u sebi imamo jedno malo dete koje nas podseća i uči nekim malim stvarima koje čine život boljim i zanimljivim.

Deda Mraz, deka koji je ulepšao i dan danas predstavlja simbol neizmerne sreće dečijih srca. Superjunak koji sa svojim neobičnim timom koji čine vilenjaci, mali pomoćnici i irvasi koji mu pomažu da sa svojim saonicama obiđe svet i podeli poklone deci širom sveta. Nema tog deteta na svetu koje nije čulo, pa čak i “upoznalo” Deda Mraza.

Ovaj post ne bi bio moguć bez pomoći turističke organizacije grada Rovaniemi, nacionalne avio kompanije Finnair i lokalnih partnera.

Moj prvi susret sa Deda Mrazom je bilo kada me je mama odvela na proslavu Nove Godine u njenoj firmi, gde sam ja počeo da plačem kada sam primetio da je to ustvari njen kolega kojem je spala brada. Valjda sam to doživeo kao veliku traumu jer sam do tada živeo u uverenju da je to pravi Deda Mraz.

Moja majka koja je rešila da “spasi” moje detinjstvo mi je ispričala da pravi Deda Mraz živi na Severnom polu i pošto je zauzet i nekada ne može da poseti svu decu na ovom svetu on “zamoli” svoje saradnike u svakoj zemlji da mu pomognu i daje im specijalnu dozvolu da ga zamene i da podele poklone i radost sa decom.

Kako su godine prolazile, mali Marko je rešio da proveri sve te informacije i na internetu sam pronašao da pravi Deda Mraz živi u jednom selu Rovaniemi na severu Finske, tačnije u oblasti koja je poznata pod imenom Laponija.

Skoro 25 godina kasnije, Marko je konačno dobio priliku i upoznao Deda Mraza, deku superheroja iz dečijih snova. Bez obzira na godine, Laponija će u vama probuditi dete u vama. Nemojte misliti da u Rovaniemi dolaze samo roditelji sa decom, ima tu i starijih ljudi koji su u duši ostala mala deca pa su odlučili da u svom zlatnom dobu upoznaju superheroja koji je obeležio svoje detinjstvo.

Kada dođete u Deda Mrazovo selo imate osećaj kao da se nalazite u bajci. To je deka koji 365 dana u godini živi jedan život iz bajke. Selo je prilagođeno svim uzrastima, tako da se niko neće u nekom trenutku tokom posete osetiti zapostavljeno.

U ovom selu Deda Mraz ima svoju poštu koja prima na hiljade pisama dnevno, farmu irvasa i njegova kancelarija u kojoj prima sve zainteresovane.

Kada uđete u njegovu kancelariju, videćete vilenjake koji se užurbano spremaju poklone jer je ostalo manje od 200 dana do praznika! Na sve strane možete videti džakove i velike kovčege koji su puni poklona i spremni za isporuku!

Takođe možete videti proces pakovanja poklona i kako vilenjaci to rade sa puno ljubavi i strpljenja.

Takođe možete videti i zid poznatih ličnosti koji su došli da posete Deda Mraza tako da ćete imati priliku da vidite neku muzičku zvezdu ili ozbiljnog političara koji je došao da poseti ovog superheroja.

Kroz par minuta i veselog vilenjaka koji nas je vodio do Deda Mraza totalno sam nespreman upoznao superjunaka svojih dečačkih snova. Nakon što sam prošao kroz jedna vrata ja sam očekivao da ću videti nastavak “zida poznatih ličnosti” koje su imale priliku da upoznaju Deda Mraza. Umesto zida, ušao sam u dnevnu sobu u kojoj se nalazi Deda Mraz. Tik iza jelke ugledao sam najpoznatijeg deku na svetu sa dugačkom čuvenom sedom bradom. Kako sam čuo one najpoznatije reči “ho ho ho”, mislim da sam bio na granici da zaplačem od sreće.

Koliko god da imate godina, ovo mesto će vas sigurno vratiti u detinjstvo u one lepe bezbrižne dane kada ste verovali u magiju novogodišnjih praznika. To se meni upravo dogodilo! Bez obzira što je bila letnja sezona, u ovoj dnevnoj sobi sa jelkom i kaminom imao sam osećaj da je došlo vreme praznika.

Sa mojim superherojom sam proveo nešto malo više od pola sata, mislim da je Deda Mraz shvatio da je kod njega došao mali petogodišnji Marko u telu nekog odraslog čoveka. Zanimalo me je kako izgleda jedan njegov radni dan, ko mu pomaže oko ishrane irvasa i kako se sve to odvija.

Pored Deda Mraza u ovom neobičnom selu možete upoznati irvase, koji svake godine pomažu Deda Mrazu da za što kraće vreme obiđe svet i podeli radost uzduž i popreko ove naše planete. Nedaleko od Deda Mrazove kancelarije nalazi se mala farma irvasa, gde sam imao priliku da po prvi put u životu vidim albino irvasa! On je ovde prava atrakcija.

Moj fotograf i ja smo dobili bilje sa kojim možemo lakše stupiti u kontakt sa irvasima. Moram priznati da su irvas socijalizovani i da se ponašaju kao domaće životinje. Koliko je bio sladak jedan “irvasić”, mladunče irvasa hteo sam da ga povedem kući, ali postoje maliiii problemi sa prenosom životnja preko granice!

Prvih par minuta sam se malo uplašio jer sam video da imaju baš velike rogove, ali posle vidite da su ti rogovi “presvučeni” sitnim dlačicama pa imate utisak kao da su od pliša! Irvasi su vrlo ljupke životinje, dok se malo bolje ne upoznate oni će želeti da vas gricnu. Ne brinite se, nakon par minuta kada ga prvi put pomazite irvas će ići za vama po farmi i biće veoma ljubomoran ako pokušavate da se zbližite sa drugom jedinkom na farmi. Verujte mi veoma su ljubomorni!

Ova poseta me je vratila u detinjstvo i drago mi je što sam uspeo da upoznam superheroja mojih dečačkih snova. Možda je to tako bilo suđeno pa sam nakon 20 i kusur godina konačno dobio priliku da iskoristim svoj trenutak iz sna!

Nakon susreta sa Deda Mrazom i posete farme irvasa moj fotograf i ja smo poslali razglednice svojim najmilijim iz posebne pošte koja se nalazi na Severnom polu. Možda ću ove praznične sezone dobiti posebno pismo od Deda Mraza, ali videćemo! Sve je moguće! Možda ću uz pismo dobiti i bicikl koji sam poželeo…

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog drugog specijalnog posta iz Laponije koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Turističke organizacije grada Rovaniemi i Arctic Light Hotela u kojem smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Moram priznati da su nas malo razmazili Frazer čokoladama, ali to im ne mogu zameriti. Izgleda da je to uticalo na kvalitet našeg rada jer smo bili motivisani! Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o ovom neobičnom delu Finske? Da li ste imali priliku do sada da posetite Finsku? Ja sam uspeo da na kraju svoje posete “ostavim svoj trag” i da pokažem da je neko iz Beograda došao da poseti Deda Mraza. Kroz par dana ću podeliti sa vama i poslednji post iz Laponije gde ću vam pokazati jednu modnu kombinaciju koju ste imali priliku da vidite u jednom od prethodnih postova iz Finske.

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Turističke organizacije grada Rovaniemi i ostalih partnera ovog projekta kao što su nacionalna avio kompanija FinnairArctic Light Hotel, Deda Mrazovo selo, farma irvasa, pošta Deda Mraza. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Pisma iz Finske: Kako pametno iskoristiti dan u Rovaniemiju

Dragi moji pustolovi, mislim da je sad idealno vreme da pročitate još jedno pismo iz Finske. Iskreno nadam se da ste mi svi dobro i da ste na odmoru, nebitno da li ste negde uspeli da otputujete ili se relaksirate kod kuće, odmor je odmor! Prvo bih želeo da vam se zahvalim na divnim komentarima koje ste mi uputili na račun prethodnog posta, kao i na divnim porukama i pitanjima koje mi šaljete na Instagramu o Azerbejdžanu.

Danas na blogu nastavljamo našu avanturu u Finskoj, ali vam obećavam da ćemo i kroz par dana zvanično “započeti” našu avanturu u Azerbejdžanu! U prethodnom postu imali ste prilike da upoznate moje nove krznene drugare – male preslatke haskije sa kojima sam imao priliku da se družim. Ako ste zainteresovani da se podsetite ili ste kojim slučajem propustili da pročitate moj prethodni post iz Laponije slobodno izdvojte malo vreme i kliknite na ovaj LINK.

Naravno pre nego što počnem sa današnjim postom želeo bih da se zahvalim timu iz Turističke organizacije grada Rovaniemi, kao i nacionalnoj finskoj avio kompaniji Finnair na ovom divnom putovanju. Ovo putovanje je bilo jedno divno iskustvo, koje ću zasigurno dugo, dugo pamtiti.

Danas sam postavio sebi jedan novi zadatak, a to je da vam dokažem da Rovaniemi i Laponija nisu samo zemlja Deda Mraza i irvasa, već da tamo postoji i još nešto po čemu je ova oblast poznata. Takođe, neki od vas su mi poslali pitanja: “Da li vredi ići u Laponiju u letnjem periodu? Da li ima nešto da se vidi?”. U neku ruku za nas sa Balkana, Finska je nama daleka i poprilično neistražena zemlja, ali to ne znači da je to zemlja u kojoj 365 dana vlada sneg i da je poznata samo po Deda Mrazu. Moj najkraći mogući odgovor na prethodno pitanje bi otprilike bilo: “Da, tamo ima svašta da se vidi!”.

Da biste shvatili o čemu pričam, mislim da biste trebali da pročitate ovaj post do kraja. Da li ste se možda nekada zapitali kako izgleda život u finskom delu Laponije? Kako je živeti na Arktiku? Šta je Arktički krug?

Da biste saznali nešto novo i usput možda sebi dali odgovore na ova pitanja prva stanica u Rovaniemiju bi bila Naučni centar Arktikum.

Arktikum je naučni centar i muzej koji se nalazi u centru grada i svojim modernim izgledom mami poglede turista. To je prva “stanica” koju morate posetiti jer će vam to pomoći da bolje upoznate Rovaniemi i Arktičku oblast.

Prva zanimljiva stvar koju ćete uočiti na samom ulazu u ovaj muzej je prelepa staklena kupola koja se nadvija nad glavnim holom i ako bolje pogledate videćete da je kupola u obliku prsta koja “upire” na Severni Pol. U Arktikum muzeju uvek imate zanimljive i edukativne postavke koje su interaktivne tako da su se potrudili da sve generacije uživaju, dok otkrivaju neka nova saznanja o Arktiku.

Prva postavka koju sam posetio je bila posvećena istoriji grada Rovaniemi, kao i same regije. Pored toga imate priliku da saznate nešto o Saami narodu. Samiji su autohtono stanovništvo Arktika iz regije Sapmi, što obuhvata današnji prostor Norveške, Švedske, Finske i poluostrvo Kola u Rusiji. Oni su jedini preostali autohtoni narod Europske unije koji su živeli u Laponiji još prje nego što su uspostavljene nacionalne granice i njihova istorija je duga skoro 7000 godina.

Pored toga možete saznati dosta istorijskih činjenica koje su vezane za Rovaniemi, poput toga šta se dogodilo sa gradom nakon Drugog svetskog rata, kao i o preostalim životinjskim i biljnim vrstama koje se mogu pronaći u ovom regionu.

Rovaniemi, kao i cela Laponija je imala zanimljivu i burnu istoriju. Grad se razvijao do Drugog svetskog rata kada je bukvalno sravnjen sa zemljom i nakon toga grad je opet u potpunosti iznikao iz pepela. Samo je par objekata “preživelo” napad i jedna od njih je zgrada današnje Korundi, galerije moderne umetnosti. Obećavam da ću vam o ovom postu pisati i o ovoj izuzetnoj riznice savremene umetnosti.

Smatra se da je ovaj region bio naseljen još pre 7000 godina, kada su došli prvi predstavnici Saami naroda koji su naselili ove prostore. Oni su razvili neke osnove razmene dobara, koji su bili samo koreni neke trgovine koju danas poznajemo.

U mojoj glavi se to odvija ovako: “Kupac: Dobar dan, da li mogu ove čizme da dobijem za 4 lososa? Prodavac: Može, izvolite! (ili počinje pogodba tj. cenkanje).

Ova postavka je stvarno neverovatna jer ste u prilici da doživite na neki drugi način taj hladni Arktik i da prosto vidite da i tamo se život odvija na neki sličan način kao što je to bilo i u ostalim delovima Evrope i sveta.

Naravno, pored saznanja o napretku društva uviđate da se vodi računa i o prirodi. Ovaj region ima izuzetno bogat biljni i životinjski svet.

Ja sam lično jedan dan video predivnu sovu i još neke životinje, ali to ne znači da nećete sresti nekog vuka ili polarnu vevericu. Ko zna!

Moram priznati da je Arktikum bio jedan od najzanimljivijih muzeja koje sam imao priliku da posetim tokom rada na blogu. Prosto neverovatno koliko čovek može kroz neke zanimljive izložbe, postavke u muzejima da nešto novo i korisno nauči.

Laponija je mesto gde više ima irvasa i losova nego ljudi! To je jedna lokalna šala, ali je jednim delom i istinita. Siguran sam da ova oblast ima više vrsta ovih jelena nego pasa i to je znak da je u Laponiji priroda netaknuta.

Nakon priče o istoriji ovog grada, kao i celog ovog regiona svoj put u Arktikum muzeju nastavljate u drugom delu muzeja, gde se nalazi postavka koja objašnjava neke od prirodnih fenomena.

U ovom delu sveta poznati su prirodni fenomeni koji se javljaju u raznim godisnjim dobima. Zimi na primer se javlja polarna svetlost. Danas to je samo lepa slika na Instagramu, ali u nekim prošlim vremenima ljudi su bili neupućeni.

Postoje više legendi, ali jedna od najzanimljivijih je mit o Polarnoj Lisici. “Kada dođe zima, lisica ne može da miruje već ona skakuće po nebu i ona vrhom svog repa oboji određene delove i tako nastaju oni nestvarni zraci zelene boje po nebu. To nije bio dobar znak, duhovi nisu zadovoljni!”

Prirodni fenomen koji je moram priznati mene najviše interesovao je fenomen poznatiji pod imenom “Bele noći” koji se javljaju u letnjim mesecima od početka juna do sredine jula i tokom tog perioda Sunce ne zalazi.

Zamislite da vidite sunce u ponoć ili u 1 sat ujutru u Beogradu… O da, nema spavanja! Mislim da je ovaj deo sveta idealan za nas blogere pošto leti možemo da radimo bukvalno 24 časova dnevno, taman da slikamo naše odevne kombinacije i da mali Marko odradi sav posao na vreme! 😀

Pored tih čuvenih fenomena, možete saznati nešto više i o efektu “Staklene Bašte” i problemu otopoljavanja leda na polovima. To su izuzetno veliki problemi i njima se moramo pozabaviti svi kao čovečanstvo, ako želimo da opstanemo kao vrsta.

Priroda nam pomaže, mogli bismo i mi njoj da pomognemo i da nastavimo normalan tok i da svi živimo u skladu i harmoniji sa prirodom. Tako nam malo treba da budemo srećni i zadovoljni, zašto da to sve pokvarimo?

Dobro, nakon što smo malo porazmislili o našem trenutnom stanju kao čovečanstvo i ako smo probudili svest, mislim da je i za to potrebno jedno kulturološko uzdizanje. Ako se sećate malopre sam vam spomenuo da je Rovaniemi tokom Drugog svetskog rata bio bukvalno srušen do temelja i da je par zgrada “preživelo” napad.

Jedna od tih zgrada je i današnja zgrada koja je dom galerije moderne umetnosti Korundi. Korundi predstavlja jednu pravu riznicu u kojoj možete pronaći isključivo dela koja pripadaju modernoj umetnosti.

Gradonačelnik grada Rovaniemi je pre par godina odlučio da pomogne mladim umetnicima i da podstakne njihov rad. Neko vreme su razmišljali kako da pomognu razvitku kreativnosti i da zadrže mlade nade i Korundi je otvorio svoja vrata svim mladim umetnicima.

Ja kao jedan običan posmatrač, koji stvarno ne razume pravu vrednost ovih dela sam uživao u razgovoru sa mojim vodičem, koja se maksimalno trudila da mi objasni njihov način rada.

Otvorene su nove umetničke radionice, mladi umetnici su otvorili svoje umetničke škole pa sam imao priliku da vidim kako je jedan mladi umetnik učio seniore kako da razviju svoj talenat za slikanje, potpuno besplatno!

Ja sam mislio da se od umetnosti ne može normalno živeti, ali izgleda da je samo u pitanju koliko je razvijena svest o potrebi za umetnošću. Možda ne znam vrednost svih tih dela, ali sam uvideo da sam moj boravak, dok sedim i gledam neko umetničko delo me na neki neobičan način smiruje.

Možda ne razumem umetnost, ali to ne znači da ne umem da uživam u njihovoj lepoti. Ipak je lepota samog dela u oku posmatrača.

Moj dan u Rovaniemiju je bio ispunjen i nisam osetio neki posebni zamor, mislim da je ovo bio jedan vid edukativnog odmora gde sam naučio dosta novih stvari koje su me ujedno i interesovale, pa je možda i to razlog zašto sam uzbuđen dok vam pišem ovaj post.

Naravno i ova blogerska dušica mora nešto da jede pa sam dobio preporuku od Turističke organizacije grada Rovaniemi da se u restoranu Rakas dobro jede. Moj fotograf veruje samo u dela, tako da je tim iz turističke organizacije i sam restoran želeo da dokaže svoje kulinarske veštine…

Sklopile su se sve kockice, mi smo bili pomalo umorni i gladni, oni spremni za goste tako da smo se idealno uklopili!

Moj fotograf je više tip osobe koji voli meso, ali ja sam ovaj put rešio da jedem zeleniš pošto se ovaj bloger malo ugojio pa nešto šlic na pantalonama nije bio raspoložen za saradnju, zato sam morao da probijem kašiku. Ne kažu naši stari: “Što se mora, nije teško!”

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog drugog specijalnog posta iz Laponije koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Turističke organizacije grada Rovaniemi i Arctic Light Hotela u kojem smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Moram priznati da su nas malo razmazili Frazer čokoladama, ali to im ne mogu zameriti. Izgleda da je to uticalo na kvalitet našeg rada jer smo bili motivisani! Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o ovom neobičnom delu Finske? Da li ste imali priliku do sada da posetite Finsku? Za par dana nastavljamo našu avanturu po Finskoj, pokazaću vam kako izgleda najsrećnije selo na svetu – selo Deda Mraza!

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Turističke organizacije grada Rovaniemi i ostalih partnera ovog projekta kao što su nacionalna avio kompanija FinnairArctic Light Hotel, Naučnog centra i muzeja Arktikum, galerije Korundi, kao i restorana Rakas. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Pisma iz Finske: Jedan dan sa našim najvernijim krznenim prijateljima…

Dragi moji pustolovi, dobro došli u novi post na Mr.M blogu. Kao što sam vam i obećao danas započinjemo novu avanturu negde u Severnoj Evropi, tačnije na severu Finske – Laponiji. Na samom početku želim da se zahvalim nacionalnoj avio kompaniji Finnair i Turističkoj organizaciji grada Rovaniemi na ovom divnom iskustvu.

Da li ste se ikada zapitali kako izgleda život u Laponiji? Laponija je kulturna oblast u Finskoj koja je poznata kao domovina najvoljenijeg deke na svetu – Deda Mraza. Pored toga, Laponija je poznata kao i zemlja Samija(Laponaca) koji su naselili ovaj prostor još pre 7000 godina. Prvi stanovnici isključivo su se bavili lovom i ribolovom.

Pored lova i ribolova, započeli su i proces pripitomljavanja i uzgajanja irvasa. Samiji su autohtono stanovništvo Arktika iz regije Sapmi, što obuhvata današnji prostor Norveške, Švedske, Finske i poluostrvo Kola u Rusiji. Oni su jedini preostali autohtoni narod Europske unije koji su živeli u Laponiji još prje nego što su uspostavljene nacionalne granice i njihova istorija je duga skoro 7000 godina.

Moram priznati da kada sam dobio poziv od Turističke organizacije grada Rovaniemi da dođem i posetim srce Laponije osetio sam veliko zadovoljstvo. Počastvovan sam jer sam dobio priliku da budem jedan od ambasadora grada i da na svom blogu podelim priče iz ovog šarmatnog gradića u Laponiji.

Današnji post biće posvećen bićima koji nas bezuslovno vole, bez obzira na sve. Naši najverniji četvoronožni krzneni prijatelji koji nas ne ostavljaju kada dođu oni najlošiji periodi u životu, koji ne znaju za vrednost novca i traže samo ljubav, nešto malo hrane, topli dom kada je hladno i kišovito, a zauzvrat pružiće neverovatnu ljubav…

Valentijn je osoba koja je većinu svog života posvetila haskijima, rasi koja ga je uvek fascinirala. Haski je pas koji se razlikuje od svih drugih rasa zbog svoje prevelike ljubavi prema trčanju. “To je poseban pas koji nije za svakog vlasnika!”, to je prva rečenica koju sam čuo od Valentijn-a, čoveka koji već skoro 20 godina gaji ljubav prema ovoj neverovatnoj rasi pasa.

Ova rasa vekovima unazad je isključivo koristila za vuču, dok danas privlače pažnju svojim predivnim krznom i neverovatnom bojom očima. Tokom moje posete odgajivačnjici Bearhill Husky, koju drži Valentijn sa svojom porodicom, naučio sam dosta novih stvari o ovoj rasi pasa, kao i neke njegove želje i snove koje planira da ostvari u narednom periodu.

Haski je brz, snažan i okretan pas, prava atleta koja prosto ima neverovatnu veliku želju da trči. Neki bi pomislili da je to preveliki napor za njega, ali kao što sam malopre spomenuo haski je rasa koja je od davnina bila korištena za vuču.

Psi, kao i ljudi imaju svoje želje i potrebe. Svaki pas je ličnost za sebe, imate one pse koji su prosto rođeni da budu lideri i da predvode druge u čoporu i one drugi koji su slabije karike i potreban im je neko da ih predvodi i usmeri. To je i jedan od najosnovnijih pravila u odgajanju ove rase.

U ovoj odgajivačnici sa svim psima se gradi odnos koji će biti od koristi za psa i pritom biti ispunjene sve osnovne potrebe psa da bude srećan i zadovoljan. Valentijn pored svoje porodice, ima i još jednu veliku četvoronožnu porodicu koja broji više od 100 članova. Pošto je imao priliku da odraste u Africi, većina članova njegove krznene porodice nose imena po plemenima, rekama i jezerima u Africi.

Svi članovi ove krznene porodice imaju neka svoja zaduženja, mlađi članovi bezbrižno uživaju u čarima odrastanja i detinjstva dok treneri rade sa njima da nauče neke od osnovnih komandi poput sedi, lezi, okreni se. Moram priznati kako mi je bilo slatko videti najmlađe članove čopora koji zbunjeno gledaju u trenera i starijeg psa koji je tu da ih pravilno obuči. U zavisnosti od uzrasta jedinke, prilagođava se i tempo treninga.

Najmlađi članovi – štenci starosti 2,3 meseca isključivo borave u “psećem vrtiću” sa majkom i svi početni treninzi se obavljaju uz pomoć njihove majke koja im kao najbolji uzor i model pokazuje osnovne komande. Na taj način štenci lakše savladavaju komande i brže uče.

Prvi ozbiljniji treninzi koji se tiču vuče saonica, kreću sa 7,8 meseci gde psi dostižu određenu starost i snagu koja im je potrebna za rad i jači tempo treninga. Nakon toga mlađi adolscenti uspešno usmeravaju svoju pažnju i energiju i lakše savladavaju nove radne zadatke.

Ja sam prisustvovao treningu omladinaca koji se trenutno uče prvoj i najvažnijoj komandi – da se vrate kući kada ih treneri dozivaju. Ja sam posle 14 godina opet imao priliku da na jednom mestu vidim toliku količinu preslatkoće na jednom mestu, pošto sam pre 14 godina išao da izaberem svog četvoronožnog drugara. Ja sam bio dete i moj Bebi (labrador-retriver) je bio jedna beba i to je bio moj prvi put da vidim toliko malih duša na jednom mestu. Eto posle toliko godina, uz malu pomoć turističke organizacije grada Rovaniemi, ponovo sam osetio to uzbuđenje!

Nije uzalud ona naša izreka da je “pas je najbolji čovekov prijatelj”, to je stvarno jedna velika istina. Psi ne zanima da li si ti bogat ili siromašan, on će ti uvek pružiti ljubav i ti kao njegov najbolji prijatelj postaćeš njegov celi svet i pomoći mu da ga ostali razumeju. Uvek se nekako kockice poklope, pa svako od nas izabere svog četvoronožnog prijatelja po svojoj meri i što kažu naši stari “kada se dve duše pronađu”.

Kada uvodite psa u svoj život, morate da znate činjenicu da to nije igračka već da je to živo biće koje oseća sve. Psi se kao i ljudi boje samoće i da budu odbačeni, zato uvek pre nego što uzmete preslatko štene imajte na umu na će to štene odrasti i postati odrasla jedinka, nakon toga i deka kojem morate pomoći kada mu bude najteže.

Psi možda ne umeju da govore, ali svojim nesebičnim gestovima umeju da pokažu svoju privrženost i ljubav koja nema cenu. Svaki vlasnik mora da pomogne svom psu da razume neke stvari, bez ikakve upotrebe nasilja bilo kog oblika jer to može da utiče na psihu psa. Kao i ljudi, nisu svi psi nadprosečne inteligencije. Nekim psima je potrebno više vremena da savladaju neke komande i pravila, dok je nekim psima potrebno značajno manje vremena da savladaju komande.

Ako vi ne naučite svog psa ili unajmite profesionalnu pomoć koja će pomoći vašem psu, vaš pas neće biti u mogućnosti da savlada neke stvari i morate onda biti spremni na to da on neće razumeti neke stvari i ne biste u tom slučaju trebali ljutiti na svog četvoronožnog prijatelja.

Valentijn podjednako voli sve članove svoje krznene porodice, samo što malo više to pokazuje najmlađim članovima svoje zajednice, dok sa druge strane i oni najstariji članovi koji imaju više od 10 godina pokazuje ljubav nakon treninga. Bez obzira na starost, svaki pas voli da se mazi i poigra sa svojim vlasnikom.

Ovi psi se ne odgajaju da budu kućni ljubimci, sa njima se gradi korektan i prijateljski odnos koji pomaže psu da pravilno razvije svoju ličnost, da ispuni sve svoje osnovne potrebe i da pas uvek bude u dobroj kondiciji. Haski je pas kojem je vuča saonica i trka u krvi, on je prava atleta na četiri noge koji gaji veliku ljubav prema trčanju. Trčanje za njega nije napor, to je radost života koje ostale rase pasa tako ne doživljavaju.

Nakon što sam imao priliku da vidim kako izgleda jedan dan u odgajivačnici pasa gde preko 100 članova, svako od njih ima nešto da “kaže”, shvatite da je to jedna velika zbrka, ali ujedno i slatka buka. Valentijn me je strpljivo sačekao da zajedno nahranimo najmlađe članove njegove krznene posade, pošto posle doručka idu na trening pa na mali odmor gde skoro svi štenci spavaju.

Nakon buke i frke, kiša nam se pridružila pa smo priču o njegovom životu i radu u Bearhill Husky odgajivačnici nastavili uz čaj i kolače u njegovoj kolibi.

Valentijn je još kao mali dečak, gajio ljubav prema ovoj rasi pasa. Pošto ovaj posao zahteva i dosta ulaganja, bilo je potrebno da prođe jedan određeni vremenski period i na kraju je uspeo da otvori svoju odgajivačnicu nakon više od 15 godina napornog rada.

Svaki haski odgajivač sanja da baš njega odgajivačnica ima najbolje haskije, ova rasa pasa ne ide na ona klasična takmičenja gde se ocenjuje lepota i gracioznost, već oni idu na ozbiljne trke saonicama.

Valentijn mi je ispričao svoj najveći san, a to je da ode na Aljasku gde se inače održava najveća trka saonicama gde dolaze samo najbolje odgajivačnice iz sveta sa svojim psima. Ta trka uopšte nije naiva, ona traje par dana, postoji posebno određena maršuta kojom psi moraju proći, ali se takođe izuzetno pazi na njihovu bezbednost.

Konkretno sama trka traje nekoliko dana i svaki tim ima na početku 14 do 16 pasa koji vuku saonice. Naravno zbog nepredviđenih okolnosti, neki psi zbog napora ne završe trku, oni ostaju u karantinu do kraja trke u zavisnosti gde ih vlasnik ostavi.m

Za ovu trku svi odgajivači se spremaju godinama jer je potrebno da pas pored snage poseduje i određeno trkačko iskustvo, pa pre ove velike trke psi idu na manje trke gde prosto dobijaju neko iskustvo i nauče se nekim pravilima.

Najveća trka pasa za vuču na Aljasci je od izuzetne važnosti i san svakog odgajivača pasa za vuču je da baš njegova odgajivačnica ponese laskavu titulu pobednika. Ova trka sama po sebi je veoma teška i za pse i za vlasnika koji ide sa njima jer samo jedan čovek može da ide sa svojim psima u timu. Što znači da je vlasnik tu da nahrani pse, obuče im specijalne jaknice koje su potrebne za te vremenske uslove i da pripremi svoje pse za uspešan nastavak trke. Tokom trke postoje određena mesta (manji gradovi) u kojima svaki tim može da napravi pauzu, tokom koje može da uzme hranu i vodu za pse i ostalu potrebno opremu. Tu su takođe prisutni veterinari koji proveravaju zdrastveno stanje pasa, tako da je sve organizovano na najbolji mogući način da psi mogu da rade ono što najviše vole, a to je da TRČE!

U ovakvim trkama najbitnije je imati pse kojima prosto duh ne klone i koji su uvek spremni kao čigre da nastave put i na taj način motivišu i druge pse u timu da nastave trku. Što imate više takvih pasa veće su vam i šanse da pobedite. Nakon par sati o ovoj predivnoj i veoma inteligentnoj rasi pasa moj fotograf i ja smo nastavili da otkrivamo lepote Laponije pa smo posebnim biciklima otišli malo u brda i da se i mi malo razmrdamo kao naši preslatki četvoronožni prijatelji!

Moram priznati da neko vreme nisam bio fizički aktivan, iako sam kao mali stalno vozio bicikl po planini jer je moj otac insistirao da se u zdravom telu, krije i zdravi duh koji se mora redovno trenirati. Zbog toga su moji deda, baba i otac rešili da kupe kuću na planini da bi kod moje sestre i moje malenkosti pridigli svest o značaju sporta i zdravog planinskog vazduha.

Otac i dalje rekreativno vozi bicikl po planini, dok smo moja sestra i ja rešili da to zamenimo gradskim prevozom! Što bi rekla moja baba “džaba vam sve momci, misija vam je načisto propala!”. Nakon par godina mali Marko je opet seo na bicikl i uz pomoć Johannes-a, momka koji je jedan od osnivača Roll Outdoors mini kompanije koja svim posetiocima omogućava da na malo drugačiji način probude svoj avanturistički duh i da sa biciklima nove generacije koji imaju motore lakše savladate prepreke i uživate u prirodi Laponije.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog prvog specijalnog posta iz Laponije koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Turističke organizacije grada Rovaniemi i Arctic Light Hotela u kojem smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Moram priznati da su nas malo razmazili Frazer čokoladama, ali to im ne mogu zameriti. Izgleda da je to uticalo na kvalitet našeg rada jer smo bili motivisani! Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o ovom neobičnom delu Finske? Da li ste imali priliku do sada da posetite Finsku? Za par dana nastavljamo našu avanturu po Finskoj, pokazaću vam kako možete na pametan način iskoristiti vreme u Rovaniemi-ju, a do tada budite mi pozdravljeni!

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Turističke organizacije grada Rovaniemi i ostalih partnera ovog projekta kao što su nacionalna avio kompanija Finnair, Arctic Light Hotel, Bearhill Husky odgajivačnice i Roll Outdoors kompanije. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.

SHARE THIS POST

Pisma sa Malte: Poslednji modni krug u Valeti

Dragi moji ljubitelji mode, dobro došli u moj novi post. Nadam ste da ste dobro i da se lepo odmarate negde i uživate u suncu. Zašto spominjem sunce? U prethodnim postovima sam se redovno žalio na vrućine i molio Boga da više prestanu i onda sam došao u svoj drugi dom – Berlin…

Izgleda da je Sunce u Nemačkoj zagubilo svoj plan i program pa ovde trenutno vlada sumorno i kišno vreme, pa na ulicama više viđam ljude obučene u neke jesenje odevne kombinacije. Nikada ne bih rekao da je jul mesec, kao što sam rekao Sunce je ovde zagubilo svoj kalendar!

Dobro, da ne bude kako se stalno žalim, bar da završim ovu seriju postova sa Malte kako dolikuje – u lepom i razdraganom raspoloženju!

Da, dobro ste pročitali došli smo i do kraja ovog specijalnog serijala postova sa Malte i ovo mi je sedmi, a ujedno i poslednji post iz ove serije. Nadam se da ste naučili nešto novo o ovoj predivnoj ostrvskoj zemlji. Potrudio sam se da vam prikažem Maltu u mojim očima i usput da pomognem mojim pustolovima da se mogu lakše snaći na ovom ostrvu.

Kroz ovu posebnu seriju postova, zajedno smo prošetali ulicama Valete i neobičnog gradića Mdina i videli smo neke neverovatne prirodne lepote Malte. Bilo je to jedno divno putovanje i mali Marko je ispunio još jedan svoj san.

Modnu kombinaciju koju imate prilike da vidite na slikama u ovom postu sam nosio tokom moje poslednje večeri Nedelje Mode na Malti. Ovaj događaj je trajao do kraja maja, ali sam ja zbog svojih obaveza boravio na Malti nešto malo kraće.

Poslednji dan u Valeti mi je prosto proleteo, valjda je to uvek tako na putovanjima, vreme proleti k’o dlanom o dlan, narednog dana žalite jer je došlo vreme da se ide kući, posle ste umorni od puta i tako svaki put kada se vratimo sa nekog lepog putovanja.

Ja sam odlučio da obučem svoje bež pantalone, da, da znam… Mnogo su svetle, vrlo osetljive i moraš da paziš svaki put gde ćeš da sedneš, ali… sve za lepotu! 😀

Taj poslednji dan u Valeti će mi ostati u pamćenju jer sam pre svakog sedanja uvek prvo morao da izvidim površinu, pa izvadim elegantno kesu i sednem na nju. To je cena koju sam morao platiti isključivo zbog lepih slika!

Na kraju ove modne “bitke”, mali Marko je izašao kao pobednik jer nisam isprljao pantalone, a bogami moram vam priznati da vam nošenje odeće svetlijih boja može pomoći u skidanju kilograma.

Nećete poželeti da priđete sladoledu ili drugim đakonijama koje mogu da vam upropaste odeću, tako da ćete vremenom izgubiti volju za slatkišima. Sada polako počinjem da razumem Italijane i Francuze jer oni stalno nose odeću svetlijih tonova. Mislim da smo konačno otkrili njihovu najveću tajnu! Posle ljudi kažu kako moda nije edukativna!

Mnogi od vas su me na Instagramu i Facebooku pitali o ovom teget blejzeru, tako da sam raspitao i mogu vam konačno odgovoriti na neka najčešće postavljana pitanja. Prvo, u pitanju je brend Zara, nova kolekcija proleće – leto 2019/20 i trenutno ga možete kupiti na sniženju. Pošto se polako bliži finalno sniženje, cena ovog blejzera se menja pa nije zahvalno sada objaviti njegovu tačnu cenu. Blejzer možete kupiti i u Srbiji, nisam gledao tačno, ali mislim da ga možete kupiti putem njihove online aplikacije za kupovinu.

Što se tiče ostalih komada, neki su noviji, drugi su već duže vreme u mom garderoberu, pa ste do sada imali priliku da ih vidite i u drugim postovima.

Dragi moji ljubitelji mode, došli smo do kraja ovog poslednjeg specijalnog modnog posta sa Malte, koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Turističke organizacije Republike Malte. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

OUTFIT

Blejzer: Zara

Pantalone: Seventy

Majica: Loro Piana

Patike: Saint Laurent

Kako se vama dopala ovaj moja modna kombinacija? Da li ste imali priliku do sada da posetite Maltu? Za par dana nastavljamo našu avanturu po Evropi, vodim vas u Laponiju, srce Finske gde živi najvoljeniji deka na svetu, a do tada budite mi pozdravljeni!

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

P.S. Ako želite da saznate nešto više mojoj avanturi na Malti, pročitajte i moje prethodne postove:

  1. Pisma sa Malte: Biser Mediterana koji nikog ne ostavlja ravnodušnim… (putopis)
  2. Pisma sa Malte:Mdina, magični grad tišine… (putopis)
  3. Pisma sa Malte: Valeta, rajski grad koji je nastao za sedam dana (putopis)
  4. Pisma sa Malte: Leto je uvek u modi! (modni outfit post)
  5. Pisma sa Malte: Gozo, prirodna oaza sreće i mira (putopis)
  6. Pisma sa Malte: Mala modna letnja rapsodija u Valeti (modni outfit post)

Ovaj post je sponzorisan od strane Nacionalne turističke organizacije Republike Malte i ostalih partnera ovog projekta koje ću spomenuti u narednim postovima o Malti. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Loro Piana i Seventy na divnoj saradnji i Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.

SHARE THIS POST

Razglednica sa Sardinije: Kaljari, kosmopolitski grad sa dušom!

Dragi moji pustolovi, kako ste mi danas? Nadam se da ste spremni za novu avanturu jer vas posle Malte vodim u “komšiluk” – Sardiniju. Današnji post biće posvećen glavnom gradu ovog neobičnog italijanskog ostrva – Kaljari, gde sam imao priliku da provedem nekoliko dana.

Pre nego što počnem sa današnjim postom želeo bih da se zahvalim organizatorima ovog putovanja – Regionalnoj Turističkoj Organizaciji Sardinije koja inače pripada Nacionalnoj Turističkoj organizaciji Republike Italije. Bez njihove pomoći ovaj post ne bi ugledao svetlost dana i ne bih imao prilike da sa svima vama danas podelim svoje utiske i lepote ovog zanimljivog gradića.

Kada se pomisli na ostrvski turizam u Italiji, obično ljudi pomisle na Siciliju. Ono što ljudi uglavno zaborave je prelepi biser Mediterana – Sardinija. Uvek se postavljalo ono čuveno pitanje koje je ostrvo lepše i zbog čega. Odgovor na to pitanje je teško dati jer sve zavisi od ličnih želja i preferencija putnika. Neki kažu da je Sicilija bolja jer ima više sadržaja i da je Palermo značajno razvijeniji grad, dok sa druge strane za Sardiniju putnici kažu da ima mnogo lepše plaže i da dragulj Sardinije – Kaljari, takođe može da se pohvalim bogatim turističkim sadržajem i da jednako može parirati Palermu.

To je borba koja će uvek biti aktuelna, ali moj savet vam je da posetite oba ostrva i da sami osetite razliku. Ja sam imao priliku da posetim oba ostrva i lično smatram da je Sardinija bolja jer ima više prirodnih lepota i ako želite da sebi obezbedite pravi odmor bez gužve, trke i frke da svoje letovanje provedete na Sardiniji.

Kaljari (na sardinskom jeziku: Casteddu) je glavni, a ujedno i najveći grad na ostrvu. Ako bismo kojim slučajem želeli da prevedemo njegovo značenje sa sardinskog jezika, njegov prevod je izuzetno jednostavan – DVORAC. Kaljari ima oko 160.000 stanovnika, dok ako uzmemo u obzir celu metropolitsku oblast sa ostalim okolnim 16 opština onda se ovaj grad može pohvaliti sa skoro 450.000 stanovnika. Kaljari se inače nalazi na 26. mestu po veličini u celoj Italiji i najveći je grad na Sardiniji.

Naravno, ovaj put sam se potrudio da saznam neke zanimljive istorijske činjenice. Kaljari je drevni grad sa dugom istorijom, doživeo je vladavinu nekoliko civilizacija. U temeljima zgrada današnjeg modernog grada postoje dokazi koji potvrđuju tvrdnju naučnika i istoričara da je prvo ljudsko naseljavanje ovog dela Italije počelo pre nekih pet hiljada godina, od neolita pa do danas.

Istorijski lokaliteti koji uključuju i praistorijsku kuću Domus de Janas, veliku nekropolu (groblje) iz Kartagine, amfiteatar iz rimske ere, vizantijsku baziliku, tri tornja iz doba Pize i snažan sistem utvrđenja koji je učinio grad jezgrom španskog Habsburga u zapadnom Sredozemnom moru. Glavne prirodne lepote su zaklonjena luka u Kaljariju, snažno utvrđenje Castel di Castro, moderni Casteddu (Kaljari).

Kaljari je bio glavni grad Kraljevine Sardinije od 1324. do 1848. godine, kada je Torino postao zvanična prestonica kraljevine (koja je 1861. postala Kraljevina Italija). Danas je grad regionalni kulturni, obrazovni, politički i umetnički centar, poznat po svojoj raznovrsnoj secesijskoj arhitekturi i nekoliko spomenika. Takođe je poznat kao ekonomsko i industrijsko čvorište Sardinije, koje ima jednu od najvećih luka na Sredozemnom moru i međunarodni aerodrom.

Tokom Drugog svetskog rata saveznici su u februaru 1943. godine bombardovali Kaljari. Kako bi pobegli od opasnosti od bombardovanja i teških životnih uslova, mnogi ljudi su evakuisani iz grada. Nakon rata, utvrđeni su veliki gubici ljudskih života, a oko 80% zgrada je oštećeno. Grad je dobio zlatnu medalju vojne hrabrosti.

Nakon primirja sa saveznicima u septembru 1943. godine, nemačka vojska preuzela je kontrolu nad Kaljarijem i ostrvom, ali se ubrzo mirno povukla kako bi ojačala svoje položaje u kontinentalnoj Italiji. Američka vojska je tada preuzela kontrolu nad Kaljarijem. Nakon rata, broj stanovnika ovog živopisnog grada je ponovo počeo da raste i izgrađeni su brojni objekti.

Izdvojiću neke posebne informacije koje biste trebali da znate ako se uputite na Sardiniju. Međunarodni aerodrom se nalazi u blizini grada, do samog centra grada možete stići vozom za samo 5 minuta i cena karte po smeru je 1,30 evra. Takođe, u samom centru grada postoji samoposluga na samom trgu u kojem su cene namirnica najjeftinije u Italiji.

Grad je moguće obići peške i od glavnog trga do obale mora možete stići brzo i jednostavno jer je sve relativno blizu i nije potrebno koristiti javni prevoz. Naravno, ako želite da idete na plažu potrebno je koristiti usluge javnog prevoza jer one nisu u neposrednoj blizini grada.

Katedrala u Kaljariju je rimokatolička katedrala posvećena Devici Mariji i Svetoj Ceciliji. To je sedište nadbiskupa Kaljarija.

Crkva je sagrađena u 13. veku, dobivši status katedrale 1258. godine. U 17. i 18. veku, katedrala je obnovljena. Tridesetih godina 20. veka konačno je dobila fasadu koju danas imamo priliku da vidimo, u neoromaničkom stilu, inspirisanu katedralom u Pizi.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog specijalnog posta sa Sardinije, koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Regionalne Turističke Organizacije Sardinije. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o ovom neobičnom ostrvu? Da li ste imali priliku do sada da posetite Sardiniju? Za par dana nastavljamo našu avanturu po Evropi, pokazaću vam moju poslednju odevnu kombinaciju koju sam nosio na Nedelji Mode na Malti, a do tada budite mi pozdravljeni!

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Regionalne Turističke Organizacije Sardinije i ostalih partnera ovog projekta. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Pisma sa Malte: Gozo, prirodna oaza sreće i mira

Dragi moji pustolovi, dobro došli u još jedan novi putopis sa Malte. Ova serija postova sa Malte je bila jedna od najdužih koje sam radio do sad, ali ujedno i jedno interesantno iskustvo. Sigurno ne biste očekivali od jedne osobe koja se plaši vode i ne zna da pliva, pritom da ima izuzetno osetljivu kožu pa se štiti od sunca kako ume i zna, da i pored svega toga obožava primorska mesta. Upravo ta osoba koju sam opisao u prethodnoj rečenici od a do š je ustvari moja malenkost, koja je bila oduševljena Maltom i godinama sam planirao da odem tamo, ali dobro želja mi se na kraju i ostvarila.

Danas vas vodim u netaknutu oazu prirode i mira, koja se nalazi nedaleko od ostrva Malte. Pre nego što počnem sa današnjim postom želeo bih da se zahvalim timu iz Turističke organizacije Republike Malte koji se maksimalno potrudio da mi dočara Maltu na najbolji mogući način i što sam bio u prilici da osetim sve lepote ovog divnog rajskog ostrva na Mediteranu. Još jednom veliko hvala!

Gozo je ostrvo malteškog arhipelaga u Sredozemnom moru, ostrvo pripada Republici Malta. Posle Malte, to je drugo po veličini ostrvo u arhipelagu. U odnosu na jugoistočnog “suseda”, Gozo je ruralniji i poznat po svojim slikovitim brdima, koji čine reljef ovog živopisnog ostrva.

Ostrvo Gozo je odavno povezano sa ostrvom Ogygijom, domovinom nimfe Kalipso u Homerovoj Odiseji. U toj priči, Calypso, poseduje velike natprirodne moći, smrtno je zaljubljena u Odiseja, drži ga zarobljenim nekoliko godina, dok ga konačno ne oslobodi da nastavi svoj put kući.

Od marta 2015. godine, na ovom ostrvu živi skoro 40.000 stanovnika, a njegovi stanovnici su poznati kao Gozitani (na malteškom jeziku: Għawdxin). Gozo poseduje izuzetno kulturno i prirodno bogatsko koje je od istorijskog značaja kao što su hramovi Džgantija, koji su, zajedno s ostalim megalitskim hramovima Malte, među najstarijim prirodnim postojećim strukturama na svetu.

Ostrvo je ruralnog karaktera i u odnosu na Maltu nije toliko razvijeno i nije urbanog karaktera. Poznato je po Azurnom prozoru (prirodni luk od sedimentnih stena), prirodnom luku koji je bio izvanredno remek-delo prirode, koje je nažalost uništeno 2017. godine zbog prirodne katastrofe. Ostrvo ima druge značajne prirodne osobine, uključujući Unutrašnje More (lagunu) i Wied il-Mielaħ (prirodni luk od sedimentnih stena).

Na ostrvu ima mnogo plaža, kao i primorska odmarališta koja su popularna i kod meštana i kod turista, a najpopularniji su Marsalforn i Xlendi. Gozo se smatra jednom od najboljih ronilačkih destinacija na Mediteranu i najbolji prirodni centar za sportove na vodi.

Naravno kao i uvek, potrudio sam se da saznam neke zanimljive činjenica o ovom neobičnom ostrvu. Gozo je bio naseljen od 5000. godine pre nove ere, kada su farmeri iz obližnje Sicilije naselili ostrvo. Zbog zanimljivog otkrića slične keramike koja potiče iz Gār Dalam faze, smatra se da su prvi naseljinici ovog ostrva bili iz područja Agrigenta, međutim trenutno nije poznato odakle su došli poljoprivrednici sa Sicilije. Smatra se da su pre živeli u pećinama na periferiji prostora današnjeg mesta na Gozu – San Lawrenz.

Gozo je bio važno mesto za kulturnu evoluciju, a za vreme neolita izgrađeni su hramovi Džgantija, koji spadaju među najstarije samostojeće prirodne strukture na svetu, kao i najstarije verske objekte na svijetu. Ime hrama je na malteškom jeziku, zbog “pripadnosti divovima”, jer legenda u malteškom i gozitanskom folkloru kaže da su hramove gradili divovi.

Još jedno važno malteško arheološko nalazište na Gozu, koje datira iz neolitskog perioda, je kameni krug Xagra. Takođe, nepotvrđeni mitovi koji su se prenosili generacijama sa kolena na koleno i neki drevni grčki istoričari (posebno Euhemerus i Callimachus) tvrde da je Gozo ostrvo koje je Homer opisao kao ostrvo Ogygia, dom prelepe nimfe Kalipso.

Gozo su zauzeli Kartaginjani, koji su podigli hram u Astarte na ostrvu. Smatra se da je ostrvo pripojeno Velikom Rimskom carstvu oko 218. godine pre nove ere, gde su se kovale i prve bronzane kovanice u 1. veku pre nove ere. Na njima je glava Astarte u obliku polumeseca i ratnikom, zvezdom i legendom Gaulitn.

U julu 1551. Osmanlije pod vođstvom Sinan pašom i Dragutom napali su i opustošili Gozo i zarobili većinu stanovnika, oko 5.000, koje su nasilno odveli u Libiju. Ostrvo Gozo je ponovo naseljeno između 1565. i 1580. godine od strane ljudi sa Malte, period kada je Malta bila pod rukovodstvom Reda Malteških vitezova.

Istorija Goza je snažno povezana sa istorijom Malte, budući da je ostrvom Gozo kroz istoriju vladala Malta, sa kratkim periodom autonomije nakon ustanka protiv francuskih snaga nakon Napoleonovog osvajanja Malte, između 28. oktobra 1798. godine. i 20. avgusta 1801. godine.

Kako možete doći do ostrva Gozo sa Malte?

Turisti i lokalno stanovništvo mogu doći do ostrva trajektom. Postoje redovni svakodnevni polasci između luke Mġarr na Gozu i Keirkewwa na severozapadnoj obali Malte. Polasci su raspoređeni tako da na svakih 45 minuta tokom letnjeg perioda i tokom zime možete uživati u lepotama ostrva Gozo. Vožnja trajektom traje oko 30 minuta u svakom smeru. Uslugu koriste putnici (lokalno stanovništvo, uključujući studente Gozitana koji studiraju na Univerzitetu Malta i turisti), a koristi se i za prevoz robe između ostrva.

Krajem 20. veka napravljen je nacrt predloga za izgradnju specijalnog podvodnog tunela između Malte i Goza. Nakon nekog vremena sprovedeno je istraživanje izvodljivosti projekta gde se došlo do zaključka da je izgradnja tunela između ova dva ostrva moguća, ali bi imala negativan uticaj na okolinu. Naravno, taj projekat bi omogućio da ljudi mogu da kada požele odu i posete ostrvo, ali bi sa druge strane Gozo možda izgubio i ono najvrednije – prirodnu lepotu. Videćemo šta će biti, siguran sam da će njihovi čelnici doneti odgovarajuću odluku koja bi doprinela očuvanju ovog prirodnog blaga.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog petog specijalnog posta sa Malte, koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Turističke organizacije Republike Malte. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.


Kako se vama dopala ova moja priča o ovom neobičnom ostrvu Gozo? Da li ste imali priliku do sada da posetite Maltu? Za par dana nastavljamo našu avanturu po Malti, pokazaću vam dve moje preostale odevne kombinacije i neke moje dogodovštine sa Nedelje mode, a do tada budite mi pozdravljeni!

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

P.S. Ako želite da saznate nešto više o Malti, pročitajte i moje prethodne postove:

  1. Pisma sa Malte: Biser Mediterana koji nikog ne ostavlja ravnodušnim… (putopis)
  2. Pisma sa Malte:Mdina, magični grad tišine… (putopis)
  3. Pisma sa Malte: Valeta, rajski grad koji je nastao za sedam dana (putopis)
  4. Pisma sa Malte: Leto je uvek u modi! (modni outfit post)

Ovaj post je sponzorisan od strane Nacionalne turističke organizacije Republike Malte i ostalih partnera ovog projekta koje ću spomenuti u narednim postovima o Malti. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST