Dragi moji pustolovi i ljubitelji neobičnih putovanja, dobrodošli u novu seriju putopisa na Mr.M blogu. Postoje gradovi koje posetite jednom i zaboravite ih čim avion sleti na sledeću destinaciju. A onda postoje mesta poput Kjota, gradovi koji vas zauvek promene, koji vam se uvuku pod kožu i ostanu tamo kao tihi podsetnik da negde na ovom svetu lepota još uvek ima svoje utočište. Kjoto nije samo grad. Kjoto je vremenska kapsula, muzej na otvorenom, hram predan u moderne ruke koje ga čuvaju umesto da ga unište.
Pre nego što započnem današnji putopis o Kjotu, želim da izrazim posebnu zahvalnost Svetskoj turističkoj organizaciji – UN Tourism na podršci i promociji kvalitetnog turizma širom sveta. Njihova posvećenost povezivanju kultura i destinacija predstavlja inspiraciju za sve nas koji verujemo da putovanje oplemenjuje dušu.
Kada sam prvi put kročio na ulice ovog neverovatnog grada, osetio sam nešto teško opisivo, kao da je vreme ovde odlučilo da teče sporije, da poštuje ono što je bilo pre nas. Kjoto je bio prestonica Japana punih 1074 godine, od 794. do 1868. godine i taj milenijum vladavine ostavio je neizbrisiv trag koji se oseća na svakom koraku, u svakom hramu, u svakoj šoljici ceremonijalno pripremljenog čaja.
Kjoto: Istorija koja diše
Da biste zaista razumeli Kjoto, morate poznavati njegovu priču. Grad je osnovan 794. godine pod imenom Heian-kjo, što u prevodu znači “prestonica mira i spokoja”. Car Kanmu je doneo odluku da premesti prestonicu iz Nare kako bi pobegao od sve većeg uticaja budističkog sveštenstva na državne poslove. Nova prestonica je bila projektovana po uzoru na Čangan, tadašnju prestonicu kineske dinastije Tang sa mrežom ulica koje se seku pod pravim uglom i širokim centralnim bulevarom Suzaku-ođi širokim čak 84 metra.
Tokom Heian perioda (794-1185), Kjoto je doživeo svoj prvi zlatni vek. Ovo je bilo doba prefinjene dvorske kulture, elegantne književnosti i umetnosti. Upravo u ovom periodu nastala je “Priča o Genđiju”, delo gospođe Murasaki Šikibu koje se smatra prvim romanom u istoriji svetske književnosti. Zamislite, dok je Evropa još uvek bila u ranom srednjem veku, japanska dvorska dama pisala je psihološki kompleksan roman o ljubavi, intrigama i prolaznosti života.
Grad je pretrpeo ogromna razaranja tokom Onin rata (1467-1477), sukoba između samurajskih klanova koji je praktično uništio polovinu grada. Plemićke vile su pretvorene u tvrđave, duboki rovovi su iskopani kao vatrene barijere, a bezbrojna zdanja su izgorela. Oporavak je bio spor i trajao je gotovo čitav vek. Ipak, Kjoto se uvek vraćao, kao feniks iz pepela.
Ono što Kjoto čini zaista posebnim u kontekstu Drugog svetskog rata jeste činjenica da je grad pošteđen bombardovanja. Henri Stimson, američki državni sekretar za rat, lično je intervenisao i uklonio Kjoto sa liste meta za atomsku bombu. Stimson je više puta posetio grad i bio duboko impresioniran njegovom drevnom kulturom i religioznim značajem. Zahvaljujući njegovoj odluci, Kjoto je danas jedini veliki japanski grad koji još uvek poseduje obilje predratnih građevina, preko 1660 budističkih hramova, više od 400 šintoističkih svetilišta i nebrojene tradicionalne kuće machija.
Kjoto: Sedamnaest svetskih dragulja kao UNESKO blago
Kjoto poseduje jednu od najvećih koncentracija UNESKO lokaliteta svetske baštine na svetu. Od 1994. godine, sedamnaest hramova, svetilišta i dvorac nose ovaj prestižni status, a svaki od njih priča drugačiju priču o japanskoj istoriji i duhovnosti.
Kinkaku-đi, poznatiji kao Zlatni paviljon, verovatno je najfotogeničnija građevina u čitavom Japanu. Originalno izgrađen 1397. godine kao vila za šoguna Ašikagu Jošimicua, danas služi kao zen budistički hram. Gornja dva sprata potpuno su prekrivena listovima čistog zlata, a odraz paviljona u “ogledalu jezera” ispred njega stvara prizor koji deluje gotovo nestvarno. Važno je napomenuti da je sadašnja struktura zapravo rekonstrukcija iz 1955. godine, original je uništen u požaru koji je izazvao mentalno poremećeni monah 1950. godine, događaj koji je inspirisao čuveni roman Jukija Mišime.
Kijomizu-dera, hram čistih voda, jedan je od najposećenijih lokaliteta. Njegova glavna dvorana stoji na impresivnoj drvenoj platformi koja se uzdiže 13 metara iznad padine brda, bez ijednog eksera u konstrukciji. Odavde se pruža spektakularan pogled na grad, posebno tokom sezone cvetanja trešanja u proleće ili jesenjeg lišća. Ispod platforme nalazi se vodopad Otova čija se voda smatra svetom, posetioci piju vodu iz tri mlaza, pri čemu svaki navodno donosi zdravlje, mudrost ili dugovečnost.
Rjoan-đi hram krije jedan od najenigmatičnijih vrtova na svetu. Karesansui vrt, ili suvi pejzažni vrt, sastoji se od samo petnaest kamenih blokova raspoređenih na prostoru od 250 kvadratnih metara belog šljunka. Kamenje je postavljeno tako da, sa koje god tačke posmatrali, nikada ne možete videti svih petnaest odjednom. Zen budisti veruju da samo prosvetljena osoba može sagledati sve kamene blokove istovremeno. Ovaj vrt koji datira iz kasnog petnaestog veka još uvek inspiriše pejzažne arhitekte širom sveta.
Niđo dvorac predstavlja sasvim drugačiju stranu kjotske istorije. Izgrađen 1603. godine kao rezidencija Tokugava šoguna, dvorac je dizajniran da impresionira i zastraši potencijalne rivale. Poznati “cvrkutavi podovi” u unutrašnjosti dvorane namerno škripaju pri hodanju kako bi upozorili na prisustvo uljeza. Upravo ovde je 1867. godine poslednji Tokugava šogun vratio vlast carskoj porodici, označavajući kraj ere samuraja.
Fušimi Inari: Deset hiljada kapija ka nebu
Iako formalno nije na UNESKO listi, Fušimi Inari Taiša je verovatno najprepoznatljiviji prizor iz Kjota, ako ne i iz čitavog Japana. Ovo šintoističko svetilište, posvećeno Inariju, božanstvu pirinča i poslovnog uspeha, osnovan je 711. godine, dakle čak pre nego što je Kjoto postao prestonica.
Ono što Fušimi Inari čini nezaboravnim jeste oko deset hiljada cinober crvenih torii kapija koje se pružaju duž četiri kilometra planinske staze na brdu Inari visokom 233 metra. Svaka kapija je donacija pojedinca ili kompanije koji traže naklonost božanstva, tradicija koja seže još od Edo perioda. Na kapijama su ugravirani nazivi donatora i datumi postavljanja.
Poseban savet za posetioce: dođite što ranije ujutru ili predveče. Senbon Torii, glavni tunel od hiljadu kapija odmah iza glavnog svetilišta, najfotogeničnije je mesto, ali se tokom dana pretvara u pravu gužvu. Ako nastavite da se penjete iznad sredine planine do raskrsnice Jocucuđi, gužve se značajno proredi, a pogledi na Kjoto postaju sve spektakularniji. Kompletan uspon do vrha traje oko dva do tri sata, a svetilište je otvoreno 24 sata dnevno bez ulaznice, što ga čini savršenim za noćne šetnje.
Duž staze ćete primetiti bezbroje statua lisica, one nisu božanstva već glasnici boga Inarija. Lisice često u ustima drže ključ (za žitnicu pirinča) ili dragulj koji simbolizuje duh božanstva. Lokalna kuhinja nudi specijalitete poput inari sušija (pirindžane loptice umotane u prženi tofu) i kicune udona (nudle sa prženim tofuom), jer se veruje da lisice posebno vole prženi tofu.
Arašijama: Gde bambusova šuma dodiruje nebo
Na zapadnom obodu Kjota nalazi se Arašijama, četvrt koja je bila omiljeno odmaralište japanske aristokratije još od Heian perioda. Glavni magnet za posetioce danas je Sagano bambusova šuma, prizor koji nijedna fotografija ne može u potpunosti da dočara.
Šetnja kroz ovu bambusovu katedralu predstavlja iskustvo za sva čula. Visoke stabljike bambusa uzdižu se desetinama metara iznad vas, stvarajući zeleni tunel kroz koji sunčeva svetlost prodire u nejasnim zracima. Zvuk vetra koji prolazi kroz bambusovo lišće prepoznat je kao jedan od “100 zvučnih pejzaža Japana” od strane japanskog Ministarstva za životnu sredinu. To šuštanje, taj gotovo muzički šum, ima neobično umirujuće dejstvo.
Staza Čikurin no Komići, glavni koridor dug oko 400 metara, proteže se od hrama Tenrju-đi do vile Okoči Sanso. Tenrju-đi, jedan od pet velikih zen hramova Kjota i UNESKO lokalitet, poseduje baštu koju je projektovao čuveni vrtlar Muso Soseki u četrnaestom veku, ona je ostala gotovo nepromenjena do danas. Na drugom kraju staze, vila Okochi Sanso, nekadašnji dom legendarnog glumca nemih filmova Denđira Okočija, nudi jedne od najlepših pogleda na grad.
Praktičan savet: posetite šumu u ranim jutarnjim satima, idealno pre devet sati, kako biste izbegli masu turista. Alternativno, bambusova šuma je posebno magična u sumrak ili čak noću. Most Togecukjo, “most preko koga prelazi mesec”, pruža savršen uvod u ovu četvrt, posebno kada se planine u pozadini ogrnu bojama jesenjeg lišća.
Gion: Poslednje uporište gejši
Ako želite da zakoračite u Japan iz ere Edo, nema boljeg mesta od Giona. Ovaj istorijski kvart, poznat kao hanamači ili “cvetna četvrt”, razvio se kao zabavna zona ispred svetilišta Jasaka i danas predstavlja najočuvanije okruženje gejša kulture u Japanu.
Važno je napomenuti terminološku razliku: u Kjotu se gejše nazivaju geiko (doslovno “žena umetnosti”), dok se njihove učenice nazivaju maiko. Geiko i maiko nisu zabavljačice u zapadnjačkom smislu te reči, one su vrhunski obučene umetnice koje izvode tradicionalne plesove, sviraju tradicionalne instrumente poput šamisena, vode ceremonije čaja i zabavljaju goste sofisticiranom konverzacijom.
Ulica Hanamikođi, kičma Gion Kobu četvrti, predstavlja najbolje očuvani niz tradicionalnih machija kuća, od kojih mnoge danas služe kao ekskluzivni restorani i čajdžinice zvane očaja. U večernjim satima, uz malo sreće, možete ugledati maiko koja žuri na svoj angažman, prepoznatljiva po elaboriranoj frizuri ukrašenoj cvetnim ukrasima, belom šminkanju lica i raznobojnom kimonu sa dugačkim rukavima.
Za one koji žele autentično iskustvo, preporučujem posetu Gion Korneru gde se svakodnevno održavaju kratke prezentacije sedam tradicionalnih japanskih umetnosti, uključujući Kjomai ples u izvođenju pravih maiko. Godišnje plesne predstave poput Mijako Odori u aprilu nude priliku da vidite geiko i maiko na sceni, ulaznice se rasprodaju mesecima unapred.
Nažalost, broj aktivnih geiko i maiko u Kjotu drastično opada od gotovo 80.000 pre Drugog svetskog rata do manje od 300 danas. Ova drevna tradicija se bori za opstanak u modernom svetu, što čini svaki susret sa njima još dragocenijim.
Skriveni dragulji: Kjoto koji turisti propuštaju
Van utabanih turističkih staza krije se potpuno drugačiji Kjoto malo tiši, intimniji, možda čak autentičniji. Ako želite da iskusite grad onako kako ga vide lokalni stanovnici, dozvolite da vam predložim nekoliko manje poznatih destinacija.
Otagi Nenbucuđi, hram smešten u severnim brdima daleko od glavnih turističkih ruta, dom je za preko 1200 kamenih statua rakan učenika Bude. Svaka statua je jedinstven rad nekog amatera, projekat pokrenut sedamdesetih godina kako bi se obnovio zapušteni hram. Rezultat je dirljiva galerija na otvorenom gde su lica obraštena mahovinom, izlizana kišom, ali na čudan način još ljudskija. Poseta ovom hramu, posebno u maglovito jutro, pruža skoro nadrealno iskustvo.
Filozofska staza, duga oko dva kilometra, povezuje srebrni paviljon Ginkaku-đi sa svetilištem Nanzen-đi i predstavlja savršenu alternativu gužvama u centru. Popločana staza prati kanal zasađen stotinama stabala divlje trešnje i posebno je očaravajuća tokom cvetanja u aprilu. Duž puta se kriju mali zen hramovi poput Honen-ina sa njegovom prelepom kapijom prekrivenoj mahovinom, mesta koja većina turista nikada ne poseti.
Oblast Ohara, sat vremena severno od centra grada, nudi potpuni beg od gradske vreve. Ovo selo okruženo planinama dom je nekoliko značajnih hramova, uključujući Sanzen-in sa njegovom čuvenom mahovinom baštom i Đako-in, mesto gde je carica Kenreimon-in provela ostatak života nakon poraza njene porodice u građanskom ratu. Ohara je posebno lepa u jesen kada se planine ogrnu bojama.
Za ljubitelje čaja, selo Vazuka nudi iskustvo koje Uđi, poznatiji po čaju, više ne može da pruži, autentičnu seosku atmosferu bez masa turista. Terasasta polja čaja prostiru se preko brežuljaka stvarajući more smaragdno zelene boje. Lokalne farme nude ture biciklom kroz plantaže, radionice branja čaja i noćenje u tradicionalnim farmama.
Kanal jezera Biva, inženjersko čudo iz Meiđi ere, pruža još jednu mirnu alternativu. Ovaj plovni put koji povezuje Kjoto sa susednom prefekturom Šiga okružen je hramovima i svetilištima koje većina turista previđa. Vožnja čamcem kanalom tokom sezone cvetanja trešanja stvara gotovo sanjalački pejzaž.
Praktični saveti za putovanje
Kjoto nije grad koji možete istinski doživeti u jednom danu. Preporučujem minimum tri do četiri dana, a idealno nedelju ili više ako želite da istražite okolne oblasti. Grad je izuzetno dobro povezan železnicom od Tokija vozom Šinkansen stižete za oko dva sata i petnaest minuta, dok je Osaka udaljena svega petnaest minuta.
Najbolje vreme za posetu zavisi od vaših preferencija. Proleće (mart-maj) donosi cvetanje trešanja i prijatne temperature, ali i najveće gužve. Jesen (oktobar-novembar) nudi spektakularno lišće, posebno u hramovima poput Tofuku-đi i Eikando. Leto može biti izuzetno vruće i vlažno, dok zima pruža mirnije iskustvo uz povremeni sneg koji transformiše hramove u bajkovite prizore.
Kada je reč o kretanju po gradu, kombinacija gradskih autobusa i metroa pokriva većinu destinacija. Jednodnevna autobuska karta košta oko 700 jena i isplati se ako planirate više od tri vožnje. Za udaljene destinacije poput Arašijame, železnica je efikasnija opcija. Iznajmljivanje bicikla predstavlja odličan način za istraživanje ravnijih delova grada, posebno duž reke Kamo.
Što se tiče bontona, imajte na umu da mnogi hramovi zahtevaju skidanje obuće pre ulaska, pa nosite čarape i izbegavajte komplikovanu obuću. Fotografisanje je dozvoljeno u većini hramova, ali nikada nemojte fotografisati geiko ili maiko bez dozvole, ovo se smatra izuzetno nepristojnim.
Luksuzno utočište: Park Hyatt Kyoto
Kada je reč o smeštaju u Kjotu, izbor je ogroman, od tradicionalnih rjokana do modernih hotela. Međutim, za one koji traže spoj japanske tradicije i savremenog luksuza, Park Hyatt Kyoto predstavlja destinaciju za sebe.
Smešten u srcu istorijske četvrti Higašijama, hotel se savršeno uklapa u okruženje tradicionalnih kuća i hramova. Građevina sa karakterističnim mukuri krovovima od crijepa i japanskim baštama ne deluje kao stranac u ovom drevnom okruženju, uprkos tome što je otvoren tek 2019. godine. Lokacija je izuzetna, Jasaka pagoda je vidljiva sa prozora, hram Kijomizu-dera udaljen je desetak minuta hoda, a ulice Giona praktično su pred vratima.
Tokom mog boravka imao sam priliku da iskusim Park Suite, apartman od 68 kvadratnih metara koji oličava filozofiju hotela. Dizajn inspirisan japanskim planinama koristi lokalne materijale i mirisno tamo drvo, stvarajući prostor koji je istovremeno moderan i duboko utemeljen u tradiciji. Odvojena dnevna soba i spavaća soba pružaju osećaj privatnosti retko viđen u japanskim hotelima, dok prozori od poda do plafona donose Kjoto direktno u vaš prostor.
Poseban užitak predstavlja svakodnevni “Sat za šampanjac” u salonu Living Room, dostupna gostima apartmana, gde možete uživati u penušavcu ispred kamina dok kroz prozore gledate kako se grad polako prepušta sumraku. Restoran na krovu Jasaka nudi modernu japansku kuhinju sa pogledima koji oduzimaju dah, dok tradicionalni restoran Kjojamato, sa istorijom dugom gotovo 150 godina, pruža autentično kaiseki iskustvo. Onsen i fitnes centar upotpunjuju ponudu ovog izuzetnog hotela.
Kjoto: Grad koji ostaje u srcu
Kjoto je grad koji vas ne pušta. Mesecima nakon povratka kući, zatvaraćete oči i videćete one crvene torii kapije kako se nižu prema vrhu planine. Sećaćete se mirisa tamjana u nekom zaboravljenom hramu, zvuka bambusa na vetru, ukusa ceremonijalno pripremljenog mača čaja. Ovaj grad ima način da vam se uvuče u dušu i tamo ostane.
Japan je zemlja kontrasta, hipermoderni Tokio i drevni Kjoto, robotska preciznost i zen spokojstvo, neonska svetla i mahovinom obrasli kameni vrtovi. Ali upravo u Kjotu možete razumeti odakle sva ta japanska estetika dolazi, odakle izvire ta posvećenost lepoti, ta pažnja prema detaljima, ta sposobnost da se u prolaznosti pronađe večnost.
Hramovi Kjota nisu samo građevine od drveta i zlata, oni su fizički izrazi filozofije koja veruje da je lepota put do prosvetljenja. Gejša kultura nije samo zabava, ona je posvećenost usavršavanju umetnosti do perfekcije. Čak i jednostavna šoljica čaja postaje meditacija kada se pripremi sa pravom namerom.
Možda je to ono što Kjoto čini tako posebnim za nas koji živimo u brzom, fragmentiranom modernom svetu. Ovaj grad nas podseća da postoji drugačiji način života, da tradicija i modernizacija ne moraju biti u sukobu, da lepota zaslužuje vreme i pažnju. U doba kada sve žurimo, Kjoto nas poziva da usporimo, da zastanemo, da zaista vidimo.
Zato vam kažem, posetite Kjoto. Ne kao turista koji štiklira liste znamenitosti, već kao putnik koji je spreman da se prepusti. Izgubite se u lavirintu uličica oko Giona. Provedite sat vremena u zen bašti ne radeći ništa osim pukog posmatranja. Popijte sake u nekoj maloj izakaji i pustite da vas lokalni konobari uče da izgovarate “kampai”. Ovo nije grad za žurbu. Ovo je grad za proživljavanje.
Jer Kjoto, kao što sam rekao na početku, nije samo grad. Kjoto je poziv da se na trenutak zaustavimo i setimo ko smo bili pre nego što smo postali ovo što jesmo danas. I možda, samo možda, da u tom sećanju pronađemo put napred.
Da li ste već imali priliku da posetite Kjoto, ovu veličanstvenu milenijumsku prestonicu Zemlje izlazećeg sunca gde se tradicija neprimetno prepliće sa zen vrtovima i tihim šapatom bambusovih šuma? Ili možda tek planirate da otkrijete magiju ovog grada, prošetate ispod hiljada crvenih torii kapija, osetite duhovni mir drevnih hramova i zakoračite u svet gejši koji kao da je stao u vremenu?
Svoje utiske, komentare ili pitanja slobodno ostavite ispod teksta ili me kontaktirajte putem mejla i društvenih mreža. Sve informacije su dostupne na stranici KONTAKT.
Vidimo se uskoro, sa novom pričom iz srca Dalekog Istoka!
Srdačni blogerski pozdrav iz Kjota,
Mr.M
Ovaj post je sponzorisan od strane Svetske turističke organizacije (UN Tourism) i Park Hyatt Kyoto hotela, kao i drugih lokalnih partnera koji su nesebično podržali ovaj projekat. Ovaj post predstavlja moju ličnu i iskrenu recenziju doživljaja destinacije.
Marko, svaka čast na ovako sveobuhvatnom putopisu! Kjoto je bio na mojoj listi želja godinama i tvoj tekst me je konačno ubedio da rezervišem kartu. Posebno me je fascinirala priča o Henriju Stimsonu koji je spasio grad od atomske bombe to nisam znao. Činjenica da je Kjoto jedini veliki japanski grad sa toliko predratnih građevina daje mu posebnu vrednost. Tvoje fotografije Zlatnog paviljona su maestralne.
Pozdrav iz Rijeke! Upravo sam se vratio iz Japana gdje sam proveo tri tjedna i moram reći da je Kjoto bio apsolutni vrhunac putovanja. Tvoj opis bambusove šume u Arašijami savršeno pogađa ono što sam i sam osjetio taj zvuk vjetra kroz bambus zaista je nešto posebno. Slažem se s tvojim savjetom da se dođe rano ujutro, ja sam bio tamo u šest i imao sam cijelu stazu praktički za sebe.
Zdravo Marko, pratim tvoj blog već duže vreme i moram reći da su tvoji japanski putopisi na sasvim drugom nivou. Zanima me jedno praktično pitanje koliko dana si proveo u Kjotu i da li misliš da četiri dana mogu biti dovoljni da se vide sve glavne znamenitosti koje si spomenuo? Planiram putovanje sa suprugom u novembru zbog jesenjeg lišća.
Lep pozdrav iz Maribora! Tvoj putopis o Kjotu me je popolnoma prevzel. Sam sem bil v Tokiu pred petimi leti, ampak Kjoto sem žal izpustil sedaj to globoko obžalujem. Posebej me je ganila zgodba o “Priči o Genđiju” kot prvem romanu v zgodovini svetovne književnosti. Ta povezava med literaturo in mestom je čudovita. Upam, da se bom kmalu vrnil na Japonsko.
Marko, ovo je fantastičan tekst! Ono što me je posebno impresioniralo jeste informacija o zen vrtu u Rjoan-đi hramu i tih petnaest kamenih blokova koje nikada ne možeš videti sve odjednom. Ta filozofija da samo prosvetljena osoba može sagledati celinu je tako duboka. Da li si lično pokušao da vidiš sve kamene blokove? Koliko dugo si proveo u tom vrtu?
Selam Marko! Čitajući tvoj putopis, osjetio sam se kao da sam lično prošetao tim uličicama Giona. Bio sam u Tokiju prije tri godine, ali nisam stigao do Kjota, sada vidim koliko sam propustio. Posebno me zanima ta ceremonija čaja koju spominješ. Da li si imao priliku da učestvuješ u pravoj ceremoniji i koliko to otprilike košta? Hvala ti na ovako kvalitetnom sadržaju!
Marko, bravo za ovaj putopis! Kao arhitekta, posebno sam oduševljen tvojim opisom hrama Kijomizu-dera i te drvene platforme visoke 13 metara koja je izgrađena bez ijednog eksera. To je pravo čudo tradicionalne japanske gradnje. Tvoje fotografije savršeno dočaravaju monumentalnost te konstrukcije. Definitivno dodajem Kjoto na listu mojih sledećih destinacija.
Pozdrav Marko, pozdrav iz Nikšića! Moram da ti kažem da sam ostao bez riječi čitajući tvoj putopis o Kjotu. Ta priča o “cvrkutavim podovima” u Niđo dvorcu koji su namjerno dizajnirani da škripaju pri hodanju je fascinantna. Zamisliti takav nivo razmišljanja o bezbjednosti u sedamnaestom vijeku je nevjerovatno. Tvoje fotografije su spektakularne, posebno one iz Fušimi Inarija.
Zdravo Marko! Čitam tvoj blog godinama i uvek me inspirišu tvoji putopisi. Ovo o Kjotu je posebno lep tekst. Zanima me praktičan savet da li preporučuješ Japan Rail Pass za putovanje po regionu Kansai ili je bolje kupovati pojedinačne karte? Takođe, kako su cene ulaznica za hramove? Pokušavam da sastavim budžet za putovanje sledeće godine.
E Marko, svaka ti čast na ovakvom postu! Bio sam u Japanu dva puta i oba puta sam posjetio Kjoto i slažem se sa svakom tvojom riječju. Ono što nisi spomenuo, a što meni je bilo posebno iskustvo, jeste noćno osvjetljenje hramova tokom jesenje sezone. Hram Eikando pod svjetlima je nešto što se ne zaboravlja. Ako budeš opet u Kjotu u novembru, toplo preporučujem.
Pozdrav Marko! Tvoj putopis me vratio u ljeto 2018. kada sam s obitelji posjetio Japan. Fušimi Inari nam je bio jedan od najljepših doživljaja cijelog putovanja. Tvoj savjet o ranom odlasku je zlata vrijedan, mi smo stigli u pet ujutro i imali smo cijeli tunel torii kapija samo za sebe. Fotografije bez turista su neprocjenjive. Hvala na lijepom podsjetniku!
Marko, hvala ti na ovom izvanrednom putopisu! Kjoto je bio na mom bucket listu godinama i tvoj tekst me je samo utvrdio u toj želji. Posebno me je impresionirala informacija da je grad bio prestonica punih 1074 godine. Ta kontinuiranost je neverovatna.
Здраво Марко! Многу ми се допадна твојот патепис за Кјото. Јас бев во Јапонија пред три години и посетив Токио и Осака, но за жал немав време за Кјото. Сега читајќи за тие десет илјади црвени тории капии во Фушими Инари, сфаќам колку многу сум пропуштил. Фотографиите ти се прекрасни, особено оние од златниот павиљон!
Pozdrav Marko! Kao neko ko je radio u turizmu dvadeset pet godina, mogu da cenim koliko truda i istraživanja ide u ovakve putopise. Tvoj opis Heian perioda i dvorske kulture je izuzetno edukativan. Posebno mi se dopala informacija o romanu “Priča o Genđiju” iz jedanaestog veka. Svaka čast na detaljnosti i kvalitetu fotografija.
Spoštovani Marko, tvoj potopis je izjemen! Kot ljubitelj japonske kulture sem bil navdušen nad tvojimi podrobnimi opisi. Posebej zanimiva mi je bila informacija o Onin vojni, ki je uničila polovico mesta. Imaš morda kakšno priporočilo za nastanitev v Kjotu poleg Park Hyatt-a? Ali se splača ostati v tradicionalnem rjokanu? Tvoje fotografije bambusove gozdice so res impresivne.
Dragi Marko, tvoj putopis me je emotivno dirnuo. Način na koji opisuješ susret tradicije i modernosti u Kjotu je poetičan i istovremeno informativan. Posebno mi se svidela priča o geiko i maiko kulturi i činjenica da ih je od 80.000 pre rata ostalo manje od 300 danas. To je istovremeno tužno i čini svaki susret sa njima dragocenijim. Da li si imao priliku da vidiš pravu maiko?
Marko, svaka čast na ovako detaljnom članku! Ja sam bio u Kjotu prije dvije godine i moram reći da mi je Arašijama bila najljepši dio putovanja. Slažem se da je bambusova šuma magična u rane jutarnje sate. Zanima me jesi li posjetio i Okochi Sanso vilu na kraju staze? Pogledi odatle na grad su nevjerojatni, a čaj koji služe je odličan.
Zdravo Marko, fenomenalan putopis! Ono što me je posebno privuklo je tvoj opis hrama Otagi Nenbucuđi sa preko 1200 kamenih statua. Ta priča o amaterskim skulpturama koje su obrasle mahovinom zvuči kao nešto iz bajke. Da li je taj hram lako dostupan javnim prevozom ili je potrebno iznajmiti auto?
Dragi Marko, bravo za ovaj tekst! Bio sam u Kjotu prošle jeseni i mogu potvrditi sve što si napisao. Jesen je zaista magično doba za posetu crveno lišće javorova oko hramova je nešto što se ne zaboravlja. Tvoj savjet o Filozofskoj stazi je odličan, ja sam je prošao u suprotnom smjeru od Nanzen-đi i bilo je predivno. Hvala na ovako kvalitetnom sadržaju!
Marko, hvala ti na ovom putopisu! Kao istoričar po struci, posebno sam uživao u delovima teksta o osnivanju Kjota 794. godine i uticaju kineske dinastije Tang na urbanističko planiranje grada. Tvoj opis centralnog bulevara Suzaku-ođi širokog 84 metra oslikava koliko je ambiciozan bio taj projekat. Retko vidim ovako dobro istraživanje u blog postovima.
Pozdrav iz Podgorice, Marko! Ovaj putopis o Kjotu je pravo malo remek-djelo. Ja sam bio u Tokiju prošle godine, ali Kjoto mi je ostao na listi želja. Ono što me posebno privlači je ta spiritualna dimenzija grada, činjenica da ima preko 1600 budističkih hramova i 400 šintoističkih svetilišta. Tvoj opis Fušimi Inarija noću me nasmijao zamišljam tu atmosferu bez turista.
Dragi Marko, predivan putopis! Čitajući o gejša kulturi u Gionu i činjenici da se maiko i geiko razlikuju od zabavljačica u zapadnjačkom smislu, shvatio sam koliko malo zapravo znamo o toj tradiciji. Tvoj opis njihovog obučavanja u tradicionalnim umetnostima je fascinantan. Da li postoji način da se kao turista prisustvuje nekom od njihovih nastupa?
Pozdrav iz Splita, Marko! Tvoj putopis o Kjotu me potpuno oduševio. Kao fotograf amater, posebno cijenim kvalitetu tvojih fotografija one s torii kapijama u Fušimi Inariju su fantastične. Zanima me kakvu opremu koristiš za fotografiranje? Također, u koje doba dana preporučuješ fotografiranje Zlatnog paviljona za najbolje svjetlo?
Marko, fantastičan tekst! Ono što me je posebno pogodilo jeste tvoja preporuka da se Kjoto ne obilazi kao turista koji štiklira listu znamenitosti, već kao putnik koji se prepušta. Ta filozofija putovanja mi je bliska. Zanima me da li si imao prilike da probaš kaiseki obroke u nekom od tradicionalnih restorana? Kako bih to mogao organizovati?
Zdravo Marko! Pratim tvoj blog već godinama i moram priznati da su tvoji putopisi iz Japana najbolji koje sam čitao na našem jeziku. Posebno me je impresionirao deo o selu Vazuka i plantažama čaja. To zvuči kao savršen beg od turističkih gužvi. Da li je to mesto lako dostupno iz Kjota i koliko vremena treba izdvojiti za posetu?
Lep pozdrav, Marko! Tvoj potopis me je popolnoma očaral. Jaz in žena načrtujeva potovanje v Japan za naslednje leto in tvoj blog nam je odlična inspiracija. Posebej me zanima, ali je Park Hyatt Kyoto vreden višje cene ali bi priporočil kakšen drug hotel za par, ki išče avtentično izkušnjo? Tvoje fotografije hotela so res čudovite.
E Marko, svaka ti čast na ovom tekstu! Bio sam u Japanu pre dve godine i Fušimi Inari mi je ostao u najlepšem sećanju. Slažem se da je uspon do vrha planine Inari vredan truda pogledi su spektakularni. Ono što si zaboravio da spomeneš je da ima dosta malih svetilišta i prodavnica duž staze gde možeš da odahneš. Odlično za pauzu!
Поздрав Марко! Како некој што долги години сонува за Јапонија, твојот патепис е вистинска инспирација. Посебно ме воодушеви приказната за Гион и маико културата. Дали можеш да ми препорачаш некоја агенција или начин како да организирам посета на традиционална чајџилница во Гион? Тоа би било врв на моето патување.
Marko, bravo za ovaj putopis! Ono što me je posebno fasciniralo je činjenica da je Kjoto dizajniran po uzoru na kinesku prestonicu Čangan sa mrežom ulica koje se seku pod pravim uglom. Ta urbanistička vizija iz osmog veka je impresivna. Takođe, tvoj savet o jednodnevnoj autobuskoj karti od 700 jena je zlata vredan za one koji planiraju putovanje.
Dragi Marko, hvala ti na ovom predivnom virtualnom putovanju kroz Kjoto! Kao neko ko ceni spoj tradicije i modernosti, tvoj opis ovog grada me je potpuno osvojio. Posebno mi se dopao završetak teksta gde kažeš da je Kjoto poziv da se na trenutak zaustavimo i setimo ko smo bili. Ta filozofija putovanja je nešto što nedostaje u današnjem brzom svetu. Inspirisao si me da konačno rezervišem kartu za Japan!