Pisma iz Japana: Tokio, grad kontrasta i savremene tradicije

Dragi moji pustolovi i ljubitelji neobičnih putovanja, dobrodošli u novu seriju putopisa na Mr.M blogu. Postoje gradovi koje posetite i postoje gradovi koji vas zauvek promene svojom energijom. Tokio nesumnjivo pripada ovoj drugoj kategoriji. Japanska prestonica nije samo grad, ona je dokaz da savremeni život može postojati u savršenom skladu sa tradicijom koja se i dalje može snažno osetiti kroz uske uličice, hramove stare više od hiljadu godina i nebodere koji dodiruju oblake. Ovo je mesto gde se prošlost i budućnost neprestano prepliću, stvarajući jedinstven spoj koji ne možete pronaći nigde drugde na planeti.

Pre nego što započnem današnji putopis o Tokiju, želim da izrazim posebnu zahvalnost Svetskoj turističkoj organizaciji – UN Tourism na podršci i promociji kvalitetnog turizma širom sveta. Njihova posvećenost povezivanju kultura i destinacija predstavlja inspiraciju za sve nas koji verujemo da putovanje oplemenjuje dušu.

Kada sam prvi put zaronio u ovo more kontrasta, shvatio sam da mi nijedan vodič, nijedna fotografija, nisu mogli pripremiti za ono što me čeka u srcu Japana. Tokio se ne može opisati, Tokio se mora doživeti. A da biste ga zaista razumeli, potrebno vam je i utočište koje će vam omogućiti da se opustite nakon dana punog istraživanja, mesto koje spaja japansku tradiciju sa modernim komforom. Za mene je to bio Agora Tokyo Ginza, boutique hotel koji je postao moja baza za otkrivanje ovog neverovatnog grada.

Tokio kroz istoriju: Od ribarskog sela do najveće metropole sveta

Da biste zaista cenili Tokio, morate razumeti njegovu transformaciju. Pre pet vekova, na mestu današnje japanske prestonice postojalo je skromno ribarsko selo po imenu Edo, što u prevodu znači „ulaz u zaliv”. Teško je zamisliti da je to malo naselje postalo jedan od najvećih gradova u ljudskoj istoriji, ali upravo se to dogodilo zahvaljujući jednom čoveku koji je promenio tok japanske istorije.

Godine 1603, ratni gospodar Tokugava Ijejasu pobedio je u bici kod Sekigahare i uspostavio šogunat sa sedištem u Edu. Ta odluka transformisala je skromno ribarsko selo u stvarnu prestonicu Japana, iako je Kjoto i dalje nominalno ostao carski grad gde je boravio car. Tokom naredna dva i po veka, Edo je rastao neverovatnom brzinom. Do 1720. godine, grad je imao više od milion stanovnika, što ga je činilo jednim od najvećih gradova na svetu u to vreme, moguće i najvećim.

Tokugava režim je nametnuo strogi društveni poredak koji je podelio stanovništvo na samuraje, seljake, zanatlije i trgovce. Zanimljivo je da su trgovci, uprkos svom bogatstvu, zauzimali najniži položaj na društvenoj lestvici. Živeli su u skučenim drvenim kućama u četvrtima poput Asakuse i Nihonbaši. Pošto je većina Eda bila sagrađena od drveta, požari su bili česti, a retki su bili oni koji nisu izgubili dom bar nekoliko puta tokom života. Veliki požar iz 1657. godine odneo je preko 100.000 života i uništio većinu grada, uključujući i glavni toranj zamka Edo koji nikada nije obnovljen.

Preokret je došao 1868. godine sa Meidži restauracijom. Car je preuzeo vlast od šogunata, a prestonica je premeštena iz Kjota u Edo, koji je tada preimenovan u Tokio, što znači „istočna prestonica”. Ovaj period doneo je dramatičnu modernizaciju: železnica, telegraf, zapadnjački stil arhitekture, sve je to preplavilo stari grad. Između 1881. i 1898. godine, japanska vlada je angažovala preko 6.000 britanskih, skoro 3.000 američkih, više od 900 nemačkih i preko 600 francuskih stručnjaka da pomognu transformaciju zemlje u modernu naciju.

Tokio je u dvadesetom veku doživeo dve katastrofe koje su ga skoro potpuno uništile. Veliki zemljotres Kanto iz 1923. godine sravnio je grad sa zemljom, uništivši oko 570.000 zgrada i odnevši preko 140.000 života. Grad je obnovljen za samo sedam godina, samo da bi bio ponovo razoren u Drugom svetskom ratu. Američki vazdušni napadi, posebno onaj od 9. marta 1945, pretvorili su Tokio u vatreno more, ubivši preko 100.000 civila u jednoj noći. Dve petine grada bile su potpuno spaljene, uključujući i mnoge istorijske građevine iz perioda Edo i Meidži.

Ali Tokio je kao feniks, uvek se diže iz pepela. Posleratna obnova, potpomognuta američkom pomoći, pretvorila je razrušeni grad u ekonomsko čudo. Olimpijske igre 1964. godine predstavile su svetu novi Tokio, moderan i samouveren. Danas, sa više od 14 miliona stanovnika u samom gradu i oko 37 miliona u širem metropolitenskom području, Tokio je najmnogoljudnija urbana aglomeracija na svetu. To je grad koji nikada ne spava, gde tradicija i inovacija koegzistiraju na način koji izaziva divljenje.

Ginza: Srce tokijske elegancije

Ako Tokio ima srce, onda je to nesumnjivo Ginza. Ime ovog legendarnog kvarta potiče od kovnice srebrnog novca koja je tu bila smeštena od 1612. godine za vreme perioda Edo. Reč „gin” znači srebro, a „za” označava udruženje ili gildu, tako da bi doslovan prevod bio „srebrna gilda”. I zaista, ovaj deo grada blista srebrnastim sjajem luksuza i elegancije koji se ovde neguje već vekovima.

Ginza kakva je danas nastala je nakon velikog požara iz 1872. godine koji je uništio većinu četvrti. Japanska vlada je odlučila da je obnovi kao „model modernizacije”, gradeći vatrootporne zgrade od cigle u evropskom stilu i šireći ulice. Ironično, lokalno stanovništvo isprva nije bilo oduševljeno ovim zapadnjačkim građevinama, a strani posetioci su bili razočarani što Tokio više ne liči na tradicionalni japanski grad. Ali Ginza je vremenom pronašla svoj identitet, postajući simbol japanske sinteze tradicije i modernosti.

Danas Ginza predstavlja najglamuroznije trgovačko područje u Tokiju i jedno od najpoznatijih na svetu. Glavni bulevar Čuo Dori predstavlja pozornicu na kojoj paradiraju najveća svetska modna imena. Francuske kuće poput Šanela, Diora i Luja Vitona, italijanski brendovi kao što je Guči, američki i evropski dizajneri, svi imaju svoje flagship prodavnice upravo ovde. Kvadratni metar zemljišta u centru Ginze košta preko deset miliona jena, što ovu lokaciju čini jednom od najskupljih nekretnina u Japanu.

Ali Ginza nije samo o kupovini. Ovo je i kulturno središte grada gde se nalazi Kabukiza, glavno pozorište za tradicionalnu japansku pozorišnu formu kabuki. Ova veličanstvena građevina, koja kombinuje tradicionalne japanske motive sa modernom funkcionalnošću, prikazuje predstave gotovo svakog dana. Kabuki, priznat od strane UNESKO-a kao nematerijalno kulturno nasleđe čovečanstva, fascinira publiku već više od četiri stotine godina svojim razrađenim kostimima, stilizovanim pokretima i dramatičnim zapletima. Zanimljivo je da su sve uloge, uključujući i ženske, tradicionalno izvode muškarci, a neki glumci specijalizovani za ženske uloge postali su prave zvezde.

Vikendom, glavna ulica Ginze postaje pešačka zona poznata kao Hokoten, što doslovno znači „pešački raj”. Saobraćaj se zatvara, a ljudi slobodno šetaju sredinom bulevara, uživajući u atmosferi koja podseća na festival. Na ovim ulicama možete sresti sve, od elegantnih dama u kimonima do mladih parova koji razgledaju izloge, od poslovnih ljudi na pauzi do turista očaranim ovim jedinstvenim spojem Istoka i Zapada.

Agora Tokyo Ginza: Moje utočište u srcu metropole

Usred ovog vrtloga luksuza i tradicije, pronašao sam svoje savršeno utočište u hotelu Agora Tokyo Ginza. Smešten na adresi Ginza 5-14-7, ovaj butik hotel od 98 soba predstavlja oazu mira na svega nekoliko minuta hoda od stanice Higaši-Ginza, što ga čini idealnom bazom za istraživanje grada. Već od trenutka kada sam ušao u lobi, osetio sam posebnu atmosferu koja spaja japansku filozofiju gostoprimstva sa modernim komforom.

Moj boravak u Executive Suite apartmanu na poslednjem spratu bio je pravo otkriće. Prostor od 22 kvadratna metra možda ne zvuči impresivno po zapadnjačkim standardima, ali japanski dizajn zna kako da maksimalno iskoristi svaki centimetar. Hodnik koji vodi do sobe osmišljen je tako da imitira kamene staze japanskih vrtova, stvarajući osećaj tranzicije iz užurbanog grada u mirno utočište. Soba je ispunjena prirodnim svetlom, a drveni podovi dodaju toplinu celom prostoru.

Poseban detalj koji me je oduševio bio je tokonoma, tradicionalna japanska niša koja se obično nalazi u čajnim sobama i služi za izlaganje umetničkih dela ili cvetnih aranžmana. Ovaj element povezuje savremeni hotel sa stolećima japanske estetike. Ekskluzivne pogodnosti za goste Executive soba uključuju Dajson Supersonik Origin fen za kosu, aparat za pripremu kafe metodom prelivanja, kao i izbor kvalitetnih čajeva. Pametni televizori kompatibilni sa Netfliksom i Jutjubom, zvučnici sa Blutut konekcijom i električni čajnik upotpunjuju ponudu.

Ono što ovaj hotel čini posebnim jeste i Ičie salon na prizemlju, prostor koji odražava japansku filozofiju „ičie”, što znači „jedan susret, jedna prilika”. Ovde se može uživati u besplatnom zelenom čaju Sajama ili kafi, pregledati mapu Mačigokoro sa preporukama za istraživanje okolnih znamenitosti, ili jednostavno odmoriti u prostoru koji harmonično spaja japanske i zapadne stilove. Na dvanaestom spratu nalazi se i otvorena terasa dostupna samo gostima hotela, savršeno mesto za opuštanje pod tokijskim nebom nakon dana provedenog u istraživanju.

Lokacija hotela je strateški savršena za sve što Tokio nudi. Stanica Higaši-Ginza nalazi se doslovno ispod hotela, sa direktnom vezom metroa ka aerodromima Narita i Haneda. Do čuvene Ginza četvrti sa njenim luksuznim prodavnicama stiže se za nekoliko minuta hoda, a Kabukiza pozorište je praktično preko puta. Ljubazno osoblje koje govori engleski čini sve jednostavnijim, a doručak u vidu tradicionalnog Nori bento kutije iz specijalizovane radnje Hakejoyu Noriben Jamanobori pruža autentičan početak svakog dana.

Senso-đi: Najstariji hram Tokija

Nema posete Tokiju bez hodočašća u Senso-đi, najstariji hram u gradu čija istorija seže u daleku 628. godinu. Legenda kaže da su dva brata ribara, Hinokuma Hamanari i Takenari, jednog martovskog jutra izvukli iz reke Sumida malu zlatnu statuu Kanon, budističke boginje milosti. Koliko god puta da su je vraćali u vodu, statua se uvek vraćala u njihove mreže. Shvativši da se radi o nečemu svetom, pokazali su je lokalnom poglavaru Hadži no Nakatomo, koji je kao pobožni budista sagradio mali hram da je zaštiti. Tako je rođen Senso-đi.

Statua koja je navodno izlovljena pre skoro hiljadu i četiri stotine godina nikada nije javno prikazana, ali to nije umanjilo značaj hrama. Tokom vekova, Senso-đi je privlačio hodočasnike iz celog Japana, uključujući i istaknute budističke lidere koji su svojim posetama dodatno podizali ugled svetilišta. Kada je šogun Tokugava Ijejasu tražio duhovnu zaštitu za svoju novu prestonicu početkom sedamnaestog veka, upravo je Senso-đi odabrao za čuvara severnoistočne „demonske kapije” kroz koju su, prema drevnoj geomanciji, mogli dolaziti potencijalni osvajači.

Ulaz u kompleks hrama obeležava veličanstvena Kaminarimon kapija, čije ime znači „Kapija groma”. Ogromni crveni papirni fenjer koji visi u njenom središtu, visok skoro četiri metra i težak oko 700 kilograma, postao je jedan od najprepoznatljivijih simbola Tokija. Sa obe strane kapije stoje statue Fudžina, boga vetra, i Raidžina, boga groma, čuvajući ulaz svojim zastrašujućim izrazima. Ispod fenjera, ako pogledate naviše, možete videti predivan reljef zmaja.

Od Kaminarimon kapije do glavnog hrama prostire se Nakamise-dori, trgovačka ulica duga oko 200 metara čija istorija seže vekovima unazad. Ovo je jedna od najstarijih trgovačkih ulica u Japanu, a tezge nude sve od tradicionalnih suvenira i zanatskih proizvoda do lokalnih specijaliteta poput hrskavog pirinčanog krekera i šarenih kolačića od pirinča. Šetnja ovom ulicom predstavlja putovanje kroz vreme, gde se osećate kao patron starog Eda koji obilazi lokalne trgovce.

Glavna dvorana hrama, iako rekonstruisana 1958. godine nakon razaranja u Drugom svetskom ratu, i dalje odiše drevnom spiritualnošću. Ispred dvorane nalazi se veliki kadionik gde posetioci mogu učestvovati u ritualu pročišćenja dimom tamjana, navodeći dim prema delovima tela kojima je potrebno isceljenje. Petospratna pagoda, Asakusa svetilište i brojne manje građevine upotpunjuju kompleks koji ostavlja bez daha. Senso-đi je uvek prepun posetilaca, posebno vikendom, ali upravo ta gužva doprinosi autentičnom osećaju, jer su hramovi oduvek bili u središtu javnog života u Japanu.

Carska palata: Srce japanske nacije

U samom centru Tokija, okružen širokim rovovima i prostranim parkovima, nalazi se Carska palata, rezidencija japanskog cara i simbolično srce nacije. Ova zelena oaza od 1,15 kvadratnih kilometara deluje kao drugi svet usred čeličnih i staklenih oblakodera poslovne četvrti Marunouči. Svega deset minuta hoda od stanice Tokio, ovo je mesto gde se istorija i savremenost susreću na najelegantniji način.

Carska palata stoji na temeljima nekadašnjeg zamka Edo, koji je sagradio samuraj Ota Dokan 1457. godine. Tokom vladavine šogunata Tokugava, zamak je proširen i ojačan, postajući jedna od najvećih utvrda u svetu. Glavni toranj, završen 1638. godine, bio je najviši u istoriji Japana, ali je uništen u velikom požaru 1657. godine i nikada nije obnovljen. Kameni temelji tornja i danas stoje u Istočnim vrtovima kao nemi svedoci nekadašnje veličine.

Istočni vrtovi Carske palate otvoreni su za javnost tokom cele godine, osim ponedeljkom i petkom. Ovde možete šetati pažljivo uređenim stazama, diviti se sezonskom cveću i uživati u tradicionalnom japanskom vrtu Ninomaru koji je rekonstruisan prema dizajnu Kobori Enšua, čuvenog graditelja vrtova iz perioda Edo. Muzej carskih kolekcija, smešten unutar kompleksa, čuva preko 6.000 umetničkih dela koja su stvarali dvorski umetnici između 1533. i 1934. godine.

Nijubasi most, dvostruki kameni most koji se pruža preko rova ka glavnom ulazu u palatu, predstavlja jedan od najfotogeničnijih prizora u Tokiju. Iako sam most nije otvoren za prelazak, pogled sa spoljnih terena, posebno kada se mostovi ogledaju u mirnoj vodi rova, ostavlja nezaboravan utisak. Ovo je mesto gde se tradicionalno okupljaju Japanci prilikom važnih carskih događaja, a dvadeset trećeg februara, na carev rođendan, i drugog januara, na novogodišnje čestitanje, javnost može ući u unutrašnje dvorište i videti članove carske porodice.

Za one koji žele dublji uvid, organizovane ture unutrašnjih delova palate održavaju se dva puta dnevno na engleskom i japanskom jeziku. Iako se ne ulazi u same zgrade, tura od 75 minuta vodi posetioce kroz istorijske lokacije poput stražarnica koje su preživele vekove i pruža pogled na čuveni Niju most iz neposredne blizine. Spoljni opkop palate je takođe popularna staza za trčanje i vožnju bicikla, a nedeljom se otvara posebna biciklistička staza duga tri kilometra.

Šibuja raskrsnica: Puls modernog Tokija

Ako postoji jedna slika koja simbolizuje dinamiku savremenog Tokija, to je Šibuja raskrsnica. Ovaj legendarni pešački prelaz, inaugurisan 1973. godine, važi za najprometniju raskrsnicu na svetu. Tokom špica, procenjuje se da između 1.000 i 2.500 ljudi prelazi ulicu svakih dva minuta, što znači da bi se za samo sat vremena mogao napuniti ceo fudbalski stadion. Kada semafori za automobile postanu crveni, pešaci kreću sa svih strana istovremeno u onome što se naziva „scramble”, odnosno grabež, ali čudom niko nikoga ne udari.

Gledam ovaj prizor sa drugog sprata Starbaksa u zgradi Q-Front, jedne od najpopularnijih lokacija za posmatranje, i pokušavam da shvatim kako je moguće da se hiljade ljudi kreću u suprotnim smerovima bez ikakvog sudara. Ogromni digitalni ekrani na okolnim zgradama emituju reklame i muzičke spotove, neonska svetla trepere, a sve to stvara atmosferu koja podseća na Tajms skver u Njujorku, samo sa japanskim pečatom. Ovo je mesto koje se pojavljuje u nebrojenim filmovima, od „Izgubljeni u prevodu” do „Brzi i žestoki: Tokijski drift”, i postalo je obavezan deo svakog putovanja u Japan.

Ispred izlaza Hačiko na stanici Šibuja stoji bronzana statua koja krije jednu od najdirljivijih priča japanske kulture. Hačiko je bio akita pas koji je pripadao profesoru Eizaburo Uenu sa Univerziteta u Tokiju. Svakoga dana, Hačiko bi ispratio svog vlasnika do stanice ujutru i dočekao ga popodne kada se vraća sa posla. Jednog dana 1925. godine, profesor je doživeo moždani udar i preminuo na poslu. Hačiko ga je tog dana uzalud čekao.

Ali priča se tu ne završava. Iako je usvojen od druge porodice, Hačiko je svakog jutra i svakog popodneva, narednih skoro deset godina, dolazio na stanicu i čekao svog gospodara. Kada je njegova priča dospela u novine 1932. godine, pas je postao nacionalni simbol lojalnosti. Statua je podignuta 1934. godine, godinu dana pre nego što je Hačiko preminuo, a danas služi kao jedno od najpopularnijih mesta za sastanke u celom Tokiju. Parovi, prijatelji i porodice stoje pored bronzanog psa, gledajući ka izlazu stanice, baš kao što je Hačiko čekao svog vlasnika.

Okolina Šibuje predstavlja centar omladinske kulture i mode. Šibuja 109, kultna robna kuća, bila je decenijama generator trendova za mlade Japanke. Centar-gai, pešačka ulica ispunjena prodavnicama i restoranima, privlači mlade koji traže najnovije u modi, muzici i tehnologiji. Noću se Šibuja transformiše u središte noćnog života, sa nebrojenim barovima, klubovima i izakaja restoranima koji rade do ranih jutarnjih sati. Ovo je Tokio u svom najživljem izdanju, mesto gde se rađaju trendovi koji će se uskoro proširiti ostatkom sveta.

Tokio između tradicije i inovacije

Tokio nudi toliko toga da bi čitav život bio nedovoljan da se sve istraži. Tokijski toranj, visok 333 metra i izgrađen 1958. godine po uzoru na Ajfelovu kulu, decenijama je bio simbol grada i njegove posleratne obnove. Danas ga je u visini prestigao Tokio Skajtri, najviši toranj na svetu sa svojih 634 metra, koji nudi panoramske poglede koji oduzimaju dah. Oba tornja imaju vidikovce odakle se, po vedrom vremenu, može videti čak i planina Fudži u daljini.

Za ljubitelje tradicije, svetilište Meidži Đingu u parku Jojogi predstavlja oazu mira usred metropole. Posvećeno caru Meidži i carici Šoken, koji su vodili Japan kroz period brze modernizacije krajem devetnaestog veka, ovo šintoističko svetilište okruženo je šumom od oko 100.000 stabala doniranih iz svih delova Japana. Hodajući kroz visoki torii kapiju i drvoredom prema svetilištu, osećate kako buka grada nestaje i ustupa mesto dubokom miru.

Park Ueno, jedan od prvih javnih parkova u Japanu, dom je neverovatnom broju kulturnih institucija. Tokijski nacionalni muzej čuva najveću kolekciju japanske umetnosti na svetu. Nacionalni muzej prirode i nauke, Tokijski metropolitenski muzej umetnosti, Nacionalni muzej zapadne umetnosti, zoološki vrt, sve se to nalazi u granicama ovog parka. U proleće, kada procvetaju trešnje, Ueno postaje jedno od najpopularnijih mesta za hanami, tradicionalno posmatranje cvetanja trešanja.

Haradžuku, četvrt između stanica Haradžuku i Međi-đingumae, predstavlja epicentar japanske omladinske mode. Ulica Takešita-dori prepuna je prodavnica koje nude sve od kavalji stila do gotik lolita mode. Ovo je mesto gde možete videti najneverovatnije modne kombinacije, gde mladi ljudi izražavaju svoju individualnost kroz odeću na način koji bi u mnogim drugim kulturama bio nezamisliv. A samo nekoliko minuta hoda odatle, elegantna avenija Omotesando nudi potpuno drugačiju atmosferu sa svojim luksuznim buticima i arhitektonskim remek-delima.

Metro sistem Tokija zaslužuje posebnu napomenu. Sa 13 linija metroa koje pokrivaju 304 kilometra i bezbrojnim povezanim železničkim linijama, ovo je jedan od najkompleksnijih ali i najefikasnijih sistema javnog prevoza na svetu. Stanica Šindžuku, sa preko 3,6 miliona putnika dnevno, drži rekord kao najprometnija železnička stanica na planeti. Vozovi stižu i polaze sa preciznošću koja se meri u sekundama, a čistoća i bezbednost sistema ostavljaju posetioce bez teksta.

Gastronomsko putovanje kroz Tokio

Nijedna poseta Tokiju nije potpuna bez istraživanja njegove neverovatne gastronomske scene. Grad ima više Mišlenovih zvezda nego bilo koji drugi grad na svetu, ali prava magija leži u malim restoranima sakrivenim u podrumima i sporednim uličicama. Ramen, ta jednostavna činija rezanaca u bogatoj supi, ovde je podignuta na nivo umetnosti. Svaki kuvar ima svoj tajni recept za bujon, od svinjskog tonkotsu do riblјeg dašija, a redovi ispred najbolјih ramen lokala nisu neobična pojava.

Suši u Tokiju predstavlјa sasvim drugo iskustvo od onoga na šta smo navikli. U tradicionalnim suši restoranima, majstor priprema svaki zalogaj direktno pred vama, birajući ribu sa jutarnje aukcije na čuvenoj ribljoj pijaci Cukidži, sada preselјenoj u Tojasu. Omakase stil, gde se prepuštate izboru kuvara, omogućava da iskusite sezone kroz hranu na način koji niste ni znali da postoji.

Izakaja, japanske krčme, nude opušteniju atmosferu gde se uživaju male porcije raznovrsnih jela uz sake ili pivo. Ovo su mesta gde se salarymeni opuštaju nakon posla, gde se prijatelјstva grade preko zajedničkog stola, gde možete probati sve od pržene piletine karaage do svežeg tofu i sezonskog povrća. U Ginzi, gde sam boravio, postoji bezbroj ovakvih lokalа, često sa samo desetak mesta i gazdom koji kuva pred vama.

Praktični saveti za nezaboravno putovanje u Tokio

Planiranje putovanja u Tokio zahteva određenu pripremu, ali nagrada je neprocenjiva. Najbolje vreme za posetu zavisi od vaših preferencija. Proleće, od kraja marta do sredine maja, donosi cvetanje trešanja i prijatne temperature. Jesen, od oktobra do novembra, nudi spektakularne boje lišća i stabilno vreme. Leto može biti vruće i vlažno, dok zima donosi hladnije dane ali i manje gužve.

Za kretanje gradom, preporučujem nabavku IC kartice poput Pasmo ili Suika. Ove beskontaktne kartice možete napuniti na automatima u stanicama i koristiti za plaćanje u metrou, autobusima, pa čak i u mnogim prodavnicama i automatima za piće. Japan Rail Pass je isplativ ako planirate putovanja i van Tokija, na primer do Kjota ili Osake brzim vozom Šinkansen.

Što se tiče smeštaja, lokacija je ključna. Ginza, gde se nalazi Agora Tokyo Ginza, pruža savršen balans između pristupa svemu što grad nudi i mirne atmosfere za odmor. Odatle možete lako stići do svih glavnih atrakcija, bilo metroom bilo čak i pešice do nekih od njih. Ruko činjenica da je hotel direktno povezan sa stanicom Higaši-Ginza čini dolazak i odlazak sa aerodroma izuzetno jednostavnim.

Japan je zemlja gde se poštuju određene društvene norme. U hramovima i svetilištima, ponašajte se tiho i poštujte verske običaje. U restoranima, izbegavajte pričanje na mobilni telefon. U metrou, razgovarajte tiho i izbegavajte telefonske pozive. Napojnice nisu uobičajene i mogu čak biti smatrane uvredljivim. Gotovina je i dalje široko korišćena, tako da uvek imajte pri ruci dovoljno jena.

Japanski jezik može delovati zastrašujuće, ali većina znakova u Tokiju ima i latinično pismo. Osnovne fraze poput „arigatou gozaimasu” za zahvalnost ili „sumimasen” za izvinjenje ili privlačenje pažnje, biće visoko cenjene. Engleski nije široko rasprostranjen van turističkih zona, ali aplikacije za prevođenje i ljubaznost lokalnog stanovništva pomoći će vam da se snađete.

Zašto vredi posetiti Tokio?

Tokio nije grad koji se može potpuno upoznati za jednu posetu. Svaki put kada se vratim, otkrivam nešto novo, bilo da je to skrivena uličica u Asakusi, nepoznati hram u stambenom kvartu, ili restoran sa samo šest mesta koji služi najbolji ramen koji sam ikada probao. Ovaj grad je beskonačan, poput univerzuma koji se neprestano širi.

Ono što Tokio čini posebnim nije samo njegova veličina ili njegova istorija, već način na koji uspeva da bude istovremeno ultramodern i duboko tradicionalan. Ovde možete ujutro meditirati u hramu starom više od hiljadu godina, popodne kupovati najnoviju tehnologiju u Akihabari, a uveče uživati u kabuki predstavi koja se izvodi na isti način već četiri stotine godina. Ta sposobnost da prihvati novo bez odbacivanja starog čini Japan, a posebno Tokio, jedinstvenim na svetu.

Moj boravak u Agora Tokyo Ginza hotelu omogućio mi je da doživim Tokio na pravi način, sa bazom u srcu jednog od najfascinantnijih kvartova grada i komforom koji mi je bio potreban nakon svakog dana punog istraživanja. Executive Suite apartman sa svojim japanskim detaljima i modernim pogodnostima predstavljao je savršenu sintezu onoga što ovaj grad jeste, spoj tradicije i inovacije koji vas poziva da otkrijete više.

Tokio vas čeka. Bilo da tražite duhovnost drevnih hramova, uzbuđenje najprometnijih raskrsnica na svetu, eleganciju luksuzne kupovine ili jednostavno želite da se izgubite u gradu koji nikada ne prestaje da iznenađuje, ovde ćete pronaći sve to i mnogo više. Jedino pitanje koje ostaje jeste kada ćete krenuti na put. A kada krenete, znajte da je Tokio grad koji se ne zaboravlja, grad koji vas menja, grad u koji ćete se uvek vraćati.

Da li ste već imali priliku da posetite Tokio, ovu fascinantnu megametropolu Zemlje izlazećeg sunca u kojoj se futuristički neboderi ogledaju u miru drevnih hramova, a tradicija živi rame uz rame sa najsavremenijom tehnologijom? Ili možda tek planirate da zakoračite u ovaj urbani lavirint, izgubite se u neonskim ulicama Šibuje, osetite energiju grada koji nikada ne spava, ali i pronađete trenutke tišine u skrivenim svetilištima i zen vrtovima?

Svoje utiske, komentare ili pitanja slobodno ostavite ispod teksta ili me kontaktirajte putem mejla i društvenih mreža. Sve informacije su dostupne na stranici KONTAKT.

Vidimo se uskoro, sa novom pričom iz srca Dalekog Istoka!

Srdačni blogerski pozdrav iz Tokija,
Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Svetske turističke organizacije (UN Tourism) i Agora Tokyo Ginza hotela, kao i drugih lokalnih partnera koji su nesebično podržali ovaj projekat. Ovaj post predstavlja moju ličnu i iskrenu recenziju doživljaja destinacije.