Dragi moji pustolovi i ljubitelji neobičnih putovanja, dobrodošli u novi putopis na Mr.M blogu. Nakon serije putopisa iz Azije koji su osvojili vaša srca, vreme je da se posvetim evropskim metropolama.Postoje gradovi koje samo posetimo iz radoznalosti, a postoje gradovi u koje se zaljubimo na prvi pogled. Pariz, grad svetlosti, za mene odavno pripada onoj drugoj, mnogo ređoj vrsti. Svaki moj dolazak liči na povratak kući koju nikada nisam imao, a opet je prepoznajem na svakom uglu. Upravo zato sam ovaj putopis nazvao pismom, jer Pariz je moj drugi nesuđeni dom.
Ovog proleća vratio sam se francuskoj prestonici sa fotoaparatom i bez žurbe u saradnji sa Svetskom turističkom organizacijom. Hteo sam da grad doživim polako, onako kako i zaslužuje. Šetao sam kejovima Sene, sedeo u baštama dvoraca i posmatrao kako se svetlost menja nad krovovima. Pored toga, odseo sam u hotelu čije ime nosi pečat istorije u legendarnom Hôtel Napoléon, na samo nekoliko koraka od čuvene Trijumfalne kapije.
Pre nego što započnem današnji putopis o Parizu, želim da izrazim posebnu zahvalnost Svetskoj turističkoj organizaciji – UN Tourism i Hôtel Napoleon Paris na podršci i promociji kvalitetnog turizma širom sveta. Njihova posvećenost povezivanju kultura i destinacija predstavlja inspiraciju za sve nas koji verujemo da putovanje oplemenjuje dušu. Danas ću se potruditi da vas provedem kroz najlepše trgove, avenije i mostove prestonice Francuske. Takođe ću vam otkriti zašto se baš ovaj grad smatra prestonicom stila, ukusa i nadahnuća.
Zašto se Pariz smatra gradom svetlosti?
Pariz je decenijama najposećenija svetska metropola i za to postoji više od jednog razloga. Naime, ovde se istorija, umetnost i svakodnevni život prepliću na način koji nigde drugde nisam video. Grad odiše samopouzdanjem koje se ne glumi, već se nasleđuje.
Nadimak „grad svetlosti” ima dvostruko značenje. S jedne strane, Pariz je u 17. veku među prvima uveo ulično osvetljenje. S druge strane, on je bio žarište prosvetiteljstva, ideja i naučnog napretka. Svetlost je, dakle, ovde i doslovna i simbolična.
Putnike, međutim, ne privlači samo prošlost. Privlači ih atmosfera koja se oseti već posle prvih nekoliko koraka. Mirisi pekara, zvuk pločnika pod cipelama, izlozi koji liče na male galerije, sve to čini doživljaj potpunim. Zato Pariz podjednako voli i onaj ko dolazi prvi put i onaj ko se vraća po deseti.
Grad, uz to, neguje poseban odnos prema lepoti. Lepota ovde nije luksuz za posebne prilike, već deo svakodnevice. Vidi se u uređenju izloga, u posluženju kafe i u držanju prolaznika. Takav pristav životu teško je ne primetiti.
Za mene je suština grada u ravnoteži. Velelepne avenije ovde žive uz tihe, skrivene ulice. Raskoš stoji rame uz rame sa jednostavnošću dobrog espresa na uglu. Upravo ta ravnoteža Pariz čini bezvremenskim.
Pariz: Kratka istorija grada na Seni
Da bi se Pariz razumeo, vredi se nakratko vratiti u prošlost. Grad je nastao na ostrvu usred Sene, na mestu današnjeg ostrva Site. Tu su, još u antičko doba, živela galska plemena, a potom su stigli i Rimljani.
Vekovima kasnije, Pariz je postao prestonica moćne kraljevine. Tu su krunisani vladari, građene katedrale i osnivani prvi univerziteti. Grad je rastao u krugovima, šireći se od reke ka brežuljcima poput Monmartra.
Francuska revolucija je krajem 18. veka iz temelja promenila i grad i svet. Mnogi trgovi koje danas obilazimo nose tragove tih burnih godina. Zatim je usledio 19. vek, doba velikih bulevara i smelih graditeljskih poduhvata. Tada je Pariz dobio izgled kakav uglavnom poznajemo i danas.
Veliki bulevari iz 19. veka promenili su lice grada. Stare, zbijene uličice ustupile su mesto širokim potezima. Tako je nastao prepoznatljiv pariski sklad fasada i krovova. Upravo ta celina danas očarava posetioce iz celog sveta.
Upravo iz tog doba potiču Ajfelova kula, raskošne palate i elegantni stambeni blokovi. Svaka epoha ostavila je svoj sloj, a grad ih nosi sa lakoćom. Zbog toga šetnja Parizom liči na listanje žive istorije.
Hôtel Napoléon Paris: Adresa dostojna careva
Svoj boravak u gradu svetlosti započeo sam na jednoj od najprestižnijih adresa u gradu. Hôtel Napoléon Paris nalazi se na Aveniji Fridland broj 40, u osmom arondismanu. Reč je o luksuznom hotelu sa pet zvezdica koji se nalazi na samo tri minuta hoda od Trijumfalne kapije, u srcu takozvanog Zlatnog trougla.
Priča o nastanku ovog zdanja deluje kao filmski scenario. Hotel je otvoren 1928. godine, na mestu nekadašnje rezidencije porodice Tolstoj. Sagradio ga je arhitekta Anri Porto, u prepoznatljivom duhu epohe. Ubrzo potom, hotel je postao i ljubavni poklon.
Naime, bogati ruski preduzetnik Aleksandar Pavlovič Kljagin poklonio ga je svojoj mladoj francuskoj supruzi. Želeo je da joj obezbedi dom dostojan njenih studija i pariskog društva. Zanimljivo, hotel i danas pripada istoj porodici, što je u svetu luksuza prava retkost.
Zlatni trougao, u kojem hotel stoji, jedna je od najprestižnijih gradskih četvrti. Tu se ukrštaju moda, gastronomija i diskretno bogatstvo. Najlepše avenije i radnje nalaze se na nekoliko minuta hoda. Bolju polaznu tačku za otkrivanje grada teško je zamisliti.
Tokom decenija, kroz vrata Napoleona prošla su mnoga velika imena. Tu su boravili Hemingvej, Ficdžerald, Pikaso i Salvador Dali. Hotel je od 2011. godine i član prestižnog udruženja Historic Hotels Worldwide. Stoga sam već na pragu osetio da ne ulazim samo u smeštaj, već u deo istorije.
Hôtel Napoléon Paris: Suite Avenue, moj dom na Aveniji Fridland
Za ovaj poseban boravak izabrao sam apartman Suite Avenue, povezan sa susednom sobom kategorije Superior. Takav spoj dao mi je prostor i slobodu pravog pariskog stana. Apartman se prostire na oko 44 kvadratna metra i gleda na Aveniju Fridland.
Soba me je odmah osvojila atmosferom. Visoki plafoni, kraljevski krevet i dekor nadahnut carskim dobom stvaraju poseban osećaj. Iznad uzglavlja se uzdiže raskošan baldahin u crvenoj i zlatnoj boji, dok bela posteljina unosi mir. Tu sam, priznajem, prva jutra dočekivao bez ikakve žurbe.
Tkanine, drvo i prigušena svetlost stvarali su osećaj mira. Svaki detalj kao da je biran da smiri pogled i misli. Tehnologija je diskretno skrivena iza klasičnog izgleda. Tako stari i novi Pariz žive u istoj sobi, u savršenom skladu.
Povezana Superior soba pružila mi je dodatni komfor i osećaj doma. Jedan prostor sam koristio za odmor, a drugi za jutarnju kafu i pripremu. Upravo ta podela čini ovakav smeštaj idealnim za duže boravke. Putnik tako dobija toplinu doma uz standard vrhunskog hotela.
Kupatilo je upotpunilo utisak carske udobnosti. Dvostruki lavabo i mermerne površine odisali su trajnom elegancijom. Na podu se isticao mozaik u obliku kompasa, kao mali znak putovanja. Birana francuska kozmetika bila je tek prijatan završni detalj.
Najlepši trenutak, ipak, čekao me je uveče kraj prozora. Dok se grad smirivao, u daljini je zasijala Ajfelova kula. Njena zlatna svetlost treperila je nad pariskim krovovima poput tihog pozdrava. Tada sam shvatio zašto se ljudi u ovaj grad vraćaju ceo život.
Hôtel Napoléon Paris: Le 1807, lobi i čuveni “N” doručak
Duša svakog hotela krije se u njegovim zajedničkim prostorima. Lobi Napoléon hotela dočekao me je zelenim baršunastim sofama i toplim narandžastim jastucima. Pored njega se nalazi salon sa kaminom, ukrašen porcelanskim vazama sa carskim motivima. Tu sam rado seo uz šolju kafe i pratio ritam grada.
Posebno me je dirnula pažnja posvećena gostu. U sobi me je čekala lična kartica dobrodošlice. Potpisao ju je generalni direktor Klod Rat, uz topao pozdrav iz „grada svetlosti”. Takav detalj govori više od svake reklame.
Jutra sam provodio u restoranu Le 1807, srcu gastronomske ponude hotela. Prostor krase drvena lamperija, zlatni ramovi i prigušena svetlost. Doručak je bio velikodušan i pažljivo serviran, baš onako kako volim. Palačinke sa šumskim voćem i kapučino sa monogramom „N” postali su moj mali ritual.
Posebno cenim osećaj prostora koji vlada u zajedničkim salonima. Ništa ovde ne deluje pretrpano niti hladno. Svaki komad nameštaja izabran je sa razlogom i ukusom. Upravo iz takvih detalja rađa se prava toplina jednog doma.
Hotel, uz to, nudi i spa, fitnes i uslugu konsijerža sa zlatnim ključevima. Pažljivo je osmišljen čak i za putnike sa malim kućnim ljubimcima. Sve to zajedno stvara osećaj diskretne, nenametljive raskoši. Zato Napoleon doživljavam kao pravu definiciju pariskog stila života.
Pariz: Trijumfalna kapija i Jelisejska polja
Čim sam izašao iz hotela, pred mnom se ukazala Trijumfalna kapija. Ovaj veličanstveni spomenik naručio je Napoleon davne 1806. godine. Povod je bila njegova velika pobeda kod Austerlica godinu dana ranije. Kapiju je projektovao arhitekta Žan Fransoa Šalgren.
Gradnja, međutim, nije tekla lako. Spomenik je dovršen tek 1836. godine, mnogo posle careve smrti. Visok je pedesetak metara i dugo je važio za najveću trijumfalnu kapiju na svetu. Ispod njega počiva i Grob neznanog junaka iz Prvog svetskog rata.
Sa vrha kapije pruža se jedan od najboljih pogleda na grad. Penjanje stepenicama nagrađuje se panoramom koja oduzima dah. Odatle se jasno vidi kako se avenije šire na sve strane. Pariz se sa te visine čita poput pažljivo nacrtane mape.
Kapija stoji na trgu sa kojeg se zvezdasto širi dvanaest avenija. Najslavnija među njima svakako su Jelisejska polja. Ta čuvena avenija spušta se ka Trgu Konkord u blagom, elegantnom luku. Šetnja njome pripada obaveznom pariskom programu.
Polja su spoj luksuznih radnji, kafea i pozorišta. Tu se podjednako kreću turisti i Parižani, danju i noću. Voleo sam da se njima prošetam predveče, kada se pale svetla izloga. Upravo tada avenija pokaže svoje pravo, blistavo lice.
Pariz: Trg Konkord i Obelisk iz Luksora
Na kraju Jelisejskih polja otvara se najveći pariski trg. Trg Konkord deluje gotovo pozorišno svojom širinom i simetrijom. U njegovom središtu uzdiže se drevni egipatski obelisk. Reč je o jednom od dva obeliska koji su nekada stajali pred hramom u Luksoru.
Ovaj kameni stub star je preko tri hiljade godina. Prekriven je hijeroglifima koji slave vladavinu faraona Ramzesa Drugog. Egipat ga je poklonio Francuskoj, a u Pariz je stigao 1833. godine. Tri godine kasnije postavljen je na ovo mesto, pred očima ogromne mase ljudi.
Trg, ipak, ima i mnogo tamniju prošlost. Tokom Francuske revolucije ovde je stajala giljotina. Na tom mestu pogubljeni su kralj Luj Šesnaesti i kraljica Marija Antoaneta. Danas o tome svedoči tek skromna ploča, dok trgom vladaju mir i lepota.
Sa severne strane trga uzdiže se par bližnjačkih palata. Razdvaja ih elegantna ulica koja vodi ka crkvi Madlen. Te zgrade važe za vrhunac arhitekture svoga doba. Trg time dobija svečanu, gotovo pozorišnu kulisu.
Posebno me je oduševio pogled koji se odavde pruža. Sa trga sam istovremeno video obelisk, fontane i, u daljini, Ajfelovu kulu. Dve raskošne fontane sa pozlaćenim figurama dodatno oplemenjuju prostor. Zbog svega toga, Konkord doživljavam kao pozornicu na kojoj se ogleda cela pariska istorija.
Pariz: Avenija Montanje, hram visoke mode
Kao čoveka koji živi od stila, Pariz me uvek povuče ka Aveniji Montenje (L’avenue Montaigne). Ova elegantna avenija važi za svetsku prestonicu visoke mode. Ovde se nižu izlozi najpoznatijih kuća, jedan lepši od drugog. Šetnja njome liči na obilazak žive modne galerije.
Avenija odiše mirnom, suzdržanom raskoši. Nema buke ni gužve velikih turističkih ulica. Umesto toga, vladaju tišina, pažnja prema detalju i besprekorna usluga. Upravo taj duh tihog luksuza meni je najbliži.
Posmatrao sam aranžmane u izlozima kao male umetničke instalacije. Svaka kuća priča svoju priču kroz boje, materijale i svetlost. Pored toga, sama arhitektura zgrada čini doživljaj potpunim. Bele fasade i kovane terase ovde su deo iste estetike.
Posmatrao sam i ljude koji se ovuda kreću bez žurbe. Svaki prolaznik kao da pažljivo bira korak i držanje. U takvoj atmosferi i obična šetnja postaje svečanost. Otud sa ove avenije uvek ponesem i poneku ideju za sopstveni rad.
Za mene moda nikada nije samo odeća. Ona je odraz kulture, zanata i nasleđa jednog naroda. Baš zato me Avenija Montenje uvek iznova nadahne. Otud se sa nje retko vraćam praznih ruku i još ređe praznih misli.
Pariz: Park Tiljerije i kraljevski Luvr
Između Trga Konkord i Luvra prostire se čuveni Park Tiljerije. Ovaj park nastao je još u 16. veku, po želji kraljice Katarine de Mediči. Kasnije ga je preuredio slavni vrtlar Andre Le Notr. Danas je to omiljeno okupljalište i Parižana i putnika.
Vrt sam upoznao u najlepšem trenutku, usred prolećnog pupljenja. Ružičasti cvetovi nadvili su se nad statue i staze. Oko velikog bazena ležale su zelene metalne stolice, a po vodi su plivale patke sa pačićima. Seo sam i jednostavno upijao taj prizor.
Sa kraja vrta otvara se pogled na Trijumfalnu kapiju Karusel. Ovaj manji, ali raskošno ukrašen luk podignut je početkom 19. veka. Na njegovom vrhu blista pozlaćena kvadriga sa konjima. Iza njega se već naziru krila ogromne palate.
Park je pun sitnih radosti za one koji umeju da gledaju. Deca puštaju jedrenjake po vodi, dok stariji čitaju u hladovini. Kameni kipovi vire iz zelenila kao tihi čuvari prošlosti. Sve to stvara osećaj bezvremenske, pitome lepote.
Reč je, naravno, o Luvru, nekadašnjoj kraljevskoj rezidenciji. Vrt i palata zajedno čine jednu od najlepših pariskih celina. Šetnja od fontane do kapije liči na putovanje kroz vekove. Stoga Tiljerije smatram savršenim uvodom u najveći svetski muzej.
Staklena piramida i Mona Liza
Luvr je najveći muzej na svetu i nekadašnji dom francuskih kraljeva. Tokom Francuske revolucije palata je postala javni muzej. Danas u sebi čuva više desetina hiljada umetničkih dela. Među njima su i Mona Liza i Venera Miloska.
Pred palatom me je dočekala čuvena staklena piramida. Ovo smelo zdanje projektovao je arhitekta Ju Ming Pej. Otvoreno je 1989. godine i isprva je izazvalo burne rasprave. Vremenom je, međutim, postalo jedan od simbola grada.
Voleo sam da posmatram igru svetlosti na staklenim površinama. Piramida se ogleda u kamenu drevne palate i spaja dva doba. Oko nje su se kretale reke posetilaca iz celog sveta. Ipak, dovoljno je zaći u susedno dvorište da se pronađe mir.
Sam muzej je toliko velik da se ne može obići za jedan dan. Mnogi posetioci hrle pravo ka čuvenoj Mona Lizi. Ona je, istina, manja nego što većina očekuje. Ipak, oko nje se uvek okuplja gusta, tiša gomila.
To dvorište, Kur Kare, najstariji je deo Luvra. Tu vladaju tišina i savršena renesansna simetrija. Kroz kamene lukove i kolonade pružaju se pogledi dostojni slikara. Baš zato sam ovde proveo više vremena nego pred samom piramidom.
Pariz: Trg Vandom i Opera Garnije
Iz okoline Luvra lako se stiže do otmenog Trga Vandom. Ovaj osmougaoni trg jedno je od najotmenijih mesta u gradu. Okružen je palatama u kojima danas posluju velike juvelirske kuće. U njegovom središtu uzdiže se visoki Vandomski stub.
Trg odiše suzdržanom, aristokratskom elegancijom. Ovde nema šarenila, već samo čist, klasičan sklad. Hodao sam njime polako, uživajući u tišini i savršenim proporcijama. Upravo takva mesta otkrivaju onaj drugi, mirniji Pariz.
Vandomski stub u središtu nosi sopstvenu priču. Podignut je u čast Napoleonovih pobeda početkom 19. veka. Na njegovom vrhu stoji figura cara, visoko nad trgom. Stub i danas deluje kao tih čuvar ovog otmenog prostora.
Nedaleko odatle nalazi se raskošna Opera Garnije. Ovo zdanje projektovao je arhitekta Šarl Garnije u 19. veku. Reč je o jednoj od najlepših opera na svetu. Njena fasada deluje poput ogromne pozlaćene torte.
Garnijeova opera otvorena je sedamdesetih godina 19. veka. Njena fasada blista skulpturama, stubovima i pozlaćenim ukrasima. Već spolja se naslućuje koliko je raskošno ono unutra. Mnogi je smatraju jednim od remek-dela svoga doba.
Ovo zdanje nadahnulo je i čuveni roman o fantomu iz podruma. Unutra vladaju mermerna stepeništa, freske i ogromni lusteri. Taj prizor ostavlja bez daha gotovo svakog posetioca. Stoga operu preporučujem i onima koji ne planiraju da slušaju muziku.
Pariz: Galerija Lafajet pod staklenom kupolom
Pariz ume da uzdigne i običnu kupovinu na nivo doživljaja. Najbolji dokaz za to je čuvena Galerija Lafajet. Ova robna kuća više liči na palatu nego na prodavnicu. Njena unutrašnjost oduzima dah već na prvi pogled.
Centralni prostor natkriva velelepna staklena kupola. Ovaj vitraž potiče s početka 20. veka i blista hiljadama boja. Kada svetlost prodre kroz njega, ceo enterijer zasija. Stajao sam ispod kupole i prosto zaboravio zašto sam ušao.
Galerija Lafajet nudi i pogled koji mnogi previde. Sa gornjih spratova i terase pruža se panorama gradskih krovova. Odatle se vidi i Opera i delovi grada u daljini.
Robna kuća, naravno, nije samo lepa spolja i iznad glave. Pod kupolom se nižu odeljci najvećih svetskih modnih kuća. Materijali, boje i izlozi smenjuju se kao na pisti. Čoveku koji voli stil teško je da odoli takvom prizoru.
Za mene je Galerija Lafajet spomenik jednom posebnom dobu. To je doba kada su trgovina i umetnost išle ruku pod ruku. Danas ih posećuju milioni ljudi iz celog sveta. Ipak, i u toj gužvi lepota zdanja ostaje netaknuta.
Pariz: Most Aleksandra III i susret sa Ajfelovom kulom
Ako Pariz ima najlepši most, onda je to svakako Most Aleksandra III. Ovaj raskošni most preko Sene otvoren je 1900. godine. Podignut je povodom velike Svetske izložbe te godine. Mnogi ga smatraju najukrašenijim mostom u celom gradu.
Most povezuje područje Jelisejskih polja sa Domom invalida. Krase ga pozlaćene statue, kovane lampe i bujni ukrasi. Svaki njegov detalj odiše duhom takozvane lepe epohe. Hodao sam njime polako, zastajući kraj svake figure.
Sa mosta se pruža i jedan od najlepših pogleda na grad. Sena teče ispod, a u daljini se uzdiže Ajfelova kula. Upravo tu sam zastao i prepustio se trenutku. Grad je u tom kadru izgledao gotovo nestvarno.
Most povezuje dve obale, ali i dva sveta grada. Sa jedne strane su raskošne palate, sa druge zelene površine. Njegova čelična konstrukcija pažljivo je projektovana da ne zakloni vidik. Zato sa njega pogled slobodno klizi niz celu reku.
Posle mosta krenuo sam ka samoj kuli, korak po korak. Što sam joj se više približavao, to je delovala veličanstvenije. Njena čelična konstrukcija na suncu dobija topao, bakarni sjaj. Tako sam stigao do najprepoznatljivijeg simbola Francuske.
Pariz: Ajfelov Toranj, gvozdena dama izbliza
Ajfelova kula zaslužuje da joj se posveti posebna pažnja. Sagrađena je između 1887. i 1889. godine. Svečano je otvorena petnaestog maja 1889, za Svetsku izložbu. Tom izložbom obeležena je stogodišnjica Francuske revolucije.
Kulu je podigla kompanija inženjera Gistava Ajfela. Idejno rešenje, međutim, potiče od dvojice njegovih inženjera. Konstrukciju su osmislili Moris Köklin i Emil Nugije, uz arhitektu Stefana Sovestra. Parižani su joj brzo nadenuli ime „Gvozdena dama”.
Brojke i danas zvuče impresivno. Kula sa antenom dostiže visinu od oko 330 metara. Od 1889. do 1930. bila je najviša građevina na svetu. Najviša platforma na 276 metara i dalje je najviši javni vidikovac u Evropskoj uniji.
Brojke, međutim, ne govore sve o ovom čudu od čelika. Kula je u početku izazvala oštre kritike mnogih umetnika. Vremenom je, ipak, postala najprepoznatljiviji simbol Francuske. Danas je najposećeniji spomenik na svetu koji se plaća.
Najlepši pogled na kulu pružio mi se sa Trokadera. Tu, ispred palate Šajo, stoje veličanstvene bronzane statue. Sa te terase kula deluje kao da lebdi nad gradom. Predveče, kada se upali zlatna svetlost, prizor postaje nezaboravan.
Pariz: Ostrvo Site, Notr-Dam i Konsijeržeri
Srce Pariza kuca na malom ostrvu usred Sene. Na ostrvu Site rodio se ceo grad pre mnogo vekova. Tu se uzdiže i njegova najslavnija crkva, katedrala Notr-Dam. Ova gotska lepotica stara je preko osam vekova.
Katedralu je teško pogodio veliki požar 2019. godine. Vatra je tada srušila njen čuveni toranj i deo krova. Usledila je obnova kakvu svet retko pamti. Vrata su ponovo otvorena u decembru 2024, na radost celog sveta.
Pred fasadom sam dugo stajao, zagledan u svaki detalj. Posebno me je oduševila velika rozeta okružena kamenim figurama kraljeva. Iznad ulaza se nižu skulpture, lukovi i tornjevi neverovatne preciznosti. Tako izbliza, katedrala deluje gotovo živo.
Obnova katedrale za mene je posebna priča o upornosti. Stotine majstora vratile su zaboravljene zanate u život. Drvo, kamen i staklo složeni su strpljivo, deo po deo. Tako je Notr-Dam ponovo zasijao, lepši nego ikada.
Na istom ostrvu nalaze se i Konsijeržeri i Palata pravde. Konsijeržeri je nekada bila kraljevska palata, a potom i strašna tamnica. Tu je pred pogubljenje bila zatočena kraljica Marija Antoaneta. Sa obale Sene, sa svojim kulama, deluje poput pravog srednjovekovnog zamka.
Pariz: Monmartr, Bazilika Sakre-Ker i Mulen Ruž
Ni jedan boravak u Parizu nije potpun bez odlaska na Monmartr. Ovaj brežuljak na severu grada vekovima privlači umetnike. Njegove uske ulice i stepeništa čuvaju duh boemskog Pariza. Penjanje na vrh nagrađuje se jednim od najlepših pogleda u gradu.
Na samom vrhu uzdiže se bela bazilika Sakre-Ker. Građena je između 1875. i 1914. godine, u neovizantijskom stilu. Podignuta je kao zavet posle teških godina rata i nemira. Sa njenih stepenica Pariz se prostire dokle pogled seže.
Sa terase ispred bazilike posmatrao sam more krovova. U daljini su se nazirali poznati tornjevi i kupole. Grad je odatle delovao beskrajno i nestvarno mirno. Dugo sam ostao tu, ne želeći da se pomerim.
Uske uličice Monmartra čuvaju duh starih slikara. Ovde su nekada stvarali neki od najvećih umetnika sveta. Na malim trgovima i danas slikari nude svoja platna. Zbog toga ovaj kraj deluje kao živo, otvoreno atelje.
U podnožju brežuljka čeka još jedan slavni simbol. Mulen Ruž, čuveni kabare sa crvenim mlinom, otvoren je 1889. godine. Osnovali su ga Žozef Oler i Šarl Zidler. Crveni mlin na krovu već vek i po sija nad ovim krajem. Večerom se okolne ulice pune svetlima i koracima. Nekada boemski, danas živopisni kvart i dalje privlači radoznale. Otud je Monmartr za mene grad u malom, sa sopstvenim ritmom.
Upravo se ovde rodio moderni kankan, ples koji je obišao svet.
Pariz: Šetnja mostovima Sene
Sena nije samo reka, već glavna životna žila grada. Njene obale i mostovi pričaju priču o celom Parizu. Voleo sam da hodam kejovima i prelazim s jedne obale na drugu. Svaki most pritom otkriva novi ugao i novo raspoloženje.
Pon Nef, čije ime paradoksalno znači „Novi most”, najstariji je sačuvani most u gradu. Sa njega sam posmatrao turističke brodove kako klize ispod kamenih lukova. Reka je nosila odsjaje neba i okolnih zdanja. Prizor je delovao gotovo slikarski.
Nešto dalje nalazi se pešački Most umetnosti. On vodi ka veličanstvenom Institutu Francuske sa zlatnom kupolom. Godinama su zaljubljeni parovi na njegovu ogradu kačili katance. Iako su mnogi uklonjeni, romantični duh mesta i dalje traje.
Šetnja se nastavila ka Trgu Šatle i njegovoj Fontani palme. Tu se grad ponovo zatalasao biciklima, tramvajima i koracima. Sena je, međutim, ostala mirna i postojana. Baš ta ravnoteža kretanja i mira čini pariske kejove neodoljivim.
Pariska gastronomija i umetnost uživanja
Pariz se ne upoznaje samo očima, već i nepcem. Francuska prestonica gastronomiju podiže na nivo prave umetnosti. Već prvo jutro otkrilo mi je zašto je to tako. Miris svežih kroasana širio se ulicom pre nego što sam i izašao iz hotela.
Pekare su ovde svetinja, a baget gotovo nacionalni simbol. Parižani po sveže pecivo odlaze svakog jutra, kao po nekom tihom obredu. Hrskava kora i mekana sredina čine ga neodoljivim. Uz dobar maslac i kafu, takav doručak vredi više od mnogih ručkova.
Posebnu pažnju zaslužuje pariska kultura kafea. Kafe ovde nije samo mesto za piće, već produžetak dnevne sobe. Ljudi sede satima, čitaju, razgovaraju i posmatraju prolaznike. Naručio sam espreso, naslonio se i jednostavno usporio.
Za ručak i večeru grad nudi bezbroj mogućnosti. Klasične gostionice služe jela koja se ne menjaju decenijama. Tu su čorbe, sirevi, morski plodovi i pažljivo birana vina. Svako jelo pritom priča priču o kraju iz kojeg potiče.
Na kraju dolaze i čuveni slatki zalogaji. Makaroni u svim bojama mame iz izloga poslastičarnica. Uz njih idu voćni kolači, ekleri i kremasti deserti. Ipak, pravi luksuz ovde nije količina, već pažnja prema svakom zalogaju.
Vredi izaći i van glavnih ulica u potrazi za ukusima. Male, porodične radnje često kriju najbolje zalogaje. Tu se sir, hleb i vino biraju sa iskrenom pažnjom. Upravo u takvim kućama Pariz pokazuje svoje toplo lice.
Za mene je francuski sto škola strpljenja i uživanja. Niko ne žuri, jer obrok je trenutak, a ne obaveza. Upravo tu se krije tajna francuskog odnosa prema životu. Stoga sam svaki obrok u Parizu pretvorio u mali praznik.
Krstarenje Senom u suton
Pariz se voli i sa vode, ne samo sa kopna. Krstarenje Senom otkriva grad iz sasvim novog ugla. Brodovi polako klize ispod kamenih mostova, jedan za drugim. Sa palube se nižu prizori koje peške teško povezujemo.
Obale Sene u centru grada nalaze se na listi svetske baštine. To nije slučajno, jer upravo uz reku stoje najlepša zdanja. Tu su Luvr, Konsijeržeri, Institut Francuske i bezbroj palata. Reka ih, poput niske bisera, spaja u jednu celinu.
Tokom dana voda nosi odsjaje neba i fasada. Predveče, međutim, prizor postaje gotovo čaroban. Svetla se pale jedno po jedno i ogledaju u tamnoj vodi. Grad tada zablista na način koji se mora videti uživo.
Posebno pamtim trenutak kada je zašlo sunce. Nebo se obojilo u nežne tonove, a reka ih je verno preslikala. Ajfelova kula je u daljini počela da svetli. Tišina na palubi rekla je više od svake reči.
Sa vode se lepo vidi i koliko je grad slojevit. Gotske kule stoje uz raskošne kupole i moderne mostove. Svaka epoha ostavila je svoj trag duž obale. Reka ih sve mirno nosi, bez i jedne suvišne reči.
Krstarenje preporučujem svakome, bez obzira na broj dolazaka. Ono ne traje dugo, a ostavlja dubok utisak. Pored toga, savršeno se uklapa u lagani ritam grada. Sena je, na kraju, prava nit koja drži ceo Pariz na okupu.
Pariz u proleće: Boje, mirisi i ritam grada
Pariz je lep u svako doba godine, ali proleće mu posebno pristaje. Tada se grad budi iz zimske tišine i diše punim plućima. Drvoredi duž avenija obnavljaju svoje zeleno ruho. U baštama dvoraca cveta jedan po jedan red lala.
Upravo sam u proleće ovog puta upoznao grad. Vrt Tiljerije bio je pun procvetalog drveća u ružičastim tonovima. Oko bazena su patke vodile svoje tek izležene pačiće. Takvi prizori unose toplinu u svaki kadar.
Svetlost u proleće ima poseban, mek kvalitet. Ona nije oštra kao leti, niti siva kao zimi. Zbog toga fotografije dobijaju nežne, gotovo slikarske tonove. Svaki sat dana, uz to, donosi novu nijansu nad krovovima.
Temperatura je tada prijatna za duge šetnje. Grad se obilazi peške bez umora i bez gužvi velikih sezona. Kafei iznose stolove na trotoare, a život se seli napolje. Tako Pariz pokazuje svoje najopuštenije lice.
Naravno, prolećno vreme ume da bude i ćudljivo. Vedro nebo brzo ustupi mesto oblacima i obrnuto. Ipak, baš ta promenljivost gradu daje dramatičnu lepotu. Stoga uvek nosim laganu jaknu i fotoaparat na dohvat ruke.
Pariz: Praktični saveti za putnike
Pariz se najbolje upoznaje peške, a tek potom prevozom. Mnoge znamenitosti smeštene su jedna pored druge, posebno u centru. Zato preporučujem da poneseš udobnu obuću i mnogo strpljenja. Najlepši prizori često se kriju u sporednim ulicama.
Za prelaske preko grada metro je brz i pouzdan. Hotel Napoléon, na primer, nalazi se tik uz stanicu Šarl de Gol Etoal. Odatle se za nekoliko minuta stiže do gotovo svake tačke. Karte se lako kupuju, a linije su pregledno označene.
Vreme poseta vredi pažljivo isplanirati. Velike znamenitosti, poput Luvra, najprijatnije su rano ujutru. Tada su gužve manje, a svetlost za fotografije najlepša. Predveče, s druge strane, grad dobija romantičan, zlatan sjaj.
Vredi unapred rezervisati ulaznice za najposećenija mesta. Tako se izbegavaju duga čekanja pred ulazom. Mnoge crkve i trgovi, s druge strane, otvoreni su besplatno. Za njih je dovoljno samo malo radoznalosti i dobrih cipela.
Na kraju, ostavi prostora i za spontanost. Sedni u kafe, naruči espreso i jednostavno posmatraj prolaznike. Upravo u takvim trenucima Pariz pokaže svoju pravu dušu. Najlepše uspomene, naime, retko nastaju po planu.
Zašto se uvek vraćam u Pariz?
Na kraju ovog pisma ostaje mi da sumiram utiske. Pariz, grad svetlosti, ponovo me je osvojio bez ikakvog napora. Spojio je raskoš i jednostavnost, istoriju i savremeni život. Upravo zbog toga mu se vraćam iznova i iznova.
Ovaj boravak učinio je posebnim i izbor smeštaja. Hôtel Napoléon pružio mi je toplinu doma uz pravu carsku eleganciju. Njegova priča, lokacija i pažnja prema gostu ostavili su dubok trag. Takva mesta menjaju ceo doživljaj putovanja.
Grad sam ovog puta upoznao polako i sa punom pažnjom. Od Trijumfalne kapije do Monmartra, svaki kutak ispričao mi je svoju priču. Sena je sve to nežno povezala u jednu celinu. Tako je nastalo putovanje koje ću dugo pamtiti.
Najviše od svega, ovaj grad me je podsetio da usporim. Prava lepota retko se otkriva u žurbi. Ona traži vreme, pažnju i otvorene oči. Pariz me je, još jednom, strpljivo tome naučio.
Pariz se, dakle, ne posećuje samo jednom. On se otkriva u slojevima, kroz godine i kroz raspoloženja. Svaki povratak donosi novu svetlost i novi detalj. A ja već sada znam da ovo nije moje poslednje pismo iz Francuske.
Svoje utiske, komentare ili pitanja slobodno ostavite ispod teksta ili me kontaktirajte putem mejla i društvenih mreža. Sve informacije su dostupne na stranici KONTAKT.
Ja ću se sigurno ponovo vratiti, jer ovaj grad, jednostavno pronađe put do vašeg srca!
Srdačni blogerski pozdrav iz Pariza,
Mr.M
Ovaj post je sponzorisan od strane Svetske turističke organizacije (UN Tourism) i Hôtel Napoléon Paris hotela, kao i drugih lokalnih partnera koji su nesebično podržali ovaj projekat. Ovaj post predstavlja moju ličnu i iskrenu recenziju doživljaja destinacije.