Posts tagged lepota putovanja

Moja strana sveta: Sonja Lapatanov

Dragi moji pustolovi, kako ste mi danas? Nakon prvog specijalnog posta na blogu – intervju sa gospođom Vesnom Jugović de Vinča dobio sam dosta mejlova i poruka na društvenim mrežama sa predlozima čiju “stranu sveta” biste voleli da vidite na mom blogu. Priznajem dobio sam dosta zanimljivih predloga, ali jedno ime se posebno izdvajalo – Sonja Lapatanov.

Sonja Lapatanov

Siguran sam da ste čuli za jednu od naših najpoznatijih baletskih umetnica, koreografa i pustolova. Sonja Lapatanov, svetska putnica koja je proputovala preko 100 zemalja sveta. Napisala je nekoliko izuzetnih knjiga putopisa: U skutima Himalaja, Rajska ostrva, Mama Afrika, Mundo Maja, Mlečni put okeana, Zeleni kontinent. Ova neumorna pustolovska duša je iskoristila dane karantina i upravo završava svoju knjigu koja bi trebala uskoro da bude na našim omiljenim policama u knjižarama širom Srbije.

Alžir: Čudesne formacije u Sahari

Ovim putem bih želeo da iskoristim priliku da se zahvalim gospođi Sonji na izdvojenom vremenu i što je uspela za kratak vremenski period da podeli sa nama uspomene sa svojih neverovatnih putovanja. Ovaj intervju će biti zaista poseban i biće podeljen u dva dela. Hajde da krenemo na put oko sveta sa našom poznatom svetskom putnicom Sonjom Lapatanov!

Alžir: Među tepisima i jastucima

1. Potičete iz lekarske porodice i siguran sam da ste od detinjstva bili okruženi belim mantilima. Kako ste odoleli tom fenomenu i postali balerina?

Sonja Lapatanov: Medicina i beli mantili bili su porodična tradicija i sastavni deo mog života. Bila sam okružena lekarima, knjigama iz oblasti medicine, stetoskopima, aparatima za merenje pritiska, menzurama, hiruškim instrumentima, raznim bočicama i pacijentima, jer je moj deduška u kući imao ordinaciju, sve dok tadašnja vlast nije zabranila privatnu praksu. Bilo je logično da nastavim porodičnu tradiciju i da mi dermatovenerologija bude uža specijalnost.

Alžir: U Sahari sa Tuaregom

U kući u kojoj smo živeli, okupljala se ruska emigracija. Među njima bio je i gospodin Bogdanovski. Bila sam nemirno dete, pa je roditeljima predložio da me odvede u baletsku školu “Lujo Davičo”, gde bi se kroz fizički angažman obuzdao moj  neukrotivi temperament. Tako je počelo!

Južna Etiopija: Sa pripadnicama plemena Mursi

2. Imate zanimljiv spoj rusko-nemačkog porekla. Šta Vas je više vodilo u životu: ruska poetičnost ili nemačka pragmatičnost?

Sonja Lapatanov: Zavisilo je od situacije. No nije uvek bilo lako odabrati istok, ili zapad, koji se neprestano ukrštaju u mom biću. U detinjstvu i ranoj mladosti, dominantnija je bila ruska duša, a kako je život neumitno odmicao, preovladalo je nemačko prusko nasleđe.

Francuska Polinezija, Tahiti: U društvu sa majstorom tetovaže

3. Šta Vam je prva asocijacija na Beograd kasnih pedesetih i šezdesetih godina 20. veka? Možete li da napravite paralelu između tadašnjeg i sadašnjeg Beograda?

Sonja Lapatanov: U “doba Korone”, kada je priroda možda poslednji put upozorila čovečanstvo da joj je dosta zuluma nad našom planetom, vratio mi se moj Beograd iz godina koje pominjete. Na žalost, samo na kratko. Čim se ukinulo vanredno stanje, higijenske i sanitarne mere, su popustile, a ružne navike su ponovo zavladale gradom. U nekim delovima grada već su vidljivi tragovi nemara i bahatosti; bačene zaštitne maske i rukavice i različiti otpad.

Grenada ostrvo: Prodavačice začina i voća

Trenutno, barem u mom kraju, Beograd jeste lep, miran, tih, siguran, dostojanstven, vaspitan, pun zelenila i ptica koje ponovo pevaju i cvrkuću. Ulice su za sada čiste, pošteđene hiljada bačenih opušaka koji se kotrljaju niz ulice, žvakaćih guma zalepljenih za trotoar, telesnih izlučevina iz nosa i grla, razgaženog psećeg izmeta…Beograd je bio takav do kraja osamdesetih, a onda je sve krenulo niz brdo. Od tada, ne povlačim paralele!

Gvatemala: Lokalitet Tikal

4. Školovali ste se u Moskvi i Njujorku. Šta je na Vas ostavilo veći utisak kao balerinu, a šta kao devojku koja dolazi iz istočne Evrope prema kojoj i danas postoje brojne predrasude?

Sonja Lapatanov: Zajedničko za obe metropole je bila i jeste, vrhunska umetnost igre; na jednoj strani klasičan balet, a na drugoj, mjuzikl, džez i moderan balet. Obe strane su ostavile snažne utiske, jer drugačije i nije moglo da bude. Posle sticanja impozantnog znanja i golemog iskustva i stažiranja u Boljšoj teatru, ostvarila sam zacrtani cilj; da se stručno usavršim i budem najbolja. Što se tiče predrasuda, njih u umetničkoj igri nema. Mi govorimo univerzalnim jezikom tela, koji svi razumeju, a kao svetska žena, koja nema dva rođaka iste nacionalnosti, ja pripadam istoku i zapadu, kao i severu i jugu.

Gvatemala: Atmosfera u mestu Čičiikastenango

5. Smatra se da ste postavili nove standarde iz oblasti koreografije i scenskog pokreta. Da li ste toga bili svesni tada ili Vam je to postalo jasno mnogo kasnije?

Sonja Lapatanov: Sve mi je od početka bilo jasno! Posle stručnog usavršavanja, u SSSR-u i SAD, posvetila sam se pedagoškom i koreografskom radu, kao i scenskom pokretu, razvivši se u stvaraoca posebnog i originalnog stila, prepoznatljivog u bezbrojnim pozorišnim predstavama i ostalim vidovima scenskih nastupa.

Galapagos, Ostrvo Izabela: Sa morskom lavicom

Znalački sam korake i ples ugrađivala u tkivo predstave, doprinevši da u savremenom teatru scenski pokret i koreografija postanu bitan element rediteljskog koncepta i samih predstava. Na osnovu mog rada 1996. godine, ustanovljena je Sterijina nagrada za koreografiju i scenski pokret, na šta sam posebno ponosna. Za svoj stvaralački rad dobila sam odlične ocene publike i kritike i dobitnik sam mnogobrojnih značajnih strukovnih i društvenih priznanja i nagrada.

Južna Afrika: Rt dobre nade

6. Vi ste jedna od prvih, ako ne i prva, koreografkinja koja je izasla izvan strogih granica teatra i saradjivala sa velikim muzičkim zvezdama bivše Jugoslavije. Takav potez nije uvek gledan blagonaklono od strane Vaših kolega. Kako je doslo do te saradnje i kako ste je doživeli?

Sonja Lapatanov: Sarađivale su starije kolege i pre mene sa muzičkim zvezdama Jugoslavije i to se tada zvalo šou-biznis. U vreme kada se to nazivalo estradom, ja sam u tu priču ušla, na poziv menadžera, ili samih umetnika. Pominjanje estrade se uglavnom identifikuje s galerijom svakojakih obnaženih pevačica s naslovnih strana žute štampe, koja je na nesrećan način definisala estradu kao nešto što podrazumeva vulgarnost.

Ladak: Odmor na jezeru Pangong

Mnogi se groze te reči, dok je kovanica šou-biznis mnogo prihvatljivija. Na estradu su posebno osetljivi ljudi iz kulturnih krugova, koji taj pojam doživljavaju kao nešto trećerazredno, kao zlo i naopako. U suštini, estrada i šou-biznis imaju isto značenje i identične okvire u kojima funkcionišu. Moja saradnja sa estradnim umetnicima je uvek bila na zavidnom nivou, jer kako je drugačije i moglo sa Zdravkom Čolićem, Bebi Dol, Brenom, Anom Bekutom, Draganom Mirković, Rambom Amadeusom, Goranom Bregovićem, Alenom Islamovićem, Zoricom Kondžom, Biljanom Ristić, Suzanom Mančić, Banetom Mojičevićem, Stevanom Anđelkovićem, Marijom Šerifović…

Ladak: Na prevoju Čangla

Prema meni nisu bili blagonakloni samo oni koji nisu mogli da uđu u moj tim igrača, onih koji su pratili pevače i neke kolege koje su kasnije oberučke prihvatile da rade koreografije sa novopridošlim pevačima i budućim zvezdama te iste estrade. Mojim igračima je ta saradnja bila solidan izvor zarade, tekao im je radni staž i bili su zdravstveno osigurani. Svi smo tom saradnjom bili zadovoljni.

Ladak: Na molitvi u hramu u Lehu

7. Zbog prirode svog posla, balerine se “penzionišu” izuzetno rano za uobičajene standarde. Kako ste to doživeli? Da li su Vam putovanja poslužila kao novi životni izazov?

Sonja Lapatanov: Nisam se mnogo potresla, jer sam se već tada aktivno bavila pedagoškim radom, koreografijom i scenskim pokretom za pozorišne predstave u Beogradu i diljem Jugoslavije. Mnogo sam radila, čak 12 predstava godišnje, nekada dve istovremeno, recimo; jednu u Subotici, a drugu u Nišu. Kući u Beograd, sam dolazila samo da promenim garderobu! Bilo je posla, kreativnost je bila na vrhuncu, kao i inflacija! Od potpisivanja ugovora, do isplate honorara, hiperinflacija bi pojela sve! Bila je to najveća inflacija koja je zabeležena u Srbiji i jedna od najvećih u istoriji čovečanstva.

Kambodža: Polja smrti

Cene proizvoda su rasle veoma brzo, čak za samo nekolika sati dinar je postajao samo parče papira. Kurs marke je skakao svakog dana. Sve više novca se štampalo i nove novčanice su imale sve više nula. Prodavnice su bile prazne, a za teglu krastavaca trebalo je izdvojiti 2.100, a za dva litra mleka, ili 200 grama senfa čak 500 milijardi dinara! Strašno!

Libija: Kasr Al Hađ

Tanatos i Eros, ti spojevi suprotnosti u životu, život i smrt, sreća i tuga, bol i uživanje…destrukcija i stvaralaštvo, koje me je tada održalo i njemu hvala! Putovanja su moj večni životni izazov. Moji preci su migrirali sa jednog na drugi kraj sveta, što jeste svojstveno ljudskom rodu, pa i meni. Geni su geni!

Libija: Leptis Magna Forum, Gorgona Meduza

8. Kada ste osetili da su putovanja postala više od uživanja i da su se pretvorila u Vaše drugo zanimanje?

Sonja Lapatanov: Od vremena kada sam počela da pišem knjige.

Libija: Sahara, Alahov prst

9. Obišli ste skoro sve zemlje sveta. Šta Vas je podsticalo da obilazite zemlje koje izlaze iz turističkih okvira i koje najveći broj ljudi nikad ni namerava da poseti?

Sonja Lapatanov: U vašem pitanju se nalazi odgovor. Podsticalo me je to što zemlje koje najrađe obilazim, izlaze iz turističkih okvira i što mali broj ljudi namerava da ih podseti!

Pakistan: Čuveni pakistanski kamioni

10. Za sebe kažete da ste adrenalinski zavisnik i da su Vam omiljene destinacije u Aziji i Africi. Koje putovanje je izazvalo najveći adrenalin?

Sonja Lapatanov: Tačno, ja sam radoznali, adrenalinski zavisnik i avanturista željan znanja. Stalno imam potrebu da duhovno i intelektualno unapređujem svoje biće. U tom smislu su mi potrebne promene. A i ne drži me mesto ! Mnoge situacije su izazivale euforiju, neke su izmamljivale suze, neke strah, neke uzdahe i divljenje…u Africi Sudan, Tanzanija i Namibija, u Aziji Kambodža, Mjanmar, Pakistan…

Južnoafrička Republika: Na Rtu dobre nade

Dragi moji pustolovi nadam se da vam se sviđa moja nova rubrika na blogu “Moja strana sveta” i da ste uživali sa mojom današnjom gošćom. Mi nastavljamo za par dana put oko sveta sa našom Sonjom Lapatanov. Preporučio bih vam da pogledate i ostale fotografije koje je draga Sonja odvojila specijalno za nas da bismo videli kakve sve lepote ova naša planeta zemlja krije.

Zimbabve: Kniks pred kraljicom i kraljem

Ako imate neki predlog koga biste voleli da vidite i čiju stranu sveta bi voleli da otkrijete možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se uskoro na istom mestu i sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

SHARE THIS POST

Moja strana sveta: Vesna Jugović de Vinča

Dragi moji pustolovi, nadam se da ste dobro i da ste spremni za novi post. Odlučio sam da napravim novi sadržaj za vas u vidu specijalnih intervjua sa ličnostima koje su ostavile trag na našim prostorima. Putovanja su najlepši dar života koji nam može pružiti najbolji vid neformalnog obrazovanja.

Moja današnja gošća je Vesna Jugović de Vinča, kosmopolit, i žena koja se preko dve decenije trudi da sve dimenzije lepote prikaže na najbolji mogući način. Ona je žena koja je uspela da nas u najtežim trenucima poveže sa svetom. Ovom prilikom joj se zahvaljujem na izdvojenom vremenu!

1. Smatra se da ste postavili standard u organizovanju izbora za lepotu na Balkanu i u Srbiji i putem projekta “Mis Srbija” otvorili vrata našoj zemlji za neke nove prilike. Da li ste toga bili svesni tih devedesetih godina ili Vam je to postalo jasno mnogo kasnije?

Vesna de Vinča – Mislim da je to bila moja sudbina. Spolja gledano – to je bio sistem odluka na koje sam “kao” bila primorana. Htela sam da pobegnem od sumornog vremena rata i ratnog izveštavanja gde sam kao novinar RTS-a videla i snimila užase, zaradila bolest štitne žljezde i zakoracila skoro u svet beznađa. Otišla sam, kao spoljnopolitički novinar, u Vašington, mesec dana, napravila više od 10 emisija o odnosu Amerike i Jugoslavije, videla gde srljamo i šta su nam spremili, to montirala, emitovala. A onda sam bukvalno izbegla u svet lepote, mode i umetnosti. Kupila sam  1995. svetske licence  tj. svetska ovlascenja za izbor Miss Jugoslavije – od Donalda Trumpa koji je tada bio vlasnik Miss Universe organizacije i od Julije Morley, koja je vlasnica Miss World organizacije. Bilo je to u najgorem momentu kada je Jugoslavija bila prokužena i prognana iz događaja svetske kulture i sporta.

Uprkos svemu uspela sam da nas “zakačim” za svet. Bio je to verovatno naš poslovični – inat! Od 2006. godine kada smo se podelili, postajem vlasnik licenci za Miss Srbije i Miss Crne Gore. Ne zaboravimo da događaj Miss World svake godine gleda preko dve milijarde ljudi, pa i nas kao učesnike. To liči na Olimpijadu. Taj novi zadatak u svom životu, izbor zvanične lepotice sam dovela do nivoa institucije. Trajem više od dve decenije uprkos teskim situacijama sankcija, rata, bombardovanja, prevrata, politickih i ekonomskih previranja.

2. Više od dve decenije se trudite da predstavite lepotu kao nešto više od estetskog ideala i da je to više stvar psihe i duha kod žena. Da li lepota može da pobedi vreme?

Vesna de Vinča – Lepota može da pobedi vreme. Lepota je srce kreacije. To je posebna vrsta energije. To je poseban talenat, koji propada kao i svaki talenat ako se ne poštuje i ne razvija. Lepota se razvija misijom. Ako se shvati kao privatno bogatstvo koje se koristi za usko privatne uspehe, lepota se kruni vremenom.

Ako se shvati kao Božiji dar, kao nešto što nije tvoje i što nisi zaslužila već ti je odozgo poklonjeno i “dato” – ona može da traje. Dakle, ako stavimo svoju lepotu u misiju afirmacije plemenitosti i dobrote, mudrosti, pomoći bliznjem, afirmacije divnih vrednosti- lepota traje, jer se uvek nanovo boji najlepšim energetskim snopom svetlosti iznutra, svetlosti koja se ispravlja i izlazi  kroz oči i pore.

3. Zbog prirode Vašeg posla imali ste prilike da obiđete skoro sve zemlje sveta. Da li ste bili u prilici da obilazite zemlje koje izlaze iz turističkih okvira? (poput Etiopije, Brunej i sličnih destinacija) Da li su Vam putovanja poslužila da se pronađete u nekom novom životnom izazovu?

Vesna de Vinča – Putovanja su postala moja religija. Oformila sam tu posebnu uzbudljivu sliku sveta i kao novinar mnogih emisija sa svih kontinenata i kao producent događaja lepote i mode. Do sada sam obisla 71 zemlju sveta i to uvek kao putnik, nikad kao turista. Iskreno, prezirem konzumere u svim oblastima pa i u turizmu. Glavni motiv putovanja treba da bude otkriće. Kraj putovanja mora da bude saznanje da smo se oplemenili. Ako to nije, onda je reč o lažnom sjaju i ekskluzivnim letovalištima sa fotografijama koje postavljamo po društvenim mrežama da se pravimo važni. Naravno bila sam i u zemljama, predelima nedovoljno otkrivenim. Bila sam tako pre ovog strašnog rata u Siriji u Alepu, vozila se Eufratom, gledala hrišćanske kelije na obalama ove biblijske reke. To nikad neću zaboraviti. U neplodnim planinama severoistocne Sirije Qalamuna, u selu , gradiću Maluli gde je tada bilo oko 5000 stanovnika koji su jedini na svetu govorili Hristovim jezikom – aramejskim, išla sam u istraživanje ne bih li o tome napravila film. Ubzo je to selo uništeno, a stanovnici raspršeni po planeti. Isis ih je urnisao. Kakva tragedija.

U Africi sam obisla Tenge Njenge, najkreativnije selo sveta, gde se klešu skulpture koje lice na Henri Mura i Brankusija, a rade ih nepismeni seljani, stariji ljudi i deca. O tome sam i napravila dokumentarac, mislim baš dobar. U Libiji, kada sam bila kod Gadafija I napravila intervju daleke 1992. godine otisla sam sa ekipom u centar Sahare, u Gadameš i razgovarala  sa Tuarezima, pustinjskim samuraima, snimila nezaboravne scene sa kojima I počinjem dve emisije o pukovniku kome nema ko da piše.

U Vijetnamu sam bila na ostrvu koje je u sistemu “ 6 čula” u blizini Nja Tranga. Na tom ostrvu kad se iskrcaš vraćaš sat dva sata ranije, da bi se budili ranije i kao Robinzoni konzumirali dan sto vise. To je jedno od najčudesnijih turistickih zaista ekskluzivnih centara gde je u tom trenutku bio Kavali i jedan od sinova princa Čarlsa. Voze se samo bicikli, preskaču se rečice , dizajnirano je sve tako da liči na prirodno a ustvari je vrhunski kvalitet svega od tuševa do svega drugog. Nema telefona. Učine da se zaboravi vreme i opterećenje spoljašnjeg sveta.

Evo još i priča iz Kankuna. Ustvari put u središte Maja civilizacije i jedan njihov vodič ustvari teški Maja nacionalista i učitelj maja jezika. U početku je mislio da sam Amerikanka pa je bio osoran, ali kada je shvatio odakle sam i da sam novinar posvetio mi se potpuno i proveo me kroz Maja civilizaciju kao njiihov svojevrsni ambassador. Imam i fotografiju sa njime, stvarno bilo je svojevrsno otkriće.

4. U jednom intervju ste spomenuli da je Vaš otac zaslužan i da Vam je on pomogao da otkrijete svet. Koja Vaša zajednička putovanja sa ocem pamtite?

Vesna de Vinča – Iako je odavno otišao na drugu planetu moj otac Minja Jugović živi još u meni. I danas sa njime misaono razgovaram. Čini mi se da još nisam shvatila kako je od mene napravio neustrašivu, prirodnu, snalažljivu i neverovatno strašno znatiželjnu osobu. Naše najvrednije zajedničko putovanje uvek je bilo put u središte naše porodične duše, u Bjelopavlice u Crnoj Gori, odakle potiču moji Jugovići iz bratstva Brajovića.

Tamo na reci Zeti tata me je učio o našim precima i o Njegošu. Mislim da znam preko 30 kolena porodice unazad, napamet kao pesmicu. Lovili smo, sa decom iz sela Kosića žabe i jegulje, igrali fircik (marijaš – kartaška igra) i preferans sa starijima, učili o junacima i slušali anegdote o porodici koje i danas prepričavamo.

Moja baka se zvala Gaja, a gaja znaci planeta. Zamislite divnog li imena. Naše imanje je kao san, prelepo. Djed ga je kupovao dva puta. Prvi put je otišao u Ameriku i radio u rudnicima ,oženio se dobio decu i onda u nekoj promašenoj trgovini izgubio imanje. Onda se ponovo spakovao i otisao u Marsej da radi na solanama. Tako je ponovo kupio isto imanje. Žilava i uporna ekipa – moji Jugovići. I danas je to putovanje u Kosić, uvek nanovo uzbuđenje.

5. Da li ste ponovo išli na iste destinacije i da li se desilo da ste bili razočarani nečim što Vas je prethodno oduševilo ili da ste bili oduševljeni nečim sto Vam se prvi put činilo običnim? Da li se treba okrenutii drugi put kad Vas nešto oduševi na prvi pogled ili doživljaj ne treba kvariti reprizom?

Vesna de Vinča – Retko se vraćam na mesto zločina!? He he. Treba otkrivati nova mesta. Ipak uvek želim ponovo u Jerusalim, Izrael i u Grčku, uvek ponovo. U Jerusalimu se i svaki ateista oseća kao hodočasnik. To je izvor posebne energije. I gledanje u tom pravcu iz Beograda, napuni me uvek novom svetlošću saznanja o žrtvi Hristovoj, koji je na krstu ispaštao sve naše grehove – do tada.

Uvek bih ponovo u Crkvu Hristovog groba, na Masadu ili u Vitlejem.Grčka je definitivno najlepša zemlja na svetu. Nikada nećete obići za života sva grčka ostrva i sve lepote njenih antičkih čarolija. U Grčkoj želim da živim. Volim i Majami, ustvari Ki Largo, gde moj drug Kris ima kucu sojenicu nad okeanom. Divan je taj put do Ki Vesta gde je ziveo Hemingvej. Tim putem kroz okean, uvek prođem.

6. Iz svog iskustva znam da je putovanje zapravo učenje o kulturi i istoriji jednog naroda. Čija je kultura na Vas najviše ostavila utisak?

Vesna de Vinča – Kada bih morala da biram, izabrala bih kulture Maja, Grka, Izraela i Indije. Indija je zemlja u koju se ulazi na 1000 ulaza, ali nema izlaza. Jednom kada uđete, opsednuti ste tom raznovrsnošću svega. Moj put na rođendan kod Sai Babe, u Putaparti, nešto je nešto što se ne zaboravlja. Hej, zaboravih drugu najlepsu zemlju sveta – Šri Lanku.

7. Da li Vas je neko putovanje razočaralo u smislu da ste očekivali mnogo više od te zemlje, ali ste shvatili da je nekad dobra reklama zaslužna za precenjenost određene destinacije?

Vesna de Vinča – Na prvi pogled me je razocarala Nigerija. To je zemlja olupina automobila i brodova. To je zemlja gde nema uličnog svetla. To je zemlja gde su pokušali da mi uliju strahove od kriminala.  Tako sam to videla na početku.

Ali ispostavilo se da zanimljivosti kraja nema. Nikada neću zaboraviti put na ostrvo gde živi jedan bračni par sveštenika, koji su elita intelektualci i veoma bogati ljudi, rešili da svoj život zakucaju u tom ambijentu gde je teško gledati nesrećne i siromašne ljude. Ne znaš kome pre da pomogneš. Divna bića!

8. Za koju daleku zemlju biste rekli da je najsličnija Srbiji i zasto? Ima li još negde u dalekom svetu našeg mentaliteta ili smo ipak jedinstveni?

Vesna de Vinča – Najsličnija zemlja Srbiji je Portugalija. Ustvari govorim o sličnosti jednog naroda, mentaliteta. Zatim Rumuni, sa kojima nikada u istoriji nismo imali ni spor a kamoli sukob. Mozda Irci i Velšani. Jednom mi je u Holivudu, ručak pravio brat od Ketrin Zite Džons – Dejvid. Bila je ekipa Velšana. Ma isti mi! I naravno naši divni Grci.

9. Sećate li se osećaja kada ste prvi put organizovali izbor za lepotu “Mis Srbija”? Onaj moment kada ste proglasili prvu najlepšu devojku Srbije i shvatili da ste postali pionir promocije srpskih lepotica u svetu.

Vesna de Vinča – Bila sam uzbuđena jer se taj prvi put desilo toliko problema na Svetom Stefanu i na Cetinju te 1995. godine,  da sam samo nestrpljivo čekala kraj, da što pre završimo. Jedva sam preživela taj izbor. Duga je to priča. Ali sam u toku te noci naučila toliko toga da bih sve to normalnim putem učila godinama. Eto lepote u problemu. Sve je relativno!

10. Kada biste morali da odaberete samo jednu odrednicu, šta biste odgovorili na pitanje ko je Vesna Jugović de Vinča. Promoter lepote, strastveni putnik ili novinar?

Vesna de Vinča – Istrazivač života! To je beskrajno uzbudljiv “posao”. Čini mi se da i kada budem odlazila na onaj svet da ću osećati  ogromno uzbuđenje i znatiželju – šta me tamo čeka? To bi bio uspeh.

Nadam se da vam se sviđa moja nova rubrika na blogu “Moja strana sveta” i da ste uživali sa mojom današnjom gošćom. Ako imate neki predlog koga biste voleli da vidite i čiju stranu sveta bi voleli da otkrijete možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se uskoro na istom mestu i sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

SHARE THIS POST

Destinacije koje vam mogu promeniti pogled na svet…

Dragi moji pustolovi, kako ste mi danas? Nadam se da ste raspoloženi i spremni za novi post. U prethodnom postu sam vas pitao za savet u vezi sadržaja na blogu pošto ćemo imati malih poteškoća u obavljanu posla u sferi turizma. Zbog širenja Korona virusa, turizam na svetskom nivou će snositi velike posledice kao i ostale uslužne delatnosti. Za danas sam vam spremio poseban post u kojem ću vam uporediti 4 destinacije koje su na neki način povezane i “srodne”.

Putovanja su sama po sebi jedan veliki poklon koje nam život pruža i kada nam se pruži prilika trebali bismo iskoristiti šansu. Bez obzira da li je u pitanju klasično turističko putovanje kao običan turista ili je u pitanju neko poslovno putovanje, put sam po sebi pruža mogućnost da proširimo svoja znanja i vidike koji će nam omogućiti da lakše prihvatimo neke nove promene koje nam se vremenom nameću. Čovek je društveno biće koje pokušava na sve načine da nahrani svoju radoznalu stranu, a naučnici su potvrdili da su putovanja najbolja duševna hrana.

Kada govorimo o putovanjima, nije bitna destinacija, već društvo koje birate kao svoje saputnike jer se na putovanja ne ide individualno. Destinacija je potpuno nebitna, to može biti i nešto u vašoj neposrednoj blizini mesta gde živite, pa do nekih najudaljenijih tačaka na zemljinoj planeti. Mogućnosti su velike, pitanje je koja su vaša lična interesovanja.

INDIJA

Prva destinacija za koju sam se danas odlučio da vam napišem neke moje utiske je daleka Indija. Ovu neobičnu i mnogoljudnu zemlju u Aziji sam imao prilike da posetim pre dve godine, 2018. godine kada sam bio izabran od više desetina hiljada blogera iz celog sveta da posetim ovu neverovatnu zemlju. Tog trenutka sam bio ispunjen kako sa poslovne, tako i sa duševne strane. Prvo, bila mi je velika čast da budem izabran od toliko blogera na svetu i da organizujem svoje putovanje u saradnji sa Ministarstvom turizma Republike Indije. Sa druge strane ispunio sam svoj najveći dečački san i posetio sam zemlju o kojoj sam slušao priče mojih ukućana od malih nogu.

Uvek sam maštao da posetim čuveni Tadž Mahal i da vidim “Reku Života” – reku Gang koja protiče kroz najpoznatiji istorijski grad – Varanasi. Pošto su naše finansijske mogućnosti na Balkanu u proseku slabašne, ljudima većinom ostaje samo nedosanjan san da odu jednom u tu Indiju. Ja sam imao sreće da se moj san ispuni i da odem na jedno neverovatno putovanje za koje sam siguran da iskreno ne bih uspeo samostalno da skupim novac i da se otisnem u avanturu života koja vredi više desetina hiljada dolara.

Ovo putovanje je bilo specijalno jer sam bio u mogućnosti da otkrijem sve lepote Zlatnog Trougla u Indiji, zahvaljujući nacionalnoj železnici Republike Indije koja mi je pomogla da dođem u kontakt sa menadžmentom Maharadža Ekspresa, vozom za koji svi kažu da je “hotel od 5* na točkovima”. Njihov tim je imao sluha za moju ideje i saslušali su moje želje pa smo napravili jedno neobično putovanje gde smo malo prepravili jedan njihov program i dobili smo jedno neobično putovanje.

Tadž Mahal

To je bilo moje prvo daleko putovanje gde sam imao priliku da upoznam sasvim novu kulturu i da upoznam lepote jedne od najmnogoljudnijih zemalja na svetu – Indije. Za 12 dana putovanja neobičnim vozom, svaki dan smo obilazili neobične gradove u samom srcu Indije i tom prilikom sam napravio dosta zanimljivih priča koje sam 2018. godine podelio sa vama na blogu. To je bilo putovanje koje je ispunilo moje dečačke snove, sa druge strane sam bio izuzetno ponosan jer sam do Indije došao zbog mog predanog rada na blogu.

Smatram da bi svako trebao bar jednom u životu da poseti Indiju i da se uveri u lepotu različitosti kultura i da je Hindu kultura možda nama daleka, ali se u srcu razumemo. Naravno, potrebno je uštedeti dovoljno novca da biste uspeli da osetite čari ove zemlje i smatram da za 1200 do 1500 evra možete kupiti avionske karte kada su na akciji i obezbediti pristojan hotelski smeštaj i da posetite neke od najpoznatijih znamenitosti u Indiji.

Sa džeparcem vam je potrebno oko 1800 do 2000 evra za ovakvo jedno putovanje. Kada su u pitanju daleke destinacije, najviše novca se potroši za avionske karte dok smestaj, hrana i osnovne potrepbštine nisu toliko skupe. Zato je najvažnije da iskoristite posebne akcije koje avio kompanije povremeno sprovode i tako da kupite karte za udaljene destinacije.

Na samom kraju ove izuzetne avanture imao sam priliku da posetim grad Varanasi, kroz koji prolazi “reka života” – Gang koja je od izuzetne mitske važnosti za Indijce. Ovo nije običan grad, ovo je mesto gde se božanstvo Šiva svakodnevno sastaje sa Majkom Ganga. Ovde se svakodnevno spaljuje više stotina mrtvaca koji se na ovaj način oslobađaju klasičnog životnog ciklusa života i odlaze na sveto mesto. Možda je to pomalo morbidno za naše evropsko shvatanje i način života, ali za Hindu kulturu je to prihvatljivo kao kult koji usmerava život u njihovoj zemlji.

Ako želite da razumete Hindu kulturu, potrebno je otići tamo bez stega i predrasuda. Ako odete sa nekim početnim negativnim stavom, nećete biti u prilici da razumete i uvidite kontrast i sve lepote i različitosti ove neobične zemlje. Moj savet vam je da redovno proveravate cene karata i kada vam se ukaže idealna prilika da ne razmišljate mnogo i da uživate u lepotama ove daleke zemlje.

Postovi koje sam napisao o Indiji:

  1. Indija: Zemlja kontrasta i osmeha
  2. Indija: Snovi se ipak ostvaruju!
  3. Indija: Poslednji voz za Varanasi
  4. Indija: Crveno, na radost! (specijalan modni outfit post)

NARODNA REPUBLIKA LAOS

Zemlja koja se na neki način može usporediti sa Indijom, ne samo da dele mesto u Aziji, već je u obe zemlje prirodna i kultura tako nestvarna i različita. Kada pričamo o veličini ovih zemalja to je nemoguće uporediti, jer je Laos jedna od najmanjih zemalja u ovom delu sveta. Bez obzira na veličinu ova maleni zeleni “smaragd” Azije može zbog svoje burne istorije i neobične kulture da parira Indiji. Ovo putovanje mi je malo svežije jer mi je ova avantura realizovana krajem prošle godine, u novembru 2019. godine.

Prvo kada vam neko spomene Jugoistočna Azija, prva asocijacija su dugi i iscrpljujući letovi. Da to je istina, pogotovo što imate da promenite nekoliko aerodroma i letova da biste došli do Laosa, ali kada kročite na tlo ovog rajskog zelenila shvatite da je sve to vredelo. Ovo je zemlja gde možete odmoriti sva svoja čula. Za razliku u Indije, Laos je za sve ljubitelje prirode i “mirnijeg” turizma. Ovde možete doći da se zaista odmorite i da naučite nešto novo o laoškoj kulturi i budizmu na jedan sasvim drugačiji način.

Pripala mi je velika čast da budem jedan od prvih blogera na svetu koji je imao priliku da u saradnji sa Ministarstvom kulture, informisanja i turizma poseti Laos. Cilj moje posete je bila promocija laoške kulture, tradicije i običaja. Poželeo sam da posetim njihov najvažniji budistički verski praznik i tim iz ministarstva zajedno na čelu sa ministrom su se potrudili da osetim lepote deljenja radosti sa drugima sredinom novembra meseca kada se obično održava That Luang, praznik za oči i lek za dušu.

Pored glavne prestonice Laosa – Vijentijana, imao sam prilike da posetim i Luang Prabang, grad koji je od velikog istorijskog značaja za Lao narod. To je bila nekadašnja “kolevka” Laoških kraljeva i odatle se uticaj širio na ostatak zemlje, sve dok se uloga glavnog grada nakon raspada kraljevstva nije zvanično dodelila Vijentijanu.

Laos je zemlja u kojoj možete osetiti lepote i čari netaknute prirode i saznati neke nove istorijske činjenice o ovom delu sveta. Verujte mi da bez obzira na veličinu ove male zemlje, sve je to nesrazmerno u odnosu na nepravdu i sudbinu Lao naroda kroz istoriju. Pored svega toga saznaćete nešto više u njihovoj kulturi, tradiciji i religiji. Nakon ove posete, dobio sam jedan sasvim drugi pogled na svet uz pomoć prizme istine koju vam pruža budizam.

Ako pronađete prave vodiče koji će vam objasniti suštinu budizma i neka osnova pravila i načela ove religije shvatićete neke određene životne istine i nepravde u životu. Možda će vam to pomoći da sagledate svoje životne probleme iz jednog sasvim novog ugla.

Postovi koje sam podelio sa vama o ovoj predivnoj zemlji:

  1. Pisma iz Laosa: Vijentijan, izgubljeno blago na obalama reke Mekong…
  2. Pisma iz Laosa: That Luang, praznik za oči i lek za dušu…
  3. Pisma iz Laosa: Luang Prabang, bajka o 1000 slonova!
  4. Pisma iz Laosa: Luang Prabang, sve tajne kraljevske kolevke…
  5. Pismo iz Laosa: Budizam je srce, gde svi dobre volje mogu da nađu mir…

MAROKO

Maroko je jedna od onih zemalja u Africi o kojima maštate nakon što vidite neku emisiju ili svoju omiljenu seriju. Tako je bio slučaj i sa mnom kada sam maštao o ovoj zemlji nakon što sam je “filmski” upoznao nakon što sam još kao dete “virnuo” u poslednje scene čuvenog filma “Prvi greh” sa Anđelinom Džoli i Antonijem Banderasom i serijom “Zabranjena ljubav” gde je pored Marakeša koji je imao glavnu ulogu bila tu negde između zidina grada i zabranjena ljubav prelepe Marokanke Žade i Lukasa, ta ljubav dvoje mladih koja je prkosila svim zakonima.

Sudeći po društvenim mrežama, Maroko je destinacija koja je izazvala najviše emocija kod većine mojih čitatelja. Iskreno, isti slučaj je bio i kod mene. Već neko vreme sam maštao da posetim Maroko i da osetim tu mešavinu Afrike i Evrope na francuskom jeziku. Maroko je zemlja koju ne možete opisati u tri reči. To je zemlja kontrasta i kojoj sam ja dao epitet “Peščana Bajka”.

Marakeš je bio i grad iz snova i kolevka inspiracije jednog od najvećih modnih virtuoza koji je zasigurno obeležio modu 20. veka i postavio temelje francuskog dizajna i stvaralaštva.

Pored Marakeša, vedrinu plavih azurnih nijansi plave unosi jedan neobičan grad na obali Atlanskog okeana. Esauira je jedan živopisan ribarski gradić. Zbog klimatskih uslova, dobio je simpatičan nadimak “Grad Vetrova”. Postoji vrlo zanimljiv festival koji se organizuje svake godine u jesen i posvećen je svim ljubiteljima zmajeva. Možda nisam imao priliku da osetim taj adrenalin, ali sam uživao u prelepim slikama koje su mi pokazali vodiči iz Turističke organizacije ovog grada.

Saznao sam još par zanimljivosti o ovom neobičnom gradu. Da li ste znali da je ovaj grad pre nosio portugalski naziv Mogador, što na berberskom jeziku znači zid, jer je portugalski Mogador bio snažno utvrđen. Upravo zbog tih zidina, Esauira se našla na UNESCO-voj listi svetske baštine u Africi 2001. godine.

Razlog moje posete ovoj neobičnoj zemlji bio je Gnaoua svetski muzički festival koji predstavlja jednu muzičku riznicu koja u sebi sadrži elemente džez, pop i rok muzike i pokušavaju na sve načine da istražuju neke nove muzičke pravce. Interesantan događaj koji spaja umetnike iz celog sveta sa poznatim  umetnicima koji su pripadnici marokanske etničke grupe naroda poznatiji pod imenom Gnaoua ili Gnawa.

Ovo putovanje ću pamtiti po neverovatnom plavetnilu i peščanim pejzažima i nasmejanim licima Marokanaca. Narod je ono što izdvaja svaku zemlje, mnogi misle da je to nebitno, ali narod je taj koji pomažu da se određena država razlikuje od ostalih. Od kolektivnog ponašanja zavisi da li će država dobiti pozitivnu ili negativnu “ocenu”.

Nadam se da ću imati prilike da posetim uskoro Maroko i da nastavim svoju avanturu gde sam stao. Maroko je jedna izuzetna zemlja koja nam pruža bezbroj mogućnosti i bilo mi je veliko zadovoljstvo da je prikažem na svom blogu.

Postovi iz Maroka koje sam podelio sa vama tokom 2018. godine:

  1. Pisma iz Maroka: Kamila i Marko osvajaju Marakeš
  2. Pisma iz Maroka: Esauira, plavi raj na obali Atlanskog okeana
  3. Pisma iz Maroka: Mali raj zaboravljenog modnog virtuoza
  4. Pisma iz Maroka: Modna priča iz Esauira (modni outfit post)

EGIPAT

Zemlja sa dugom i fascinantnom istorijom koja je obeležila ljudsko postojanje. Kolevka jedne civilizacije koja seže nešto više od 4500 godina, čiju istoriju smo imali priliku da učimo u osnovnim i srednjim školama. Kada vam neko spomene Egipat prva asocijacija na ovu drevnu civilizaciju su “večne” građevine koje su jedne od sedam svetskih čuda – piramide.

Kada smo se približavali Kairu nisam mogao ni pretpostaviti da ću imati prilike iz aviona da vidim te neverovatne građevine koje se nalaze nedaleko od Kaira na platou u Gizi. Tek kada sletite u Kairo i zaputite se u Gizu shvatite koliko je čovek mali, ali uz veliki napor može da napravi velike stvari. Piramide su rezultat ljudskih napora da se napravi čudo za tadašnja “božanstva na zemlji” kako su tada vladari, odnosno faraoni uživali ugled mitskih bića.

U oktobru 2019. godine imao sam prilike da pored Kaira i Gize posetim centar helenističke kulture Aleksandriju i dragulj Crvenog mora – Hurgadu. Bila mi je čast i veliko zadovoljstvo da ove godine budem “Ambasador” Arapske Republike Egipta na Internacionalnom sajmu koji se održao pre par dana u Beogradu. 42. Sajam Turizma u Beogradu je obeležio ovu godinu i drago mi je da je po prvi put nakon toliko godina baš Egipat bio zemlja partner ovako značajnog događaja u Srbiji i regionu.

Nadam se da će nakon rešavanja ove trenutne situacije sa Korona virusom dovesti stvari u normalnu i da će bar krajem ove godine turizam malo živnuti. Srbi su uvek bili dragi i rado viđeni gosti u ovoj zemlji u Africi i siguran sam da nas Egipćani dočekuju i ove godine raširenih ruku.

Pored izuzetnih odmarališta i uređenih plaža, Egipat je poznat i po brojnim kulturnim spomenicima. Ako imate vremena i obezbeđene finansije obavezno posetite Aleksandriju, grad koji je dobio ime po Aleksandru Makedonskom, najvećem osvajaču. Zanimljiva je anegdota da Aleksandar nikada zapravo nije video grad, već je nastavio svoj pohod, ali je nakon što je stradao sahranjen u Aleksandriji.

Možda Aleksandar Makedonski nije imao priliku da vidi Aleksandriju, ali se potrudio da ga uredi po nekoj svojoj zamisli pa je unajmio urbaniste i arhitekte koji su na osnovu njegovih ideja uredili Aleksandriju.

Postovi o Egiptu koje sam podelio sa vama u 2019. godini:

  1. Pisma iz Egipta: Da li raskoš može da izgubi sjaj?
  2. Pisma iz Egipta: Mistična istorija drevnog Egipta kroz vekove…
  3. Pisma iz Egipta: Aleksandrija, grad sa više lica nezaobilaznog arapskog šarma…
  4. Pisma iz Egipta: Hurgada, novi sinonim za hedonizam…

Kako se vama dopala ova moja mala rekapitulacija zanimljivih destinacija koje sam obišao tokom 2018. i 2019. godine? Ovo je samo prvi post iz ove specijalne serije postova gde ću se potruditi da vam ukratko napišem neka moja osnovna zapažanja koja sam propustio da podelim sa vama tokom pisanja aktuelnih postova.

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sada uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se uskoro na istom mestu i sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post nije sponzorisan

SHARE THIS POST

Pismo iz Laosa: Budizam je srce, gde svi ljudi dobre volje mogu da nađu mir…

Dragi moji pustolovi, kako ste mi danas? Danas sam baš razmišljao o prolaznosti vremena i kako neki trenuci u životu traju mnogo kraće nego što smo mislili. U današnjem postu ću se potruditi da vam objasnim neke osnove Budizma i da dočaram lepotu hramova koje sam imao priliku da vidim u Laosu.

Danas je dan kada se na blogu opraštamo od Laosa i ovo je zvanično moje poslednje “pismo” iz Laosa koje delim sa vama. To je bila avantura za pamćenje koja ne bi bila moguća bez nesebične pomoći Ministarstva kulture, informisanja i turizma Narodne Republike Laos i avio kompanije Qatar Airways. Ovim putem bih želeo da im se zahvalim od srca na ovom izuzetnom iskustvu koje mi je omogućilo da upoznam jednu sasvim novu kulturu.

Budizam (Buddha Śãsana – Budino učenje) je četvrta po veličini religija na svetu sa preko 520 miliona sledbenika, poznati kao budisti. Ako tu cifru gledamo sa globalne tačke gledišta to je preko 7% od ukupne populacije na planeti. Budizam sam po sebi obuhvata različite tradicije, verovanja i duhovne prakse koje se u velikoj meri temelje na izvornim učenjima koja su pripisana Budi i rezultirajućim interpretiranim filozofijama.

That Luang Stupa se nalazi na svetskoj listi top 10 najlepših budističkih hramova na svetu.

Nastala je u drevnoj Indiji kao tradicija Sramana negde između 6. i 4. veka pre nove ere, a proširila se kroz veći deo Azije. Dve glavne postojeće grane budizma koje su priznate od strane naučnika su: Teravada (najstarija sačuvana škola budizma) i Mahajana (sanskritski: “Veliko vozilo”). Postoji i treći ogranak Budizma Vađrajana (tantrički budizam).

Budizam se tokom 45 godina Budinog podučavanja i vekovima posle njegove smrti proširio indijskim podkontinentom, a potom i centralnom, južnom, istočnom i jugoistočnom Azijom. Iako se budizam često doživljava kao apolitična religija, oduvek je vršio značajan politički uticaj na zemlje u kojima je prisutan. Često se navodi da istorija budizma, za razliku od drugih religija, ne poznaje prognanstva, inkvizicije, religijske ratove, lov na jeretike i spaljivanje ljudi i knjiga u ime odbrane dogme. Početkom 20. veka budizam stiže u Evropu i Ameriku.

Većina budističkih škola deli cilj preovladavanja patnje, ciklusa smrti i ponovnog rođenja, bilo postizanjem Nirvane ili putem Buddhastva. Budističke škole razlikuju se u prikazivanju pravog puta ka oslobađanju, relativnoj važnosti i kanoničnosti dodeljene različitim budističkim tekstovima, te njihovim specifičnim učenjima i praksama verovanja. Široko prihvaćena verovanja uključuju pronalaženje nade i utočišta u Budi, Dharmi i Sangi, poštovanje moralnih načela, monaštvo, meditacija i uzgoj Paramita (savršenstva ili vrline).

That Luang Stupa za vreme Boun Pha That Luang budističkog festivala u Vijentijanu, Laos.

Budista najviše ima (približne brojke izražene u milionima) u: Kini (uključujući Tibet) (102), Japanu (89,5), Tajlandu (55,5), Vijetnamu (50), Mjanmaru (41,6), Sri Lanki (12,5), Južnoj Koreji (10,9), Tajvanu (9,2), Kambodži (9,1) i Indiji (7). U nekim zemljama jugoistočne Azije, budizam je i danas državna vera.

Budizam se danas može podeliti u tri velike grane: teravada, mahajana i vađrajana. Procenjuje se da od celokupne populacije od 524 miliona budista sledbenici mahajane čine 56 procenata, teravade 38 procenata, a tantričkog, odnosno tibetanskog budizma 6 procenata.

Hram Wat Xieng Thong u Luang Prabangu

Kako je nastao Budizam? Ko je zaslužan za nastanak ove današnje svetske religije? Potrudiću se da vam na ova pitanja kao i uvek dam iscrpne i konkretne odgovore. Sidarta Gautama je bio mudrac i putujući učitelj koji je živeo na teritoriji današnje severne Indije i Nepala. U budističkim žitijima, Buda postaje mitski prototip “božanskog čoveka” u skladu sa induskom tradicijom, koji ima brojne zajedničke osobine sa idealizovanim savršenim bićima u drugim religijama.

Sidarta Gautama je rođen oko 560. p. n. e. u maloj republici Šakja, u današnjem Nepalu, u vreme kada je to podnevlje bilo jedno od središta intelektualne i duhovne delatnosti. Sidartin otac je bio član saveta republike Šakja, a on je sebe opisivao kao kšatriju, člana vladajuće kaste. Međutim, Sidarta je napustio palatu i postao prosjak pod imenom Gautama. Pošto je napustio dvojicu učitelja koji su ga učili nečemu što je bilo srodno joga filozofiji i praksi pristupio je, zajedno sa još petoricom učenika, surovim mučenjima tela.

Hram Wat Xieng Thong u Luang Prabangu

Shvativši besmislenost takvog nemilosrdnog asketizma, počeo je da propoveda umerenost kao srednji put. Nakon probuđenja, prvo je otišao u Varanasi, da bi onoj petorici prosjaka s kojima je živeo tokom šest godina asketskog života, u Jelenjem parku održao svoju prvu besedu o četiri plemenite istine; ona je postala poznata kao „Beseda o pokretanju točka darme“. Saslušavši ga i poverovavši mu, postali su njegovi prvi sledbenici. Posle prve propovedi, zajednica obraćenih spektakularno je rasla, privlačeći sveštenike, kraljeve i askete. Narednih 45 godina Buda je propovedao po severoistočnoj Indiji. Indijski budizam, zajedno sa drugim rastućim asketskim pokretima, bio je izazov samodopadljivom i stratifikovanom induskom društvu.

Posle Budine smrti, njegov je naslednik postao Mahakašjapa, a ne verni učenik i sekretar Ananda koji, obzirom da je dvadeset godina bio u direktnoj službi Probuđenog, nije imao slobodnog vremena da usavrši meditaciju da bi postao Arhat (Časni).

Hram Wat Xieng Thong u Luang Prabangu

Koji su osnovni principi Budizma?

Četiri plemenite istine predstavljaju fundamentalni koncept budizma. Upravo njihovim shvatanjem Šakjamuni Buda (kako se često naziva osnivač Budizma, Sidarta Gautama) je doživeo probuđenje i nirvanu. U tom smislu težnja i napor da se četiri plemenite istine shvate, ne samo na intelektualnom nivou već, pre svega, na intuitivnom nivou, tzv. direktnim saznanjem, predstavljaju suštinu budističkog učenja. Smatra se da je upravo ovo bila tema prve propovedi koju je Buda održao nakon što je doživeo probuđenje.

Četiri plemenite istine su:

  1. Plemenita istina o patnji – postoji patnja u životu svih bića
  2. Plemenita istina o nastanku patnje – postoji uzrok patnje, a to su vezanost i želja (pali: tanha – želja, žeđ) koji nastaju iz neznanja (aviđa)
  3. Plemenita istina o prestanku patnje – postoji način da se patnja prevaziđe, a to je iščezavanje i iskorenjivanje vezanosti i želje
  4. Plemenita istina o putu koji vodi do prestanka patnje – postoji način da se eliminišu vezanost i želja, a to je osmostruki plemeniti put

Kada se govori o četiri plemenite istine Buda se često upoređuje sa lekarom jer su istine izložene prema drevnom indijskom medicinskom modelu:

  1. postoji bolest (postavljanje dijagnoze)
  2. postoji uzrok bolesti (analiza faktora koji do bolesti dovode)
  3. postoji način da se bolest izleči (konstatovanje prognoze i postojanja ili nepostojanja načina za otklanjanje uzroka bolesti)
  4. propisivanje leka odnosno načina da se bolest izleči

Ovakav pristup problemu predstavlja jednu od ključnih karakteristika u diskusiji budizma u odnosu na druge religije. Naime, ovime se izbegava metafizička spekulacija i potreba za verom u ono što se izlaže. U svakoj od četiri plemenite istine se referiše na pojave i pojmove koji su u potpunosti u domenu iskustva svake osobe što joj omogućava da na osnovu tog iskustva da sud o istinitosti ili neistinitosti predmeta rasprave. Štaviše, u budističkim spisima Buda upravo insistira na ovakvom, empirijskom, pristupu i neoslanjanju na slepo verovanje njegovim rečima. Od budiste se očekuje da sve izloženo ne prihvata samo na osnovu vere u istinitost, već se insistira na aktivnom preispitivanju učenja kroz lično iskustvo i analizu tog iskustva jer je, prema Budi, to jedini način da se dođe do istinskog znanja i samim time do oslobođenja od patnje.

Hram koji se nalazi u sklopu kraljevskog kompleksa Hav Kham u Luang Prabangu.

Treba, međutim, istaći da bi bilo pogrešno reći da vera nema nikakvu ulogu u budizmu. Naprotiv, termin šrada je bitan element budističkog učenja. Ovaj termin se približno prevodi kao vera, mada on obuhvata samopouzdanje, upornost, skromnost i istrajnost. Iako se Buda protivi slepom verovanju baziranom na autoritetu, tradiciji i sličnom, ostaje potreba za određenom dozom vere u budističko učenje. U principu, šrada je rezultat dubokog promišljanja i akumuliranog iskustva.

U kontekstu četiri plemenite istine ovo se pre svega odnosi na četvrtu – poverenje u to da osmostruki plemeniti put zaista vodi ka uništenju vezanosti i želje. Jedini dokaz delotvornosti osmostrukog plemenitog puta i budističkog učenja u celini je dostizanje nirvane od strane Šakjamuni Bude kasnije, arhata (onaj koji je vredan; osoba koja je dostigla probuđenje i nirvanu ali ne samostalno, kao što je slučaj sa budama, već sledeći budino učenje).

Pošto ne postoji način da se objektivno i direktno proveri da li su ove osobe zaista postigle oslobođenje od patnje ostaje nam da tu mogućnost prihvatimo kao istinitu na osnovu poverenja. Iako se u različitim budističkim školama stepen i objekti vere, odnosno poverenja, razlikuju, možemo reći da je vera u istinitost osmostrukog plemenitog puta zajednička svim školama. Na taj način vera u budizmu igra ulogu pokretača osobe na putu dostizanja probuđenja i nirvane.

Vat Mai Suvannaphumaham ili Vat Mai (Novi Manastir) budistički hram

Plemeniti osmostruki put je prema učenju Gautama Bude put koji vodi do prestanka patnje (dukkha) u ljudskom životu. U suštini praktičan vodič za življenje, zasnovan na etičkoj i meditativnoj disciplini, plemeniti osmostruki put je četvrti član grupe od četiri plemenite istine, koje su oblikovale i pokretale razvoj kasnije budističke tradicije.

Kao što samo ime govori, postoji osam elemenata plemenitog osmostrukog puta i oni su podeljeni u tri osnovne kategorije:

  • Mudrost
  1. Ispravno razumevanje
  2. Ispravna namera
  • Moralno ponašanje
  1. Ispravan govor
  2. Ispravno delovanje
  3. Ispravno življenje
  • Usavršavanje uma
  1. Ispravan napor
  2. Ispravna sabranost
  3. Ispravna koncentracija

U svakom od ovih delova plemenitog osmostrukog puta reč „ispravan“ jeste prevod reči samyañc (sanskrit) ili sammā (pali), koja označava potpunost, skladnost, a isto tako nosi u sebi značenje „savršeno“ ili „idealno“.

Iako su delovi puta numerisani, to ne znači da su oni linearna serija koraka koje neko mora jedan po jedan da načini kako bi napredovao ka prosvetljenju; umesto toga, njih bi trebalo razvijati više ili manje simultano, onoliko koliko to dopuštaju individualne sposobnosti, jer napredak u jednom pravcu olakšava razvoj i drugih kvaliteta, tako da se oni međusobno dopunjuju i potpomažu.

U budstičkoj simbolici plemeniti osmostruki put se često predstavlja Točkom darme, čijih osam paoka predstavljaju osam elemenata puta.

Vat Mai Suvannaphumaham ili Vat Mai (Novi Manastir) budistički hram

Tri utočišta

Tri dragulja su tri glavna obeležja budizma, odnosno tri stvari u kojima svaki budista može naći utočište. Stoga su poznate i kao tri utočišta. To su:

  • Buda (probuđeni)
  • Dharma (učenje)
  • Sangha (zajednica)

Pet pravila morala

U budističkoj religiji postoje pet moralnih načela kojih se svaki sledbenik mora držati, a to su:

  • Ne ubijaj i ne povređuj druga živa bića,
  • Ne kradi,
  • Ne zloupotrebljavaj seksualna zadovoljstva
  • Ne zloupotrebljavaj govor
  • Ne konzumiraj alkohol, drogu i druge supstance koje pomućuju svest.

Meditacija

Budistička meditacija predstavlja niz tehnika kojima se razvijaju svesnost, koncentracija, mirnoća i uvid. Budisti upražnjavaju meditaciju kao deo puta prema prosvetljenju i nirvani.

Po budističkom shvatanju, meditacija predstavija delatnost u kojoj čovek nastoji da prevaziđe diskurzivno razmišljanje, da uništi ili spreči nepovoljna duševna stanja, te začne ili utvrdi povoljna duševna stanja. Suština budističke meditacije je u sabranosti pažnje i svesnosti, pažljivosti i posmatranju.

Prikaz Budinog života do prosvetljenja na ulazu u Vat Mai Suvannaphumaham hram.

Koje su osnovne grane i škole Budizma?

Dve su osnovne struje u budizmu, teravada i mahajana. Obe su nastale na osnovu ranijih tradicija, tako da je sasvim teško precizirati njihov nastanak. Ranije se smatralo da je prva škola Teravada zasnovana na kanonskim tekstovima koji prilično verno odražavaju izvorno Budino učenje, dok je Mahajana izvedena iz mnogo kasnijeg materijala. Danas nauka smatra da to nije tačno. Vađrajana budizam se ponekad smatra trećom grupom, dok ga neki smatraju tek delom mahajana tradicije.

Mahajana se razvila kao grupa škola koje se mogu razvrstati u dve glavne kulturne i lingvističke kategorije: tibeto-mongolska i sino-japanska. Teravada budizam je bio konzistentniji; proširio se bez značajnijih promena iz Indije na Šri Lanku, a odatle na jugoistok Azije.

Budizam u Laosu

U Laosu budisti čine većinu stanovništva. Budizam koji se praktikuje u Laosu je tradicionalna Teravada škola. Lao-budizam je jedinstven deo theravadinskog budizma i u osnovi je etničke Lao kulture. Budizam u Laosu često je usko vezan za animistička verovanja i veru u duhove predaka, posebno u ruralnim područjima.

Međutim, Laos je multietnička zemlja s velikim udelom ne-budističkih manjina koje se pridržavaju religija koje su često potkrijepljene simbolima “animizma”, ali koji se takođe mogu značajno preklapati s budizmom, ili barem sadrže budističke elemente koji proizlaze iz međukulturalnog kontakta.

Laoistički budisti su vrlo pobožni i u prošlosti se gotovo svaki Lao čovek pa i na neki kraći vremenski period pridružio budističkom manastiru ili hramu. Neki muškarci takođe zamonaše do kraja života. Kako dolaze promene koje sa sobom donosi 21. vek i noviteti modernog života, ova praksa trenutno prolazi kroz velike promene. Većina ljudi daruje hranu monasima kako bi stekli zasluge i poboljšali njihovu karmu.

Hramovi Laosa nekada su smatrani “Univerzitetima” za monahe. Lao monasi su u laoškim zajednicama veoma poštovani i cenjeni. Na osnovu laotskog budizma, žene Laosa uče da mogu dobiti nirvanu tek nakon što su se rodile kao muškarci.

Pha That Luang, Wat Sisakhet, Wat Xieng Thong i That Dam su najpoznatije budističke svetinje u Laosu. Lao-budizam je takođe poznat po figurama Bude koji izvodi jedinstvene laoške umotvorine ili pokrete, poput poziva na kišu i jedinstveno upečatljive laoške poze, poput prikazivanja Bude kako leži i dobrodošlice smrti, nakon čega bi postigao Nirvanu.

Tokom kolonijalne ere, Henri Parmentier je sproveo veliko istraživanje laoške umetnosti i arhitekture koje i dalje imaju presudnu vrednost za jedinstvenu kulturu ovog dela Jugoistočne Azije pre uništenja koje se dogodilo u 1960-im i 1970-im godinama prošlog veka.

Sai Bat (Jutarnja milostinja – Parada Monaha) je dugogodišnja tradicija laoške budističke kulture. Poštovanje ove tradicije, lokalno stanovništo svakodnevno daju svoje priloge (hranu) monasima širom Luang Prabanga. Počevši od ranog jutra oko 05:30 monasi izlaze na ulice Luang Prabanga i u svojim posebnim činijama “Bat” sakupljaju priloge u vidu hrane od lokalnog stanovišta.

Tradicija se proširila i na turiste, pa pored lokalnog stanovništva i turisti se trude da ispoštuuju Lao tradiciju i kulturu. Meni je bila čast da budem deo ovog zaista fascinantnog običaja.

Najvažnije je da ovaj ritual ispoštujete u tišini i doprinesete davanju milostinje samo ako za vas znači nešto više od obroka i to morate učiniti sa velikim poštovanjem. Ako ne želite dati svoj prilog (hranu), budite na odgovarajućoj udaljenosti i pazite da ne ometate monašku procesiju ili onima koji učestvuju u povorci. Osnovna pravila za davanje priloga i učestvovanje u Sai Bat procesiji:

1) Da biste dali svoj prilog, potrebno je da kupite lepljivu rižu na lokalnoj pijaci ranije tog jutra ili kod ljudi koji se svakog dana pripremaju za prodaju riže na mestima duž trase gde se održava procesija monaha.

2) Potrudite se da ne budete preblizu monaha prilikom fotografiranja, takodje, blic kamere može biti veoma uznemirujuć i neprijatan za monahe i za učesnike povorke koji daju svoj prilog.

3) Obucite odgovarajuću garderobu: ramena, grudi i noge treba prekriti.

4) Ne ostvarujte fizički kontakt sa monasima i pokušajte biti na razdaljini najmanje 5 metara od monaha, ako promatrate ceremoniju. Ako učestvujete u ceremoniji možete biti blizu monaha, ali nema konverzacije.

5) Imajte na umu da su veliki autobusi zabranjeni u samom gradskom jezgru UNESCO-ve Svetske baštine Luang Prabang i da su u ovom kontekstu izuzetno uznemirujući. Ako dolazite iz nekog drugog grada, možete doći do neke određene oblasti u gradu i posle možete doći peške ili automobilom.

6) Nikada ne pratite povorku u automobilu, jer ćete tako staviti sebe iznad monaha, što u Laosu iskazivanje velikog nepoštovanja.

7) Najbitnije je učestvovanje u ceremoniji darivanja milostinje štiteći dostojanstvo i lepotu ove višedecenijske tradicije.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja poslednjeg posta iz serije postova moje avanture iz Laosa koja ne bi bila moguća bez nesebične pomoći Ministarstva Informacija, Kulture i Turizma Narodne Republike Laos, kao i avio kompanije Qatar Airways koji je omogućio da osetim duh Azije i da vam prenesem svoje utiske o ovoj neobičnoj dalekoj zemlji.

Takođe ovim putem želim da se zahvalim od srca vlasnicima i osoblju MyLaoHome hotela gde sam imao osećaj kao da sam kod svoje kuće. Pored osnovne delatnosti hotelijerstva i ugostiteljstva, MyLaoHome je i turistička agencija koja organizuje raznovrsne ture tako da možete uz njihovu pomoć da istražite Luang Prabang i okolinu. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Ovaj put avio kompanija Qatar Airways je prepoznala kvalitet mog rada i poželeli su da budu deo ovog neverovatnog projekta. Čast mi je da imam priliku da sarađujem sa kompanijama koje čine sam vrh u industriji turizma i želeo bih da im se zahvalim na ovoj neverovatnoj avanturi i što su mi omogućili da na jedan sasvim drugačiji način osetim lepote daleke Azije.

Kako se vama dopala ova moja priča o Budizmu i Lao kulturi? Da li ste imali priliku do sada da posetite Laos? Vidimo se opet za par dana na istom mestu, očekuje vas novi post gde nastavljamo naše avanture i vodim vas na moderni Bliski istok – Dubai. Siguran sam da ćete pronaći zanimljive savete kako možete provesti svoj odmor u Ujedinjenim Arapskim Emiratima.

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav iz dalekog Luang Prabang-a,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Ministarstva Kulture, Informisanja i Turizma Narodne Republike Laos i avio kompanije Qatar Airways. Ova avantura ne bi bila moguća bez MyLaoHome hotela i njihovog osoblja koje mi je ulepšalo moj boravak i učinili sve da bih se osetio kao kod svoje kuće.

SHARE THIS POST

Pisma iz Laosa: Luang Prabang, bajka o 1000 slonova!

Dragi moji pustolovi srećna vam nova 2020. godina! Želim vam puno zdravlja, sreće, ljubavi i naravno dosta novih avantura za pamćenje! Život je jedan album koji mi sami ispunjavamo slikama koje se obeležile naše postojanje. Danas sam srećan jer je ovo moj prvi post u Novoj godini i nastavljamo našu avanturu u Laosu, najmanjoj zemlju u Jugoistočnoj Aziji.

U prethodnim postovima na blogu imali ste prilike da upoznate glavni grad Laosa – Vijentijan (LINK POSTA) i da saznate nešto više o najvećem budističkom verskom prazniku That Luang (LINK POSTA).

Danas vas vodim u Luang Prabang za koji mnogi kažu da je “zemlja 1000 slonova”. To je grad koji se nalazi na planinskom severu Laosa koji je ujedno i glavni grad istoimene provincije Luang Prabang.

Ako planirate da posetite Luang Prabang, najbolje je da koristite avio prevoz i u tom slučaju očekuje vas jedna kraći let od nepunih sat vremena. Ovo putovanje je bilo neverovatno i uzbudljivo, a to ne bi bilo moguće bez Ministarstva kulture, informisanja i turizma Narodne Republike Laos kojom se i ovom prilikom zahvaljujem na pozivu.

Pošto sam ja veliki ljubitelj životinja, oduvek sam imao želju da dodirnem slona i da ga vidim uživo u njegovom prirodnom staništu. Tu moju želju sam rekao timu iz Ministarstva kulture, informisanja i turizma N.R. Laos i oni su se maksimalno potrudili da mi ispune želju i zbog toga sam im stvarno zahvalan jer su ispunili jednu veliku želju detetu koje je zarobljeno u telu odraslog čoveka!

Nakon kratke vožnje došli smo u Chateau Orientale mali porodični hotel-resort koji ima sopstveni mali raj – “prihvatilište” u kojem trenutno žive dva slona. To ja nisam znao do samog polaska u popodnevnu turu jer su mi rekli da idem da posetim lokalne vodopade. Ništa, ja sam se spremio i sa nama je krenula jedna živa legenda turizma – gospodin Klaus Gengenbach, čovek koji je povezao Bliski Istok sa Nemačkom pre 40 godina kada je uveo prve letove za Dubai.

Ja sam čuo za njegov rad u Nemačkoj pošto sam sarađivao sa mnogim lokalnim turističkim organizacijama pa je njegovo ime bilo istaknuto u njihovim brošurama, ali nisam imao priliku da ga lično upoznam.

Moram biti iskren pa u početku nisam znao sa kim imam čast da razgovaram jer sam bio pomalo umoran pa je moja oštrina i zapažanje za detalje i činjenice otišla na spavanje… Jedino što sam primetio da osoba iz Ministarstva u razgovoru sa gospodinim Gengenbach-om spominje neku čudnu reč više puta – Sang (što na Lao jeziku znači slon).

Ja sam u prvi mah mislio da je to ime jednog od lokalnih izvora, sve do momenta kada nam se nije pridružio jedan mlađi momak koji se predstavio kao lokalni vodič koji je sa sobom imao neku neobičnu zvizdaljku.

Odjednom smo zastali na jednom polju i “lokalni vodič” je počeo da doziva nekoga, pošto to nije uspelo on je iskoristio svoju zvizdaljku. Nije prošlo ni minut, čuo sam meni poznat zvuk. Predstavnik iz ministarstva je primetio da sam postao neverovatno uzbuđen i samo je rekao: “Sada će doći Sang!”.

Tada sam konačno ukapirao značenje reči Sang! Slonovi koji žive u ovom parku u sklopu Chateau Orientale resorta su spašeni i udomljeni. O njima brinu dva trenera i ovi slonovi se ne koriste za prevoz turista. Oni su zaštićeni i možete da uživate sa njima, da ih kupate, hranite i mazite, nakon toga oni se vraćaju u svoj raj, što je i jedino prihvatljivo rešenje.

Slonovi su zaista plemenite i veoma inteligentne i osećajne životinje koje ljudi nažalost istrebljuju zbog slonovače (kljova) i koriste za u zatočeništvu kao predmet za zabavu, što uopšte nije pohvalno.

Slonovi su najveći kopneni sisari na svetu. Pri samom rođenjenju, mladunče može biti težine i do 100 kg. Period trudnoće kod ženke slona traje između 20 i 22 meseca, što je ujedno i najduži period trudoće kod svih sisara na planeti. Slonovi mogu živeti i više od 70 godina.

Danas na svetu žive još samo tri vrste surlaša:

  • Afrički slon (Loxodonta africana)
  • Afrički šumski slon (Loxodonta cyclotis)
  • Azijski slon (Elephas maximus)

Sigurno se pitate zašto su ovi treneri tu? Njihova uloga je da pomognu slonu da se adaptira na svoju novu životnu sredinu i da im pomognu da žive u skladu sa njihovom prirodom. Zbog prethodnog iskustva ovog para, oni su naviknuti na život sa ljudima i oni nisu u mogućnosti da žive sa svojim čoporom u prirodi i postoji velika mogućnost odbijanja od strane čopora zato je bilo potrebno pronaći idealno rešenje.

Tokom boravka u ovom nesvakidašnjem prihvatilištu za slonove imao sam prilike da naučim neke nove činjenice o ovim izuzetnim bićima. Po prirodi oni su jako svojeglavi, mogu biti opasni po čoveka, ali i u divljni nikada ne napadaju prvi čoveka isključivo samoodbrana.

Kada se jedinka rodi ili nađe u zatočeništvu oni vremenom izgube taj svoj zov divljine i neke jedinke nikada neće biti u mogućnosti da se vrate u divljinu, posebno ako su odgajene u zatočeništvu jer one nisu imale adekvatan model koji bi im bio uzor za život u divljini.

Pošto su zavisni od dobre volje čoveka, zbog toga su na mnogim mestima u svetu otvorena “sirotišta” za slonove koja su njihova jedina nada da prežive. U ovom prihvatilištu, malom raju koji se nalazi u sklopu Chateau Oriental resorta, treneri se svaki dan trude da omoguće ovom paru slonova da lepo i lagodno žive.

Da li ste se možda nekad zapitali koliko ovaj sisar može dnevno da pojede? Slonovi jedu oko 150 kg trave, grančica, kore drveća, korenja i voća NA DAN. Kako bi pojeo toliku količinu hrane on mora provesti tri četvrtine svog vremena hraneći se. E sad zamislite da živite u mestu gde nema svakodnevno voća u izobilju, to znači da neko mora da priskoči u pomoć.

Pošto je potrebno održati ovaj par vitalnim resort se trudi da obezbedi svakodnevno 70 do 100 kg voća uz pomoć lokalnih farmera koji po izuzetno niskim cenama i donacijama hrane pomažu ovom resortu da ovaj par opstane. To je zaista lepo sa njihove strane, a još pohvalnija stvar je što se cela lokalna zajednica trudi da održi ovaj mali raj prikupljanjem donacija za svakodnevni život i ako je nekad potrebno lečenje ovih ljupkih stvorenja.

Mužijak je bio otvoreniji za komunikaciju, dok je ženki bilo potrebno malo vremena da se odobrovolji i da se druži sa nama. Oni su izuzetno brižan par i svako od njih ima tešku priču i oni su se tek upoznali u ovom prihvatilištu i zavoleli. Ženka je ta koja vodi glavnu reč, ona ume da napadne mužijaka i da ode, ali posle nekoliko minuta ga traži po parku.

Jednom prilikom kada su se posvađali oni su premestili mužijaka u okolno selo na dva dana, ženka je kao sumanuta tražila mužijaka da je na kraju došla do samog hotela da pokaže zabrinutost za svog partnera i čekala bukvalno 24 sata kao jedna vrsta tihog protesta da joj vrate mužijaka. Vlasnici i ljudi koji rade u resortu nisu mogli da poveruju kako je ženka reagovala kada je ugledala mužijaka i oterala ga nazad preko reke u njihov dom. Zna se ko vodi reč u kući!

Proveo sam sa ovim životinja najlepših 3 sata i vreme nam je tako proletelo u zabavi jer su njih dvoje baš bili raspoloženi za druženje. Neko je morao malo i da odmori! Naravno, ovo je šala, istina je da je ženka želela da se osuši jer je bila izuzetno ljuta na mužijaka koji je izgleda preterao sa osvežavanjem u reci.

Kada ne želiš da daš sve banane odjednom dobiješ i ćušku po glavi što se može slikovito prikazati na slici iznad. Slonovi su fascinantne životinje i veoma inteligentne baš kao i ljudi imaju svoje vrline i mane, pa čak i one trenutke kada im bubice ne daju mira pa moraju da svoje isteraju do kraja.

Meni je drago što sam imao prilike da upoznam ljude kao što su vlasnici resorta Chateau Orientale, njihovi zaposleni i ljudi koji im pomažu da nesmetano vode hotel.

Pošto smo se nekako oprostili sa slonovima, sad je došlo vreme da stvarno vidim neke lokalne vodopade. U Laosu je priroda božanstvena i za mene je ovo bilo jedno sasvim novo iskustvo.

Uz pomoć Chateau Orientale resort-hotela koji pored usluge smeštaja, kao turoperator uspešno organizuje i mnogobrojne poludnevne i celodnevne ture u kojima možete otkriti čare Luang Prabang oblasti i uživati u lepoti prirode.

Oni su uspeli na jedan neobičan i jedinstven način da mi dokažu da je njih moto istinit, a to je: “Vreme (ovde) ne postoji!”. Zaista u Luang Prabang-u imate osećaj kao da je vreme stalo i sve je posvećeno prirodi. Čovek je tu kao nemi posmatrač koji je došao da uživa u lepoti i da uz pomoć modernih tehnologija to zabeleži i podeli sa svojom porodicom, prijateljima i ostatkom sveta, naravno ako koristi društvene mreže.

Tokom moje poludnevne ture ja sam imao priliku da osetim mir i spokoj pored Tad Sae vodopada koji su smešteni duž pritoka reke Nam Khan u provinciji Luang Prabang. Oni se nalaze oko 18 kilometara jugoistočno od Luang Prabang-a i oko 2 kilometra od sela Bak En.

Dan je bio ispunjen i bilo je vreme da se Mr.M vrati u hotel da malo odmori i sumira svoje utiske. Moram priznati da mi je taj dan bio najuzbudljiviji dan u 2019. godini jer sam imao priliku da ispunim svoj dečački san. Nekom to možda izgleda smešno i detinjasto, ali kada se ispuni neki vaš dečački san imate utisak kao da je ceo svet vaš!

Iskoristio sam svoje poslednje atome snage da se malo sredim i uljudim, pokušao sam da zaspim, ali mi nije išlo pa sam rešio da je bolje da sredim slike. Ja sam od onih ljudi koji smatraju da što pre počneš da radiš pre ćeš završiti pa ćeš posle imati više vremena za odmor i zabavu.

Sledeće jutro sam se probudio iz neobične zvuke “svađe” papagaja koji su bili u resortu glavne maskote. Izgleda da je neko više pojeo manga i papaje nego što mu je sledovalo, bila je to zanimljiva svađa…

Kao i svako jutro, moraš da ustaneš i da se središ, ali ovaj pogled se definitivno razlikuje od onog koji imam priliku da gledam u Beogradu i Berlinu… Nema visokih stambenih zgrada i poslovnih nebodera, već samo čista priroda i miris vode.

Pre doručka sam rešio da obiđem resort i sa vama da podelim kako izgleda jedan daleki raj na zemlji koji se nalazi negde u Jugoistočnoj Aziji. Mislim da ćete posle ovih slika poželeti da dođete u Luang Prabang i da osetite prirodu netaknute prirode u Aziji i da posetite slonove.

Dobrodošli u Chateau Orientale, prirodni hram u kojem se možete odmoriti i opustiti sva vaša čula. U slikovitom okruženju pored izuzetne lokacije na obali reke, možete uživati u ovao drevnoj orijentalnoj oazi u samom srcu laoške džungle.

Krenite na put naših predaka ka srednjem i dalekom Istoku uživajući u jedinstvenom iskustvu. Dozvolite svojim čulima da se pretoče u užitke koju čine atmosferu ovo tropskog raja posebnim. Chateau Orientale je mesto gde vreme ne postoji…

Chateau Orientale je mini hotel-resort sa samo 4 smeštajne jedinice i tu činjenicu koriste da bi pružili što bolju i personalizovanu uslugu, kako bi svaki boravak u ovom neobičnom raju učinio nezaboravnim iskustvom koje ćete pamtiti do kraja svog života.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja prvog posta iz serije postova moje avanture iz Laosa koja ne bi bila moguća bez nesebične pomoći Ministarstva Informacija, Kulture i Turizma Narodne Republike Laos, kao i avio kompanije Qatar Airways koji je omogućio da osetim duh Azije i da vam prenesem svoje utiske o ovoj neobičnoj dalekoj zemlji.

Takođe ovim putem želim da se zahvalim od srca vlasnicima i osoblju Chateau Orientale porodičnog mini resort-hotela gde sam imao osećaj kao da sam kod svoje kuće. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o “zemlji 1000 slonova” poznatija pod imenom Luang Prabang? Da li ste imali priliku do sada da posetite Laos? Vidimo se opet za par dana na istom mestu, očekuje vas novi post gde nastavljamo našu priču o Laosu i istražujemo Luang Prabang i način života u ovom delu Laosa.

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav iz dalekog Luang Prabang-a,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Ministarstva Kulture, Informisanja i Turizma Narodne Republike Laos i avio kompanije Qatar Airways. Ova avantura ne bi bila moguća bez Chateau Orientale mini resort-hotela i njihovog osoblja koje mi je ulepšalo moj boravak i učinili sve da bih se osetio kao kod svoje kuće.

SHARE THIS POST

Pisma iz Laosa: Vijentijan, izgubljeno blago na obalama reke Mekong…

Dragi moji pustolovi, kako ste mi danas? Ne znam da li je i vas iznenadilo ovo neobično “prolećno” vreme u sred Decembra meseca. Nadam se da će se klimatski uslovi uravnotežiti jer mislim da ovo nije prirodno. Možda prija našem organizmu, ali ovakve promene mogu samo značiti da dolazi do ubrzanog procesa globalnog zagrevanja, a to nije dobar znak.

Ja bih da mi pređemo na temu mog današnjeg posta i da vam konačno i zvanično “pošaljem” i moje prvo pismo iz Laosa! Pre par meseci kada sam dobio poziv da posetim ovu najmanju zemlju u Jugoistočnoj Aziji bio sam oduševljen činjenicom da ću upoznati jednu sasvim drugačiju kulturu i religiju koja nama iz Evrope nije tako bliska – Budizam. Tim iz odeljenja za marketing promociju Ministarstva kulture, informisanja i turizma Narodne Republike Laos me je pozvao da posetim njihovu zemlju i da osetim čari i lepota dalekog Istoka.

Tokom naše konverzacije sam saznao da sam ja prvi bloger u svetu koji će imati priliku da u saradnji sa Ministarstvom i njihovim lokalnim partnerima posetim Narodnu Republiku Laos. Naravno, nakog nekog vremena u ovaj projekat se uključila i svetska avio kompanija Qatar Airways koji su omogućili da mali Marko pođe put Istoka. Iskoritio bih ovu priliku da se zahvalim svima koji su učestvovali u realizaciji ovog projekta: Ministarstvu Turizma Narodne Republike Laos, avio kompaniji Qatar Airways, kao i ostalim lokalnim partnerima koje ću spomenuti u narednim postovima.

Cilj ovog putovanja je upoznavanje Narodne Republike Laos kroz prizme kulture i religije. Laos je socijalistička država i jedina zemlja na jugoistoku Azije koja nema izlaz na okean. Smešten u srcu Indokineskog poluostrva i graniči s Mijanmarom (Burmom) i Kinom na severozapadu, Vijetnamom na istoku, Kambodžom na jugoistoku i Tajlandom sa zapadne i jugozapadne strane.

Vijentijan je glavni i najveći grad Laosa, na obali reke Mekong blizu granice s Tajlandom. Vijentijan je postao prestonica 1573. godine zbog straha od burmske invazije, ali je kasnije opljačkan i potpuno srušen 1827. godine od strane Sijamke (Tajlanda). Vijentijan je bio administrativni glavni grad tokom francuske kolonijalne vladavine, a zbog ekonomskog rasta u novije vreme, sada je ekonomsko središte Laosa. Grad je ima nešto manje od milion stanovnika.

Vijentijan je poznat kao dom najznačajnijeg nacionalnog spomenika u Laosu: That Luang, koji je poznati simbol Laosa i ikona budizma. Ovde se mogu pronaći i drugi značajni budistički hramovi, kao što je Haw Phra Kaew, u kojem je ranije bio smešten Smaragdni Buda.

Ime grada potiče od Pali, liturgijskog jezika Teravada budizma. Iako je izvorno značenje imena grada „grad sandalovine“ (sandalovina -moćno drevno drvo), kako pokazuju drevni natpisi iz Laosa (pisani piktogramski, za razliku od modernog Lao jezika, koji je napisan fonetski), u savremenom Lao jeziku, značenje imena grada Vijentijan je dvosmisleno. Mnogi, ako ne i većina ljudi iz Laosa, tvrde da naziv grada znači “grad meseca”, dok mnogi takođe tačno tvrde da naziv grada znači “grad sandalovine”, jer su reči napisane slično i izgovara se identično kao u modernom Lao jeziku.

Većina akademskih i istorijskih izvora iz Laosa zapravo podržavaju ovu tvrdnju, pojačanu gradskim tajlandskim i kmerskim imenima, a oba zadržavaju etimološki pravopis, što ukazuje na postojanost tačnog značenja „grada sandalovine“.

Na slici iznad imate priliku da vidite najveću svetinju u budističkom svetu –Pha That Luang („Velika Stupa“) je velika budistička stupa obložena pravim zlatom i nalazi se u samom srcu grada. Od njenog nastanka, pretpostavlja se da je nastala u 3. veku, stupa je pretrpela nekoliko bitnih rekonstrukcija, najvećim delom tridesetih godina prošlog veka, zbog stranih invazija kolinijalnih sila na ovom području. That Luang se smatra najvažnijim nacionalnim spomenikom u Laosu i nacionalnim simbolom.

Arhitektura ove svetkovine utiče na laošku kulturu i identitet i tako je postala simbol laoškog nacionalizma. Stupa se danas sastoji od tri nivoa, od kojih svaki prikazuje deo budističke doktrine. Prvi nivo je 67 metara sa 226 stopa (68 metara); drugi je 47 metara dužine 157 stopa; a treći nivo iznosi 98 stopa (29 metara) duž svake strane. Od nivoa zemlje do vrha, Pha That Luang je visok 44 metra. Samo je vrh stupe prekriven pravim zlatom, ostatak stupe obojen je zlatnom bojom. Područje oko Pha That Luang sada je zvanično zatvoreno da bi se sprečio saobraćaj.

Koji je osnovni razlog moje posete Laosu? Na poziv Ministarstva kulture, informisanja i Turizma Narodne Republike Laos došao sam da prisustvujem proslavi najvećeg budističkog praznika – “Boun That Luang” najvećeg verskog praznika koji se održava u Vijentijanu u trajanju od tri tokom perioda punog meseca, svakog 12. lunarnog meseca – Novembar.

Monasi i vernici iz celog Laosa okupljaju se da proslave ovaj praznik sa trodnevnom verskom ceremonijom, praćenom celonedeljnim svečanostima, kako tokom dana, tako i tokom noći. Povorka vernika počinje u Vat Si Muang u centru grada i nastavlja se kod stupe That Luang kako bi monasima prinosili svoje poklone (“ponude”) kako bi sakupili dovoljno zasluga za ponovno rođenje i bolji život.

Verski deo ovog praznika podrazumeva da vernici, noseći tamjan i sveće kao prilog, kruže oko That Luang stupe tri puta u čast Bude. Folk i ostale popularne muzičke trupe i dramske predstave doprinose značaju ovog festivala.

U narednom postu ću vam detaljnije objasniti neke od običaja koje Lao narod poštuje tokom ovog praznika. Izuzetno je zanimljivo i potpuno drugačije nego što mi to na Balkanu i Evropi radimo. To je jedan od osnovnih razloga zašto obožavam moj posao. Uvek sam u prilici da upoznam neke nove i neobične kulture i na taj način imam priliku da proširim svoje znanja o određenim kulturama i religijama.

Mentalitet Lao naroda je dosta sličan našem, izuzetno su gostoljubivi i prema gostu se ponašaju kao prema članu svoje porodice. Njihova kultura je drugačije, kao i način oblačenja. Na slici iznad imate priliku da vidite kako izgleda jedna mlada devojka koja sa svojim suprugom ide na proslavu That Luang festivala.

Izuzetno su brižni i voljni su da pomognu turistima. Meni je ispala mala količina novca u silnoj gužvi i jedno dete je trčalo za mnom par metara da mi donese novac.

Tokom moje posete Vijentijanu išao sam na That Luang festival u više navrata u različita doba dana tako da sam imao kompletan uvid u način održavanja kulturnog programa za vreme festivala. Naravno, za vreme mojih pauza za odmor uživao sam u pogledu sa terase moje hotelske sobe koja je imala izuzetan pogled na reku Mekong.

Naravno tim iz Ministarstva Turizma se potrudio da mi organizuje razgledanje njihovih najpoznatijih budističkih hramova, što ćete imati prilike da vidite na slikama koje slede. Da li možete da zamislite koliko budističkih hramova može da ima jedna od najmanjih zemalja u Jugoistočnoj Aziji, kao što je to Laos? Imajte u vidu da ova zemlja ima nešto manje od 4 miliona stanovnika…

U Laosu postoji više stotina hramova koji odaju počast Budi i monasima i monahinjama. Ova sjajna mesta su dovoljan razlog da dođete i posetite Laos. U šali kažu da su jedina zemlja na svetu koja imaju toliko hramova, da svaki dan u godini mogu da posvete nekom od mnogobrojnih hramova.

Jedan od najpoznatijih budističkih hramova u Vijentijanu je Wat Si Saket. Hram je izgrađen 1818. godine po nalogu kralja Anouvong-a (Sethathirath V.) Si je izveden iz sanskrtske titule časti Šri, prefiksirane na ime Wat Saket u Bangkoku, a preimenovao ga je savremenik Anouvong-a, kralj Rama I.

Wat Si Saket je izgrađen u siamskom stilu budističke arhitekture, sa okolnom terasom i ukrašenim petokrojnim krovom, umesto u klasičnom laoškom stilu. To je možda i ostalo na sigurnom, budući da su Siamske vojske koje su opustošile Vijentijan nakon pobune Anouvonga 1827. godine, taj objekat koristile kao svoje sedište i smeštaj.

Smatra se da je ovaj hram najstariji hram koji i dalje postoji u Vijentijanu. Francuska kolonijalna vlada obnovila je Wat Si Saket 1924. godine i ponovo 1930. godine. Wat Si Saket hram sadrži zid klaustra sa više od 2.000 keramičkih, srebrnih, zlatnih i drvenih Budinih slika. U sklopu ovog kompleksa se nalazi i muzej.

U ovom hramu ima preko 10 000 skulptura Bude različitih veličina i stilova. Hram takođe ima divnu arhitekturu i raspored, sa istorijom koja potiče iz 1818. godine. Većina tih statua su napravljene između 16. i 18. veka. Takođe možete pronaći drveno korito u obliku zmije koje se koristi tokom proslave Laoške Nove godine (možete videti na slici iznad).

Ako se odlučite kojim slučajem da posetite hram tokom ranih jutarnjih časova, sigurno ćete naići na mnoge lokalne meštane koji se mole, daju svoj prilog (“ponudu” za zaslugu) i nude monasima hranu. O tome ću vam nešto detaljnije pisati u narednim postovima koje sam vam pripremio.

Mene je oduševila arhitektura ovog hrama, prvenstveno zato što sam po prvi put došao u kontakt sa kulturom dalekog Istoka i to je nešto sasvim drugačije od gledanja neke emisije. Ovo putovanje mi je omogućilo da saznam nešto novo o Budizmu kao jednoj od najvećih svetskih religija i da osetim kako izgleda živeti u Laosu.

Nedaleko od ovog hrama, nalazi se još jedan budistički hram Haw Phra Kaew. Hram je sagrađen 1565. godine za potrebe čuvanja Smaragdnog Bude, ovaj hram je više puta obnavljan. Haw Phra Kaew hram sagrađen je 1565–1566. godine, po nalogu kralja Setthathirath-a, nakon što je prestonicu preselio iz Luang Prabang-a u Vijentijan. Hram je izgrađen na temeljima kraljevske palate kako bi se smestila figura Smaragdnog Bude, koju je Setthathirath doneo iz Čijang Maja, tada glavnog grada Lanne, u Luang Prabang.

Hram je korišten kao Setthathirathovo lično mesto bogosluženja, i zbog toga u ovom hramu nije bilo rezidencijalnih monaha za razliku od drugih hramova u Laosu. Smaragdni Buda ostao je u hramu više od 200 godina, ali 1779. godine Vijentijan je osvojen od strane siamskog generala Chao Phraia Chakri (koji je osnovao trenutnu Tajlandsku dinastiju Chakri), figura je odneta u Thonburi, a hram uništen.

Figura Bude se trenutno nalazi u Wat Phra Kaevu u Bangkoku i smatra se blagom Tajlanda. Hram je 1816. godine obnovio kralj Anouvong, a umesto izgubljenog Smaragdnog Bude, odlučili su da izrade novu figuru Bude. Međutim, hram je opet uništen 1828. godine, kada se kralj Anouvong pobunio protiv Sijama u pokušaju da ponovo zadobije potpunu nezavisnost, a Vijentijan je sravnjen sa zemljom.

Hram je ponovno obnovljen uz pomoć Francuza između 1936. i 1942. godine tokom kolonijalnog perioda Francuske Indokine. Preostali ostaci temelja starog hrama bili su korišteni kao osnova za obnovu; iako su pratili plan nacrta izgradnje starog hrama, obnovljeni hram podseća više na ubosot ili sim u Bangkoku iz 19. veka. Nekoliko decenija, 1970-ih godina hram je pretvoren iz mesta bogosluženja u muzej. Vlada Narodne Republike Laos je obnovila ovaj hram 1993. godine.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja prvog posta iz serije postova moje avanture iz Laosa koja ne bi bila moguća bez nesebične pomoći Ministarstva kulture, informisanja i Turizma Narodne Republike Laos, kao i avio kompanije Qatar Airways koji je omogućio da osetim duh Azije i da vam prenesem svoje utiske o ovoj neobičnoj dalekoj zemlji. Takođe ovim putem želim da se zahvalim Crown Plaza Vientiane i Landmark Mekong Riverside hotelima  gde sam imao osećaj kao da sam kod svoje kuće. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o Vijentijanu? Da li ste imali priliku do sada da posetite Laos? Vidimo se opet za par dana na istom mestu, očekuje vas novi post gde nastavljamo našu priču o Vijentijanu i That Luang festivalu gde ćete saznati više o kulturi i običajima Lao naroda.

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav iz dalekog Vijentijana,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Ministarstva kulture, informisanja i turizma Narodne Republike Laos i avio kompanije Qatar Airways. Ova avantura ne bi bila moguća bez Crown Plaza Vientiane i Landmark Mekong Riverside hotela i njihovog osoblja koje mi je ulepšalo moj boravak i učinili sve da bih se osetio kao kod svoje kuće. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.

SHARE THIS POST

Pisma iz Egipta: Da li raskoš može da izgubi sjaj?

Dragi moji pustolovi dobro došli na Mr.M blog! Moram vas obradovati da je ovo moj prvi post koji ću napisati u novoj sezoni na blogu i da sam veoma uzbuđen zbog toga. Mnogi od vas su me pitali kada će početi da “stižu nova pisma” iz raznih krajeva sveta. Mislim da je danas pravo vreme da vam pošaljem novo pismo i to baš iz kolevke civilizacije – Arapske Republike Egipat.

Pre nešto manje od mesec dana sam dobio poziv od ministarstva turizma i Turističke organizacije Arapske Republike Egipat da dođem i posetim njihovu zemlju. Pošto do sada nisam imao prilike da posetim Egipat i da ispunim svoj san da vidim piramide, jedne od bitnih stavki na listi 7 svetskih čuda morao sam da pronađem slobodnog vremena i da posetim zemlju za koju se smatra da je kolevka civilizacije čija je istorija duža od 4500 godina…

Nakon što sam primio pozivnicu od ministarstva turizma i turističke organizacije kontaktirao me je njegova Ekselencija, gospodin Aljowaily ambasador Arapske republike Egipat u Beogradu koji je izdvojio svoje vreme i bio ljubazan da me upozna sa osnovnim informacijama o Egiptu, kao i o samom putovanju. Ovim putem želim da mu se zahvaljim na izdvojenom vremenu i na svim korisnim informacijama.

Nakon par dana, mislim da nije prošlo ni 5 dana kako se sve odigralo po nekom ubrzanom postupku, mali Marko se sa svojim fotografom našao na letovima kompanije Austrian Airlines-a, gde smo kao na magičnom ćilimu došli do Kaira. Moje uzbuđenje je dostiglo vrhunac kada me je fotograf trgnuo iz sna da mi pokaže piramide u Gizi koje se mogu videti iz aviona, ako imate malo sreće! Osećaj je bio neverovatan i tek sam tad ustvari shvatio da sam ja stigao na svoje odredište…

Nakon sletanja i obavljene papirologije imali smo srdačan doček od strane naših domaćina – Turističke organizacije Arapske republike Egipat i pomogli su nam oko stvari i opreme radi što lakšeg smeštanja u naš hotel u Kairu. Afrika je nama dalek kontinent, njihova kultura je nama neobična, egzotična i daleka, ali Kairo grad koji je jedan od najvećih gradova u Africi broji preko 25 miliona stanovnika. Ako bih morao da biram samo 2 reči da opišem Kairo, rekao bih – UŽURBANA KOŠNICA! Grad u kojem živi toliko miliona ljudi nikada ne spava i računajte da vam treba dosta više vremena da dođete do svoje destinacije, zato uvek trebate krenuti bar sat i po do dva ranije da biste na vreme došli na željenu destinaciju.

Kairo je smešten na obalama i ostrvima Nila u severnom delu Egipta, malo južnije od mesta gde reka napušta svoju pustinjsku dolinu i gde se grana u tri rukavca započinjući deltu Nila.

Najstariji deo grada se nalazi na istočnoj strani reke, dok se Novi deo postupno širi zapadno, okružujući zelene površine doline Nila. Novi zapadni deo grada je sagrađen u doba Ismaila Veličanstvenog, po uzoru na Pariz, sa širokim bulevarima, parkovima i otvorenim prostorima. Što se tiče starog dela grada, istočni deo je sušta suprotnost. Rastao je nasumično kroz vekove i pun je uskih, zakrčenih ulica. Dok zapadnim Kairom dominiraju zgrade vlade i državne zgrade u modernom stilu, istočni deo je ispunjen stotinama starih džamija koje služe kao orijentiri.

Obilno korišćenje vode iz Nila omogućilo je gradu da se širi ka istoku, dalje u pustinju. Mostovi povezuju Kairo s ostrvima Gezira i Roda, na kojima su smeštene kancelarije državnih organa. Mostovima preko Nila, prestonica se povezuje s predgrađima Giza i Imbabah. Jedna zanimljiva činjenica za sve vas, najduži most u Kairu, ali i u čitavoj Africi je most 6. Oktobra koji je dugačak skoro 22 kilometara koji spaja centar grada sa aerodromom.

Prvi dan nam je prošao brzo i imali smo samo vremena da se smestimo u hotel sa nadom da će naredni dan biti pun uzbuđenja. Zbog ubrzanog postupka organizovanja ovog medijskog putovanja plan za naredni dan sam dobijao u večernjim satima što je bilo za mene uzbudljivo. Drugog dana smo posetili Egipatski Muzej u kojem smo napravili više slika nego što smo očekivali, pa sam rešio da je bolje da istorijsku riznicu vam prikažem za par dana u specijalnom postu gde ćemo zajedno otkrivati istoriju stare civilizacije, upoznati se sa nekim faraonima i naravno videti deo Tutankamonovog blaga. Siguran sam da će vam se dopasti!

Kao iznenađenje za kraj drugog dana u Kairu turistička organizacija je odlučila da nam prikaže kako Kairo izgleda noću pa smo otišli na jedno zanimljivo krstarenje gde smo uživali u plesu derviša i bogatom kulturnom programu.

Ko je pratio moju avanturu u Egiptu putem mojih Instagram priča mogli ste da vidite uživo najzanimljivije delove ovog krstarenja Nilom, bilo je veoma zanimljivo i drago mi je što sam bio u prilici da osetim čari noćnog života u glavnoj prestonici Egipta. Ako vas nekad vaš put navede u Kairo, mislim da biste trebali da posetite ovaj restoran na vodi i da uz orijentalne melodije osetite lepotu Kaira.

Jedna od tački programa bio je ples derviša. Za sve one koji nisu upućeni u značenje plesa derviša pokušaću da u što kraćim crtama objasnim značenje samog rituala plesa. Kolevka derviša se nalazi u Turskoj, osnivač mevlevijskog reda je bio Dželaludin Rumi Mevlane u Konji (Turska) za vreme Seldžuka. Veliki broj ogranaka, „manastira“ derviškog reda, uspostavljen je u u Siriji, Egiptu i Alžiru.

Ples Derviša se sastoji od tačno utvrđenih pokreta, gde blago okretanje postaje sve dinamičnije kako svaki derviš dostiže jedno stanje slično transu. Muzika koja prati ove okrete takođe menja ritam i brzinu, što svemu daje hipnotički utisak dok to posmatrate sa strane, a samim dervišima pomaže da dostignu ekstazu. Drugi naziv za ovaj ples je “nebeski ples” jer se smatra da se tako na lakši način približavaju i otvaraju svoj put k Bogu.

Tih dva sata koje sam proveo na ovom neverovatnom krstarenju ću zaista pamtiti kao najneobičniju noć, pošto se na većini putovanja mali Marko uvuče u krevet i puni baterije za naredni dan. Za divno čudo nisam bio uopšte umoran naredni dan.

Dan broj 3: Piramide u Gizi, najbitnija tačka ovog putovanja! Od uzbuđenja nisam ni spavao, posle provoda sam dobio program i kada sam video da idem u Gizu nisam mogao oka sklopiti.

Giza je najpoznatija kao lokacija nekih od najimpresivnijih drevnih spomenika na svetu, uključujući grobni kompleks drevnih egipatskih faraona i hramova, koji se sastoji od Sfinge, Velike piramide (Keopsova Piramida) i brojnih drugih piramida i hramova.

Giza je nekada bila nulti meridijan, referentna tačka za određivanje geografske dužine, određeni arheolozi tvrde da se ona nalazila na području Velike Piramide – Keopsove Piramide.

Najpoznatije arheološko nalazište Gize – visoravan Gize sadrži neke od najvećih spomenika drevne egipatske istorije. Ovaj prostor je pre bio prava oaza zahvaljujući Nilu koji je direktno navodnjavao ovu visoravan, pa su piramide u Gizi bile sagrađene tako da se sa njih mogla videti drevna egipatska prestonica Memfis, koja je u doba njihove izgradnje bila u blizini današnjeg Kaira.

Giza se dosta promenila tokom svoje duge istorije. Najveće promene same infrastrukture su zabeležene tokom vladavina dinastija starog carstva koje su vladale Egiptom i tokom okupacije Velike Britanije u 19. i ranom 20. veku, koji su sagradili veliki broj ulica i zgrada u okolnom području. Često se pogrešno misli da je Giza ništa drugo nego pustinja. Međutim, Giza je postala središte kulture Egipta te je gusto naseljena, tako da u njoj postoje mnoge zgrade i gradske službe. Giza je dobila veliku pažnju zbog velikog broja drevnih egipatskih spomenika na visoravni Giza, kao i milione turista koji svake godine ovde dolaze. Zbog toga su u inftastrukturu Gize ulagali britanske vlasti pre egipatske revolucije, nakon tog perioda egipatska vlada je nastavila sa ulaganjima s obzirom na njegovu kulturno – istorijsku vrednost.

Zahvaljujuću brojnim hramovima i spomenicima kulture Starog Egipta, milioni turista svake godine dolaze u Gizu. Najznačajnija turistička destinacija svakako su Piramide u Gizi, kompleks od tri grobnice egipatskih vladara. Giza je sa Šarm el Šeikom i Kairom najpoznatija turistička destinacija u Egiptu.

Piramide u Gizi spadaju među najpoznatije i najstarije građevine na svetu. Nalaze se na zapadnom rubu doline Nila, oko osam kilometara jugozapadno od grada Gize. Udaljene su oko 15 kilometara od centra grada Kaira. Jedine su preostale od Sedam svetskih antičkih čuda.

Najveća i ujedno najpoznatija piramida je Keopsova piramida, koja pripada drevnom faraonu Keopsu koji je bio drugi po redu faraon četvrte dinastije starog kraljevstva Egipta. Blizu nje se nalazi Velika sfinga i Kefrenova piramida. Treća i ujedno najmanja je Mikerinova piramda.

Keopsova piramida je visoka oko 140 metara i obuhvata površinu od 5,3 hektara i jedina je piramida koja ima i uzlazne i silazne hodnike. Kada je izgrađena bila je visoka oko 150 metara, ali je tokom godina vrh urušen za oko 10 m. Prema spisima Herodota, pripreme za gradnju i sama gradnja Keopsove piramide trajala je više od dvadeset godina. Na njoj je radilo 100.000 ljudi, dvadeset godina po tri meseca godišnje, u vreme poplave Nila kada se nije mogla obrađivati zemlja.

Zbog toga su 1979. godine upisane na UNESCO-vu listu svetske baštine u Africi, zajedno s obližnjim drevnim gradom Memfisom i nekropole (“gradovi mrtvih”) u Abusiru, Dahšuru i Sakari.

Pored Keopsove, na platou Gize nalaze se i piramide faraona Kefrena i Mikerina (Kefrenovog naslednika). Kefrenova piramida je druga po veličini, ali je podignuta na višem tlu pa izgleda kao veća iako desetak metara niža od Keopsove.

Treća piramida iz Gize, koju je podigao Mikerin, prvobitno je bila visoka 65 metara, ali danas visina iznosi oko 60 metara. Sagrađena je od krečnjaka i granita.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja prvog specijalnog posta iz serije postova moje avanture iz Egipta koja ne bi bila moguća bez nesebične pomoći Turističke organizacije Arapske Republike Egipta, Ambasade Arapske Republike Egipta u Beogradu, avio kompanije Austrian Airlines. Takođe ovim putem želim da se zahvalim Conrad Cairo i Marriott Mena House hotelima u kojima smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o Egiptu? Da li ste imali priliku do sada da posetite Gizu i da uživate u lepotama drevnih piramida? Vidimo se opet za par dana na istom mestu, očekuje vas zanimljiv nastavak moje avanture u Kairu gde sam imao priliku da posetim Egipatski Muzej u kojem se nalazi deo riznice Tutankamonovog blaga.

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Nacionalne Turističke organizacije Arapske Republike Egipta, avio kompanije Austrian Airlines, Conrad Cairo Hotela i Marriott Mena House. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Pisma iz Letonije: Riga, lepota je u oku posmatrača…

Dragi moji pustolovi, dobro došli u novi post! Danas nastavljamo našu priču u prestonici Letonije. Mnogi ljudi s pravom nazivaju Rigu – “Biserom Baltika” što ovaj grad zaista i zaslužuje. U današnjem postu ću vas odvesti na jedno mesto za koje se smatra da je jedno od najvećih umetničkih raznica u Baltiku. Nekada je lepota zaista samo u oku posmatrača, a u to sam siguran da ću vas svojim današnjim postom i uveriti. U prethodnom postu – link, smo započeli našu avanturu u Rigi.

Osvanulo je još jedno predivno jutro u Rigi, pa smo se moj fotograf i ja morali specijalno spremiti jer nas je očekivao uzbudljiv dan koji su nam organizovali naši organizatori ovog neobičnog putovanja i bez kojih ovaj projekat ne bi bio moguć – Turistička organizacija grada Riga – Live Riga i nacionalna letonska avio kompanija airBaltic. Ovo putovanje je zaista promenilo moju sliku o hladnom Baltiku i shvatio sam da je njihova kultura i način života donekle slična našoj. Naravno i ovo putovanje me je uverilo da nas daljine ipak na neki način povezuju.

Na putu do Nacionalne letonske galerije umetnosti imali smo priliku da vidimo najveću pravoslavnu svetinju u Rigi – “Crkva rođenja Hristovog” najveća je pravoslavna crkva u Rigi, koja je u sovjetsko doba imala ulogu planetarijuma i restorana, ali je opet postala sakralna građevina u kojoj se redovno održavaju liturgije.

Kada govorimo o sakralnim građevinama, možemo reći da one predstavljaju ogledalo društva u kojem su nastale i odraz cele kulture jednog naroda. Tako je crkva oduvek, osim za verske obrede, služila za društvena okupljanja i bila je središte kulturnog života.

Ovu veličanstvenu građevinu možete posetiti u parku Esplanade koji se nalazi u srcu Rige! Crkva rođenja Hristovog je arhitektonski dragulj i simbol stabilnosti, koji svako posetiti kome je potrebna uteha i utočište.

Kao što sam vam i obećao sada ću vam nešto više reći o Nacionalnoj galeriji letonske umetnosti. Kolekcija najvećeg muzeja umetnosti u Letoniji sadrži više od 50 hiljada radova baltičkih i ruskih slikara i vajara.

U ovom muzeju pored osnovne postavke, redovno nudi razne privremene izložbe. Posetioci mogu da uzmu posebne edukativne programe i obilaske koje predvode stručni vodiči. Jedna od stalnih postavki je “Letonska umetnost 19 – 20 veka” nudi prikaz celokupne istorije letonske umetnosti u 19. i 20. veku. Izložba obuhvata remek dela osnivača letonske nacionalne slikarske škole – Vilhelms Purvitis, Janis Rozentals, Johans Valters. Nova izložbena sala smeštena je -1 nivou, gde uvek možete videti privremene izložbe o aktuelnim temama i dela moderne umetnosti.

Muzej je smešten u zgradi u Rigi koja je od velikog istorijskog značaja. Zgradu na trgu Janis Rozentals 1, projektovao je nemački arhitekta Vilhelm Neumann, a sagrađena je 1905. godine. Jedna je od najimpresivnijih istorijskih građevina na bulevaru i nalazi se pored Akademije umetnosti.

Bila je to prva zgrada na Baltiku koja je izgrađena za potrebe muzeja. Poslednja rekonstrukcija je trajala skoro 5 godina i završena je krajem 2015. godine.

Prema nekih istorisjkim zapisima 1869. godina smatra se godinom osnivanja muzeja, kada je otvorena Gradska galerija slika. 1905. godine muzej je preimenovan je u “Gradski muzej umetnosti Rige”, 1940. godine je promenio naziv u “Sovjetski umetnički muzej LSSR”, 1945. godine – Državni latvijski i Ruski umetnički muzej LSSR, 1964. – Muzej umetnosti LSSR.

Godine 1987. muzej je preimenovan u Državni muzej umetnosti, a 1995. godine je dobio naziv koji danas svi poznajemo – “Letonski nacionalni muzej umetnosti”. U početku su u muzeju bili uglavnom radovi stranih umetnika iz nekoliko privatnih kolekcija. Vilhelms Purvitis, direktor muzeja je od 1919. do 1940. godine, omogućio prikupljanje radova poznatih letonskih autora.

Koncept najstarije umetničke pozornice Letonije stvoren je kod domaćih nemačkih slikara Johanna Heinricha Baumanna, Johanna Leeberehta Eginka, Aleksandra Heibela i drugih. Specijalna kolekcija letonskih umetnika (kraj 18. – prva polovina 20. veka) obuhvata više od 300 umetnika i 3.300 umetničkih dela. Ova stalna izložba daje posetiocima uvid u razvoj letonske umetnosti koja je nastala u radu Karla Hoona, Karla Petersonea, Juliusa Feder-a, prve latvijske umetničke grupe “Patuljak” i njenog tvorca Adama Alksna.

Muzej je vlasnik najveće zbirke radova akademika J. Federa – oko 300 crteža, slika i skica. Zbirka muzeja sadrži velike zbirke slika nacionalnih klasika letonske umetnosti – Janis Rozentals, Vilhelm Purvitis, Johann Valter.

Takođe, veoma su zastupljeni i Voldemars Matvejs, Jekabs Kazaks, Jazeps Grosvalds, Konrads Ubans, Valdemars Tone, Janis Liepinš, Leo Svemps, Niklavs Strunke, Ludolfs Liberts, Janis Tidemanis, Eduards Kalninš, Karlis Miesnieks i drugi.

Kolekcija savremene umetnosti kombinuje kolekcije nekadašnjeg Gradskog muzeja grada Rige i Državnog muzeja Letonije ili obe glavne zbirke letonske umetnosti iz ratnog perioda, kao i predmete iz ranijih kolekcija – Friedrich Vilhelm Brederlo, Riško umetničko društvo (Kunstverein), Letonsko udruženje za promociju umetnosti u Latviji.

U 2018. godini muzej je dobio nagradu za kulturu zbog velikog uspeha izložbe baltičkog simbolizma u pariskom muzeju Orsej.

Ako posetite Rigu mislim da biste trebali posetiti ovaj muzej, cena karte je pristupačna oko 3 – 4 evra i mislim da biste uživali u lepoti umetničkih dela klasične i moderne umetnosti. Kao što sam rekao i na samom početku ovog posta lepota je u oku posmatrača i mislim da biste sigurno pronašli umetnička dela u kojima biste uživali.

Nakon višesatne posete muzeju, došlo je vreme da mali Marko ode i kupi neke poklone i sitnice. Odlučio sam da sa vama podelim par zanimljivih radnji u Rigi gde možete kupiti zanimljive poklone za vaše najdraže i prijatelje.

RIIJA je specijalizovana prodavnica koja se nalazi u samom srcu Rige u glavnoj ulici Terbatas Iela, koja nudi eklektičan asortiman proizvoda letonskih dizajnera, od sitnica za kuću i odeće slobodnog stila do originalnog nameštaja, pribora za jelo i rasvete. Svi proizvodi su dizajnirani i napravljeni od strane lokalnih dizajnera, koji predstavljaju etiketu spoj tradicionalnog letonskog zanata sa savremenim pogledom na svet. Siguran sam da ćete pronaći nešto zanimljivo, ja sam kupio nakit za moje drage dame i bio je na dobrom sniženju. Adresu radnje možete pronaći na LINKU.

Sledeća zanimljiva prodavnica koju sam posetio bila je MANILLA. Ovo je mesto gde se susreću istomišljenici – ljubitelji papira i lepih stvari i kreativci! Manilla radnja je rezultat velike ljubavi prema papiru i ljubavi prema papirnim stvarima koje držite u ruci i ne možete ih tako jednostavno pustiti. Manilla je nešto više od male prodavnice u centru grada Rigi – to je mala oaza za sve ljubitelje papira i dizajna koji treba da dodirnu površinu papira da bi osetili život, koji zaista mogu da cene tople pozdrave ispisane u savremenoj čestitki, ko zaista veruje da je poklon pakovanje jednako važan kao i njegov sadržaj ili planer i beležnica za njih je dodatak koji čine svakodnevni život zanimljivijim i lepšim.

Pošto sam kupio sve što mi je bilo potrebno za meni drage ljude, rešio sam da sednem na klupu u jednom od brojnih parkova u Rigi i uživam u lepoti prirode. Naravno, to mi jedino i preostaje pošto sam sve pare potrošio! Naravno to je mala šala, ja se uvek trudim da sebi dragim ljudima kupujem zanimljive poklone i nikad nisam žalio da kupim neke zanimljive poklončiće.

Iskren da budem nije mi bilo dovoljno ni sat vremena sedenja na klupi da se odmorim. Riga je mali grad, ali kada aktivno šetate tamo-vamo normalno je da se umorite. Mene su dodatno izmorila i prethodna putovanja koje sam imao ovog leta, tako da me je sve nekako sustiglo!

Dobro, na kraju sam morao pronaći i ono malo snage da nastavim da istražujem Rigu. Pošto smo imali par kesa odlučili smo da je najbolje da se vratimo u hotel i da se vratimo u novi deo grada i nastavimo svoje istraživanje. Slika koju možete videti ispod ima jednu zanimljivu priču…

Pri povratku u hotel sa silnim kesama u rukama ja sam poželeo da slikam stari deo grada sa ljudima na ulici pošto je bilo idealno osvetljenje… Naravno fotograf pošto je imao pretežak ranac sa dva laptopa (bio je i moj tamo pošto sam ja na putovanjima malo rasejan) i zauzete ruke zbog kesa sa stvarima koje smo kupili (razumećete me ako kažem da su sniženja bukvalno bila 70-80%…) i aparat na ramenu.

E sad zamislite scene, fotograf kojem sam pretio da iščašim rame, još držim jednu kesu u zubima, jednom rukom držim aparat i pokušavam da nađem fokus…. ne ide… opet vraćam aparat na rame fotografa da bih istom tom rukom zumirao bolje pošto su mi u drugoj ruci bile kese. Ponovo uzimam aparat u ruku i nestrpljivi fotograf kreće pošto neće više da stoji u mestu inače će baciti sve kese u kantu za smeće koja je bila u sporednoj ulici pored nas… Dobro na kraju sam dobio bar neku fotografiju, nije savršena, ali ako uzmemo u obzir situaciju što bi rekla Marija Šerifović “Ma, ti si dečko zmaj!” 😀

Nakon toga sam se našao u gradu sa mojom gospođom majkom koja mi je oduševljeno pokazala ovu zanimljivu prodavnicu u srcu starog dela Rige. Mene je najviše privukao reklamni slogan koji se nalazio na izlogu prodavnice: “Život je veoma kratak, da biste nosili ružne cipele”. Prodavnicu inače drži jedan smešni Italijan koji se trudi da iz radnje trešti klasična italijanska muzika. Obožavam italijanski mentalitet i način života kod njih je uvek život “Dolce far niente! – blažena besposlica ili što bi moja majka rekla “Slatkoća u životu kada ti pare padaju s neba, a ti ne moraš da radiš”.

P.S. Mama je kupila mokasine koje se nalaze u desnom uglu koje su kombinacija bež, svetlo plave i teget boje za neku stvarno simboličnu cenu. Da… opet smo kupuli skoro broj i po manji broj cipela, al ko te pita kada je dobro sniženje! Naš čarobni obućar ih je uspeo proširiti! 😀

Na slici iznad možete videti najstariju i najužu ulicu u Rigi. Zanimljiva je, zar ne?! Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja drugog i ujedno i poslednjeg specijalnog posta iz Letonije koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Turističke organizacije grada Rige – Live Riga, nacionalne letonske avio kompanije airBaltic i Hotela Pullman Old Town Riga u kojem smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o najvećoj umetničkoj riznici u Rigi? Da li ste imali priliku do sada da posetite Rigu i da uživate u lepotama Letonije? Vidimo se opet za par dana na istom mestu, očekuje vas jedan zanimljiv outfit koji sam slikao na meni veoma bitnom mestu u Berlinu.

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Turističke organizacije grada Rige – Live Riga, nacionalne letonske avio kompanije airBaltic i Pullman Riga Old Town hotela. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Pisma iz Azerbejdžana: Sreću čine male stvari…

Dragi moji pustolovi, dobro došli u još jedan novi post na Mr.M blogu. Sezona godišnjih odmora se bliži kraju i polako se pripremamo za neke nove radne pobede. Iskreno se nadam da ste se lepo proveli i da ste na najbolji mogući način iskoristili svoj odmor, kao što sam ja iskoristio svoj u Azerbejdžanu.

Današnji post biće posvećen glavnom gradu Azerbejdžana i jedna malo drugačija priča koju će pratiti slike moje odevne kombinacije. Siguran sam da je mnogima od nas uvek problem da spakujemo adekvatnu odeću za put kada idemo na neko neobičnije putovanje. Moram priznati da sam se pronašao “u neobranom grožđu” kada sam trebao da pakujem svoj kofer jer nisam imao predstavu kako kod njih izgleda tih “paklenih” 34-36 stepeni.

Prvo pitanje koje sam postavio sebi: “Da li je tamo velika vlažnost?”. Glavni grad Azerbejdžana – Baku je blagosloven što se tiče klime. Zbog svog geografskog položaja sa hladnijeg Severa iz Rusije im dolazi hladan vazduh, dok sa juga iz Irana dolazi topao pomalo topao i peskovit vazduh. Zbog te neobične kombinacije klime i blizine Kaspijskog jezera lako se može preživeti tropsko leto u Azerbejdžanu.

Po prvi put u životu sam spakovao mali kofer i da pola stvari nisam zbog obaveza koje sam imao tamo nisam uspeo da nosim, eto i ja se nekada prevarim u proceni… Sve je moguće!

Zbog vremenskih prilika koje vladaju u Azerbejdžanu tokom letnjeg perioda najbolje je da se opremite odećom koja je izrađena pretežno od lana. Lan je najbolji materijal koji dopušta koži da diše, znam da postoji i ona druga strana priče – teško se pegla. Lan je možda najbolji materijal kada dođu ove visoke tropske temperature, ali se spremite da se redovno peglate na putu. Ako niste vični korišćenju pegle probajte sa dobro oprobanim receptom.

Kada skinete odevni predmet od lana, odmah stavite na stolicu i pređite dlanovima preko materijala imitirajući pokrete pegle i ostavite tako preko noći. Problem je što nije svaka obrada lana ista, tako da u zavisnosti od kvaliteta i same obrade lana zavisi da li ćete uspeti da ispravite svoj odevni komad od lana. Meni je par puta uspelo na ovom putovanju, pošto se nisam odvajao od moje bele lanene košulje. Nekada nam je za sreću potrebno tako malo!

Drugi najbolji materijal koji vam može pomoći da prebrodite visoke temperature je viskoza. Viskoza je prirodni materijal koji hladi kožu, naravno nekada može da se dogodi suprotan efekat kada je kombinacija visoke temperature i velike vlage, onda vam je samo Bog u pomoći, samo ću reći da sam dobro zapamtio kako izgleda proleće na Šri Lanci… Ne zna se da li je gore to što imate osećaj kao da ste pile u rerni ili osećaj bespomoćnosti što ne možete u potpunosti da uživate u tropskom raju…

Baku je drugačiji i budite spremni da pored udobne i lagane odeće, ponesete sa sobom i veoma, veoma udobnu obuću jer verujte mi na reč, TREBAĆE VAM! Baku je ogroman grad, bulevari su dugački i široki, tako da ako ste ljubitelji šetnje spremite se za jedan maraton. Prevoz u Bakuu je jeftin, tako da možete koristiti prevoz. Sistem transporta je takav da možete kupiti jednu karticu koja je slična našoj BusPlus kartici, ali razlika je u tome što jednu karticu može koristiti više osoba tako da ne morate kupovati više od jedne kartice. Cena kartice je oko 2 USD (Američkih dolara), dok je cena jedne vožnje autobusom oko 0,20 ili 0,30 centi (USD) što je morate priznati dosta jeftinije nego kod nas u Srbiji…

Što se tiče hrane verujte mi nećete ostati ni gladni ni žedni, hrana je izuzetno povoljna. Samo ću vam reći da je ručak za 4 osobe koštao oko 60 evra, a na stolu je bilo više od dva kilograma jagnjećeg pečenja, raznih salata, drugih vrsta mesa, raznih pita i slatke poslastice što je opet slično, ako ne i jeftinije od cena u našim restoranima. Cene u marketima su ok, znam da su cene slatkiša dosta niže nego kod nas.

U prethodnim postovima ste videli sređenog Marka u nekim lepim krpicama, ali 80% mog vremena sam proveo u ovoj hajde da kažem jednostavnijoj odevnoj kombinaciji. Menjao sam dva para farmerki i 3 lanene košulje (koje su uzgred bile iste boje, isti model) inače ja sam osoba koja se veže za jedan model u nekom vremenskom periodu pa u svoje slobodno vreme nosim samo taj model u više boja (nekad čak i u istim) dok mi prosto ne dosadi, pa pronađem neku novu “ljubav”.

Kao što sam malopre spomenuo, najbitnija je udobnost i praktičnost. Ovo je neki moj predlog letnje verzije odevne kombinaciije kada negde putujete toko leta i usput idete da istražujete i ostale delove zemlje pošto sam ja išao i u ruralne delove gde vam sigurno skupocena odeća neće biti od koristi.

OUTFIT

Košulja: Makia

Farmerke: Pedro del Hierro

Ranac: Picard

Patike: Makia

Fotoaparat: Sony Alpha 7r II; Objektiv: Sony G Master 24-70 MM

Iskoristio bih priliku da se zahvalim mojim prijateljima iz modne kuće Makia na ukazanom poverenju, kao i mojim saradnicima iz brenda Picard koji su uvek bili tu da podrže moj dalji rad. Proizvodi ove dve kompanije su mi uvek koristili na putovanjima. Makia odeća je jednostavna, praktična i funkcionalna, dok se druge strane Picard kožna galanterija je kvalitetna i izdržljiva.

Svi rančeve koje sam dobio od Picard-a su i dalje kao novi, naravno ja ih posle svake avanture glancam i sređujem tako da ne dozvolim da se koža upropasti. Kao osoba koja u svom rancu na putovanjima uvek nosi laptop, aparat i objektiv i još neke potrepštine koje su mi potrebne da “preživim” jedan klasični dan na putu mogu vam reći da su Picard proizvodi veoma izdrživi.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog poslednjeg specijalnog posta iz Azerbejdžana koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Nacionalne turističke organizacije Republike Azerbejdžana, nacionalne avio kompanije Azerbaijan Airlines i Hotela Boulevard u kojem smo imali osećaj kao da smo kod svoje kuće. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o ovoj dalekoj, neobičnoj zemlji koja se nalazi negde na raskrnici modernog Zapada i tradicionalnog Istoka? Da li ste imali priliku do sada da posetite Azerbejdžan? Kroz par dana ćemo započeti novu avanturu, ali se selimo u Baltik gde ću vam pokazati lepote Rige, prestonice Republike Letonije.

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

P.S. Ako želite da saznate nešto više mojoj avanturi u Azerbejdžanu, pročitajte i moje prethodne postove:

Ovaj post je sponzorisan od strane Nacionalne Turističke Organizacije Republike Azerbejdžan, nacionalne avio kompanije Azerbaijan Airlines i Boulevard Hotela koji pripada ABSHERON grupi hotela. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz modne Makia i brendu Picard koji su omogućili da svojim modnim komadima oplemenim ovaj post, naravno da ne zaboravim moje verne i najbolje prijatelje iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST

Pisma sa Malte: Mdina, magični grad tišine…

Dragi moji pustolovi, dobro došli na moj blog! Kako ste mi danas? Moram priznati da mi je ovo vreme isuviše teško palo, bolovi u glavi ne popuštaju. Siguran sam da je to zbog ove promene vremena, ali šta da se radi izdržati se mora! Danas ću održati svoje obećanje i današnji post ću posvetiti jednom neobičnom gradiću na Malti koji me je oduševio svojom arhitekturom. Malopre sam vam poželeo dobrodošlicu na moj blog, ali sada ću vam i zvanično reći – Dobro došli u Mdinu!

Ovaj post je ujedno i drugi post iz specijalne serije postova sa Malte u saradnji sa Nacionalnom turističkom organizacijom Malte. Bez njihove nesebične pomoći ovaj projekat ne bi ugledao svetlost dana. Želeo bih da se zahvalim celom timu, divnim vodičima koji su uspeli da mi dočaraju Maltu na jedan sasvim drugačiji način. Ovo je bilo jedno divno iskustvo, koje ću zasigurno pamtiti dugo.

Mdina je utvrđeni grad u severnom delu Malte, koji je služio kao glavni grad na ostrvu od antičkog doba do srednjeg veka. Grad je još uvek opasan unutar zidina i u njemu živi nešto manje od 300 stanovnika, ali uz susedni grad Rabat, koji je inače dobio ime po arapskoj reči za predgrađe. Prema poslednjem popisu stanovnika, ova dva grada zajedno imaju nešto više od 10.000 stanovnika.

Za Mdinu se smatra da je nastala u 8. veku pre nove ere (pre Hrista) i prvobitan naziv ovog grada je bio “Maleth”.  oko 8. Grad su osnovali stari Feničani, a kasnije su ga Rimljani preimenovali u Melite. Drevni grad – Melite, bio je veći od današnje Mdine i bio je sveden na sadašnju veličinu za vreme vizantijske ili arapske okupacije Malte.

U drugom periodu, grad je dobio svoje današnje ime, koje potiče od arapske reči “medina”. Grad je ostao glavni grad Malte kroz skoro ceo srednji vek, sve do dolaska Reda sv. Ivana 1530. godine, kada je Birgu postao administrativno središte ostrva. Mdina je doživela period velikog pada u vekovima koji dolaze i pritom je uspeo ponovo doživeti svoj uspon početkom 18. veka.

Mdina je i dan danas ostala središte malteškog plemstva i verskih instutucija. Imovina se i dalje uglavnom prenosi sa kolena na koleno, generacijski. Grad nikada nije uspeo u potpunosti da povrati svoj značaj koji je imao do 1530. godine, što je ujedno i dovelo do popularnog nadimka “Tihi grad” od strane starosedelaca i turista. Mdina se nalazi na “listi čekanja” UNESCO-ve svetske baštine, a trenutno je jedna od glavnih turističkih znamenitosti na Malti.

Po zakonu, ovde je zabranjeno koristiti bilo kakvu vrstu prevoza koja ne važi za vlasnike nekretnina i to je možda takođe jedan od razloga zašto je ovaj neobični mali gradić na Malti dobio baš taj nadimak – “Tihi Grad”. Znam da uvek volite da saznate neke zanimljive istorijske činjenice pa sam se i ovsaj put potrudio da saznam što je više moguće o Mdini.

Određeni istorijski spisi dokazuju da je plato na kojem je izgrađena Mdina naseljen još od doba praistorije, a do bronzanog doba je bio utočište zbog svog položaja i prirodnih uslova. Feničani su kolonizirali Maltu negde u 8. veku pre nove ere. Nakon starih Feničana, Rimsko Carstvo preuzima 218. godine preuzima Maltu i grad dobija ime Melita. U vreme vladavine Rimskog carstva, grad je bio oko tri puta veći od današnje Mdine, prostirući se u velikom delu, obuhvatajući i prostor današnjeg grada Rabata.

Danas je ostalo vrlo malo ostataka Melite, grada iz perioda vladavine velikog Rimskog carstva. Najznačajnije su ruševine Domvs Romana, u kojima je otkriveno nekoliko dobro očuvanih mozaika, kipova i drugih ostataka. Iskopani su i ostaci za koje se smatra da predstavljaju temelje hrama Apolonu, ​​ostaci gradskih zidina i još mnogo toga.

U jednom trenutku nakon pada Zapadnog Rimskog Carstva, izgrađeno je dodatno utvrđenje u gradu, smanjujući ga na sadašnju veličinu. To je učinjeno kako bi se gradsko jezgro lakše branilo, a ova pojava “smanjivanja” gradova bile su uobičajene širom Mediterana u ranom srednjem veku. Iako su ljudi verovali da su Arapi izgradili ove dodatne zidine, neki istoričari smatraju da su ih izgradili još za vreme Vizantijskog carstva oko 8. veka, kada se povećala pretnja Arapa.

Godine 870. vizantijski Melite, kojim je vladao guverner Amros, bio je opkoljen od strane Aghlabida na čelu sa Halaf al-Hadimom. Ubijen je u borbama, a Sawada Ibn Muḥammad je poslat sa Sicilije da nastavi opsadu nakon njegove smrti. Trajanje opsade je nepoznato, ali je verovatno sve to ukupno trajalo nekoliko nedelja ili par meseci. Nakon što je Melite pao pred okupatore, stanovnici su bili masakrirani, grad je uništen, crkve opljačkane. Mermer iz crkvi u Meliteu korišten je za izgradnju dvorca u gradu Susa (Tunis).

Kada je 1530. godine na Malti vlast preuzeo red svetog Jovana, plemići su svečano predali ključeve grada velikom majstoru Philippeu Villiersu de L’Isle-Adamu, ali su se pripadnici Reda smestili u Birgu, a Mdina je izgubio status glavnog grada. Tokom 1540-ih, zidine su počele da se nadograđuju, a 1551. godine grad je uspešno izdržao napad Osmanlija.

Za vreme Velike opsade Malte 1565. godine, Mdina je bila baza konjice Reda, koja je uspešno probedila osmanske osvajače. Osmanlije su pokušali izvršiti opsadu Mdine u septembru kako bi tamo zimovali, ali su odustali od svojih planova, kada su pripadnici Reda Svetog Jovana izvršili napad topovima, navodeći ih da veruju da poseduju teško naoružanje. Nakon opsade, malteški vojni inženjer Girolamo Cassar izradio je plan po kojem bi se veličina Mdine smanjila za polovinu i pretvori je u tvrđavu, ali to nikada nije sprovedeno zbog protesta gradskih plemića.

U junu 1798. godine Mdina je zarobljena od strane francuskih snaga bez velikog otpora tokom francuske okupacije na Maltu. Francuski garnizon je ostao u gradu, ali je 2. septembra te godine izbio veliki Malteški ustanak. Narednog dana, pobunjenici su ušli u grad kroz luku i masakrirali garnizon od 65 ljudi.

Ovi događaji označili su početak dvogodišnjeg ustanka i blokade, a Maltežani su osnovali Narodnu skupštinu. Pobunjenici su bili uspešni, a 1800. godine Francuzi su se predali i Malta je postala britanski protektorat. Takođe postoji jedna zanimljiva činjenica da je od 1883. do 1931. godine, Mdina je bila povezana sa Valetom, bila je posebna železnička pruga i tokom tog perioda se odvijao redovni železnički saobraćaj.

Danas je Mdina jedna od glavnih turističkih atrakcija Malte, koja godišnje ugosti oko milion turista. Grad možete doživeti kao jednu zanimljivu mešavinu Normanske i Barokne arhitekture, uključujući nekoliko palata, većina njih su u privatnom posedu. U periodu od 2008. do 2016. godine sprovedena je velika restauracija gradskih zidina.

Dragi moji, došli smo do kraja ovog drugog specijalnog posta sa Malte, koji ne bi bio moguć bez nesebične pomoći Turističke organizacije Republike Malte. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način.

Kako se vama dopala ova moja priča o ovom neobičnom gradiću Mdina? Da li ste imali priliku do sada da posetite ovaj grad? Ako ste kojim slučajem bili na Malti, a niste uspeli da posetite ovaj grad mislim da je pravo vreme da ispravite grešku. Za par dana nastavljamo našu avanturu po Malti, vodim vas u glavi grad ovog šarmantnog ostrva – Valetu, a do tada budite mi pozdravljeni!

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Nacionalne turističke organizacije Republike Malte i ostalih partnera ovog projekta koje ću spomenuti u narednim postovima o Malti. Takođe ovim putem želim da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim prelepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II i objektiva Sony FE 24-70 mm iz posebne serije G Master.
SHARE THIS POST