Dragi moji ljubitelji mode, dobrodošli u novu modnu priču na Mr.M blogu. Kopenhagen je poznat kao modna metropola gde moda ne poznaje granice. Tokom moje posete prestonici Danske uvideo sam da je stil lokalnog stanovništva poprilično otvoren i da oni ne poznaju termin svedenosti, dok Tod’s antilop jakna je živa definicija bezvremenske elegancije i svedenosti koja je sušta suprotnost danskog avangardnog stila.

Ova modna priča nastala je na keju Nyhavn, u srcu danske prestonice. Oko mene su stajale drvene jedrilice, a iza njih red kuća u živim bojama. Ispred takve kulise obojene braon i bež tonovima, moja odevna kombinacija deluje još smirenije. Kontrast nije bio preterano naglašene, ali je bio potpuno usklađen.

Zašto je Tod’s antilop jakna zvezda ove modne priče?

Odluku o glavnom komadu današnje modne priče doneo sam brzo. Tod’s antilop jakna ima kroj koji poznajemo decenijama: opuštena ramena, ravan prednji deo, rebrasti okovratnik na struku i na rukavima. Taj kroj vodi poreklo iz vazduhoplovne odeće, a danas pripada klasičnoj muškoj garderobi.

Boja je ovde presudna. Topla drap nijansa stoji tačno između peščane i boje duvana. Zbog toga se slaže sa plavim, belim, kremastim i sivim tonovima bez iakvih problema i napora. Nijedna od tih kombinacija ne deluje kao izlazak iz zone komfora.

Antilop kao materijal, sam po sebi, traži malo hrabrosti. Površina upija svetlo umesto da ga odbija, pa jakna izgleda mekše i toplije od glatke kože. Isto tako, svaki nabor ostaje vidljiv. Materijal beleži kretanje, sedenje i naslanjanje na ogradu.

Upravo zato Tod’s antilop jakna deluje kao živ komad. Posle nekoliko sezona ona poprima oblik ramena onoga ko je nosi. Glatka koža stari drugačije, često ravnomernije, ali i bezličnije. Za mene je to ključna razlika. Volim odevne komade koji vremenom postaju lični. Jakna koja izgleda potpuno isto posle pet godina obično znači da je nisam dovoljno nosio.

Kako je nastala modna kuća Tod’s?

Priča kuće Tod’s počinje u italijanskom regionu Marke, u mestu Kazete d’Ete. Tamo je Filipo dela Vale krajem dvadesetih godina prošlog veka pokrenuo malu obućarsku radionicu u porodičnoj kući. Region je i pre toga imao vekovnu tradiciju izrade cipela.

Prekretnica je stigla sa unukom osnivača. Dijego dela Vale, rođen 1953. godine, odrastao je među kalupima i kožom. Sredinom sedamdesetih putovao je u Njujork sa koferima punim uzoraka očeve proizvodnje. Tamo je ubedio velike modne kuće da mu povere izradu obuće.

Godine 1978. preuzeo je porodični posao i dao mu novo ime: J.P. Tod’s. Prefiks je nestao krajem devedesetih, pa je ostalo samo Tod’s. Oko porekla imena postoje dve verzije. Prema često citiranoj priči, pronašao ga je u telefonskom imeniku Bostona. Sam Dela Vale je godinama tvrdio nešto drugo: tražio je kratko ime koje se lako izgovara na svim jezicima.

Kuća je vremenom prerasla u grupu. Pod istim krovom danas stoje i marke Fay, Hogan i francuski Roger Vivier. Akcije su bile na Milanskoj berzi od 2000. godine, a porodica je društvo povukla sa berze 2024. godine. Ono što me kod ove priče najviše privlači jeste doslednost. Kuća je izrasla iz zanata, a ne iz marketinga.

Šta Gommino govori o zanatu kuće Tod’s?

Nijedan komad ne objašnjava Tod’s bolje od njihovih modela mokasina Gommino. Dijego dela Vale osmislio ga je krajem sedamdesetih, posle putovanja u Sjedinjene Države. Tamo je zapazio obuću vozača trkačkih automobila, sa đonom koji ne klizi po papučicama.

Rezultat je stigao 1979. godine. Gommino ima 133 mala gumena čepa na đonu i potpuno mekan gornji deo. Ime dolazi od italijanske reči za te gumice. Sam tvorac ih je opisivao kao rukavice za stopala.

Detalj koji volim da prepričavam tiče se prvih reklama. Dela Vale je koristio stare fotografije Kerija Granta i Odri Hepber, kako bi mladoj marki dao patinu decenija. Potez je bio smeo, a publika je poverovala u priču.

Zašto je to važno za jaknu iz ove priče? Zato što ista logika stoji iza cele kolekcije odeće. Kuća polazi od materijala i udobnosti, a tek onda dodaje formu. Antilop jakna nema nijedan ukras koji ne služi nečemu.

Kragna leži ravno preko ramena. Džepovi sa preklopom stoje tačno tamo gde ruka pada. Patent zatvarač klizi bez zapinjanja, čak i kada je jakna raskopčana do pola. Ništa od toga ne primetite na prvi pogled, ali sve osetite tokom celog dana.

Kako Tod’s danas gleda na nasleđe i društvenu odgovornost?

Postoji jedna epizoda koja mi mnogo govori o karakteru ove kuće. Dijego dela Vale je 2011. godine ponudio 25 miliona evra za obnovu rimskog Koloseuma. Italijanska država tada nije imala dovoljno sredstava za taj posao.

Prva faza radova započela je u septembru 2013. godine. Stručnjaci su ručno, četkama i vodenom maglom, skidali čađ i naslage sa spoljne fasade. Radovi na spoljašnjosti završeni su 2016. godine, a spomenik je ostao otvoren za posetioce tokom cele obnove.

Dela Vale je više puta ponovio isto objašnjenje. Tvrdio je da projekat nema komercijalni cilj i da ga vidi kao obavezu prema sopstvenoj zemlji. Grupa je kasnije podržala i druge poduhvate, među njima obnovu brda koje je nadahnulo poznatu pesmu Đakoma Leopardija.

Priznajem da ovakve vesti utiču na moj odnos prema marki. Kupovina skupog odevnog komada uvek nosi i pitanje vrednosti. Volim kada iza cene stoji nešto više od logotipa.

Naravno, nijedna velika kuća nema savršenu istoriju. Tod’s je kroz godine prošao i kroz sporove oko znakova i oko odnosa u grupi. Ipak, veza sa italijanskim zanatom i sa italijanskim nasleđem ostala je nepromenjena.

Tod’s: Po čemu se prepoznaje dobra antilop jakna?

Ovo je pitanje koje mi čitaoci najčešće postavljaju. Odgovor počinje rukom, a ne očima. Kvalitetan antilop ima kratko, gusto i ujednačeno vlakno. Kada pređete dlanom, površina promeni ton, pa se odmah vrati u prvobitno stanje.

Sledeći znak jeste težina. Dobra jakna od prevrnute kože deluje lakše nego što izgleda. Koža je stanjena do tačke u kojoj pada niz telo, ali i dalje drži oblik ramena. Tvrda i teška jakna obično znači lošu obradu.

Zatim gledam šavove i unutrašnjost. Rebrasti okovratnik mora da bude ušiven ravno, bez talasanja. Postava treba da klizi preko majice, jer se u suprotnom rukavi zadižu pri svakom pokretu.

Održavanje je jednostavnije nego što ljudi misle. Koristim mekanu četku i prelazim uvek u istom smeru, jednom nedeljno. Mrlje od vode nestaju same, čim se materijal osuši na sobnoj temperaturi. Grejalice i direktno sunce nikada ne dolaze u obzir.

Jednu stvar posebno naglašavam. Antilop ne voli kišu, ali je ne mora ni izbegavati po svaku cenu. Kratak pljusak neće naneti štetu, dok će sat vremena pod jakim vetrom i vodom ostaviti trag. U Kopenhagenu sam zato pratio prognozu ozbiljnije nego obično.

Kako sam uklopio Tod’s antilop jaknu u svoju svakodnevnu rutinu?

Pravilo koje primenjujem glasi ovako: glavni odevni komad u ovom slučaju jakna se posebno istakle, dok ostatak odevne kombinacije dopunjuje celu priču. Zbog toga sam ispod nje poneo polo majicu u nijansi putera, bez ijednog vidljivog znaka. Farmerke su ostale klasične i tamnoplave, sa opuštenom nogavicom.

Tod’s antilop jakna najbolje izgleda raskopčana. Tada se vide dve vertikalne linije patent zatvarača, koje produžavaju siluetu. Kada zakopčam samo donju trećinu, dobijam nešto zbijeniji utisak, prikladan za hladnija jutra.

Dužina rukava zaslužuje pažnju. Rebrasti okovratnik treba da stane tačno na zglob, tako da otkrije časovnik pri pokretu ruke. Na fotografijama sa keja vidi se upravo taj odnos jakne i časovnika. Boja obuće drži ceo komplet na okupu. Peščane patike ponavljaju ton jakne, samo nekoliko nijansi svetlije. Zbog toga oko putuje odozgo nadole bez prekida, pa figura deluje viša.

Za veče bih promenio samo dve stvari. Umesto patika obuo bih tamnobraon mokasine, a umesto farmerki poneo bih pantalone klasičnog kroja. Jakna bi ostala ista, a utisak bi se potpuno promenio. Upravo u tome vidim njenu najveću vrednost.

OUTFIT

Kožna Jakna: Tod’s

Polo Majica: Tod’s

Sat: Armand Nicolet

Ranac: 1900

Farmerke: Missoni

Patike: Carlos Santos

Zašto sam ovu modnu priču zabeležio baš u Nyhavnu?

Nyhavn na danskom znači Nova luka. Kanal je iskopan između 1670. i 1673. godine, po nalogu kralja Kristijana Petog. Plan je izradio holandski inženjer za utvrđenja Henrik Ruse. Posao su obavljali danski vojnici i švedski ratni zarobljenici iz rata koji je vođen od 1658. do 1660. godine.

Namena je bila potpuno praktična. Kanal je povezivao more sa starim gradskim jezgrom kod Kraljevog trga. Brodovi su tu istovarali teret i ribu, pa je kraj dugo imao lošu reputaciju. Pivo, mornari i tuče činili su svakodnevicu.

Danas ništa od toga ne slutite. Severna strana kanala nosi red kuća od drveta, cigle i maltera, obojenih u žutu, plavu, crvenu i oker. Najstarija među njima nosi broj 9 i potiče iz 1681. godine.

Kada bolje pogledate fotografije, prepoznaćete natpise na fasadama. Hyttefadet, Skipperkroen i Havfruen godinama stoje na istim mestima. Poslednji naziv znači sirena, što je slatka veza sa najpoznatijim danskim kipom.

Južna strana izgleda potpuno drugačije. Tamo se nižu raskošne palate, među kojima i Šarlotenborg. Od 1977. godine taj deo kanala pripada muzejskoj luci, pa su vezovi rezervisani za stare brodove.

Koje tragove je Andersen ostavio na ovom keju?

Hans Kristijan Andersen je proveo oko osamnaest godina života uz ovaj kanal. Menjao je adrese, ali nikada nije napuštao Nyhavn. Kada šetate kejom, prolazite pored tri kuće koje su mu bile dom.

Prva nosi broj 20. Tu je živeo u vreme kada je objavio svoje prve bajke. Zgrada je podignuta krajem sedamdesetih godina osamnaestog veka, a danas na fasadi stoji spomen ploča.

Druga adresa nosi broj 67. Kuća je zidana u osamnaestom veku, a Andersen je u njoj proveo najduži period. I tu posetioce dočekuje ploča sa njegovim imenom.

Poslednja adresa nosi broj 18. Pisac se tu doselio 1871. godine i ostao do pred smrt, u avgustu 1875. godine. Zgrada danas prima gostujuće umetnike i naučnike.

Most preko kanala takođe ima svoju priču. Prvi prelaz bio je privremen, drveni, i otvoren je 1874. godine. Sadašnji most stoji na tom mestu od 1912. godine. Na nekoliko fotografija naslanjam se upravo na njegovu ogradu, pored kandelabra prekrivenog nalepnicama.

Volim što ta mešavina i dalje funkcioniše. Jedan most spaja bajke, jedrenjake i turiste sa fotoaparatima.

Šta Missoni farmerke donose ovom izgledu?

Farmerke koje nosim potpisuje italijanska kuća Missoni. Kroj je namerno nenametljiv: visok struk, ravna nogavica i klasičnih pet džepova. Indigo je tamniji nego kod većine današnjih modela, pa se lepo slaže sa karamel bojom jakne.

Iznenađenje krije mali džep za novčiće. Njegova unutrašnjost obložena je tkaninom sa šarenim prugama, u tirkiznoj, žutoj, crvenoj i sivoj boji. Taj detalj nosi potpis kuće bez ijednog logotipa. Fotografija iz drugog dela ove priče pokazuje ga izbliza.

Priča kuće Missoni počinje 1953. godine u Galarateu. Otavio, kog su svi zvali Taj, i Rozita Misoni otvorili su malu pletarsku radionicu. Upoznali su se pet godina ranije, u Londonu. On je tada trčao finale trke na četiristo metara sa preponama, na Olimpijskim igrama.

Sve se promenilo kada su otkrili mašinu za pletenje sistema rašel. Ta mašina omogućila je pletenje više boja u obliku cik-cak linije. Tako je nastao znak koji ceo svet prepoznaje, poznat pod nazivom fiamato.

Prvi veliki posao stigao je 1958. godine. Robna kuća Rinašente naručila je petsto haljina sa vertikalnim prugama. Bile su to prve haljine sa etiketom Missoni.

Kako je porodica Misoni promenila italijansku modu?

Kuća se preselila u Sumirago kod Vareze, gde je porodica podigla i fabriku i dom. Prozori su gledali na planinu Monte Rozu, koju je Rozita posebno volela. Boje sa tih obronaka često su završavale na pletenim komadima.

Prvu reviju u Milanu priredili su 1966. godine. Već sledeće godine dogodio se incident koji je ušao u istoriju mode. Na reviji u firentinskoj palati Piti, Rozita je primetila da se manekenkama vide grudnjaci ispod tankog materijala.

Zamolila je devojke da ih skinu. Pod jakim reflektorima haljine su postale providne, pa je vest obišla svet. Kuća je preko noći dobila ogromnu pažnju, a Milano je krenuo putem ka modnoj prestonici.

Osnivači su posao predali deci 1997. godine. Otavio je preminuo u maju 2013. godine, u devedeset drugoj godini. Rozita nas je napustila 1. januara 2025. godine, u devedeset trećoj.

Kada danas obučem njihove farmerke, razmišljam o toj upornosti. Sedam decenija rada u istom mestu, sa istim potpisom. Skriveni šareni džep zato ne doživljavam kao ukras. Doživljavam ga kao potpis jedne porodice.

Tod’s: Zašto polo majica od svilenog konca menja utisak?

Ispod jakne nosim polo majicu kuće Tod’s, u boji putera. Pletena je od svilenog konca, sa kratkim rukavima i sa dva dugmeta. Ivice na rukavima i na dnu imaju rebrasti završetak, pa majica lepo pada preko struka.

Svila ovde radi tri stvari istovremeno. Prvo, daje tihi sjaj koji glatki pamuk nikada ne postiže. Drugo, hladi telo tokom dana, jer vlakno propušta vazduh. Treće, drži oblik kragne bez ijedne šavne ojačane trake.

Kragna zaslužuje posebnu pohvalu. Stoji mekano, ali ne pada preko okovratnika jakne. Zbog toga izgled ostaje uredan i kada raskopčam gornje dugme.

Boja je pažljivo odabrana. Puter je topliji od bele i mnogo blaži od žute. Uz karamel antilop stvara nežan prelaz, umesto oštre granice. Bela majica bi na ovom mestu delovala grubo.

Ovakva majica rešava jedan čest problem. Muškarci u pedesetim godinama često biraju između preterano sportske i preterano formalne gornje odeće. Pletena polo majica stoji tačno između. Uz sako izgleda pristojno, a uz jaknu i farmerke potpuno opušteno.

Ko stoji iza časovničarskog brenda Armand Nicolet?

Na ruci nosim švajcarski časovnik marke Armand Nicolet. Priča ove kuće počinje 1875. godine u Tramelanu, planinskom selu u Bernskoj Juri. Armand Nikole, sin časovničara, tada je otvorio sopstvenu radionicu.

Već do 1902. godine radionica je pravila džepne časovnike sa velikim komplikacijama. Jedan primerak imao je kućište od ružičastog zlata, emajlirani brojčanik, hronograf sa jednim tasterom, potpuni kalendar i mehanizam koji otkucava sate i minute. Nekoliko takvih komada i danas stoji u muzeju kuće u Tramelanu.

Osnivač je preminuo 1939. godine, pa je posao preuzeo sin Vili. Pod njegovom upravom radionica je izrasla u velikog proizvođača mehanizama za druge marke.

Sedamdesete i osamdesete donele su najtežu krizu. Kvarcni mehanizmi preplavili su tržište, a mnoge stare švajcarske kuće zatvorile su vrata. Armand Nicolet je preživeo zahvaljujući ugledu i saradnji sa velikim imenima.

Nova era počela je 1987. godine. Vili Nikole tada je upoznao Rolanda Bragu, italijanskog zaljubljenika u časovnike. Ta poznanica dala je kući smer koji i danas prati.

Šta krije referenca A844AAA-AG-M9742?

Model koji nosim pripada liniji M02-4. Kućište od nerđajućeg čelika ima prečnik od 42 milimetra. Uz njega ide čelična narukvica sa preklopnom kopčom.

Brojčanik je najlepši deo ovog časovnika. Srebrnasta površina ukrašena je giljoš tehnikom, pa svetlost putuje preko sitnih koncentričnih linija. Zbog toga se ton menja pri svakom pokretu ruke. Na fotografijama snimljenim uz sami kanal to se lepo vidi.

Reč je o hronografu sa automatskim navijanjem. Unutra kuca mehanizam kalibra SW-500. Dva mala brojčanika prate proteklo vreme, dok prozorčić sa datumom stoji uz brojku tri.

Kućište štiti safirno staklo, otporno na grebanje. Poleđina je providna, pa se mehanizam vidi bez ikakvog alata. Vodootpornost od sto metara pokriva sve svakodnevne situacije.

Ono što ovaj časovnik čini posebnim jeste odnos cene i sadržaja. Švajcarski hronograf sa giljoš brojčanikom i providnom poleđinom obično košta mnogo više. Kuća sa istorijom dugom više od stotinu godina ovde nudi ozbiljan komad, bez glasnog marketinga.

Uz karamel antilop čelik izgleda čisto i mirno. Srebrnasti brojčanik ponavlja ton patent zatvarača, pa se ceo izgled zaokružuje.

Kako je nastao brend 1900 i ranac Grande Tempo?

Ranac koji nosim potpisuje marka 1900. Iza nje stoji porodično preduzeće Manifattura Ceraolo Moroni, sa više od četrdeset godina iskustva. Decenijama su pravili luksuznu ambalažu i kožne dodatke za velike časovničarske i draguljarske kuće.

Ime marke krije zanimljivu igru. Skraćenica MCM, ispisana rimskim brojevima, daje broj 1900. Nasleđe je tako upisano u sam naziv.

Filozofija se svodi na jednu rečenicu iz njihove priče. Pravi luksuz nije preterivanje, već ravnoteža, preciznost i pažnja prema detalju. Proizvodnja se osmišljava u Italiji, a inženjering se obavlja u Švajcarskoj.

Jedan detalj posebno volim. Metalni delovi rađeni su isključivo za ovu marku, a nadahnuće su potražili u kućištima časovnika Žeralda Žente. Kada uzmete kopču u ruku, ta veza postane potpuno jasna.

Model koji nosim zove se Tempo Grande. Napravljen je od zrnaste kože, sa umecima od brušene kože. Prepoznatljiv detalj jeste ukošeni patent zatvarač, koji ide preko gornjeg dela ranca.

Unutrašnjost je promišljena do kraja. Tu su obložena pregrada za prenosivi računar, džep za telefon, držač za kartice, kukica za ključeve i držači za dve olovke. Spolja stoje dva džepa sa patent zatvaračem.

Zašto Carlos Santos patike zaslužuju pažnju?

Na nogama nosim model Lonnie portugalske kuće Carlos Santos. Gornji deo spaja antilop u dve nijanse peska, sa tankim tamnim linijama koje prate kroj. Đon u bež boji daje toplinu koju bela guma nikada ne bi dala.

Priča osnivača počinje veoma rano. Karlos Santos je sa četrnaest godina počeo da radi u obućarskoj industriji, u preduzeću Zarko u mestu Sao Žoao da Madeira. Bile su to kasne šezdesete godine, u zemlji koja tada nije razmišljala o luksuzu.

Mladić je bežao iz kancelarije u pogon, da gleda kako nastaju cipele. Kasnije je putovao svetom, obilazio revije i kupovao skupu obuću koju nikada nije obuo. Rasklapao ih je, da bi razumeo tehnike velikih majstora.

Vremenom je postao suvlasnik, pa zatim jedini vlasnik preduzeća u kome je počeo. Danas kuća ima više od sedamdeset godina istorije. Uz osnivača rade ćerka Ana i sin Armando.

Model Lonnie koristi takozvanu Štrobel konstrukciju. Zahvaljujući njoj patika je mekana i savitljiva od prvog dana. Posle celodnevne šetnje po kaldrmi to sam osetio veoma jasno.

Kako paleta boja drži ceo outfit na okupu?

Kada gledam ove fotografije, vidim tri porodice boja. Prva je topla i peščana: jakna, majica i patike. Druga je hladna i plava: farmerke. Treća je tamna i mirna: ranac i čelik na ruci.

Odnos među njima nije slučajan. Topli tonovi zauzimaju najveću površinu, pa vode ceo utisak. Plava služi kao osnova koja spušta pogled nadole. Tamnobraon i čelik rade kao tačke oslonca.

Ovakav pristup ima jednu veliku prednost. Svaki komad možete zameniti bez rušenja celine. Bela majica, sivi džemper ili maslinaste pantalone uklopili bi se bez razmišljanja.

Kulisa je odigrala svoju ulogu. Kuće u Nyhavnu nose žutu, crvenu, plavu i oker boju. Da sam obukao nešto šareno, izgled bi se izgubio u pozadini. Mirna paleta je zato bila jedini razuman izbor.

Postoji i praktičan razlog. Putujem često, a prtljag mi je uvek ograničen. Kada svi komadi dele istu porodicu boja, iz jednog kofera dobijam pet ili šest različitih kombinacija.

Šta ovakav pristup znači za muški bezvremenski stil?

Sa godinama sam prestao da jurim novitete. Umesto toga gradim garderobu koja se ponavlja, ali nikada ne dosadi. Tod’s antilop jakna savršeno opisuje taj način razmišljanja.

Ona nema rok trajanja. Isti kroj postojao je pre trideset godina i postojaće za trideset godina. Zbog toga trošak posmatram raspoređeno na mnogo sezona, a ne na jednu.

Isto pravilo primenjujem na sve ostalo. Časovnik sa mehaničkim pogonom traje decenijama, uz redovan servis. Ranac od prave kože postaje lepši kada dobije prve tragove korišćenja. Patike od antilopa mogu da se očiste i osveže.

Postoji i mirniji, lični deo ove priče. Kada znam da mi stvari stoje dobro, ujutru ne gubim vreme. Otvorim orman, uzmem jaknu i izađem. Ta jednostavnost vredi više nego što zvuči. Muškarcima koji tek grade ovakvu garderobu uvek dajem isti savet. Krenite od jednog odličnog komada gornje odeće. Sve ostalo možete graditi polako, oko njega.

Kopenhagen: Šta nosim sa ovog putovanja?

Kopenhagen ima poseban ritam. Ljudi hodaju sporije nego u Milanu, a oblače se drastično upadljivije nego u Parizu. Njihova ekscentrična elegancija počiva na materijalu i kroju, ne na brendovima.

Upravo zato mi se ovaj grad učinio kao pravo mesto za ovu priču. Tod’s antilop jakna ne traži pažnju, ali je uvek dobije. Ona pripada istoj školi mišljenja kao i danski dizajn: manje delova, bolji materijali, duži vek.

Dok sam sedeo na kamenom stubu uz kanal, primetio sam nešto zanimljivo. Nekoliko prolaznika zastalo je da pogleda jaknu, ali niko nije tražio logotip za prepoznavanje. Ljudi prepoznaju kvalitet i bez etikete.

Ako ste razmišljali o ulaganju u kvalitetnu jaknu od prevrnute kože, uzmite ovaj tekst kao mali podsticaj. Odaberite boju koju već imate u ormanu, isprobajte nekoliko krojeva i uzmite onaj u kome zaboravite da nosite nešto novo. To je znak da ste pogodili!

Kako vam se dopao moj današnji outfit? Zaista sam se potrudio da pripremim ovaj post sa puno ljubavi i nadam se da vam se sviđa! Ako imate bilo kakvih pitanja, komentara, sugestija ili poruka za mene, možete mi pisati ispod u komentarima. Naravno, kao i uvek, možete me kontaktirati putem elektronske pošte ili društvenih mreža koje možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se uskoro u novim modnim avanturama na Mr.M blogu!

Srdačni blogerski pozdrav iz Kopenhagena,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Tod’s, Missoni, 1900 (Manifattura Ceraolo Moroni), Armand Nicolet i Carlos Santos brendova. Ovaj post predstavlja moju ličnu i iskrenu recenziju proizvoda.