Posts tagged putopis

Pisma iz Tunisa: Tozeur, Monastir i Chott el Djerid jezero, najbolje sam sačuvao za kraj…

Avanture Putovanja 3 Comments

Dragi moji pustolovi i ljubitelji neobičnih putovanja, dobrodošli u novu seriju putopisa na Mr.M blogu. Avgust mesec će biti posvećen jednoj neobičnoj državi na afričkom kontinentu – Tunisu, zemlji koja je poznata po maslinama. Na samom početku ovog sedmog posta, ujedno i poslednjeg iz serije putopisa o ovoj neobičnoj zemlji želeo bih da se zahvalim Ministarstvu turizma Republike Tunis – Discover Tunisia na srdačnom pozivu i gostoprimstvu. Uz njihovu pomoć su nastali putopisi i modne priče koje ste mogli čitati tokom jula i avgusta i iskreno se nadam da ćete uživati u letnjoj sezoni postova na Mr.M blogu.

Ako želite ste kojim slučajem propustili da pročitate prethodne putopise iz Tunisa ili želite da se podsetite nekih zanimljivosti, iskoristite priliku da posetite naredne linkove:

Republika Tunis je najsevernija zemlja u Africi. To je deo regiona Magreba u severnoj Africi, graniči se sa Alžirom na zapadu i jugozapadu, Libijom na jugoistoku i Sredozemnim morem na severu i istoku. U njemu se nalaze arheološka nalazišta Kartagine koja datiraju iz 9. veka pre nove ere, kao i Velika džamija u Kairuanu.

Tunis je poznat po svojoj drevnoj arhitekturi, tržnicama i plavim obalama, prostire se na približno 164.000 km2 i ima oko 12 miliona stanovnika. Sadrži istočni kraj planine Atlas i severni deo pustinje Sahare, a veliki deo preostale teritorije Tunisa je obradivo zemljište. Sa skoro 1.300 km obale uključuje afrički spoj zapadnih i istočnih delova Sredozemnog basena. Tunis je dom najsevernije tačke Afrike – rta Anđela, a njegov glavni i najveći grad je Tunis, koji se nalazi na njegovoj severoistočnoj obali, i po kome zemlja dobija svoje ime.

Sedmi, a ujedno i poslednji blog post iz serije putopisa o Tunisu biće posvećen gradovima Tozer (Tozeur) i Monastir, kao i čuvenom velikom endorejskom slanom jezeru u južnom Tunisu – Čot el Džerid (Chott el Djerid). Kao što i naslov putopisa kaže, ostavio sam najbolje za kraj! Tozer je grad u Tunisu na granici planine Atlas i pustinje Sahare, najveće od pet oaza koje čine Džerid. Postepeno izgrađen oko svog palminog gaja, glavni je grad istoimene gubernije. Smešten severozapadno od Čot el Džerida, blizu granice sa Alžirom.

Grad sa važnom verskom prošlošću, prima mnoge naučnike. Ibn Chabbat mu je zaveštao sistem za navodnjavanje palminih nasada, a pesnik Abou el Kacem Chebbi je tu, usred francuskog protektorata, komponovao svoju čuvenu Ela Toghat Al Alaam. Savremena topografija Tozeura odaje im počast, kao i marabuti. Grad je doživeo značajan demografski rast, zajedno sa značajnom ekspanzijom, tokom druge polovine 20. veka, sa sedentarizacijom beduina. On se za nekoliko decenija kreće sa oko 11.000 stanovnika na 37.365 stanovnika, prema popisu iz 2014. godine.

Arhitektura njegovog graditeljskog nasleđa, posebno ona njegove medine koju karakterišu uzdignuti uzorci cigle, jedinstvena je u Tunisu, zajedno sa arhitekturom susednog grada Nefta. Poljoprivreda, a posebno monokultura urmi sorte Deglet Nour, predstavlja njen glavni resurs, koji predstavlja trećinu proizvodnje urmi u Tunisu. Ciglana je i dalje u funkciji, za potrebe mnogih gradilišta. Od 1990-ih, opština Tozeur razvija turizam, pod vođstvom tadašnjeg gradonačelnika Abderrazaka Cheraita. Ovaj razvoj zasnovan je, između ostalog, na prisustvu međunarodnog aerodroma i brojnih hotela, na promociji nasleđa i lokacija snimanja, kao i na organizaciji Međunarodnog festivala Oaza.

„Tozeur“ je zvanična transkripcija imena grada latiničnim slovima; druga transkripcija tuniskog arapskog jezika je bila „Tuzer“. Prema Vinsentu Batestiju, ime grada se izgovara „Tuzor”. Grof Antoine-Auguste du Pati de Clam, oficir, kolonijalni administrator, arheolog i član Pariskog geografskog društva izneo je četiri hipoteze o poreklu imena Tozeur: Prvi pretpostavlja da je ime već postojalo u starom Egiptu u obliku Tes-Hor, što znači „grad sunca“, koji su Grci kasnije transformisali u Apolonite; kolonija iz ovog grada mogla je poneti isto ime.

Druga hipoteza ukazuje da potiče od imena faraonke Tauserta – što na egipatskom znači “moćni” – koja je stupila na tron nakon smrti svog muža Setija II (faraona iz XIX dinastije i unuka čuvenog faraona Ramzesa II). Grad Tozeur bi predstavljao počast koju je jedna kušitska kolonija plaćala ovoj kraljici, koja je bila poslednja predstavnica dinastije. Ovu hipotezu potvrđuje arhitektura Tozera, koju karakteriše upotreba zemljanih opeka osušenih na suncu, a zatim pečenih. Poznato je da je Drevni Egipat koristio takvo znanje u svojim urbanim konstrukcijama.

Treća hipoteza ukazuje da bi reč bila berberski oblik ženskog roda od prideva „snažan“, Taouser, čiji bi oblik značio „snažan“. Godine 205. pre nove ere Berbersko kraljevstvo Masinisa prostire se na ovaj grad. Ovu etimologiju brani i Šarl-Žozef Tiso.

Poslednja hipoteza pretpostavlja da je ime Tozeur jedan od oblika imena Ucuur, što će reći „ono od Asura“ ili „ono što dolazi iz Asura“, jer bi ime grada bilo danak koji bi Asirac vraćao koloniju u prvobitnu domovinu.

Tozeur se nalazi duž izduženog brda od nekoliko kilometara, koje razdvaja dva slana jezera, Chott el-Jerid na jugu i Chott el-Gharsa na severozapadu. Deo je Jerida ili Đerida, od kojih je najznačajnija od pet oaza, na granicama pustinje Sahare. Mali planinski venac, Džebel Mora, nalazi se istočno od grada. Kao takav, Tozer je deo nabora Atlasa, koji se proteže od Maroka do zapada Tunisa. Regija Tozeur pripada južnom tuniskom Atlasu, koju karakterišu čoti sastavljeni od sedimentnih basena iz gornjeg karbona.

Ovaj region je poznat po bujnim oazama usred pustinje i predstavlja geološki i geomorfološki interes. Sebkhe, koje karakterišu fini vlažni sedimenti slane vode zimi, i ispucale površine blata sa solju i koricama gipsa tokom leta, pokrivaju dno čota, gde se nalazi veoma retka vegetacija. Grad, koji se prostire na 1.256 hektara, okružen je palminim šumarkom koji je vezan uz njegov urbani centar, površine oko 1.000 hektara, koji pokriva oko 400.000 stabala. Glavna biljna vrsta koja prirodno raste u Tozeuru je prosopis, krmna i pčelinja biljka koja sa petnaest godina dostiže visinu od pet metara.

Region ima drevno naselje, posebno tokom praistorijske civilizacije Kapsijanaca i, kao i cela severna Afrika, zasnovan je na berberskim poreklom, čak i ako lokalna tradicija to ne tvrdi: ono je zaista pozicionirano na Arapu koji čini vezu sa prorokom Muhamedom. Prvi naučni opisi Tozeura datiraju s kraja 19. veka, a ovi spisi su obeleženi opsednutošću potragom za rimskim ruševinama. Istorija Džerida ostaje prilično slabo poznata, Pati du Clam’s Hronological Fastes of Tozeur 1890. godine predstavlja glavni dostupni izvor o Tozeurovoj prošlosti.

U antičko dobar, Tozer je vrlo brzo postao aktivan centar transsaharske karavanske trgovine, u koju su posećivali Kartaginjani. Godine 148. p.n.e., citira ga Ptolomej, koji ga naziva „Tisouros”. Rimljani su se, u punom osvajanju južne obale Sredozemnog mora, tu naselili 33. godine pre nove ere, grad je tada dobio ime „Thusuros“ u Pojtingerovoj tabeli. Osim toga, ostala su samo svedočanstva Plinija Starijeg, lirska, ali dragocena, koja opisuju rajsku lepotu ovog mesta. Grad je postao pošta na Saharskom limesu, na rimskom putu koji vodi od Gabesa do Biskre, specijalizovana za trgovinu urmama, ali i robovima. Od hrišćanskog uticaja pod svetim Avgustinom, ostali su ostaci crkve koju je preuzela džamija El Kasr, koja se nalazi u Bledu el Hadar, i određeni obredi poput Sidi Jube koji se sastoji od krštenja dečaka pre obrezivanja.

Dolazak muslimana u VII. veku poklapa se sa vrhuncem poljoprivrede i trgovine. Tokom srednjeg veka, region Tozeur se zvao „zemlja Kastilija“, kako je pominjao poznati arapski geograf Al-Bakri, koji takođe ističe da je Tozer, okružen velikim kamenim zidom, u metropola. Ovaj naziv potiče od niza utvrđenih sela pod nazivom kastela. Tozeur i okolina su vremenom postali utočište za razne disidente (hrišćanske donatiste, šiite i haridžite). Protestni duh stanovnika, koji su razvili snažan identitet, podstakao ih je da podstiču pobunu koju je dvanaest godina vodio Abu Jazid protiv Fatimidskog režima (935-947). Oni su takođe osnovali kneževine nezavisne od centralne vlasti, koje su na kraju ponovo osvojili Hafsidi.

Do 12. veka Tozer je bio cvetajući kulturni centar. Grad je prihvatio mnoge teologe što je dovelo do razvoja usmene tradicije koja je bila među najbogatijima u Magrebu, kao i pesničke tradicije koja se nastavila sve do 20. veka, posebno preko velikog pesnika Abu el Kacema Šebija. Takođe dugujemo Ibn Chabbat-u — čije je pravo ime Abou Abdallah Ibn Ali Ibn Al Chabbat Al Touzri, rođen 1221. godine u Tozeuru — koncepciju i realizaciju važnih avangardnih radova na uzgoju palme i značajno poboljšanje sistem za distribuciju vode koji još uvek funkcioniše u nekoliko oaza u južnom Tunisu.

Njegov plan iz 12. veka izložen je u muzeju Dar Cherait. Ovaj plan navodnjavanja, preko seguie, obezbeđuje slobodnu distribuciju vode merenu gadousom (hidrauličnim peščanim satom) čije ime potiče od latinskog cadus (vodeni sat), koji i sam potiče od grčkog kados. U 13. veku grad su razorili Hafsidi, a zatim ponovo sagradili van oaze. Grad je doživeo veliki privredni procvat, sve do svog vrhunca u 14. veku.

U 16. veku porodica el Hadef je stigla u Tozer iz današnjeg Alžira i preuzela kontrolu nad gradom. Ona je stvorila susedne houchs (tradicionalne stambene kuće). Pošto je mesto prolaska trgovačkih karavana ostalo isto, mesto razmene i pregovora se nalazilo ispred okruga Uled el Hadef, koji je postepeno postao najvažniji deo u gradu. Zebda, arapskog porekla, stigla je u 17. veku i stvorila još jednu urbanu grupu. Ouled Sidi Abid se istovremeno nastanio na severozapadu okruga Ouled el Hadef, sa kojim su bili saveznici.

U periodu od 1984. do 1987. godine Nacionalna turistička služba je obnovila određene ulice u medini. Početkom 1990-ih, vlada Tunisa i Abderrazak Cherait razvili su turizam, koristeći prioritetni nacionalni razvojni plan koji ima za cilj smanjenje gužve na obalama Tunisa. Abderrazak Cherait je 1990. godine stvorio prvi kompleks tematskog parka u Tozeuru, muzej i luksuzni hotel Dar Cherait. Desetak luksuznih hotela je stvoreno da privuku turiste, sa boravkom po sistemu ključ u ruke, a njegov razvoj je primetan od 1994. godine.

Stanovnici su zahtevali, na primer, da se zabrani slobodno lutanje koza na ulicama. Krajem 1990-ih, država Tunis je promovisala pojam nasleđa u Tozeuru. Različiti razvoji i festival koji finansira Cherait čine Tozeur popularnom turističkom destinacijom.

Turistička aktivnost narušava navike, stavljajući tačku, između ostalog, na kupanje stanovnika na velikom izvoru, jer njihova privatnost može biti narušena. Prema informacijama koje je prikupio dopisnik za štampu Benoit Delmas, turizam je globalno obogatio stanovnike Tozera tokom 2000. godine.

Prema planu urbanističkog planiranja, arhitektonsko nasleđe grada Tozera postalo je ekonomsko pitanje. To je važan stub za turističku industriju. Stari opisi putnika koji prolaze kroz Tozer su u suprotnosti, Defonten iz 1754. godine govori o „kućama od blata“, dok je Žil Daumas 1845. opisao „jedan od najlepših gradova u Džeridu sa dobro izgrađenim kućama“. Šarl de Fuko je nacrtao ove kuće, što se može videti u njegovom Maison ancien d’El Tozeur, koji se čuva u Nacionalnoj biblioteci Francuske. Ikonografski dokumenti koji su kružili početkom 20. veka pokazuju da su stanovi Tozeura bili veliki i održavani. Prosečna veličina stanova je evoluirala, velike rezidencije tradicionalnih patrijarhalnih porodica su sve manje, u korist umnožavanja višespratnih konstrukcija, od 1980. godine.

Okrug Ouled el-Hadef, koji datira po svojim najstarijim ostacima iz 14. veka, smatra se najinteresantnijim i najtradicionalnijim od Tozera. Dostupan sa avenije Farhat-Hached i avenije Habib-Bourguiba, čini stari grad ili medinu Tozeur, jednu od najbolje očuvanih medina u celom Tunisu. Počinje u ulici Kairuan, na nivou muzeja popularne umetnosti i tradicije, a završava se u ulici el-Valid, sa medersom Sidija Abdulaha Bu Džemra. Stanovnici ovog okruga su prilično siromašni prema Daheru, Ouled el-Hadef je sada manje mesto života nego mesto pejzaža.

Ograđena je visokim zidom od malih pravougaonih cigli, prilično svetle, bez prozora, čija je funkcija da čuva privatnost stanovnika. Njegove fasade ukrašene šarama u terakota ciglama predstavljene su u dokumentima s početka 20. veka. Ovaj okrug je u potpunosti izgrađen tradicionalnim glinenim ciglama, dajući arhitekturu sa cachetom cenjenom za turizam: sa medinom Nefta, ovaj stil je jedinstven u Tunisu. Male zasvođene ulice ovog okruga čine pravi lavirint.

Medina Tozeur ima mašrabiju od palminog drveta koja se smatra izuzetnom, kao i jedna od najstarijih vrata u Tunisu, takođe napravljena od palminog drveta. Najsiromašniji stanovnici imaju vrata od palminog drveta, koja su jeftinija, samo najbogatiji sebi mogu priuštiti „prava” drvena vrata. Ova vrata su nekada imala kucalo za svaku vrstu osobe: muškarce, žene i decu, odnosno do tri kucala koja emituju različit zvuk, dve ako porodica nije imala dece: njihova uloga je da identifikuju ko je kod kuće. Vrata za odgovarajući član porodice za otvaranje. Zelena vrata ukazuju na prisustvo verskih mesta. Susedska džamija je džamija Sidi Abdesalema. U Medini se nalazi kuća bega, koja je poslužila kao scenografija za snimanje filma Engleski pacijent.

Souk se nalazi na jugu grada, čini gradski centar Tozeura, pa je suk taj koji najčešće odgovara nazivu „Tozeur“. Okreće se oko centralnog trga Ibn-Chabbat, na kome se nalaze pijaca i pošta. Nalazi se u blizini istorijskih okruga Tozeur, Ouled el-Hadef i Zebda; arhitektura je ovde manje tradicionalna nego u medini koja je istočnije. Glavna džamija u gradu, džamija Farkous (ili Ferkous), iako nedavna, ima najvišu i najizrazitiju munaru u Tozeuru. U suku se nalazi još jedna džamija, koja se nalazi u blizini turističke kancelarije, džamija Sidi Mouldi, čiji je minaret, po stilu sličan onom u džamiji Farkous, obnovljen 1944. godine. Souk je posvećen i šetnji i kupovini, a lokalni izraz „spuštanje na souk“ je sinonim za „šetnju“. Souk je renoviran je početkom 2000-ih.

Chott el-Jerid je najveća slana ravnica ili tuniska sebkha sa površinom od oko 5.000 km. Chott el Djerid je veliko endorejsko slano jezero u južnom Tunisu. Ime se može prevesti sa arapskog na engleski kao „Laguna zemlje palmi“. Vlada Tunisa je 28. maja 2008. godine predložila lokaciju za buduću klasifikaciju na Uneskovu listu svetske baštine.

Dno Chott el Djerida nalazi se između 10 i 25 metara ispod nivoa mora. Širina jezera varira u velikoj meri; na najužoj tački, ima samo 20 km u prečniku, u poređenju sa svojom ukupnom dužinom od 250 km. Ponekad se njegovi delovi pojavljuju u raznim nijansama bele, zelene i ljubičaste. Uski istočni ulaz u Chott poznat je i kao Chott el Fejej. To je najveća solana u pustinji Sahara, sa površinom od preko 7.000 km2, dok neki izvori navode 5.000 km2. Lokalitet ima tipičnu vruću pustinjsku klimu.

Zbog oštre klime sa srednjom godišnjom količinom padavina ispod 100 mm i dnevnim temperaturama koje ponekad dostižu 50 °C ili više tokom leta sa gustim sunčevim zračenjem, voda isparava iz jezera. Leti Chott el Djerid skoro potpuno presuši, a javljaju se brojne fatamorgane. Nalazi se između gradova Tozer i Kebili. Tokom zime, male pritoke vode se mogu videti kako se izlivaju u jezero.

Pošto je poplavno područje veoma promenljivo, vrednosti prikazane za područje jezera (ili njegovog basena, koji je skoro uvek suv), mogu veoma varirati. Neki izvori daju vrednosti do 10.000 km². Slično tome, brojke date za nadmorsku visinu variraju između 10 metara iznad i 25 metara ispod nivoa mora. Trenutno se u regionu primenjuju šeme navodnjavanja slatkom vodom kako bi se pomoglo eliminisanju soli iz zemljišta i povećala produktivna površina.

Jezero se može preći peške, pa čak i automobilom, ali je to veoma opasno jer kora soli nije uvek čvrsta. Zimi, kada je jezero puno, može se preći čamcem. Gomile soli na njegovim ivicama sakupljaju se za preradu proizvodnje soli. Reliktne populacije zapadnoafričkih krokodila opstajale su u Chott el Djeridu do početka 20. veka. Poznato je da ružičasti flamingosi koriste obale jezera kao mesta za gnežđenje u proleće.

Chott el Djerid je imenjak Džeridske lakune, endorheičnog ugljovodoničnog jezera na Saturnovom mesecu Titanu koje sadrži tečni metan i etan umesto vode.

Monastir je priobalni grad u tuniskom Sahelu, u centralno-istočnom Tunisu, koji se nalazi na poluostrvu jugoistočno od Hamametskog zaliva, dvadesetak kilometara istočno od Susa i južno od glavnog grada Tunisa. U 2014. godini stanovništvo opštine dostiglo je skoro 100.000 stanovnika. Grad je glavni grad istoimene gubernije od 1974. godine.

Naziv grada potiče od reči „manastir“ (na latinskom monasterium) čak i ako je i dalje predmet rasprave. Prema Hasanu Hosniju Abdelvahebu, ime ima arapsko poreklo, samo je pozajmljeno iz grčkog izraza monastrion, ima značenje manastira i široko je rasprostranjeno u Vizantijskom carstvu da opiše utvrđenja izgrađena na obali Sredozemnog mora. Pre muslimanskog osvajanja i neposredno posle propadanja drevnog punsko-rimskog grada Ruspine, Monastir je bio grad koji je izgradila zajednica hrišćanskih monaha, priznata od strane njihove opatije, koja je zauzimala potpuno autonomni manastir. Posle osvajanja, muslimani su sačuvali ime.

Ribat Monastira podigao je vali Hartama Ibn Ajun po naređenju abasidskog halife Haruna ar-Rašida 796. godine kao sredstvo odbrane od napada vizantijske flote na Mediteranu. Predstavlja, sa ribatom iz Susa, jednu od dve najvažnije tvrđave na obali Sahela. Prema porukama koje se odnose na lokalnu istoriju i datiraju s početka 10. veka, zasluga je ostati u ovom ribatu poznatom kao Velika tvrđava. Trodnevna stražarska služba na monastirskom ribatu se tada smatra velikom verskom akcijom, jer su muslimani dužni da štite svoju otadžbinu.

Ova zasluga je pojačana tokom krstaških ratova. Tvrđava je doživljavana, kako među borcima, tako i među asketima, kao mesto hodočašća i meditacije za verske praznike kao što su Ačura ili Ramazan. Na gornjem spratu jugoistočnog krila nalazila se mala džamija u kojoj je bio mihrab. Sada se koristi kao muzej u kome su izloženi predmeti iz regiona i iz Kairuana. Među važnim spomenicima grada je i Velika džamija u Monastiru, kamena građevina trezvene arhitekture podignuta u 9. veku, a zatim proširena tokom 11. i 18. veka. U gradu Monastir se nalazi i mauzolej koji je 1963. godine svečano otvorio tadašnji predsednik Habib Burgiba. Zgrada, uokvirena dva minareta visine 25 metara, nadvišena je zlatnom kupolom koja je i sama okružena sa dve zelene kupole. Ulazna vrata i kapija koja ga odvaja od ostatka groblja su dva primera tuniske umetnosti.

Monastir ima Muzej islamske umetnosti, otvoren 5. avgusta 1958. godine i koji se nalazi na prvom spratu južnog krila ribata; obuhvata blizu 300 dela (fragmenti drveta, pogrebne stele, sjajna keramika) i svake godine ga poseti skoro 100.000 posetilaca. Monastirski letnji festival organizuje se svake godine u okviru ribata i traje od tri do četiri nedelje, nudeći mnoge muzičke, pozorišne, pa čak i kinematografske predstave. Na nekoliko kilometara od centra grada, kulturni centar Monastira osnovan 2000. godine ugošćuje različite kulturne manifestacije.

U okviru njega svoju delatnost obavlja nekoliko kulturnih društava koja se bave pretežno slikarstvom, muzikom i pozorištem. Ovaj centar zamenjuje stari kulturni centar koji se nalazi u samom srcu grada; zadržava neke suštinski studentske aktivnosti. Savez monaških pisaca je udruženje čije se prostorije nalaze u gradu Čraka starog grada. Dočekuje nekoliko članova i organizuje razne kulturne susrete.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog sedmog specijalnog putopisa u seriji putopisa o Tunisu gde smo imali prilike da uživamo u lepoti ove neobične zemlje na severnom delu afričkog kontinenta. Današnji putopis ne bi bio moguć bez nesebične pomoći ministarstva turizma Republike Tunis – Discover Tunisia u saradnji sa lokalnim partnerima koji su omogućili da osetim duh i lepotu tuniške kulture i tradicije. Naravno kao i uvek potrudio sam se da vam prenesem svoje utiske o ovom neobičnom iskustvu iz Tunisa.

Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem nove i neobične destinacije na jedan sasvim drugačiji način.

Čast mi je da imam priliku da sarađujem sa kompanijama koje čine sam vrh u industriji turizma i želeo bih još jednom da se zahvalim Ministarstvu turizma Republike Tunis na ovoj neverovatnoj avanturi i što su mi omogućili da na jedan sasvim drugačiji način osetim lepote ove neobične tuniške kulture.

Kako se vama dopala ova moja priča o Tunisu i predstavljanje Tozeur, Monastir i Chott el Djerid jezera, koje čine srce ove neobične zemlje na afričkom kontinentu? Da li ste imali priliku do sada da posetite Tunis?

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i uvek možete me kontaktirati putem maila ili društvenih mreža, sve adrese možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

U narednim pričama iz Tunisa otkrićemo neke druge zanimljive znamenitosti koje biste trebali posetiti ako vas put navede u ovu daleku neobičnu zemlju!

Blogerski pozdrav iz Tunisa,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Ministarstva turizma Republike Tunis – Discover Tunisia, kao i drugih lokalnih partnera. Ovaj post predstavlja moju ličnu i iskrenu recenziju doživljaja destinacije

SHARE THIS POST

Pisma iz Tunisa: Kartagina, centar antičke moći…

Avanture Putovanja 3 Comments

Dragi moji pustolovi i ljubitelji neobičnih putovanja, dobrodošli u novu seriju putopisa na Mr.M blogu. Avgust mesec će biti posvećen jednoj neobičnoj državi na afričkom kontinentu – Tunisu, zemlji koja je poznata po maslinama. Na samom početku ovog šestog posta iz serije putopisa želeo bih da se zahvalim Ministarstvu turizma Republike Tunis – Discover Tunisia na srdačnom pozivu i gostoprimstvu. Uz njihovu pomoć su nastali putopisi i modne priče koje ste mogli čitati tokom jula meseca, ali ćete imati priliku čitati i tokom avgusta i iskreno se nadam da ćete uživati u letnjoj sezoni postova na Mr.M blogu.

Ako želite ste kojim slučajem propustili da pročitate prethodne putopise iz Tunisa ili želite da se podsetite nekih zanimljivosti, iskoristite priliku da posetite naredne linkove:

Republika Tunis je najsevernija zemlja u Africi. To je deo regiona Magreba u severnoj Africi, graniči se sa Alžirom na zapadu i jugozapadu, Libijom na jugoistoku i Sredozemnim morem na severu i istoku. U njemu se nalaze arheološka nalazišta Kartagine koja datiraju iz 9. veka pre nove ere, kao i Velika džamija u Kairuanu.

Tunis je poznat po svojoj drevnoj arhitekturi, tržnicama i plavim obalama, prostire se na približno 164.000 km2 i ima oko 12 miliona stanovnika. Sadrži istočni kraj planine Atlas i severni deo pustinje Sahare, a veliki deo preostale teritorije Tunisa je obradivo zemljište. Sa skoro 1.300 km obale uključuje afrički spoj zapadnih i istočnih delova Sredozemnog basena. Tunis je dom najsevernije tačke Afrike – rta Anđela, a njegov glavni i najveći grad je Tunis, koji se nalazi na njegovoj severoistočnoj obali, i po kome zemlja dobija svoje ime.

Šesti blog post iz serije putopisa o Tunisu biće posvećen Kartagini, centru antičke moći. Kartagina je grad u Tunisu koji se nalazi severoistočno od glavnog grada Tunisa. Drevni punski grad je uništen, a zatim obnovljen od strane Rimljana koji su ga učinili glavnim gradom provincije prokonzularne Afrike, danas je jedna od najekskluzivnijih opština Velikog Tunisa, zvanična rezidencija predsednika Republike, koja se sastoji od mnogih rezidencija ambasadora, bogatih Tunižana i iseljenika.

Grad još uvek ima mnoga arheološka nalazišta, rimska uglavnom sa nekim punskim elementima, klasifikovana kao svetska baština od strane Unesca od 27. jula 1979. godine. Opština Kartagina, koja je 2014. godina imala nešto malo preko 17.000 stanovnika, danas je dom predsedničke palate, džamije Malik ibn Anas, nacionalnog muzeja Kartagine i Tuniske akademije nauka, književnosti i umetnosti.

Kako je Kartagina dobila svoje ime? Ime Kartagine potiče od feničanskog Kart-Hadašt, što znači „Novi grad“, što bi moglo da navede na razmišljanje „Novi Tir“. Pod rimskom vlašću, grad je dobio ime Kartago. Kartaginu su osnovali feničanski doseljenici iz Tira 814. godine pre Hrista. Prema legendi, kraljica Didona ili Elisa, sestra kralja Tira, Pigmaliona, osnovala je grad. Priča se da je kraljica zatražila od susednog vladara Hiarbasa, berberskog kralja, dozvolu da osnuje kraljevstvo na njenoj zemlji. Zatim mu je ponudio komad zemlje veliko kao goveđa koža. Pametnija kraljica imala je goveđu kožu isečenu na veoma tanke trake i iscrtala granice Kartagine. U odnosu na ovog mitskog osnivača, Kartaginjani se ponekad u literaturi nazivaju „decom Didone“.

Grad je postao dominantna sila u zapadnom Mediteranu u 4. veku pre nove ere. Kartaginjani su praktikovali politeistički kult koji potiče sa Bliskog istoka. Posebno su obožavali Vaala i Tanita. Rim ih je dugo optuživao za žrtvovanje dece (molk ceremonija). Jedna hipoteza, između ostalih, sugeriše da je ritual kremacije uglavnom imao za cilj da vrati duše umrle dece najkraćim putem do Ba’al Hamona.u vreme kada je smrtnost novorođenčadi bila više nego visoka uprkos napretku u higijeni.

Prema drugim izvorima, čini se da je žrtvovanje žive dece, uglavnom najstarije u porodici uglednika, da bi se dokazala iskrenost njihove privrženosti Kartagini, pokrenulo običaj da ova potonja usvaja dete roba za ovu svrhu. Kartaginjani su uveli kratki gvozdeni mač u Sredozemno more, jer su se do tada ratnici borili kopljima i praćkama. Kartagina osvaja Hispaniju kao i Siciliju gde se susreće sa Rimljanima. Drevni grad Kartagina je u srcu romana Salambo, koji je 1862. godine napisao Gistav Flober, a radnja se odvija u vreme Hamilkara Barke, odnosno u mladosti Hanibala Barke.

Kartaginjani su poraženi od generala Scipiona, zvanog Afrikanac, u savezu sa numidijskim kraljem Masinisom u Bitci kod Zame. Zaista, serija od tri sukoba između dve sile, poznatiji pod imenom punski ratovi – Rimljani nazivaju Kartaginjane Poeni. Sukob počinje u 3. veku pre nove ere. pre Hrista i završava se pobedom Rima i uništenjem Kartagine 146. pre Hrista. n.e., nakon četiri godine opsade. Nakon prekinutog pokušaja Grakija, Julije Cezar je kasnije osnovao grad na ruševinama punskog grada. Ovo postaje glavni grad nove afričke provincije. U Donjem carstvu, grad, privoljen za hrišćanstvo, pretrpeo je carski progon. Kartagina je postala u 4. veku, jedna od najvećih duhovnih prestonica Zapada. Osvojili su ga 439. godine Vandali predvođeni Genserikom, koji su tu osnovali kraljevstvo.

Crkva je tada bila žrtva progona i posebno stradala. Preuzimanje vlasti od strane Rimljana (Istočno rimsko carstvo) 533. godine vratilo je prosperitet glavnom gradu Afrike. Car Justinijan I ga je učinio sedištem svoje afričke eparhije, ali nakon monotelitske krize, carevi Vizantije, suprotstavljeni Afričkoj crkvi, brzo su se okrenuli od Kartagine, koja je postala sedište egzarhata. Kartagina zatim daje Carigradu niz careva koji prate Iraklija, sina egzarha Kartagine.

U vreme arapskih osvajanja, ovi poslednji su zauzeli grad 698. godine, ali su više voleli Tunis, susedni grad, koji je dao ime toj zemlji, afričko koje je od sada označavalo ceo kontinent. Nakon ove opsade koju je predvodio Hasan Ibn Numan, grad je opljačkan, a stanovništvo se preselilo u Tunis. Materijali od razaranja Kartagine kasnije će se koristiti za proširenje infrastrukture susednog grada.

U srednjem veku, Sveti Luj zauzima grad tokom Osmog krstaškog rata, tokom kojeg umire od dizenterije; tada se nadao da će hafsidskog sultana preobratiti u hrišćanstvo i suprotstaviti ga vladaru Egipta kako bi ga naterao da se povuče iz Jerusalima. Neuspeh ove strategije označava kraj krstaških ratova. Katedrala je podignuta u 19. veku na brdu Birsa, na pretpostavljenom mestu njegovog sahranjivanja. Sve do ponovnog otkrivanja Kartagine u 19. veku, ruševine su pljačkane zbog mermera da bi se u Africi kao i u Evropi izgradile javne ili verske zgrade. Kao mesto stanovanja, ostala su samo dva zaseoka, naseljena seljacima i farmerima, koja se nalaze u Douar Chott i La Malgi.

Upravo su u 19. veku pojedini visoki dostojanstvenici bejličke države izabrali Kartaginu za letnji odmor. Prvi se tu nastanio Mustafa Haznadar sa palatom u Salambou, pored mora u blizini punskih luka, zatim još jedan na visovima Birse, koji je postao škola za rukovodioce. Zatim, mamelučki general Ahmed Zarruk gradi palatu Zarruk, koja je postala zvanična rezidencija Lamine Bega, zatim noćni klub nakon ukidanja monarhije, da bi postala sedište Tuniske akademije nauka, književnosti i umetnosti.

Uticajni miljenik Sadok Bega, ministar Mustapha Ben Ismail je takođe sagradio palatu, koja je postala policijska akademija u Douar Chott nakon što je bila vlasništvo Hedi Beia i njegovih potomaka od 1882. godine do konfiskacije palate. Ove rezidencije u tuniskom stilu su postepeno bile okružene manjim letnjim rezidencijama koje su pripadale tuniskim uglednicima i buržujima.

Tek 1906. godine beležimo pojavu prvih vila u evropskom stilu, od kojih su najvažnije one generalnog sekretara tuniske vlade, francuskog kolonijalnog zvaničnika i pravog premijera zemlje. Habib Burgiba će ovu vilu izabrati da postane predsednička palata Kartagine 1960. godine. Takođe beležimo u Salambou, u blizini punskih luka, oko 1930. godine izgradnju vile generala Lanjeloa, komandanta francuske vojske i begovskog ministra, koja je postala vila Terzi, kao i vile caida Habiba. Đelluli i Salem Snadli u blizini brda Birsa. Le Korbizje je između 1928. i 1929. godine u Carthage-Presidence producirao svoje jedino tunisko delo: Vilu Bezo.

Opština Kartagina je stvorena bejličkim dekretom 15. juna 1919. godine. Razvoj njenog komunalnog perimetra, kao i rast njenog stanovništva doveli su do stvaranja opštinskog okruga Kartagina-Mohamed. U februaru 1985. Ugo Vetere i Čedli Klibi, gradonačelnici Rima i Kartagine, simbolično su potpisali Kartaginski ugovor, mirovni ugovor kojim je zvanično okončan poslednji rat između dva grada, Treći punski rat. Od tada, Kartagina je postala mali stambeni grad u Velikom Tunisu. Postalo je traženo mesto stanovanja visokih državnih službenika, diplomata i industrijalaca. Džamija Malik ibn Anas je svečano otvorena 11. novembra 2003. godine na brdu odeon nakon uništenja stambenih zgrada iz kolonijalnog perioda.

Arheološko nalazište Kartagine, raštrkano u modernom gradu, nalazi se na listi svetske baštine Uneska od 1979. godine. Nad arheološkim nalazištem dominira brdo Birsa koje je bilo centar punskog grada, odlikuje ga masivna silueta katedrale Saint-Louis izgrađena na pretpostavljenom mestu sahrane kralja Luja IX koji je tu umro tokom osmog krstaškog rata. Za zapisnik, kralj Luj-Filip I, koji potiče od Luja IX, poslao je arhitektu Kartaginu da pronađe najprecizniju lokaciju.

S obzirom na nemogućnost takve misije, on jednostavno bira najlepše mesto. U blizini katedrale, naspram ove prazne grobnice, čiji su ostaci vraćeni u Francusku, nalaze se ostaci najvažnije četvrti grada, od koje je ostalo samo nekoliko temelja i nekoliko fragmenata stubova. Na osnovu svog istorijskog nasleđa, Kartagina se razvila i postala ogromno stambeno predgrađe Tunisa oko predsedničke palate. Međutim, brzi razvoj modernog grada rizikuje da zauvek uništi ostatke, vodeći tuniski arheolozi su alarmirali javno mnjenje i Unesko je između 1972. i 1992. godine pokrenuo ogromnu međunarodnu kampanju u cilju spasavanja Kartagine. Ova prekretnica je upotpunjena klasifikacijom svetske baštine. Teškoća za današnjeg posetioca leži u ekstremnoj disperziji ostataka čak i ako se određeni ostaci mogu razlikovati.

Džamija Malik ibn Anas podignuta je na mestu zvanom „brdo odeona“, na mestu površine tri hektara. Tadašnji predsednik Republike Tunis Zine el-Abidin Ben Ali ga je otvorio 11. novembra 2003. godine. Izgrađen na 2.500 m 2 esplanadi, ima minaret visok 55 metara i prostoriju za molitvu koja može da primi više od 1.000 vernika 22 . Katedrala Svetog Luisa u Kartagini, koja se nalazi na vrhu brda Birsa, bivša je katolička katedrala koja se sada ne koristi za bogosluženje. Zgrada je vizantijsko – mavarskog stila u obliku latinskog krsta i fasadom uokvirenom sa dve četvrtaste kule. Na zidovima su grbovi donatora za izgradnju bazilike. Prozori su takođe ukrašeni arabeskama. Izgrađena između 1884. i 1890. godine, pod francuskim protektoratom, katedrala je postala Primat Afrike kada je vraćena titula Primasa Afrike u korist kardinala Lavigerija.

Međunarodni festival u Kartagini je renomirani kulturni događaj koji se svakog leta održava u Antičkom pozorištu. Carthage Cinematographi Dais, bijenalni filmski festival koji je pokrenulo 1966. godine Ministarstvo kulture Tunisa, održava se bez prekida od svog osnivanja, smenjujući se sa Carthage Theatrical Days. Na brdu Birsa nalazi se Nacionalni muzej Kartagine u prostorijama koje su zauzimali Beli oci. Omogućava posetiocu da shvati obim gradskih objekata tokom punskog, a zatim i rimskog perioda.

Neki od najlepših delova pronađenih u iskopavanjima od 19. veka su tamo, a drugi su predstavljeni u Nacionalnom muzeju Bardo u blizini Tunisa. U neposrednoj blizini, nekadašnja katedrala Saint-Louis danas se koristi kao kulturni prostor i naziva se Akropolj. U njemu se redovno održavaju izložbe i koncerti, posebno Jazz a Carthage festival nastao 2005. godine.

Među ostalim institucijama koje se nalaze u Kartagini je Tuniska akademija nauka, književnosti i umetnosti koja je postavljena od 1983. godine u staroj palati, vlasništvo generala Zarruka, ministra rata Sadok Bega, koju je 1922. godine stekao Habib Bej i zaveštao Lamine Beju, poslednji predstavnik Huseinske dinastije. Nacionalni institut za pomorske nauke i tehnologije, osnovan 1924. godine je javna istraživačka ustanova sa sedištem u Salambou. Ima mali muzej: Okeanografski muzej Salambo. Što se tiče obrazovanja, grad je dom nekim renomiranim ustanovama kao što su Institut za visoke komercijalne studije Kartagine i Viši institut rukovodilaca za detinjstvo. Obrazovna mreža takođe uključuje pet škola i četiri srednje škole uključujući srednju školu Carthage Presidenci izgrađenu 1952. godine.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog šestog specijalnog putopisa u seriji putopisa o Tunisu gde smo imali prilike da uživamo u lepoti ove neobične zemlje na severnom delu afričkog kontinenta. Današnji putopis ne bi bio moguć bez nesebične pomoći ministarstva turizma Republike Tunis – Discover Tunisia u saradnji sa lokalnim partnerima koji su omogućili da osetim duh i lepotu tuniške kulture i tradicije. Naravno kao i uvek potrudio sam se da vam prenesem svoje utiske o ovom neobičnom iskustvu iz Tunisa.

Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem nove i neobične destinacije na jedan sasvim drugačiji način.

Čast mi je da imam priliku da sarađujem sa kompanijama koje čine sam vrh u industriji turizma i želeo bih još jednom da se zahvalim Ministarstvu turizma Republike Tunis na ovoj neverovatnoj avanturi i što su mi omogućili da na jedan sasvim drugačiji način osetim lepote ove neobične tuniške kulture.

Kako se vama dopala ova moja priča o Tunisu i predstavljanje Kartagine, centra antičke moći srce ove neobične zemlje na afričkom kontinentu? Da li ste imali priliku do sada da posetite Tunis?

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i uvek možete me kontaktirati putem maila ili društvenih mreža, sve adrese možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

U narednim pričama iz Tunisa otkrićemo neke druge zanimljive znamenitosti koje biste trebali posetiti ako vas put navede u ovu daleku neobičnu zemlju!

Blogerski pozdrav iz Kartagine,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Ministarstva turizma Republike Tunis – Discover Tunisia, kao i drugih lokalnih partnera. Ovaj post predstavlja moju ličnu i iskrenu recenziju doživljaja destinacije

SHARE THIS POST

Pisma iz Tunisa: Sahara, oaza Chebika i Nefta, izgubljeni pustinjski dragulji severne Afrike

Avanture Putovanja 4 Comments

Dragi moji pustolovi i ljubitelji neobičnih putovanja, dobrodošli u novu seriju putopisa na Mr.M blogu. Avgust mesec će biti posvećen jednoj neobičnoj državi na afričkom kontinentu – Tunisu, zemlji koja je poznata po maslinama. Na samom početku ovog petog posta iz serije putopisa želeo bih da se zahvalim Ministarstvu turizma Republike Tunis – Discover Tunisia na srdačnom pozivu i gostoprimstvu. Uz njihovu pomoć su nastali putopisi i modne priče koje ste mogli čitati tokom jula meseca, ali ćete imati priliku čitati i tokom avgusta i iskreno se nadam da ćete uživati u letnjoj sezoni postova na Mr.M blogu.

Ako želite ste kojim slučajem propustili da pročitate prethodne putopise iz Tunisa ili želite da se podsetite nekih zanimljivosti, iskoristite priliku da posetite naredne linkove:

Republika Tunis je najsevernija zemlja u Africi. To je deo regiona Magreba u severnoj Africi, graniči se sa Alžirom na zapadu i jugozapadu, Libijom na jugoistoku i Sredozemnim morem na severu i istoku. U njemu se nalaze arheološka nalazišta Kartagine koja datiraju iz 9. veka pre nove ere, kao i Velika džamija u Kairuanu.

Tunis je poznat po svojoj drevnoj arhitekturi, tržnicama i plavim obalama, prostire se na približno 164.000 km2 i ima oko 12 miliona stanovnika. Sadrži istočni kraj planine Atlas i severni deo pustinje Sahare, a veliki deo preostale teritorije Tunisa je obradivo zemljište. Sa skoro 1.300 km obale uključuje afrički spoj zapadnih i istočnih delova Sredozemnog basena. Tunis je dom najsevernije tačke Afrike – rta Anđela, a njegov glavni i najveći grad je Tunis, koji se nalazi na njegovoj severoistočnoj obali, i po kome zemlja dobija svoje ime.

Peti blog post iz serije putopisa o Tunisu biće posvećen izgubljenim pustinjskim draguljima severne Afrike koje možemo pronaći u Tunisu: Sahara, oaza Chebika, Nefta. Sahara je pustinja na afričkom kontinentu. Ova pustinja sa svojom površinom od 9.200.000 kvadratnih kilometara je najveća vruća pustinja na svetu i treća po veličini pustinja u celini, manja samo od pustinja Antarktika i severnog Arktika. Pustinja je svoje ime „Sahara“ dobila putem izvedenice od arapske reči za „pustinju“ u nepravilnom obliku ženskog roda, jednine sahra’. Pustinja obuhvata veći deo severne Afrike, isključujući plodni region na obali Sredozemnog mora, Atlas planine Magreba i dolinu Nila u Egiptu i Sudanu.

Proteže se od Crvenog mora na istoku i Sredozemnog mora na severu do Atlantskog okeana na zapadu, gde se pejzaž postepeno menja od pustinjske do obalne ravnice. Na jugu je omeđen Sahelom, pojasom polusušne tropske savane oko doline reke Niger i regionom Sudana u podsaharskoj Africi. Sahara se može podeliti na nekoliko regiona, uključujući zapadnu Saharu, centralne planine Ahagar, planine Tibesti, planine Air, pustinju Tenere i libijsku pustinju. Nekoliko stotina hiljada godina, Sahara se smenjivala između pustinjskih i savanskih travnjaka u ciklusu od 20.000 godina uzrokovanim precesijom Zemljine ose dok se rotira oko Sunca, što menja lokaciju severa Afrički monsun.

Chebika (Čebika) je planinska oaza koja se nalazi na jugu Tunisa, u delegaciji Tamegze u zapadnom delu provincije Tozer. Ime Čebika na tuniskom arapskom znači „mala mreža“ jer voda koja teče u vodopadima oaze formira tečne mreže i mreže. Sama oaza pokriva 25 hektara i čini sa Tamerzom i Midesom, najmanju od tri glavne planinske oaze na jugozapadu zemlje, koja se nalazi na tunisko-alžirskoj granici. Čebika se nalazi u dubokoj dolini, iskopanoj u krečnjaku gornje krede tokom vode iz prirodnog izvora dobrog kvaliteta za navodnjavanje. Ovu dolinu povremeno prodiru oticaj vode sa velikog planinskog sliva koji je ogoljen i izdubljen erozijom.

Ova geografija je pogodna za nastanak iznenadnih bujica kišnice i njihovu brzu koncentraciju na nivou mesta izbijanja izvora, uzvodno od oaze. 1969. godine, nakon smrtonosnih poplava koje su u Tunisu ubile više od 400 ljudi, sadašnje selo Čebika izgrađeno je u blizini napuštenog sela. Urbani deo sadašnjeg sela sažeto je u šahovsku tablu čije linije formiraju ulice koje se ukrštaju u nivou pijace.

Praistorijski ostaci su brojni u regionu, ali lokalitet Čebika dobija poseban značaj u rimsko doba kada postaje važna karika na granici: saharski limes povezuje Tebesu sa Gafsom, obe granice nadgledaju kretanje plemena i naplatu poreza. Brojne vojne prekretnice i rimski fossatum (odbrambeni jarak) nalaze se oko same oaze, kao i cisterne i dela iz istog perioda i razni tragovi drevnih puteva i kultura koji vode do okolnih tvrđava i prema Ain el Khangi i Seguia el Roumi („Hrišćanska cisterna za navodnjavanje”).

Čebika se bez previše sumnje može identifikovati sa drevnom ispostavom Ad Speculum (bukvalni prevod „mesto ogledala“ na latinskom): garnizoni su koristili ogledalo za komunikaciju sa drugim položajima i signaliziranje mogućih neprijateljskih upada. Mesto Čebika formiralo je optički relej, koji bi imao metalno ogledalo instalirano na mestu zvanom Kasr al chams („Fortin sunca“). Lokalitet je dobio titulu civitas u okviru rimske provincije Afrike, koju nosi od 30. godine pre nove ere do 640. godine.

Tradicionalni poljoprivredni sistem Čebike sastoji se od tri sprata, sa palmama (posebno onim koje proizvode urme sorte deglet nour) koje su obeležene velikom gustinom (500-600 stabala po hektaru), velikom raznolikošću vrsta drveća i žbunja na drugom nivou i hranom usevi žitarica, baštovanstvo i stočna hrana na nižem nivou. Sistem takođe integriše porodični uzgoj ovaca i koza, proizvodeći stajnjak neophodan za održavanje plodnosti zemljišta, kao i uzgoj kamila na pašnjacima između palminog gaja i pustinje.

Voda za navodnjavanje oaze je kolektivna svojina poljoprivrednika koji zahvataju izvor i besplatno ga distribuiraju po dogovorenim sekularnim metodama dajući pravo na određenu količinu vode, ranije određivanu pomoću klepsidre. Održavanje kanala i hidrauličnih konstrukcija za distribuciju uglavnom gravitacijom, što je ranije bila kolektivna odgovornost farmera, revidirano je 2000. godine kako bi se smanjili gubici vode u kanalima i sada njime upravlja Regionalni komesarijat za razvoj poljoprivrede Tozeur.

Revizija rasporeda navodnjavanja kako bi se uskladili sa realnošću parcele je težak, ali neophodan predmet da bi se osigurala budućnost oaze. U ovom kontekstu, stanovništvo Čebike je socijalno i ekonomski u nepovoljnom položaju i ima malo koristi od prolaznog turizma koji koristi malo proizvoda dobijenih iz oaze. Stopa nezaposlenosti je visoka, posebno među mladima, što uzrokuje ruralni egzodus iz oaze ili čak emigraciju u inostranstvo. Ovo iseljavanje ili potraga za plaćenom delatnošću van poljoprivrede dovodi do propadanja infrastrukture oaze i do jačanja izostajanja ili čak napuštanja određenih parcela. Gaj palmi stari i previsoke palme treba obnoviti. Gubi se i znanje u oblasti poljoprivrede i stočarstva i zanatskog znanja u razvoju proizvoda iz oaze i okoline stepa.

Želeo bih da sa vama podelim jednu zanimljivost, a to je da je Chebika selo je poslužilo kao scenografija za čuveni film Engleski pacijent. Selo je danas napušteno, ali se koristi u turističke svrhe i kao set za snimanje filmova. Jedna od čuvenih legendi kako je Chebika postala poznata kada je povratku iz Meke Marabut, osetivši njegovu bližu smrt, zamolio da ga stave na njegovu kamilu, da se životinji pusti da ide kuda želi i da je zakopaju tamo gde će stati. Marabut je muslimanski verski vođa i učitelj koji je istorijski služio kao kapelan u islamskoj vojsci, posebno na severu Afrike i u Sahari, na zapadu Africi i istorijski u Magrebu.

Kamila se zaustavila kod Čebike, a na mestu gde voda izbija iz izvora u Ain el Nagi. Postoji tradicionalno verovanje da žene traže na grobu marabuta da se zamoli da se izleče, rode dečaka, pomogne pri porođaju, da nesebični muž ponovo zavoli svoju ženu ili da vrati muža ili sina posle perioda odsustva. Uopšte, legenda pripisuje marabutu moć da zaštiti ljude i stada od zlih duhova koji proganjaju čote i koji se redovno dižu prema planini Čebika.

Festival Zarda nastavlja da se poštuje i danas u obliku godišnjeg festivala Sidi Soltane. Nekada se slavi petkom tokom leta (sada u periodu jeseni), počinje žrtvovanjem životinja, nakon čega slede muške molitve u džamiji i deljenje obroka na otvorenom. U ovoj demonstraciji učestvuje stanovništvo Chebika, Tamerza, El Hamma du Jerid ili susednih plemena (Ouled Sidi Abid). Neke prakse se manje poštuju, ali imaju tendenciju da se sekularizuju pretvarajući se u društveno-kulturne aktivnosti odbrane kultura oaze i stvaranje prihoda zahvaljujući učešću međunarodnog i unutrašnjeg turizma u Tunisu.

Nefta je grad oaza u Džeridu koji se nalazi u jugozapadnom Tunisu. Opština se nalazi na jugozapadu Tunisa, između Tozera i Hazua, koji se nalazi na tunisko-alžirskoj granici, a ova druga je udaljena 33 kilometra od Nefte. Nefta se nalazi između Čot el Džerida i dina Sahare. Grad karakteriše prisustvo „korpe Nefte“ koja je prirodna depresija iskopana u steni.

Prema nekim istorijskim spisima lokalitet je bio okupiran još od praistorije, što dokazuje nekoliko arheoloških otkrića. Grad je postao kasnije numidski, a potom rimski grad. Nefta je sedište biskupije pod Vizantincima, a danas titularna biskupija Katoličke crkve u Tunisu od 1933. godine. Nakon muslimanskog osvajanja, postao je visoko mesto sufizma: sufijsko bratstvo Kadirije je poznato širom Magreba. Uticaj ove verske struje ostao je prisutan do danas. Grad je takođe dom za stotinu marabuta uključujući i čuvenog Sidi Bou Alija koji je preuzeo grad od muslimana Ibadija i preobratio ga u sunitski islam u 13. veku. Osnovao je uticajno versko bratstvo, pri čemu se svake godine organizuje hodočašće oko zaouije ovog sveca.

U Nefti se nalazi Mos Espa, napuštena lokacija snimanja filma za udaljenu svemirsku luku u dalekoj galaksiji krije se u tuniskoj pustinji u blizini Nefte. Ovaj set se nalazi između dva slana jezera, većeg Chott El Djerid i manjeg Chott El Gharsa, Mos Espa je napušteni filmski set nastao kao lokacija udaljene svemirske luke u dalekoj, dalekoj galaksiji. Nadrealno okruženje i dramatične strukture sa drugog sveta čine Mos Espa koje prosto morate posetiti ako ste veliki obožavalac holivudskog ostvarenja “Ratova zvezda”. Međutim, ovaj set možete čak posetiti i ako niste ljubitelj filmova jer ćete uživati u neverovatnim pejzažima.

Kao jedna od najvećih svemirskih luka u Ratovima zvezda, Mos Epsa je prikazan u filmovima kao grad koji vrvi svakodnevnim životom različitih vanzemaljaca iz cele galaksije. Dom heroja Anakina Skajvokera iz Epizode ​​I, II i III, rečeno nam je da se lokacija nalazi na udaljenoj planeti poznatoj kao Tatuin – nazvanoj po veoma stvarnom obližnjem tuniskom gradu Tatauine.

Ovde Anakin i njegova majka žive kao robovi, a postavljeni su temelji za sve ogromne priče starijih filmova o Ratovima zvezda. Iako su neki delovi grada Mos Espa dodani u postprodukciji korišćenjem moderne tehnologije tokom snimanja naučno fantastičnih filmova tog doba, ovde na ivici Sahare, sve glavne zgrade iz filmova su sačuvane. Desetine građevina nižu se uz glavne gradske ulice, uključujući mnoge „isparivače vlage“— u Ratovima zvezda, ovi uređaji su korišćeni za prikupljanje atmosferske vlage i dobijanje vode koja je veoma draga.

Trenutno, Mos Espa polako guta pesak koji dolazi sa svakom olujom prašine koja prolazi. Tokom godina, oštra klima Sahare, pokretne peščane dine i potok turista počeli su da uzimaju danak. Za razliku od drugih tradicionalnijih lokacija za snimanje Ratova zvezda, grad Mos Espa izgrađen je usred ničega. Iako ovde ništa nije osmišljeno za trajnost, zahvaljujući radu domaćih i stranih entuzijasta, i dalje možete šetati ulicama kojima je Kvaj-Gon Džin hodao da upozna Anakina.

Imam jedan vrlo bitan savet za sve posetioce ovog lokaliteta. Pošto je set Mos Espa udaljen u sred pustinje, važno je da ponesete značajnu količinu vode naročito tokom letnjeg perioda. Najlakši put do Mos Espa je preko novorekonstruisanog puta—napuštajući grad Naftah na sever, izaberite put koji ide blago levo i idite na sever sve dok ne dođete do kraja. Postoji još jedan način, koji je mnogo zabavniji, ali zahteva stručnog vodiča i pouzdano vozilo džip safari sa pogonom na sva 4 točka. Profesionalni vozači vas voze pravolinijom gde god da se nalazite, preko pustinjskog peska i suvog korita slanog jezera i tako uživate u peščanom safariju.

Tokom ove medijske posete Tunisu upoznao sam tim nacionalne slovenačke televizije koji su pravili reportažu o Tunisu. Na ovim slikama imate priliku videti voditeljku Mojcu Mavec koja je snimila neverovatnu reportažu za novu sezonu svoje emisije “Čez planke“. Draga Mojca je sa jednim lokalcem pravila domaći pustinjski hleb i uživala u pustinjskoj kafi.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog petog specijalnog putopisa u seriji putopisa o Tunisu gde smo imali prilike da uživamo u lepoti ove neobične zemlje na severnom delu afričkog kontinenta. Današnji putopis ne bi bio moguć bez nesebične pomoći ministarstva turizma Republike Tunis – Discover Tunisia u saradnji sa lokalnim partnerima koji su omogućili da osetim duh i lepotu tuniške kulture i tradicije. Naravno kao i uvek potrudio sam se da vam prenesem svoje utiske o ovom neobičnom iskustvu iz Tunisa.

Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem nove i neobične destinacije na jedan sasvim drugačiji način.

Čast mi je da imam priliku da sarađujem sa kompanijama koje čine sam vrh u industriji turizma i želeo bih još jednom da se zahvalim Ministarstvu turizma Republike Tunis na ovoj neverovatnoj avanturi i što su mi omogućili da na jedan sasvim drugačiji način osetim lepote ove neobične tuniške kulture.

Kako se vama dopala ova moja priča o Tunisu i predstavljanje izgubljenih peščanih dragulja koji krase srce ove neobične zemlje na afričkom kontinentu? Da li ste imali priliku do sada da posetite Tunis?

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i uvek možete me kontaktirati putem maila ili društvenih mreža, sve adrese možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

U narednim pričama iz Tunisa otkrićemo neke druge zanimljive znamenitosti koje biste trebali posetiti ako vas put navede u ovu daleku neobičnu zemlju!

Blogerski pozdrav iz Tunisa,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Ministarstva turizma Republike Tunis – Discover Tunisia, kao i drugih lokalnih partnera. Ovaj post predstavlja moju ličnu i iskrenu recenziju doživljaja destinacije

SHARE THIS POST

Pisma iz Tunisa: Kairuan, najsvetiji muslimanski grad na afričkom kontinentu…

Avanture Putovanja 5 Comments

Dragi moji pustolovi i ljubitelji neobičnih putovanja, dobrodošli u novu seriju putopisa na Mr.M blogu. Avgust mesec će biti posvećen jednoj neobičnoj državi na afričkom kontinentu – Tunisu, zemlji koja je poznata po maslinama. Na samom početku ovog četvrtog posta iz serije putopisa želeo bih da se zahvalim Ministarstvu turizma Republike Tunis – Discover Tunisia na srdačnom pozivu i gostoprimstvu. Uz njihovu pomoć su nastali putopisi i modne priče koje ste mogli čitati tokom jula meseca, ali ćete imati priliku čitati i tokom avgusta i iskreno se nadam da ćete uživati u letnjoj sezoni postova na Mr.M blogu.

Ako želite ste kojim slučajem propustili da pročitate prethodne putopise iz Tunisa ili želite da se podsetite nekih zanimljivosti, iskoristite priliku da posetite naredne linkove:

Republika Tunis je najsevernija zemlja u Africi. To je deo regiona Magreba u severnoj Africi, graniči se sa Alžirom na zapadu i jugozapadu, Libijom na jugoistoku i Sredozemnim morem na severu i istoku. U njemu se nalaze arheološka nalazišta Kartagine koja datiraju iz 9. veka pre nove ere, kao i Velika džamija u Kairuanu.

Tunis je poznat po svojoj drevnoj arhitekturi, tržnicama i plavim obalama, prostire se na približno 164.000 km2 i ima oko 12 miliona stanovnika. Sadrži istočni kraj planine Atlas i severni deo pustinje Sahare, a veliki deo preostale teritorije Tunisa je obradivo zemljište. Sa skoro 1.300 km obale uključuje afrički spoj zapadnih i istočnih delova Sredozemnog basena. Tunis je dom najsevernije tačke Afrike – rta Anđela, a njegov glavni i najveći grad je Tunis, koji se nalazi na njegovoj severoistočnoj obali, i po kome zemlja dobija svoje ime.

Četvrti blog post iz serije putopisa o Tunisu biće posvećen najsvetijem muslimanskom gradu na afričkom kontinentu – Kairuan. Poznato je da su Meka, Medina i Jeruzalem, sveti trijumvirat svetih gradova koje ima islam. Posle njih, prema nekim izvorima navodi se kao četvrti sveti grad islama Kairuan u Tunisu. Ovaj grad se smatra i prvim muslimanskim gradom Magreba i ujedno najsvetiji muslimanski grad na afričkom kontinentu.

Kairuan je grad u centralnom Tunisu i glavni grad istoimene provincije. Nalazi se 150 kilometara jugozapadno od prestonice Tunisa i pedeset kilometara zapadno od Susa. Naseljen sa približno 140.000 stanovnika, često se pominje kao četvrti najsvetiji (ili sveti) grad islama i prvi sveti grad Magreba. Prvi arapski grad u severnoj Africi, grad koji je bio važan islamski centar u muslimanskoj severnoj Africi, Ifrikiia sve do 11. veka.

Sa svojom medinom i pijacama koje organizuju korporacije u orijentalnom stilu, svojim džamijama i drugim verskim objektima, Kairuan je na Uneskovoj listi svetske baštine od 1988. godine. Kasnije, 2009. godine proglašen je prestonicom islamske kulture od strane Organizacije islamskog sveta za obrazovanje, nauku i kulturu. Grad je takođe poznat po svojim ručno rađenim vunenim tepisima i pecivima uključujući makroud.

Makroud je kolač koji se sastoji od niza slojeva testa koji je napunjen grizom od kus-kusa i pastom od datula – urmine palme, postoje i varijante u kojima se umesto urmine palme koriste orasi, bademi ili pekan orasi.

Velika džamija u Kairuanu, takođe se naziva džamija Oqba Ibn Nafi je osnovana u znak sećanja na Oqba Ibn Nafija je jedna od najvažnijih džamija u Tunisu. Istorijski gledano, prva muslimanska metropola u Magrebu, Kairouan, čiji je politički i intelektualni vrhunac bio u 9. veku, slovi za duhovni i verski centar Tunisa, takođe se ponekad smatra četvrtim najsvetijim gradom u sunitskom islamu. Predstavljajući amblematsko zdanje grada, Velika džamija ostaje najstarije i najprestižnije svetilište muslimanskog Zapada. Figurant, od bejličkog dekreta od 13. marta 1912. godine, na listi istorijskih i arheoloških spomenika klasifikovanih i zaštićenih u Tunisu takođe je klasifikovan, sa istorijskim ansamblom Kairuan, kao svetska baština Uneska 1988. godine.

Prvobitno izgrađen od strane Okbe Ibn Nafija 670. godine (što odgovara 50. godini Hegira) kada je osnovan grad Kairuan, proširena je i obnovljena u 8. i 9. veku. Ova džamija se smatra u Magrebu, rodonačelnikom svih džamija u regionu, kao i jednim od najvažnijih islamskih spomenika i univerzalnim remek-delom arhitekture. Sa estetske tačke gledišta, Velika džamija u Kairuanu izgleda kao najlepša građevina muslimanske civilizacije u Magrebu. Starost i kvalitet arhitekture čine je draguljem islamske umetnosti. Postoji mnogo radova i priručnika muslimanske umetnosti koji se odnose na istorijat džamije. Pored svog umetničkog i arhitektonskog značaja imala je prema tuniskom naučniku i islamologu Mohamedu Talbiju „ključnu ulogu u islamizaciji čitavog muslimanskog Zapada, uključujući Španiju, i širenju malikizma.

Za vreme vladavine dinastije Aglabida u 9. veku, uz pomoć velikih radova na rekonstrukciji i ulepšavanju Velika džamija je dobila današnji izgled. Izvanredno po svom sveukupnom jedinstvu, kao i po svojim ogromnim dimenzijama, slava i prestiž ovog molitvenog mesta potiče i od njegovog doprinosa sticanju i prenošenju znanja, posebno između 9. i 11. veka. veka. Univerzitet, sastavljen od učenjaka i pravnika koji svoja učenja predaju u džamiji, je centar za obuku kako za podučavanje muslimanske misli tako i za sekularne nauke. Sa opadanjem Kairuana, koje je počelo u drugoj polovini 11. veka, centar za intelektualnu obuku se potom preselio na Univerzitet Zituna u Tunisu.

Ispričaću vam nešto više o nastanku i istorijatu ove džamije. Kada je Kairuan osnovan 670. godine, general i arapski osvajač Okba Ibn Nafi (sam osnivač grada) izabrao je lokaciju svoje džamije u centru grada u blizini sedišta guvernera. Ova početna bogomolja podignuta je između 670. i 675. godine. Ubrzo nakon izgradnje, čini se da džamija nije stradala, između 683. i 686. godine, tokom kratkotrajne okupacije Kairuana od strane Berbera predvođenih Koceilom. Kasnije je džamiju obnovio gasanidski general Hasan Ibn Numan. Sa postepenim povećanjem stanovništva Kairuana i suočenim sa posljedičnim povećanjem broja vjernika, džamija više nije bila dovoljna da ih primi, Hišam, omejadski halifa Damaska, izvršio je preko svog guvernera Bichr Ibn Safvana brojne rekonstrukcije. Proces uključuje renoviranje i proširenje džamije u periodu između 724-728. godine. U cilju njenog proširenja, prvo ide na kupovinu susednog zemljišta koje pripada Banu Fihr, klanu Kurejšija čiji je najistaknutiji predstavnik Okba Ibn Nafi.

Zatim je dozvolio da se sruši džamija, a zatim ponovo izgradi, sve osim mihraba. Pod njegovom okriljem je počela izgradnja minareta. Nakon toga, 774. godine, nova rekonstrukcija praćena izmenama i ulepšavanjem, izvršena je pod upravom abasidskog guvernera Jezida Ibn Hatima. Pod vladavinom Aglabidskih vladara, Kairuan je bio na svom vrhuncu i džamija je iskoristila ovaj period mira i prosperiteta. Nedugo nakon toga, 836. godine, Ziadet Alah I ponovo je obnovio džamiju i to poslednji put, upravo u to vreme ovaj verski objekat dobija, bar u celini, izgled kakav poznajemo danas.

Dakle, sadašnje stanje džamije datira iz 9. veka, u vreme vladavine Aglabida, sa izuzetkom nekih delimičnih restauracija i nekih kasnijih dogradnji koje su izvršene krajem 11. veka i posle. Tokom 20. veka sprovedeno je nekoliko akcija konzervacije i restauracije, prvo između 1910. i 1920. godine od strane Službe za antikvitete et des Arts de la Regence, a zatim tokom prve polovine 1960-ih, posebno 1964-1965. odeljenje istorijskih spomenika Nacionalnog instituta za arheologiju i umetnost. Nedugo nakon toga, 1967. godien pokrenuti su veliki restauratorski radovi, koji su trajali pet godina, na celom spomeniku.

Potonji, predvođen Odeljenjem za istorijske spomenike Nacionalnog instituta za arheologiju i umetnost u saradnji italijanskih arhitekata Rikarda Gizduliha i Paola Donatija, završen je zvaničnim ponovnim otvaranjem džamije, u prisustvu Habiba Burgibe, prvog predsednika Republike Tunisa i njegov alžirski kolega Houari Boumediene, tokom proslave Mouled 1972. godine. Objekat je sredinom osamdesetih godina prošlog veka doživeo dodatne restauratorske radove koji se uglavnom odnose na spoljašnje zidove i njihove kontrafore, plafone molitvene sale, kao i minaret.

Kairuan je osnovan na liniji konfrontacije između Vizantinaca i muslimana sa ciljem da postane tačka oslonca u njihovoj kampanji za osvajanje Severne Afrike. Lokacija odabrana za njegovo osnivanje, u unutrašnjosti, delovala je posebno negostoljubivo, ali se nalazilo dovoljno daleko od obale da bi se izbegli napadi vizantijske flote koja je tada kontrolisala Sredozemno more. Takođe gleda na planine koje su utočište Berbera. Kairavan ili naziv za garnizonski logor, dao je ime lokalitetu, a kasnije i gradu. Kairuan je tada imao dvostruku vojnu i versku funkciju, obezbeđujući sveti rat i odbranu novoosvojenih zemalja. Grad je tako prvi arapski grad u severnoj Africi.

Posle borbi između Berbera i Arapa tokom arapskog osvajanja, Okba Ibn Nafija je ubio berberski poglavica Koceila, koji je zauzeo grad Kairuan od 682. do 684. godine. Preimenovao je grad tako što je svoje ime ubacio u Takirvant. Nekoliko godina kasnije, arapska vojska koju je predvodio Zuhajr ibn Kejs porazila je vojsku Koceile kod Mamesa i zauzela Kairuan između 687. i 689 godine. Okba Ibn Nafi gradi Veliku džamiju u Kairuanu u Kairuanu. Legenda kaže da bi na mestu budućeg Kairuana vojnik iz Okbe naišao na zlatnu čašu zakopanu u pesku. Ova čaša bi bila prepoznata kao nestala iz Meke nekoliko godina ranije, a kada je otkopana, izbio bi izvor vode koji bi davao vodu koja bi došla iz istog izvora kao i sveti Zamzam u Meki.

Ova priča je učinila Kairuan mestom hodočašća, a zatim svetim gradom. Oko 775. godine, Abu Kura je opsedao Kairuan i tamo neko vreme širio sufritski haridizam. Pošto je postao prestonica Aglabida, grad je brzo napredovao tokom 9. veka i postao glavno sedište moći u Ifrikiji i veliki centar uticaja arapske kulture i islama, parirajući drugim centrima mediteranskog basena. To je veliki grad trgovine i nauke poznat po svojoj malikitskoj pravnoj školi i medicinskoj školi koju je formirao Ishak Ibn Imran.

Kairuan takođe igra značajnu ulogu u arabizaciji Berbera i latinskog govornog stanovništva Ifrikije. Godine 909. Fatimidi, Ismaili šiiti, predvođeni Abu Abd Alahom ah-Chi’ijem, zauzeli su Ifrikiju i učinili Kairuan svojom rezidencijom. Ali grad je izgubio svoj status osnivanjem Mahdije na istočnoj obali i proglašenjem za prestonicu Fatimidskog kalifata.

Ali etno-religijske tenzije sa striktno sunitskim stanovništvom u gradu primorale su Fatimide da napuste tačku podrške koju su izgradili da se pridruže Egiptu oko 972-973. godine, gde će osnovati Kairo, novi centar kalifata. U međuvremenu, Kairuan zauzima Ibadi Abu Jazid koji tako uspeva, uz pomoć sunitskog stanovništva grada, da nakratko prekine hegemoniju Fatimida između 944. i 946. godine.

Sredinom 10. veka, Kairuan je imao više od 100.000 stanovnika. Vodosnabdevanje grada je obezbeđeno mrežom cevi koje dolaze sa okolnih planina i velikim brojem cisterni raspoređenih u gradu i ispod džamije. Veliki rezervoari koji datiraju iz doba Aglabida i danas su vidljivi. Nakon konačnog povlačenja Fatimida, bila je vazalna dinastija potonjih, Ziridi, koja je preuzela vlast u Ifrikiji. Al-Muiz ben Badis, njen najslavniji predstavnik, vodio je politiku u korist sunitskog stanovništva. Grad je tada doživeo poslednji period razvoja u svojoj istoriji. Zaista, 1054. godine Fatimidi iz Kaira organizovali su kaznenu ekspediciju protiv Zirida koji su postali disidenti: beduinska plemena Hilala i Banu Sulejma navalila su na grad, uništivši ga gotovo u potpunosti.

Kasnije, 1057. godine Al-Muiz ben Badis je pobegao u Mahdiju i predao Kairuan i njegovu okolinu u pljačku. Sa usponom primorskih gradova pod vladavinom Hafsida, i uglavnom Tunisa, Kairuan je neizbežno opao. Godine 1702. Husein I er beg je obnovio ogradu i mnoge džamije 26 . Tokom francuske ofanzive za preuzimanje kontrole nad zemljom, trupe pod komandom generala Etjena zauzele su Kairuan 26. oktobra 188127. Okupacija grada parališe otpor i ubrzava potčinjavanje Tunisa. Tokom francuskog protektorata, grad je ipak postao jedan od centara nacionalističkog otpora.

Od 9. decembra 1988. godine Medina Kairuan je upisana na UNESCO-vu listu svetske baštine ispunjavanjem pet od šest kriterijuma za ocenjivanje. Treba napomenuti da da bi bio klasifikovan kao svetska baština, lokalitet treba da ispuni samo jedan od šest kriterijuma, a među lokalitetima klasifikovanim širom sveta, malo njih, poput Kairuana, ispunjava pet kriterijuma. S jedne strane, Velika džamija je jedan od glavnih spomenika islama i remek-delo univerzalne arhitekture. Ona je služila kao model za nekoliko džamija u Severnoj Africi, posebno u pogledu dekorativnih motiva.

S druge strane, džamija Troje kapije, sagrađena 866. godine, najstarija je od rezbarenih fasadnih džamija u islamu. Kairuan takođe nudi izuzetno svedočanstvo o civilizaciji prvih vekova Hegira u Ifrikiji i njena tradicionalna islamska arhitektura, povezana sa njenom prostornom konfiguracijom, postala je ranjiva pod uticajem ekonomskih promena i predstavlja dragoceno nasleđe. Konačno, Kairuan je jedan od svetih gradova i duhovnih prestonica islama.

U srcu starog dela Kairuana nalazi se nekoliko džamija, ponekad bez minareta, koje su u to vreme koristili kao mesta za molitvu stanovnika okruga. Najstarija je verovatno Ansarova džamija koju bi, prema lokalnoj hronici, osnovao pratilac proroka Ruvaifi ibn Thabit al-Ansari. Ovo je više stvar legende jer je osnova ove male dvorišne džamije, sa otvorenom salom za molitvu i arhaičnim mihrabom, nije bilo moguće utvrditi dosadašnjim arheološkim iskopavanjima. Pored toga, lokalitet je renoviran 1650. godine. Lokalni istoričar Al-Dabbagh, u nekim spisima spominje da je džamija bila veoma popularna među muslimanima koji su tražili blagoslov: zemljani otisci šaka na belom spoljašnjem zidu svedoče o ovoj veoma uobičajenoj praksi bogosluženja u popularnom islamu, uključujući sve do danas. U medini se nalaze i druge džamije koje potiču iz bejličkog perioda, kao što su Al Malek džamija (18. vek) ili Al Begova džamija, čija izgradnja datira s kraja 17. veka.

Ispod severozapadnog zida grada, iza impozantnog minareta Velike džamije, prostire se groblje malo poznatog tuniskog plemena Avlad Farhan čija je posebnost u posebnom rasporedu njihovih grobova, neuobičajenom za muslimansko groblje. Neki, redovi u parovima i ograđeni niskim zidom, poslednje su počivalište svetaca zaštitnika plemena. Na kraju nadgrobnog spomenika u glini je dodano Allahovo ime.

Članovi plemena sada žive širom Tunisa, ali nastavljaju da sahranjuju svoje mrtve na ovom groblju postavljenom ispod gradskih zidina. Na godišnjicu njihove smrti, kao i na određene praznike, pale se sveće u maloj niši postavljenoj u nadgrobnim spomenicima.

Francuski orijentalisti Oktav Hudas i Rene Base su u svom izveštaju iz 1882. godine detaljno napisali detalje o svojoj naučnoj misiji u Tunisu, objavljenom u Biltenu afričke prepiske, prizivali zbirku rukopisa koju su mogli da vide u Velikoj džamiji u Kairuanu, u zatvorenoj prostoriji. blizu mihraba. Ministarski službenik Tunisa, Muhamed Bek Bajram je 1897. godine predstavio Geografskom društvu Egipta izveštaj o svojoj misiji u Kairuanu gde je izneo detalje ove zbirke rukopisa koja bi, prema njegovim informacijama, bila pohranjena u sređenoj maksuri od Al-Muizz ben Badisa u džamiji.

Ministarstvo spoljnih poslova Tunisa obezbedilo je prostorije za konzervaciju rukopisa, fotografske laboratorije i restauraciju dokumenata u bivšoj letnjoj rezidenciji predsednika Habiba Burgibe koja se nalazi u Rakadi, dvanaest kilometara od Kairuana. Tu je i Centar za proučavanje islamske civilizacije i umetnosti, kome je dodat i mali Nacionalni muzej islamske umetnosti, u kome su izložena dela koja potiču iz vremena Aglabida i Zirida.

Ogromna većina rukopisa se odnosi na islamsko pravo i predstavljaju najstariju dokumentarnu zbirku na svetu o malikitskoj pravnoj literaturi iz 9. veka. Neki su napisani u periodu osnivanja malikizma, između pisanja Al-Muvatte od strane Malika ibn Anasa i Al Mudavvane od strane Imama Sahnouna 854. godine. Biografske i bibliografske studije orijentaliste Miklosa Muraniija objavljene 1997. predstavljaju trenutno stanje istraživanja o naučni svet Kairuana. Takođe, biblioteka poseduje jednu od najbogatijih kolekcija drevnih kuranskih kodeksa, uključujući fragmente Plavog Kurana, pisanog arhaičnim pravopisom bez dijakritičkih tačaka, koji datiraju s kraja 9. i početka 10. veka.

Iz inventara 1293-1294 godine bilo je nekoliko primeraka Plavog Kurana, neki delovi se danas nalaze i u privatnim kolekcijama. Doduše, poreklo ovih kodeksa i dalje ostaje nejasno, ali je sada prihvaćeno da su plavi pergamentni listovi i njihova zlatna iluminacija napravljeni u Kairuanu. Dokument na hebrejskom, Geniza iz Kaira, koji datira iz desetog veka i stoga je savremen sa nastankom Plavog Kurana, pominje izvoz egipatskog indiga u Tunis. Ovaj proizvod je bio sirovina koja se koristila za bojenje kože prilikom izrade pergamenta. Ipak, ne znamo ništa o komesaru koji stoji iza ovog posla.

U prvim vekovima islamske ere, Aglabitski emirat Kairuan delimično je ćilimima plaćao danak suvereniteta kalifu Bagdada. Proizvodnja “Kairuanskog tepiha” zaista počinje u 19. veku, a grad ostaje glavni proizvodni centar zemlje. Početkom 20. veka kvalitet tepiha se pogoršao zbog zloupotrebe veštačkih boja, što je navelo porodicu iz Kairuana da proizvede alloucha, novu vrstu ručno pletenog tepiha koji je preuzeo boje vune ovaca. od kojih heksagonalno polje zauzima centar pomoću šare u obliku romba . Malo po malo, aluča evoluira ka složenosti i polihromiji, tekstura se povećava i persijski uticaji se osećaju pojavom zarbie prepoznatljive po braon-crvenoj boji.

Kairuanski tepih je netkani ćilim sa čvorovima napravljen od vune ili pamuka – posebno za potku i osnovu – i ređe od lana. Može se farbati u prirodne nijanse od bele do braon do bež sive kada je tipa aluča. Vuna je uvek gusta, jer je ovčija, ali se može koristiti dlaka dromedara ili koze. Šare su geometrijske, ali mogu biti i stilizovane cveće, dajući celini simetričan izgled sa preovladavanjem oblika dijamanta.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog četvrtog specijalnog putopisa u seriji putopisa o Tunisu gde smo imali prilike da uživamo u lepoti ove neobične zemlje na severnom delu afričkog kontinenta. Današnji putopis ne bi bio moguć bez nesebične pomoći ministarstva turizma Republike Tunis – Discover Tunisia u saradnji sa lokalnim partnerima koji su omogućili da osetim duh i lepotu tuniške kulture i tradicije. Naravno kao i uvek potrudio sam se da vam prenesem svoje utiske o ovom neobičnom iskustvu iz Tunisa.

Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem nove i neobične destinacije na jedan sasvim drugačiji način.

Čast mi je da imam priliku da sarađujem sa kompanijama koje čine sam vrh u industriji turizma i želeo bih još jednom da se zahvalim Ministarstvu turizma Republike Tunis na ovoj neverovatnoj avanturi i što su mi omogućili da na jedan sasvim drugačiji način osetim lepote ove neobične tuniške kulture.

Kako se vama dopala ova moja priča o Tunisu i predstavljanje Kairuana, najsvetijeg muslimanskog grada na afričkom kontinentu, koji krasi srce ove neobične zemlje na afričkom kontinentu? Da li ste imali priliku do sada da posetite Tunis?

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i uvek možete me kontaktirati putem maila ili društvenih mreža, sve adrese možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

U narednim pričama iz Tunisa otkrićemo neke druge zanimljive znamenitosti koje biste trebali posetiti ako vas put navede u ovu daleku neobičnu zemlju!

Blogerski pozdrav iz Kairuana,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Ministarstva turizma Republike Tunis – Discover Tunisia, kao i drugih lokalnih partnera. Ovaj post predstavlja moju ličnu i iskrenu recenziju doživljaja destinacije

SHARE THIS POST

Pisma iz Tunisa: Tunis i Sidi Bou Said, mesta koja morate posetiti…

Avanture Putovanja 4 Comments

Dragi moji pustolovi i ljubitelji neobičnih putovanja, dobrodošli u novu seriju putopisa na Mr.M blogu. Jul mesec će biti posvećen jednoj neobičnoj državi na afričkom kontinentu – Tunisu, zemlji koja je poznata po maslinama. Na samom početku ovog trećeg posta iz serije putopisa želeo bih da se zahvalim Ministarstvu turizma Republike Tunis – Discover Tunisia na srdačnom pozivu i gostoprimstvu. Uz njihovu pomoć su nastali putopisi i modne priče koje ćete imati priliku čitati ovog jula i iskreno se nadam da ćete uživati.

Ako želite ste kojim slučajem propustili da pročitate prethodne putopise iz Tunisa ili želite da se podsetite nekih zanimljivosti, iskoristite priliku da posetite naredne linkove:

Republika Tunis je najsevernija zemlja u Africi. To je deo regiona Magreba u severnoj Africi, graniči se sa Alžirom na zapadu i jugozapadu, Libijom na jugoistoku i Sredozemnim morem na severu i istoku. U njemu se nalaze arheološka nalazišta Kartagine koja datiraju iz 9. veka pre nove ere, kao i Velika džamija u Kairuanu.

Tunis je poznat po svojoj drevnoj arhitekturi, tržnicama i plavim obalama, prostire se na približno 164.000 km2 i ima oko 12 miliona stanovnika. Sadrži istočni kraj planine Atlas i severni deo pustinje Sahare, a veliki deo preostale teritorije Tunisa je obradivo zemljište. Sa skoro 1.300 km obale uključuje afrički spoj zapadnih i istočnih delova Sredozemnog basena. Tunis je dom najsevernije tačke Afrike – rta Anđela, a njegov glavni i najveći grad je Tunis, koji se nalazi na njegovoj severoistočnoj obali, i po kome zemlja dobija svoje ime.

Treći blog post iz serije putopisa o Tunisu biće posvećen prestonici ove neobične severnoafričke zemlje – Tunisu, kao i izuzetnom gradiću koji mnoge podseća na Santorini u Grčkoj – Sidi Bou Said. Tunis je najnaseljeniji grad i ujedno glavni grad Republike Tunisa. To je i glavni grad istoimene gubernije od njenog stvaranja 1956. godine. Smešten na severu zemlje, na dnu Tuniskog zaliva od kojeg ga deli Tunisko jezero, grad se prostire preko obalne ravnice i okolnih brda. Njegovo istorijsko srce je medina, koja je na listi UNESCO-ve Svetske baštine. Skroman gradić stavljen u senku Kartagine, Kairuana, zatim Mahdije, konačno je određen za prestonicu 20. septembra 1159. godine, pod nagonom Almohada, a potom potvrđen u svom statusu pod Dinastija Hafsida 1228. godine i nezavisnost zemlje 20. marta 1956. godine.

Tunis je ekonomska i komercijalna prestonica Republike Tunisa. Gustina mreže puteva i autoputeva i struktura aerodroma čine ga centralnom tačkom nacionalnog transporta. Ova situacija je rezultat duge evolucije, posebno centralizovanih koncepcija koje daju značajnu ulogu kapitalu i teže da tamo koncentrišu institucije do krajnjih granica. U 2014. godini, stanovništvo opštine Tunis je bilo približno 650.000 stanovnika prema popisu Nacionalnog instituta za statistiku. Ipak, tokom 20. veka, aglomeracija se u velikoj meri razvila van granica opštine, prostirući se na četiri guvernorata, Tunis, Ariana, Ben Arous i La Manuba. Veliki Tunis je 2014. godine imao 2.643.695 stanovnika ili oko 14% stanovništva zemlje. U 2017. godini Tunis je rangiran kao peti arapski grad u kojem se živi dobro.

Grad Tunis je izgrađen na nizu brda, koji kulminira na četrdeset metara nadmorske visine i blago se spušta prema jezeru Tunis, ali predstavlja strmu padinu u suprotnom smeru. Ova brda, koja prate padine Arijane i odgovaraju mestima koja se zovu Notre-Dame de Tunis, Ras Tabia, La Rabta, La Kasbah, Montfleuri i La Manoubia, imaju nadmorske visine koje jedva prelaze 50 metara.

Grad je rođen, u dalekom vremenu, na raskrsnici puteva koji se prirodno formiraju kroz uski pojas zemlje zategnut između ogromnih basena jezera Tunis i Sedžumija. Prevlaka koja ih razdvaja čini ono što geolozi nazivaju “kupolom Tunisa”, koja obuhvata brda od krečnjačkih stena i sedimenata vetrovitog i jezerskog porekla. To je neka vrsta prirodnog mosta kroz koji je od antike prolazilo nekoliko važnih puteva koji su povezivali Berberiju sa Egiptom i čiji tuniski deo prolazi kroz Utiku i Hadrumetum.

Drugi put je onaj Bejav koji ide duž Međerde i spaja se na put za Utiku u Tunisu. Treći je put Sike koji Numidiju povezuje sa Hadrumetom. Ovi putevi očigledno zavise od Kartagine kada ona potvrdi svoj politički i ekonomski primat u Africi. Na ovim putnim pravcima, tokovi saobraćaja su pogodovali rađanju štafeta i etapa među kojima je i Tunis. Na površini od 300.000 hektara, 30.000 je urbanizovano, a ostatak je podeljen između vodenih površina (20.000 hektara laguna ili sebkha, od kojih su najznačajnije jezero Tunis, sebkha Ariana i sebkha Sejoumi) i poljoprivrednih ili prirodnih površine (250.000 hektara). Međutim, urbani rast, koji se procenjuje na 500 hektara godišnje, ide na štetu ovog prostora. To je utoliko skuplje što za obradu troši najzanimljiviju ravničarsku zemlju.

Metropola Tunisa, čija se površina značajno povećala tokom druge polovine 20. veka, sada se prostire na nekoliko guvernorata: u gubernatu Tunis živi manjina stanovništva aglomeracije, dok se predgrađa prostiru preko guvernatorata Ben Arous, Arijana i La Manuba. Opština Tunis je podeljena na petnaest opštinskih okruga: Bab El Bhar, Bab Souika, Cite El Khadra, Djebel Jelloud, El Kabaria, El Menzah, El Omrane, Gornji El Omrane, El Ouardia, Ettahrir, Ezzouh, Ezzouh Sejoumi i Sidi El Bechir.

Postojanje lokaliteta posvedočeno je s početka 4. veka pre nove ere. Smešten na svom brdu, Tunis je odlična opservatorija odakle Libijci mogu lako da prate spoljašnje manifestacije života Kartagine kao što su dolaske i odlaske brodova ili karavana ka unutrašnjosti zemlje. Tunis je jedan od prvih libijskih gradova koji je došao pod dominaciju Kartaginjana, s obzirom na njegovu blizinu velikom gradu i njegov strateški položaj.

Ne jednom, u narednim vekovima, pominju se Tunes u vojnoj istoriji Kartagine. Tako je tokom ekspedicije Agatokla iz Sirakuze, koji se iskrcao 310. godine pre nove ere u Kap Bonu, Tunis je nekoliko puta menjao vlasnika. Štaviše, njegova uloga tokom Plaćeničkog rata sugeriše da je tada bio „jedan od glavnih centara aboridžinske rase“. Po svoj prilici, glavninu njenog stanovništva tada su činili seljaci, ribari i zanatlije. Međutim, u poređenju sa Punskom Kartaginom, drevne melodije ostaju veoma skromne veličine.

Uništen prema Strabonu od strane Rimljana tokom Trećeg punskog rata, bio bi obnovljen pre Kartagine. Međutim, to je samo predmet retkih svedočenja, uključujući i ono o Pojtingerovoj tabeli, u kojoj se pominje Tuni. U sistemu ruta provincije Afrike, Tunes je samo naziv mutacije (pošta). Latinizovani grad se postepeno hristijanizuje i postaje sedište episkopije. Međutim, Tunes verovatno ostaje skroman grad sve dok postoji Kartagina.

Region su osvojile arapske trupe koje je predvodio gasanidski general Hasan Ibn Numan u 7. veku. Zaista, grad ima privilegovan položaj na dnu zaliva i na raskrsnici trgovinskih tokova sa Evropom i njenim zaleđem. Tunis vrlo rano igra vojnu ulogu za koju su ga Arapi izabrali jer je od sada jedini važniji grad u blizini Sicilijskog moreuza. Od prvih godina 8. veka, glavni grad Okrug koji je tada Tunis doživljava jačanje svoje vojne uloge: postaje pomorska baza Arapa u zapadnom Mediteranu, zauzima značajan vojni značaj. Pod vladavinom Aglabida, Tunižani su se u mnogim prilikama pobunili, ali je Tunis iskoristio ekonomski uspon i brzo postao drugi grad kraljevstva. Postao je glavni grad zemlje na kraju vladavine Ibrahima II, tako je ostao do 909. godine, kada su šiitski Berberi zauzeli Ifrikiju i osnovali dinastiju Fatimid, a zatim ponovo postao glavni grad okruga.

Njegova uloga suprotstavljanja postojećoj vlasti se pojačala od septembra 945. godine, kada su haridžistički ustanici zauzeli Tunis i predali ga pljački. Dolaskom dinastije Zirid, Tunis dobija na značaju, ali sunitska populacija je sve više podržavala šiitsku vladavinu i održavala masakre protiv ove zajednice. Zbog toga je 1048. godine Zirid Al-Muizz ben Badis odbacio Fatimidsku poslušnost i obnovio sunitski obred širom Ifrikije. Ova odluka naljutila je šiitskog halifu Al-Mustansira Bilaha. Da bi kaznio Ziride, pustio je arapska plemena na Ifrikiju, uključujući Hilalce. Veliki deo Ifrikije je zapaljen i krvoproliće, prestonica Zirida Kairuan je uništena 1057. godine, a samo nekoliko priobalnih gradova, uključujući Tunis i Mahdiju, izbeglo je uništenje. Ipak, izloženo zverstvima neprijateljskih plemena koja su logorovala oko grada, stanovništvo Tunisa, koje više nije priznavalo autoritet Zirida koji su se povukli u Mahdiju, zaklelo se na vernost hamadidskom princu El Naseru ibn Alenasu, sa sedištem u Bugiju. Kasnije, 1059. godine Guverner koga je ovaj postavio, nakon što je uspostavio red u zemlji, nije gubio vreme da se oslobodi od Hamadida i osnovao je dinastiju Hurasanida sa Tunisom kao prestonicom. Malo nezavisno kraljevstvo se zatim ponovo povezuje sa spoljnom trgovinom i vraća mir i prosperitet.

Nakon toga 1159. godine, Almohad Abd al-Mumin je zauzeo Tunis, smenio poslednjeg vladara Hurasanida i na njegovo mesto postavio vladu odgovornu za upravu celog Ifrikije, koja je sedela u kasbi izgrađenoj za tu priliku. Osvajanje Almohada otvara novi period u istoriji Tunisa. Grad, koji je do tada igrao sporednu ulogu iza Kairuana i Mahdije, promovisan je u rang glavnog grada provincije. Godine 1228. vlast je preuzeo guverner Abu Zakarija Jahja, a godinu dana kasnije oslobodio se vlasti Almohada, uzeo titulu emira i osnovao dinastiju Hafsida. Sa dolaskom ove dinastije, grad je postao prestonica kraljevine koja se postepeno širila prema Tripoliju i Fesu.

Primitivnom gradu se dodaju na severu i jugu važna predgrađa zatvorena drugom ogradom koja okružuje medinu, kasbu i ova nova predgrađa. Kasnije, 1270. godine Tunis se našao uhvaćen u osmom krstaškom ratu: Luj IX, u nadi da će preobratiti vladara Hafsida u hrišćanstvo i postaviti ga protiv egipatskog sultana, lako je zauzeo Kartaginu, ali je njegova vojska brzo pala žrtvom epidemije dizenterije. Sam Luj IKS je umro od toga 25. avgusta 1270. godine ispred bedema prestonice. U isto vreme, proterani španskom rekonkvistom, prvi muslimanski i jevrejski Andalužani su stigli u Tunis i uzeli aktivno učešće u ekonomskom prosperitetu i razvoju intelektualnog života u prestonici Hafsida.

Medina, izgrađena na brdu sa blagim padinama koje se spuštaju prema jezeru Tunis, istorijsko je srce grada i dom je mnogih spomenika uključujući palate, kao što su Dar Ben Abdalah i Dar Husein, bejlički mauzolej Turbet El Beja ili mnoge džamije uključujući i veliku džamiju Žituna. Ranije okružen svojim utvrđenjima, koji su sada u velikoj meri nestali, uokvireni su sa dva radnička predgrađa Bab Souika na severu i Bab El Džazira na jugu.

Smešten u neposrednoj blizini Bab Souike, popularna četvrt Halfauines za koju se zna da je bila predmet međunarodne pažnje zahvaljujući širenju filma Halfauine, dete terasa. Ali istočno od ovog prvobitnog jezgra, prvo izgradnjom francuskog konzulata, moderni grad se postepeno konstituiše, uspostavljanjem francuskog protektorata krajem 19. veka, na zemljištu ostavljenom slobodnom između medinu i jezero jer služi kao rezervoar za otpadne vode srednjevekovnog grada.

Osovinu strukture ovog dela grada čine avenije Francuske i Habib-Burgiba, dizajnirane kao tuniski ekvivalenti ulice Rivoli i Jelisejskih poljana sa njihovim kafićima, grand hotelima, prodavnicama i kulturnim objektima. Sa obe strane ove ose sa drvoredima, na severu i na jugu, metropola se širila formirajući različite okruge sa različitim licima, sever pozdravlja prilično stambene i poslovne četvrti, dok jug pozdravlja industrijske okruge. i siromašniji.

Severno od Avenue Bourguiba nalazi se kvart Lafajet u kojem se još uvek nalazi Velika sinagoga u Tunisu i bašta Habib-Thameur koja se nalazi na mestu starog jevrejskog groblja koje se nalazi izvan zidina. Na jugoistoku, okrug Mala Sicilija graniči se sa starom lučkom oblasti i duguje svoje ime prvobitnom naselju radnika iz Italije. Sada je predmet projekta rekonstrukcije koji uključuje izgradnju dve kule bliznakinje.

Severno od njega, duga avenija Mohamed-V koja vodi do mesta Afrički Trg ili 14 Januar 2011 prelazi okrug velikih obala gde se nalaze hoteli jezera i Kongresi, kao i staro sedište partije na vlasti. Vodi do stambenog naselja Belvedere koji se nalazi oko Pasterovog trga. Ovde se otvara park Belvedere – najveći u gradu i njegov zoološki vrt, kao i Institut Pasteur koji je osnovao Adrien Loir 1893. godine.

Tako je na početku 21. veka medina bila jedna od najbolje očuvanih tradicionalnih urbanih celina u arapskom svetu. Sa površinom od 270 hektara (plus 29 hektara za okrug Kasbah) i više od 100.000 stanovnika, Medina predstavlja desetinu stanovništva Tunisa i jednu šestinu urbanizovanog područja aglomeracije. Gradsko planiranje medine Tunisa ima posebnost u tome što ne poštuje geometrijske rasporede ili formalne kompozicije.

Složena organizacija urbanog tkiva podstakla je čitavu književnost kolonijalnu gde je opasna, anarhična i haotična medina izgledala kao teritorija zasede. Međutim, studije započete 1930-ih dolaskom prvih etnologa pokazale su da artikulacija prostora u medini nije slučajna: kuće su artikulisane na socio-kulturni način, kodifikovane prema složenim tipovima ljudskih odnosa. Izgrađeno područje generalno karakteriše susjedstvo velikih parcela i zajedničko vlasništvo.

Domaća (palate i buržoaske kuće), zvanična i civilna (biblioteke i uprave), verska (džamije, ture i zauias) i uslužna (prodavnice i fonduci) arhitekture su veoma porozne uprkos jasnom zoniranju između prodavnica i stanova. Pojam javnog prostora je stoga dvosmislen u slučaju medine gde se ulice smatraju produžetkom kuća i podložne su društvenim svetionicima. Pojam individualne imovine je slab i tezge na tržnicama se često prelivaju na javnu saobraćajnicu.

Pijacu u Tunisu čine pravu mrežu natkrivenih uličica u kojima se nalaze radnje trgovaca i zanatlija grupisanih po specijalnostima. “Čisti” zanati se nalaze u blizini Žitunske džamije jer ne izazivaju nikakve smetnje mirisom, bukom ili upotrebom vode. U pitanju su trgovci tkaninama, parfimeri, trgovci suvim voćem, knjižari i trgovci vunom, za razliku od kožara, ribara, grnčara i kovača koji su potisnuti na periferiju. Dakle, postoji kodifikovana hijerarhija zanata: trgovina perfuzijama tkanje svile, sedlarski rad, izrada odeće, proizvodnja papuča, tkanje, grnčarija i na kraju kovači i farbači.

Severno od džamije Zituna, uz koju delom prolazi, otvara se El Attarine souk (mirisi) izgrađen početkom 18. veka. Iznenađuje svojim tezgama punim bočica koje sadrže širok izbor esencija i parfema. Od ovog souka, ulica vodi do Ech-Chaouachine souka (chechias) čija je korporacija, ona chaouachija, jedna od najstarijih u zemlji. Oni su uglavnom potomci andaluzijskih emigranata proteranih iz Španije. Dve druge pijace otvaraju se ka pijaci El Attarine: prvi, koji se proteže duž zapadne fasade džamije Zituna, je El Kmach souk (tkanine), a drugi, El Berka souk, datira iz 17. veka, u kojem se nalaze vezilje. ali posebno zlatari . Zbog toga je to jedini souk čija su vrata noću i dalje zatvorena i čuvana.

U srcu pijace se nalazi trg na kome se do sredine 19. veka nalazila stara pijaca roblja. Tržnica El Berka vodi do suka El Leffa, gde se prodaju sve vrste ćilima, ćebadi i drugih tkanja, a proširena je sukom Es Sekajine (sedlari), izgrađenom početkom 15. veka, specijalizovanom za kožu. Na periferiji su tržnici El Trouk, El Blat, El Blaghgia, El Kebabjia, En Nhas, Es Sabbaghine i El Grana u kojima se prodaju odeća i ćebad i koje su zauzeli livornski Jevreji.

Sidi Bou Said je selo u Tunisu koje se nalazi dvadesetak kilometara severoistočno od Tunisa. Ima skoro 6000 stanovnika prema poslednjem popisu. Smešten na litici koja gleda na Kartaginu i Tuniski zaliv, uzdiže se 130 metara od nivoa mora i nosi ime muslimanskog sveca u regionu: Sidi Bou Said.

Punski Kartaginjani, zatim Rimljani bi iskoristili visine sadašnjeg Sidi Bou Saida da tamo postave vatrogasni toranj. Mozaik dimenzija šest puta pet metara i novčići iz Avgustovog vremena takođe dokazuju drevno postojanje rimske vile. U antici selo je dobilo nadimak Rt Kartagena. Posle arapskog osvajanja u 7. veku i pada Kartagine, ovaj rt je zadržao svoj strateški položaj kroz izgradnju utvrđenja (ribata) i svetionika. U 11. veku, visove sela su izabrali Almoravidi za odbranu severoistočne obale Tunisa. Tu se grade karaule i vatrogasne kule. Oni takođe daju ime brdu: Djebel El Manar („Ognjena gora“ ili „svetionika“).

Abu Said Kalaf Ibn Jahja el-Tamimi el-Bedži (1156-1231), alias Sidi Bou Said, uči na ulici da živi u Tunisu i koji je od tada zadržao njegovo ime. Pred kraj svog života povukao se u Džebel Menaru, u ribat izgrađen na brdu iznad rta Kartagina, da bi tamo čuvao stražu i predavao sufizam. Smatran autentičnim sufijem, tada je dobio nadimak „gospodar mora“ zbog zaštite koju su mornari koji plove u blizini mesta mislili da je dobijaju. Umro je 1231. godine i sahranjen je na brdu. U 18. veku, Husein I er Bei (1705-1740) sagradio je sadašnju džamiju u kojoj je opremio svečevu zauiju, koja je nesumnjivo činila prvi element sela koji će poneti njegovo ime. Arheološki tragovi identifikovani na severnoj padini sugerišu da okolni zid tada zaobilazi lokaciju. Danas je živo poštovanje svetitelja. Od 17. veka, šarm ovog sela zavodio je tunisku buržoaziju i porodicu Bejlikale Huseini koja je tu izgradila luksuzne rezidencije u arapsko-muslimanskom stilu kao što su Dar Delagi, Dar Mohsen, Dar Thameur, Dar Arif, Dar Lasram, Dar Debbagh, Dar Cherif, Dar Bahri, palata Naceur Bei, itd.

Selo je dobilo ime Sidi Bou Said kada je 1893. godine postalo sedište opštine. Kasnije, 28. avgusta 1915. godine izdat je dekret da se osigura zaštita sela, kojim se nameće plava boja Sidi Bou Saida i bela boja tako draga Baronu d’Erlanžeru i zabranjuje bilo kakva anarhična gradnja na rtu. Sidi Bou Said je vezan za lokaciju Kartagine, koju je Unesko 1979. godine svrstao u svetsku baštinu. Međutim, uputstva Uneska ustupaju mesto urbanizaciji koja se razvija od Sidi Bou Saida do La Malge i Salamboa; nadzemne električne i telefonske veze takođe narušavaju pejzaž.

Pored toga, opština nije u mogućnosti da kontroliše razvoj seoske pijace. Do 1825. godine, selo Sidi Bou Said bilo je zabranjeno nemuslimanima. Od tog datuma, Sidi Bou Said je privukao brojne umetnike, muzičare i pisce, uključujući Šatobrijana, Gistava Flobera, Pola Klea, Avgusta Meka, Alfonsa de Lamartina, Žorža Diamela, Žana Divinjoa, Maks-Pol Fušea, Koleta i Simona, Žida de Beauvoir.

Kuće Sidi Bou Saida koje kombinuju arapsku i andaluzijsku arhitekturu, spolja zaslepljujuće bele boje i sa plavim vratima, nasumično su razbacane duž krivudavih ulica. Unutra se često nalazi popločano dvorište, prijemne sobe u obliku slova T, vitki stubovi, arkade i zidovi od obojene keramike raspoređeni do plafona. Turističko žarište u bojama Sredozemnog mora, na listi od 1915. godine, ovo mesto nosi nadimak „mali beli i plavi raj“.

Dar Ismailia je ponuđena robinji bega Hamuda-paše, oslobođenoj zbog svoje legendarne lepote, Lejli Zini nagnutoj Abdalahu El Genauiju. Međutim, 1799. godine Hamuda paša je dao na prodaju kuću, koja je prošla kroz ruke nekoliko porodica, a sada pripada umetniku diplomati. Dar El Anabi, velika rezidencija muftije Mohameda Taiba El Anabija, nekadašnjeg Dar Enaifera, izgrađena je u 18. veku i preuređena 1955. godine. Sastoji se od pedesetak soba i nosi nadimak „palata hiljadu i jedne noći“. Njegova biblioteka velike vrednosti sadrži u suštini arapska dela. Pretvoren je u muzej u kome su predstavljeni tradicionalni arapsko-muslimanski predmeti i odeća izložena u različitim prostorijama, uključujući venčanicu od 22 kilograma. Palata Naceur Bei, prvobitno nazvana Dar Essalam, bila je vlasništvo šeika Ben Achoura. Sadok beg nudi ga svom nećaku, Naceur beju, koji ga uvećava kako bi ga prilagodio svojim letnjim bejličkim zahtevima.

Domovina muzike, u selu se nalazi i Centar za arapsku i mediteransku muziku u palati Rodolphe d’Erlanger (1872-1932), prvobitno Enejma Ezzahra („Sjajna zvezda“), takođe zvana „Kuća barona“. Francusko-britanski baron, slikar, muzikolog, esteta. Na početku zaštite grada i njegovog muzičkog obogaćivanja, umnogome doprinosi ozloglašenosti lokaliteta nadogradnjom tradicionalne tuniske arhitekture. Iskoristivši prefinjenu unutrašnju dekoraciju koju je sam nacrtao i dizajnirao i raskošnu baštu čiji je raspored inspirisan najboljim baštenskim umetnostima u zemljama islama, palata Erlanger je otvorena za javnost od 1992. godine.

Druge velike letnje buržoaske rezidencije u arapsko-muslimanskom stilu, takođe sa izvesnim italijanskim nadahnućem, izgrađene su u 19. veku i postepeno postale glavne rezidencije u 20. veku: Dar Essid (kupio ga je 1955. Hedi Essid iz porodice Jaafar) 21, Dar Delagi, Dar Thameur (od Mahmud Beia, prodat porodici Thameur), Dar Mohsen, Dar Toumi (sada hotel Dar Said), Dar Sfar, Dar Senoussi, Dar Cherif, Dar Bahri (izgrađeni i još uvijek naseljeni potomcima Porodica Bahri), Dar Lasram, Dar Khalsi, Dar Laroussi. Kasnije, 1973. godine, američka vlada je odlučila da izgradi svoju ambasadu na brdu sa pogledom na zaliv Kartagine i Tuniski zaliv. Izgradnja je bila poverena Brahimu Taktaku, Tunižaninu koji je diplomirao u Belgiji, čija je misija bila da ažurira lokalnu arhitekturu kako bi bila udobna za održavanje velikih prijema.

Opštinska galerija je prvobitno bila smeštena u bivšoj štali Dar Lasram. U početku je postao muzej Barona d’Erlanžera, sa stalnom postavkom andaluzijskih muzičkih instrumenata koje je Erlanger kupio u Španiji i njegovim slikama, kao i kolekcijama umetničkih dela koja su se tamo nalazila. strpljivo su okupljali projektant mesta a kasnije i njegovi naslednici. Nakon sticanja nezavisnosti Tunisa, muzej je pretvoren u grnčarski klub za decu, a zatim u izložbenu galeriju koja je dostupna tuniskim i stranim umetnicima koji žele da izlažu. Pored nekoliko umetničkih ateljea, u selu se nalaze i druge galerije: galerija Ammar-Farhat koju je 1988. godine stvorio Abdelaziz Gorgi, galerija Azzedine Alaia smeštena u njegovoj bivšoj kući ili galerija lepih umetnosti Cherif koju je 1979. osnovao Hamadi Šerif u očevoj kući.

Sidi Bou Said je takođe poznat po svojim kafićima čije su terase veoma popularna mesta za opuštanje Tunižana:

  • Kafe Halija (ili Cafe des mats) u centru sela, koji je ranije bio ulaz u džamiju, bio je domaćin Malouf večeri koje su organizovali ljubitelji muzike iz sela.
  • Cafe du Nadhour (sa svetionika) okuplja mušterije koji dolaze da slušaju popularnog pripovedača (fdaoui).
  • Cafe de Sidi Chaabane (ili Cafe des Delices), koji je otvoren kasnih 1960-ih, sa kojeg se pruža jedinstven pogled na Tuniski zaliv.
  • Kafe na seoskom trgu koji je bio domen rezervisan za starešine Sidi Bou Saida.

Svake godine sredinom avgusta održava se mistični festival – nazvan Kharja – koji mobiliše celo selo, sa procesijama različitih verskih bratstava koji dolaze iz celog Tunisa da odaju počast i traže blagoslov u Sidi Bou Saidu.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog trećeg specijalnog putopisa u seriji putopisa o Tunisu gde smo imali prilike da uživamo u lepoti ove neobične zemlje na severnom delu afričkog kontinenta. Današnji putopis ne bi bio moguć bez nesebične pomoći ministarstva turizma Republike Tunis – Discover Tunisia u saradnji sa lokalnim partnerima koji su omogućili da osetim duh i lepotu tuniške kulture i tradicije. Naravno kao i uvek potrudio sam se da vam prenesem svoje utiske o ovom neobičnom iskustvu iz Tunisa.

Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem nove i neobične destinacije na jedan sasvim drugačiji način.

Čast mi je da imam priliku da sarađujem sa kompanijama koje čine sam vrh u industriji turizma i želeo bih još jednom da se zahvalim Ministarstvu turizma Republike Tunis na ovoj neverovatnoj avanturi i što su mi omogućili da na jedan sasvim drugačiji način osetim lepote ove neobične tuniške kulture.

Kako se vama dopala ova moja priča o Tunisu i predstavljanje prestonice grada Tunisa i Sidi Bou Saida, koji krase srce ove neobične zemlje na afričkom kontinentu? Da li ste imali priliku do sada da posetite Tunis?

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i uvek možete me kontaktirati putem maila ili društvenih mreža, sve adrese možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

U narednim pričama iz Tunisa otkrićemo neke druge zanimljive znamenitosti koje biste trebali posetiti ako vas put navede u ovu daleku neobičnu zemlju!

Blogerski pozdrav iz Tunisa,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Ministarstva turizma Republike Tunis – Discover Tunisia, kao i drugih lokalnih partnera. Ovaj post predstavlja moju ličnu i iskrenu recenziju doživljaja destinacije.

SHARE THIS POST

Pisma iz Tunisa: Susa i Port El Kantaoui, upoznajte lepote afričkog Mediterana…

Avanture Putovanja 3 Comments

Dragi moji pustolovi i ljubitelji neobičnih putovanja, dobrodošli u novu seriju putopisa na Mr.M blogu. Jul mesec će biti posvećen jednoj neobičnoj državi na afričkom kontinentu – Tunisu, zemlji koja je poznata po maslinama. Na samom početku ovog drugog posta iz serije putopisa želeo bih da se zahvalim Ministarstvu turizma Republike Tunis – Discover Tunisia na srdačnom pozivu i gostoprimstvu. Uz njihovu pomoć su nastali putopisi i modne priče koje ćete imati priliku čitati ovog jula i iskreno se nadam da ćete uživati.

Ako želite ste kojim slučajem propustili da pročitate prethodni putopis iz Tunisa ili želite da se podsetite nekih zanimljivosti, iskoristite priliku da posetite naredni link:

Republika Tunis je najsevernija zemlja u Africi. To je deo regiona Magreba u severnoj Africi, graniči se sa Alžirom na zapadu i jugozapadu, Libijom na jugoistoku i Sredozemnim morem na severu i istoku. U njemu se nalaze arheološka nalazišta Kartagine koja datiraju iz 9. veka pre nove ere, kao i Velika džamija u Kairuanu.

Tunis je poznat po svojoj drevnoj arhitekturi, tržnicama i plavim obalama, prostire se na približno 164.000 km2 i ima oko 12 miliona stanovnika. Sadrži istočni kraj planine Atlas i severni deo pustinje Sahare, a veliki deo preostale teritorije Tunisa je obradivo zemljište. Sa skoro 1.300 km obale uključuje afrički spoj zapadnih i istočnih delova Sredozemnog basena. Tunis je dom najsevernije tačke Afrike – rta Anđela, a njegov glavni i najveći grad je Tunis, koji se nalazi na njegovoj severoistočnoj obali, i po kome zemlja dobija svoje ime.

Drugi blog post iz serije putopisa o Tunisu biće posvećen gradu Susa i Port el Kantaoui koje predstavljaju prave lepote afričkog Mediterana. Sus je lučki grad u istočnom Tunisu, koji se nalazi 143 kilometra južno od Tunisa , otvoren prema Hamametskom zalivu u Sredozemnom moru. Glavni grad tuniskog Sahela – ponekad ga nazivaju i “biser Sahela” i glavni grad istoimenog guvernera, to je treća opština u zemlji posle Tunisa i Sfaksa i četvrta aglomeracija, Nabul je treća. Medina u Susu je na listi UNESCO-ve Svetske baštine od 1988. godine.

Slična imena gradova se mogu naći u Libiji i južnom Maroku, kao što je region Susa. Souss na marokanskom je sinonim za rief, koji označava nomade ili uopšteno stanovnike sela. Međutim, termin Sous se ovde pripisuje gradu, koji je u to vreme bio simbol moći i sedentarnosti.

Opština Susa je glavni grad provincije koja se prostire na 2.669 kilometara kvadratnih. Podeljen je na četiri opštinska okruga: Susa Sever, Susa Jug, Sousse Medina i Sousse Riadh. Prva dva su osnovana 11. februara 1976. godine, a poslednja dva 19. februara 1982. godine. Njene glavne izborne jedinice i delegacije su četiri po broju: Sousse Sidi Abdelhamid, Sousse Medina, Sousse Javhara i Sousse Riadh.

Malo ću vam ispričati nešto o istorijatu ovog neobičnog grada. Ako su se narodi mora (narod iz egipatske drevne istorije) nesumnjivo ranije naselili su se u regionu Susa, Feničanima se pripisuje prvo poznato ime grada. U jedanaestom veku pre nove ere, pojavljuje se toponim Hadrim koji označava, prema M’hamed Hassine Fantaru, ograđeni prostor ili stambeni prostor. Međutim, arheološki ostaci lokaliteta jedva da potiču iz 6. veka pre nove ere, period kada Hadrim prelazi pod vlast Kartagine i sa njom živi punski rat, zadržavajući feničanski identitet o čemu svedoče lokalni pogrebni običaji. Nakon što je izgubio bitku kod Zame, Hanibal Barka, koji je imao imanja u okolini Hadrima, naterao je svoje vojnike da obavljaju civilne poslove i pokrenuo je sadnju mnogih maslina u toj oblasti.

Hadrim se postepeno oslobađao kartaginjanskog uticaja uspostavljanjem direktnih ekonomskih i diplomatskih odnosa sa Rimom na čiju je stranu stala tokom Trećeg punskog rata. Nakon razaranja Kartagine, Hadrumetini su postali, po Apijanovom izrazu „prijatelji rimskog naroda“, a grad, preimenovan u Hadrumetum (Hadrumetum), postao je privilegovan i slobodan rimski grad, obogaćen ukrasima rimskog naroda. vreme vidljivo i danas.

Kasnije 46. godine p.n.e. ona gubi deo svojih privilegija i dobija veliku kaznu kada izabere tabor Pompejaca protiv pobedonosnog Julija Cezara. Krajem 1. veka Hadrumetum je bio prvi afrički grad koji je dobio status počasne kolonije koji je dodelio car Trajan. U znak priznanja, podižu se spomenici koji veličaju velikodušnog cara: trijumfalni luk, pozorište, amfiteatar, terme, itd. Procvat grada dostigao je vrhunac u 3. veku za vreme vladavine dinastije Severan.

Trgovina maslinovim uljem doživela je veliki procvat nakon što je osnivač dinastije uspostavio besplatnu i dnevnu distribuciju ulja u Rimu. Grad čak kuje sopstvenu valutu. Kada 238. godine grad podržava “uzurpatora” Kapelijana, mora da bude podvrgnut represiji novog cara Gordijana II. Javni spomenici i vile se ruše, a nekada aktivna luka gubi na značaju. Grad je povratio relativni prosperitet kada je 297. godine car Dioklecijan postavio Hadrumetum za glavni grad nove provincije Vizacene koja se prostirala preko centra zemlje.

Kada su Vandali 439. godine proterali Rimljane i uništili gradske zidine, Hadrumetum je preuzeo ime Hunerikopolis, preuzeto od imena Hunerika (sina poglavice vandala Genserika). Vegetira vek pre nego što su ga uništili pljačkaši sa juga zemlje i neposredno pre dolaska vizantijskih trupa. Luku, potpuno zamućenu, rehabilitovao je vizantijski car Justinijan, čije ime je grad uzeo 535. godine (Justinijanopolis) i postao prestonica jedne od sedam provincija Afričke eparhije. Vizantijski period traje oko 135 godina.

Početak arapsko-muslimanskog perioda može se reći da počinje od 670. godine, kada je Okba Ibn Nafi al-Fihri opseo grad koji je dobio ime Susa. To je pre svega aglomeracija koja je 787. godine dobila ribat i naseljena uglavnom asketama zaduženim za odbranu obala. Novi razvoj Susa dolazi od drugog aglabidskog princa Ziadeta-Alaha I, koji je gradu obezbedio brodogradilište iz kojeg su brodovi krenuli u osvajanje Sardinije, Malte, Sicilije i Rima. U 9. veku grad se otvara i prihvata muslimane, hrišćane i Jevreje. Tada postaje drugi grad Ifrikiia i prvi u Sahelu. Tokom Fatimidskog perioda, prosperitet Susa je samo umereno patio od osnivanja Mahdije. Grad, koji svoje tkanine izvozi na istok i zapad, takođe je prosperitetni grad koji se bavi uzgojem maslina.

Do 1159. godine, Sus je bio napadnut, a zatim okupiran od strane Normana sa Sicilije koji su ga osvojili 1148. godine. Ali njegov pad, od dvanaestog veka, uglavnom je posledica promocije Tunisa kao glavnog grada pod vladavinom Hafsida, osiromašenja zaleđa čije je pomorstvo predstavljalo pomorski izlaz i u trinaestom veku, konkurencije tekstila koji se izvozi iz Evrope, perioda tokom kojeg su se Đenovljani naselili u Susu. Grad je podvrgnut kratkoj španskoj okupaciji između 1537. i 1574. godine. Tokom osmanskog doba (1574-1881. godine), grad je ponovo dobio svoj značaj. Sus je tada, u 17. veku, druga trgovačka luka u zemlji.

Pored vezilja i tkalja, tu su i zanatlije grnčari koji svoju proizvodnju izvoze širom Sredozemnog basena. Krajem 18. veka grad je stradao od francuskog (1770. godine) i venecijanskog (1784 i 1786. godine) bombardovanja. Grad je potonuo u opadanje nakon 1864. godine kada je stao na stranu Sadok Bega u pobuni protiv poreza. Prošao je, kao i ceo Tunis, pod francuskim protektoratom od 1881. godine. Stvaranjem nove luke 1884. godine je ipak ponovo vraćena uloga pomorskog prodajnog mesta za proizvode iz stepe.

Opština Susa je osnovana 16. jula 1884. godine Od ovog datuma s kraja 19. veka, Sus je video dolazak i naseljavanje mnogih Evropljana, posebno francuskog i italijanskog porekla, koji su morali da napuste zemlju nakon njenog sticanja nezavisnosti.

Istočni deo medine upotpunjuje proširena luka iz 1899. godine. Dalje na sever proteže se novi grad izgrađen pod francuskim protektoratom i karakteriše ga široke ravne ulice i šetalište sa pogledom na more gde su hoteli poređani prema Port El-Kantaui. Medina u Susu, kao i ona u Tunisu, klasifikovana je kao UNESCO svetska baština 1988. godine. Jedan od elemenata koji ga izdvaja je lokacija glavne džamije koja nije u centru grada. Kao i ribat, bio je odgovoran za zaštitu veštačkog bazena arsenala, što objašnjava njegov vojni izgled.

Ribat je prvobitno bila mala tvrđava izgrađena u ranim danima muslimanskog osvajanja Magreba da bi zaštitila granice grada. Termin se takođe odnosi na mesta koja su dom sufija. Vremenom postaju lože za putnike, ali i utočišta mistika. U tom smislu, ribati su možda izvor prvih tokova sufizma. U tom smislu, možemo asimilirati ova mesta sa zaouias. Marabut, izraz koji se neselektivno koristi u Severnoj Africi za označavanje svetaca, plemenskih poglavara i narodnih iscelitelja, je stoga neko ko živi u ribatu.

Ribat je nastao za vreme vladavine dinastije Aglabida, ali je, nakon izgradnje gradskih zidina 859. godine, postepeno izgubio svoju vojnu funkciju. Dok je na spratu mala džamija, podrum je preuređen u razne prostorije i magaze dok su ostali tragovi prese za masline. Impozantan ulaz, okružen sa dva stuba u korintskom stilu, projektovan je kao dvostruka vrata, koja su služila za blokiranje pristupa tvrđavi. Što se tiče Kasbe, ona se nalazi u najvišem delu medine i datira iz 844. godine. Godine 853., svetionik visok 30 metara dobio je ime po evnuhu aglabidskog suverena Ziadet-Alaha I (Khalaf El Fata). U njegovim zidovima je od 1951. godine smešten Arheološki muzej u Susu.

Pijaca u Susi je neverovatna, splet uličica u kojima možete pronaći od zanimljivih suvenira do nakita od poludragog i dragog kamenja, kao i nakita izrađenog od plemenitih metala. Naravno, pijaca u Susu ima bogatu ponudu odeće i obuće koje lako možete uklopiti u svoj stil i uneti duh mode severne Afrike u vaš garderober.

Za ljubitelje rukotvorina, grnčarije i predmeta za kuću, ovde možete pronaći dosta zanimljivih komada sa kojima možete ulepšati i oplemeniti vaš životni prostor. Što se tiče cena, kao i na svakoj pijaci i bazaru postoji mogućnost cenkanja, tako da možete pokazati i uvežbati svoje pregovaračke sposobnosti.

Port El-Kantaui je marina koja se nalazi severozapadno od grada Susa, koji je postao jedno od najvažnijih primorskih letovališta Tunisa. Projekat stvaranja integrisanog turističkog naselja na 307 hektara proizilazi iz ideje tuniskog predsednika Habiba Burgibe, koji želi da razvije turizam u regionu Sahela.

Proučavala ga je 1971. godine tuniska turistička finansijska kompanija u oblasti Sidi El-Kantaui koja se nalazi na teritoriji opštine Hamam Sus, severno od Susa. Na Societe d’etudes et de developpement de Sousse-Nord je da prouči ekonomske i finansijske mogućnosti projekta i da preuzme ulogu generalnog promotera. Kada su radovi počeli pod rukovodstvom Olivijea-Klementa Kakouba, luka je iskopana i male stambene zgrade (Maisons de la Mer) izgrađene su oko njenog perimetra. Hotelski kompleks je konstrukcija koja označava ulaz u luku. Luka je otvorena 1979. godine i Societe hoteliere et tourisme du Port El-Kantaoui je Societe d’etudes et de developpement de Sousse-Nord delegirao zadatak razvoja i upravljanja odmaralištem.

Golf teren sa 18 rupa postavljen je 1980. godine na 130 hektara na padini brda, a krajem 1990-ih, zemljište koje je zauzimalo parkiralište na ulazu u luku omogućilo je proširenje kompleksa izgradnjom. novog okruga (Houses of the Gardens) i stalnog sajmišta (Hanibal Park) koji omogućava diverzifikaciju ponuđenih aktivnosti u slobodno vreme. Hoteli tri do pet zvezdica se grade oko kompleksa i duž obale prema Chott Meriemu na severu i Hammam Sousse na jugu.

Luka je pravo selo, uglavnom pešačko, izgrađeno po arhitekturi koja podseća na selo Sidi Bou Said u svom arapsko-mavarskom stilu, belini njenih zidova, arkada, svodova i uličica ukrašenih cvećem. Odmaralište ima mnogo prodavnica, uključujući restorane, kafiće i prodavnice za strane turiste koji posećuju ovo mesto zbog njegovih sedam kilometara plaže. Pored toga, tokom letnjeg perioda, u luci se održavaju mnogi događaji, uključujući Međunarodni letnji internet festival, regate, muzičke bine i brojne druge sadržaje.

Ova bogatstva takođe privlače mnoge Sahelijane koji dolaze da se malo opuste tokom vikenda ili praznike . Izgradnja Iasmine Hammamet početkom 2000-ih nije izazvala opadanje posećenosti. Luka može da primi do 340 čamaca na ukupnoj površini od četiri hektara.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog drugog specijalnog putopisa u seriji putopisa o Tunisu gde smo imali prilike da uživamo u lepoti ove neobične zemlje na severnom delu afričkog kontinenta. Današnji putopis ne bi bio moguć bez nesebične pomoći ministarstva turizma Republike Tunis – Discover Tunisia u saradnji sa lokalnim partnerima koji su omogućili da osetim duh i lepotu tuniške kulture i tradicije. Naravno kao i uvek potrudio sam se da vam prenesem svoje utiske o ovom neobičnom iskustvu iz Tunisa.

Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem nove i neobične destinacije na jedan sasvim drugačiji način.

Čast mi je da imam priliku da sarađujem sa kompanijama koje čine sam vrh u industriji turizma i želeo bih još jednom da se zahvalim Ministarstvu turizma Republike Tunis na ovoj neverovatnoj avanturi i što su mi omogućili da na jedan sasvim drugačiji način osetim lepote ove neobične tuniške kulture.

Kako se vama dopala ova moja priča o Tunisu i predstavljanje Susa i Port El Kantaoui, koji krase srce ove neobične zemlje na afričkom kontinentu? Da li ste imali priliku do sada da posetite Tunis?

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i uvek možete me kontaktirati putem maila ili društvenih mreža, sve adrese možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

U narednim pričama iz Tunisa otkrićemo neke druge zanimljive znamenitosti koje biste trebali posetiti ako vas put navede u ovu daleku neobičnu zemlju!

Blogerski pozdrav iz Susa,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Ministarstva turizma Republike Tunis – Discover Tunisia, kao i drugih lokalnih partnera. Ovaj post predstavlja moju ličnu i iskrenu recenziju doživljaja destinacije.

SHARE THIS POST

Pisma iz Tunisa: Veličanstveni amfiteatar u El Džemu…

Avanture Putovanja 4 Comments

Dragi moji pustolovi i ljubitelji neobičnih putovanja, dobrodošli u novu seriju putopisa na Mr.M blogu. Jul mesec će biti posvećen jednoj neobičnoj državi na afričkom kontinentu – Tunisu, zemlji koja je poznata po maslinama. Na samom početku ove serije putopisa želeo bih da se zahvalim Ministarstvu turizma Republike Tunis – Discover Tunisia na srdačnom pozivu i gostoprimstvu. Uz njihovu pomoć su nastali putopisi i modne priče koje ćete imati priliku čitati ovog jula i iskreno se nadam da ćete uživati.

Republika Tunis je najsevernija zemlja u Africi. To je deo regiona Magreba u severnoj Africi, graniči se sa Alžirom na zapadu i jugozapadu, Libijom na jugoistoku i Sredozemnim morem na severu i istoku. U njemu se nalaze arheološka nalazišta Kartagine koja datiraju iz 9. veka pre nove ere, kao i Velika džamija u Kairuanu.

Tunis je poznat po svojoj drevnoj arhitekturi, tržnicama i plavim obalama, prostire se na približno 164.000 km2 i ima oko 12 miliona stanovnika. Sadrži istočni kraj planine Atlas i severni deo pustinje Sahare, a veliki deo preostale teritorije Tunisa je obradivo zemljište. Sa skoro 1.300 km obale uključuje afrički spoj zapadnih i istočnih delova Sredozemnog basena. Tunis je dom najsevernije tačke Afrike – rta Anđela, a njegov glavni i najveći grad je Tunis, koji se nalazi na njegovoj severoistočnoj obali, i po kome zemlja dobija svoje ime.

Prvi blog post iz serije putopisa o Tunisu biće posvećen El Džemu, gradu u kojem se nalazi najveći amfiteatar u Africi. El Džem je grad u provinciji Mahdija u Tunisu. Ovaj grad po poslednjem popisu stanovništva ima oko 22.000 stanovnika. Rimski grad Tisdru je sagrađen, kao i skoro sva rimska naselja u starom Tunisu, na nekadašnjim punskim naseljima. U manje sušnoj klimi od današnje, Thisdrus je napredovao kao važan centar proizvodnje i izvoza maslinovog ulja. To je bilo sedište hrišćanske biskupije, koja je uključena u listu titularnih stolica Katoličke crkve. Početkom 3. veka, kada je amfiteatar izgrađen, Thisdrus je bio rival Hadrumetumu (današnjem Susu) kao drugom gradu rimske severne Afrike posle Kartagine.

Međutim, nakon neuspešne pobune koja je tamo počela 238. godine i Gordijanovog samoubistva u njegovoj vili blizu Kartagine, rimske trupe lojalne caru Maksiminu Traksu su opljačkale grad. Grad je prikazan na Peutingerovoj mapi iz 4. veka.

Amfiteatar El Džem je ovalni amfiteatar u današnjem gradu El Džem u Tunisu, nekadašnjem Tisdru u rimskoj provinciji Afrika. Na listi UNESCO-a je od 1979. godine kao mesto svetske baštine. Amfiteatar je izgrađen oko 238. godine nove ere u Tisdru, koji se nalazi u rimskoj provinciji Afrika Proconsularis. To je jedna od najbolje očuvanih rimskih kamenih ruševina na svetu, a jedinstvena je u Africi. Kao i drugi amfiteatri u Rimskom carstvu, izgrađen je za događaje gledalaca i jedan je od najvećih amfiteatara na svetu. Procenjeni kapacitet je 35.000 gledalaca, a veličine velike i male ose su 148 metara i 122 metra. Amfiteatar je izgrađen od kamenih blokova, nalazi se na ravnom terenu i izuzetno je očuvan.

Amfiteatar El Džem je treći amfiteatar izgrađen na istom mestu. Veruje se da ga je sagradio lokalni prokonzul Gordijan, koji je postao car kao Gordijan II. U srednjem veku služio je kao tvrđava, a stanovništvo je ovde tražilo zaklon tokom napada Vandala 430. i Arapa 647. Kasnije, 1695. godine za vreme Tuniskih revolucija, Mohamed Bej El Muradi napravio je otvor u jednom od zidova. da zaustavi otpor sledbenika njegovog brata Ali beja al-Muradija koji su se okupili unutar amfiteatra. Smatra se da je amfiteatar korišćen kao proizvodnja šalitre krajem 18. i u 19. veku. Oko 1850. Ahmad I ibn Mustafa je proširio proboj u zidu na otprilike 30 metara. U drugoj polovini 19. veka objekat je korišćen za prodavnice, stanove i skladište za žito.

U amfiteatru su se verovatno održavale borbe gladijatora kao i trke kočija i druge cirkuske igre, ali pre svega izložbe divljih životinja i rekonstrukcije posebno popularnih lova na divlje životinje. Ovaj „Veliki amfiteatar“, najpoznatiji rimski spomenik u Tunisu, najbolje je očuvan amfiteatar u severnoj Africi. Prema zvaničnim podacima amfiteatar svake godine ugosti oko 530.000 posetilaca.

Zgrada pozorišta je treći amfiteatar izgrađen u gradu Tisdru, gradu obogaćenom „maslinarstvom i trgovinom”, ono je ujedno i najdovršenije i najbolje očuvano. Grad jedini ima toliki broj ostataka ovog tipa, što omogućava stručnjacima da razumeju njihovu evoluciju. Drugi amfiteatar, čije je prisustvo već naslutio Šarl Tiso, otkriven je 1960-ih, dok je prvi otkriven zahvaljujući iskopavanjima koje je izveo Hedi Slim iz 1973. godine.

Prvo zdanje amfiteatra sa kapacitetom od 6.000 gledalaca, opisana je kao rudimentarna, embrionalna ili „veoma stara“. Žan-Klod Golvin smatra da datira iz 1. veka nove ere. Mesto koje je izabrano za njegovu izgradnju, na kome su bili sahranjeni u predrimsko doba, jedini je prirodni reljef u oblasti pogodan za izgradnju. Zgrada je zapravo uklesana u brdo od sedre bez zidanja i nepravilnog oblika.

Tribine, ograničenog broja, uklesane su u stenu i tamo je iskopana kavea. Arena je bila dimenzija 49 metara sa 40 dok su tribine, koje su izgleda prilično brzo erodirale, popravljene ciglama od blata. Čini se da je prisustvo zgrade povezano sa osnivanjem u gradu italijanske zajednice koja voli predstave, možda kampanskog ili etrurskog porekla, pri čemu su ova dva regiona kolevka igara u amfiteatru. Drugo zdanje, rasprostranjenog oblika sa čvrstom konstrukcijom, podignuto je na istom brdu kao i prethodno krajem I veka nove ere ili III vek, ali eliptičnijeg oblika zbog nasipa postavljenog na areni i tribine prethodne zgrade. Nasip arene, visok 2,50 metara, omogućio je dobijanje pravilnog oblika.

Tribine su postavljene u zidane kupe, različitih veličina i odvojene prostorima, za ukupan kapacitet od 7.000 gledalaca. Čini se da su postojala 24 odeljka od kojih je 16 ostalo u različitim stanjima očuvanosti. Arena je imala dimenzije 60 puta 40 metara, a ukupna veličina je bila 92 metra sa 72 metara. Golvin evocira i ložu i kapelu koja se nalazi na zapadnoj osi. Estetika je odsutna u konstrukciji, ali su tehnička poboljšanja značajna, čineći je funkcionalnijom. U vreme dinastije Severijana, početkom III veka, grad je u snažnom razvoju, zahvaljujući procvatu trgovine maslinovim uljem i pšenicom, pogodovanoj situacijom na raskrsnici trgovačkih puteva.

Pošto je drugi amfiteatar postao nedovoljan, zamenjen je sadašnjom zgradom, još naprednijom, izgrađenom na ravnom terenu, metodom koja se takođe koristila u Kartagini, Nimu ili Rimu. Njena izgradnja bi bila povezana sa manifestacijom evergetizma gradske elite. Za Hedi Slim, njegova cena je u suprotnosti sa nekoliko epigrafskih tragova lokalnog evergetizma, posebno u pogledu organizacije igara. Kasnija strana izgradnje dovela je do ispravljanja problema nastalih tokom prethodnih konstrukcija, radi veće funkcionalnosti, a ove inovacije su takođe činile faktor dugovečnosti.

Iako grad postepeno zamenjuje Sufetula kao ekonomska prestonica regiona i trgovački putevi se postepeno udaljavaju od njega, Tisdrus nastavlja da igra vojnu ulogu zbog transformacije građevine u tvrđavu. Arheološka iskopavanja datiraju napuštanje amfiteatra u drugu polovinu 5. veka, dajući okvirno trajanje delatnosti od dva veka. Već u vizantijsko doba, amfiteatar je postao tvrđava i utočište, ovo je posvedočeno 647. posle vizantijskog poraza Sbeitle protiv arapskih vojski. Transformacija je izvršena blokiranjem arkada u prizemlju i opremanjem drugih instalacija, uključujući i toranj koji je pronađen tokom nedavnih iskopavanja.

Spomenik se ponekad naziva i “Ksar de la Kahena”, nazvan po berberskoj princezi iz 7. veka. veka koja je okupila plemena da bi sprečila napredovanje muslimanskog osvajača. Poražena i progonjena, ona se sa svojim pristalicama sklonila u amfiteatar i tamo pruža otpor skoro četiri godine. Prema legendi, izdao ju je njen mladi ljubavnik, koji ju je izbo nožem pre nego što je poslao njenu balzamovanu glavu vođi arapske vojske. Zgradu navode Al-Bakri iz 11. veka i At-Tijani, koji obojica sugerišu da je nudila efikasnu zaštitu, što je teško pomiriti sa stanjem ruševina. Nestanak tribine i elemenata gornjeg sprata bi stoga bio kasniji i progresivan.

Uprkos delimičnom uništenju zbog korišćenja njegovog kamenja za izgradnju grada El Džema, treći amfiteatar je i dalje izuzetno dobro očuvan i pretpostavlja se da je ostao netaknut do 17. veka. Viktor Geren u svom izveštaju precizira da je oko 1695. godine, prema arapskoj tradiciji, počela da se ruši spoljašnja fasada, koja je do tada ostala gotovo netaknuta. Bejlička moć bi ovog datuma ugušila pobunu poreskog porekla i napravila proboje topovskim udarima kako bi sprečila da lokalitet služi kao utočište za lokalno stanovništvo. Mesto je ipak korišćeno u tu svrhu sredinom 19. veka tokom poslednje pobune. Nakon dalje degradacije, stanovništvo se u velikoj meri izvlači iz ruševina.

Lokalitet je posećivan od 17. veka a posebno u 19. veku, a zatim se ovaj pokret pojačao uspostavljanjem zaštite posmrtnih ostataka. Restauracije su izvršene u prvoj polovini 20. veka, na delu porušene fasade, kao i raščišćavanje arene i podzemnih prostora. Turizam je porastao u 20. veku, dostigavši oko 530.000 godišnjih posetilaca u 2008. godini, što ga čini drugim najposećenijim mestom u Tunisu.

Lokalitet je 1979. godine uvršten na Uneskovu listu svetske baštine. Nejednako stanje u očuvanju građevinskog materijala, kao i kamenja koja pada, pa čak i svodova učinila je neophodnom kampanju konsolidacije i restauracije koju finansiraju vlada Tunisa i privatna fondacij . Konsolidacija je omogućila da se izbegnu novi odroni kamenja i da se uklone nepopravljivo oštećeni delovi. Restauracija, korišćenjem materijala preuzetog iz otkopane rušenja, imala je za cilj da se, pored očuvanja spomenika, na što edukativniji način otvori za posetioce. Jedno od sredstava za ovu povećanu dostupnost bila je restauracija svodova i stepenica.

Restauracija tribina namenjenih za 500 gledalaca takođe omogućava da se „doprinese kulturnoj revitalizaciji zgrade“. Radovi na rekonstrukciji stubova pomogli su i da se rekonstruiše eliptični oblik konstrukcije. Kampanja je takođe omogućila da se upotpuni poznavanje spomenika, posebno sistema za rekuperaciju kišnice i temelja. Mnogi fragmenti tribine u areni takođe su otkopani. Zbog razlika u nivou između savremenog grada i građevine, njegova neposredna okolina je razvijena i biljnim i mineralnim sredstvima.

Zbog dobre akustike i izvršenih restauracija, amfiteatar je od 1985. godine svakog leta bio domaćin Međunarodnog festivala simfonijske muzike El Džem. U novembru 2019. godine počeli su restauratorski radovi, projekat koji je realizovan zahvaljujući finansiranju od pola miliona dolara iz Fonda ambasadora za očuvanje kulture, koji je pokrenula Ambasada Sjedinjenih Američkih Država, kojoj je doprinelo i Ministarstvo kulture Tunisa pomoć u vrednosti od milion dinara.

Zbog svog položaja usred manje-više golih stepskih prostranstava, amfiteatar impresionira ne samo svojim masivnim izgledom već i lepotom patine njegovih zidova. Podignut je na ravnom zemljištu severno od mesta antičkog grada. U nedostatku krečnjaka u ovom regionu Tunisa, zidovi i oslonci velikog amfiteatra su izgrađeni od peščara dina, materijala koji se lako seče iz obalnih kamenoloma Rejiche-Salakta. Zgrada je jedina u rimskom svetu koja je izgrađena u tesanom kamenu i jedina zgrada u gradu izgrađena ovim materijalom, znak prestiža koji se vezuje za spomenik.

Materijal, beo u vreme vađenja sa vremenom je postao oker. Međutim, upotrebljeni kamen, koji nije mnogo otporan, osetljiv je na eroziju i habanje. Ova krhkost kamena je, prema Golvinu, objašnjenje za debljinu zidova, a samim tim i za masivnu stranu građevine. Iskopavanjima temelja se moglo utvrditi da je lokalitet korišćen za urezivanje velikog dela njegovih elemenata, uključujući i elemente dekoracije. Precizna veličina izreza blokova je odgovorna za estetski izbor, posebno za voussoirs koji ovde imaju ugao ponovnog ulaska, dok na drugim mestima često imaju istaknuti ugao. I pored nedovršenih dekorativnih elemenata, tragovi antičke restauracije govore da je spomenik korišćen. Svodovi su svojim delom građeni u šutu, dok je cigla bila u širokoj upotrebi u drugim građevinama istog tipa. Ovakav način izgradnje ga čini posebnom zgradom na afričkom kontinentu.

Pored amfiteatara, grad je imao pozorište i cirkus, koji do danas nisu otkopani. Monumentalna finoća grada omogućila je širenje dokolice koja je pripadala rimskom načinu života: arheolozi su tako pronašli mnoge prikaze igara amfiteatra u privatnim staništima, posebno u mozaicima. Tri amfiteatra Thisdritan svedoče o trajnom entuzijazmu za igre. Čak i ako prisustvo Italijana omogućava da se objasni preuranjenost postavljanja takvog spomenika na ovom mestu, privrženost lokalnog stanovništva bila je sposoban da se izrazi posebno kroz ukuse za određene vrste predstava, one koje su se borile protiv divljih životinja zvanih venationes i u manjoj meri onih koje su se suprotstavljale gladijatorima. Životinje su prikazane kao elementi detalja, ali ponekad i kao glavna tema: borbe su ilustrovane sa dva mozaika otkrivena u „Kući dionizijeve povorke“, mozaika lavova koji proždiru vepra i mozaika tigra koji napada onagre. Restitucije lova mogu takođe biti jednostavne simulacije hvatanja divljih životinja sa, u rukama navodnih lovaca, fiktivnim oružjem. Amfiteatar bi takođe mogao da služi kao mesto pogubljenja osuđenih na smrt isporučenih zveri, što pokazuje mozaik u arheološkom muzeju El Džem.

Veliki amfiteatar nije korišćen za organizovanje naumahija, zbog otežanog vodosnabdevanja regiona i nedostatka hidroizolacije bez koje bi ovakve demonstracije mogle biti opasne za objekat. Amfiteatar je omogućio da se u gradu Tisdru razviju različita profesionalna udruženja pod nazivom sodaliti, koja su posedovala životinje koje su za naknadu stavljali na raspolaganje organizatorima igara. Takva konkurencija je možda stvorila tenzije u drevnom gradu. Mozaik zvani bestijariji koji piruju u areni, Nacionalni muzej Bardo, upoređen je sa ovim prisustvom sodaliteta: gosti su oko stola, ispred njih su likovi, verovatno sluge, od kojih jedan uspavani tauri u prvom planu leže bikovi. Ovi zalogajnici pored sebe imaju razne simbole. Diskusija je bučna i rezultira buđenjem nekih bikova koji svi imaju simbole na zadnjim nogama.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog prvog specijalnog putopisa u seriji putopisa o Tunisu gde smo imali prilike da uživamo u lepoti ove neobične zemlje na severnom delu afričkog kontinenta. Današnji putopis ne bi bio moguć bez nesebične pomoći ministarstva turizma Republike Tunis – Discover Tunisia u saradnji sa lokalnim partnerima koji su omogućili da osetim duh i lepotu tuniške kulture i tradicije. Naravno kao i uvek potrudio sam se da vam prenesem svoje utiske o ovom neobičnom iskustvu iz Tunisa.

Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem nove i neobične destinacije na jedan sasvim drugačiji način.

Čast mi je da imam priliku da sarađujem sa kompanijama koje čine sam vrh u industriji turizma i želeo bih još jednom da se zahvalim Ministarstvu turizma Republike Tunis na ovoj neverovatnoj avanturi i što su mi omogućili da na jedan sasvim drugačiji način osetim lepote ove neobične tuniške kulture.

Kako se vama dopala ova moja priča o Tunisu i predstavljanje El Džema, kao i ovog prekrasnog amfiteatra koji krasi srce ove neobične zemlje na afričkom kontinentu? Da li ste imali priliku do sada da posetite Tunis?

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i uvek možete me kontaktirati putem maila ili društvenih mreža, sve adrese možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

U narednim pričama iz Tunisa otkrićemo neke druge zanimljive znamenitosti koje biste trebali posetiti ako vas put navede u ovu daleku neobičnu zemlju!

Blogerski pozdrav iz El Džema,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane Ministarstva turizma Republike Tunis – Discover Tunisia, kao i drugih lokalnih partnera. Ovaj post predstavlja moju ličnu i iskrenu recenziju doživljaja destinacije.

SHARE THIS POST

Pisma sa Kube: Trinidad, Cienfuegos i Santa Klara, najsjajnije iskre Kariba…

Avanture Putovanja 4 Comments

Dragi moji pustolovi i ljubitelji neobičnih putovanja, dobrodošli u novu seriju putopisa na Mr.M blogu. Jun i Jul će biti posvećeni jednoj neobičnoj ostrvskoj zemlji u Karibima, zemlja koja je poznata po duvanu i rumu – Kuba. Na samom početku ovog četvrtog putopisa o Kubi želeo bih da se zahvalim turističkoj agenciji Disko Travel poznatija pod imenom Disko Drugar Putovanja, koja je više od turističke agencije to je prava putujuća porodica koja pruža neverovatno iskustvo. Ovo je moj prvi put da sarađujem sa turističkom agencijom sa naših prostora i moram priznati da je bilo jedno neobično iskustvo. Uz njihovu pomoć su nastali putopisi sa Kube i modne priče koje ćete imati priliku čitati ovog juna i jula, a iskreno se nadam da ćete uživati u novoj avanturi.

Ako želite ste kojim slučajem propustili da pročitate sve putopise sa Kube ili želite da se podsetite nekih zanimljivosti, iskoristite priliku da posetite naredne linkove:

  1. Pisma sa Kube: Havana, najšareniji biser Kariba…
  2. Pisma sa Kube: Havana stopama Ernesta Hemingveja…
  3. Pisma sa Kube: Varadero, mondensko letovalište Kariba…

Želite putovanje koje ćete pamtiti celog života? Pogledajte Disko Travel aranžmane za daleke destinacije i izaberite svoju avanturu o kojoj ste samo mogli da maštate, samo ne zaboravite svoju kameru i telefon da zabeležite nezaboravne trenutke sa Zanzibara, Balija, Tajlanda, Kube i drugih destinacija na koje vas može odvesti Disko Drugar putovanja.

Trinidad je grad u provinciji Sancti Spiritus, centralna Kuba. Zajedno sa obližnjom Valle de los Ingenios, od 1988. godine nalazi se na UNESCO-voj listi svetske baštine, zbog svog istorijskog značaja kao centra trgovine šećerom u 18. i 19. veku. Trinidad je jedan od najbolje očuvanih gradova na Karibima iz vremena kada je trgovina šećerom bila glavna industrija u regionu.

Koja je priča i istorija ovog izuzetnog gradića? Trinidad je 23. decembra 1514. godine osnovao Dijego Velaskez de Kuelar pod imenom Villa de la Santisima Trinidad. Ernan Kortes je regrutovao ljude za svoju ekspediciju iz kuće Huana de Grijalve na Trinidadu i Sancti Spiritusa, na početku svoje ekspedicije 1518. godine. Ovo je uključivalo Pedra de Alvarada i njegovih petoro braće. Posle deset dana, Kortes je otplovio, a alkaide Francisco Verdugo nije uspeo da spreči Kortesa da ode, uprkos naređenjima Dijega Velaskeza.

Ekspedicija Narvaez je došla u Trinidad 1527. godine na putu za Floridu. Uhvaćena u uraganu, ekspedicija je izgubila dva broda, dvadeset konja i šezdeset ljudi zbog jake oluje. Francisko Iznaga, baskijski zemljoposednik u južnom delu Kube tokom prvih 30 godina kolonizacije Kube, izabran je za gradonačelnika Bajama 1540. godine. Iznaga je bio začetnik moćne loze koja se konačno nastanila na Trinidadu gde se danas nalazi Tore Iznaga kula. Njegovi potomci su se borili za nezavisnost Kube i za pripajanje SAD-u od 1820. do 1900. godine.

Sam grad je podeljen na barije (četvrtine) Primero, Segundo i Tercero. Cela opština broji consejos populares (odeljenja) Centro, Zona Monumento, Armando Mestre, La Purisima, Casilda, Federacion Nacional de Trabajadores Azucareros (FNTA), Condado, Topes de Collante, San Pedro, Manacas – Iznaga, Algarrobo, Pitanes i Karakuzi.

Danas je glavna industrija Trinidada prerada duvana. Stariji delovi grada su dobro očuvani, jer kubanska turistička industrija uvidela korist od brojnih turista koji svakodnevno obilaze ovaj šarmantni gradić. Nasuprot tome, neki delovi grada van turističkih područja su veoma oronuli i u zapuštenom stanju, posebno u centru. Turizam iz zapadnih zemalja je glavni izvor prihoda u gradu. Grad se nalazi na obali Kariba u blizini planina Eskambrej.

Plaza Major Trinidada je trg i muzej španske kolonijalne arhitekture na otvorenom. Samo nekoliko kvadratnih blokova veličine, istorijska oblast trga ima kaldrmisane ulice, kuće u pastelnim bojama sa rešetkama od kovanog gvožđa i građevine iz kolonijalnog doba kao što su katedrala Santisima Trinidad i Convento de San Francisco. U gradu je i Opštinski istorijski muzej. Postoji nekoliko casas de musica, uključujući i jednu pored katedrale na Plaza Major. Postoje i diskoteke, uključujući i jednu u ruševinama crkve; druga je u velikoj pećini koja se ranije koristila kao ratna bolnica.

Muzej Romantike ili Palata Brunet, upoznajte jednu od najlepših palata na Kubi i divite se njegovom andaluzijskom stilu uređenja dvorišta. Muzej Romantike ili Palata Brunet, prvi je muzej otvoren u Trinidadu 1973. godine. Nalazi se u srcu istorijskog centra Trinidada, na jednoj strani Plaza Major. Zgrada je jedna od najlepših palata na Kubi, koja je ranije pripadala grofu Brunetu, bogatom Kreolu koji je završio gradnju zgrade 1808. godine. Odlikuje se svojim andaluzijskim dvorištem, koji se u to vreme smatrao najlepšim u karipskoj zemlji. a karakteriše ga mešavina mudeharskog i neoklasičnog stilova. Unutra se nalazi vredna zbirka predmeta iz 19. veka. Sastoji se od četrnaest prostorija u kojima su izložena dela dekorativne umetnosti, kao što su posuđe, starinski nameštaj, porcelan, srebrni predmeti, donji veš i drugi luksuzni predmeti tog vremena.

Opštinski muzej Trinidada ili Palata Kantero, ne propustite jedan od najboljih pogleda na grad Trinidad sa tornja Opštinskog muzeja. Opštinski muzej Trinidada je popularno poznat kao Palata Kantero. To je zgrada potpuno strana tradiciji u kojoj se ogledaju najkosmopolitskiji ukusi 19. veka. Zanimljiva istorija palate podseća da je prvo pripadala porodici Borel od 1827. do 1830. godine, sve dok zgrada nije prešla u ruke Nemca Kantera ili doktora Justa Kantera, koji je stekao velike plantaže šećera nakon što je otrovao trgovca robljem i oženio se njegovom udovicom, koja je takođe prerano umrla. Kanterovo bogatstvo je izloženo u svakoj prostoriji uređenoj u neoklasičnom stilu.

Palata Cantero je otvorena kao muzej 1980. godine. Tu možete saznati o istoriji Trinidada od njegovog osnivanja, kroz trgovinu robljem, sjaj industrije šećera, borbu za nezavisnost ili krizu sektora šećera, kroz dokumenta, umetnička dela i drugih predmeta. Muzej je podeljen na četiri prostorije, od kojih je prva postavljena na sličan način kao što je bila palata u prošlom veku. Sledeće sobe prikazuju razvoj istorije grada, sala za oružje koja prikazuje utvrđenja u luci i artiljeriju sa topovima za zaštitu od pirata i korsara i druga prostorija posvećena industriji šećera koja pokazuje osnovnu ekonomsku osnovu lokalitet Jedna od najvećih atrakcija Gradskog muzeja Trinidada je veličanstven pogled na grad koji pruža sa svoje kule.

Cienfuegos i Santa Klara (fakultativna tura)

Sa Disko Travel Drugarima možete otići na celodnevni fakulatativni izlet koji uključuje obilazak Cienfuegosa i Santa Klare. Prva stanica je Cienfuegos, gradić koji Kubanci nazivaju Biser juga, a u bukvalnom prevodu na srpski jezik, znači „Sto vatri“. Obići ćete centar grada koji je pod zaštitom UNESCO-a i uživati u razgledanju savršeno očuvanih zdanja španskog neoklasicizma. 

Cienfuegos, glavni grad provincije Cienfuegos je grad na južnoj obali Kube. Nalazi se oko 250 km od Havane i ima oko 165.000 stanovnika. Od kasnih 1960-ih, Sienfuegos je postao jedan od glavnih industrijskih centara Kube, posebno u sektoru energetike i šećera. Grad je nazvan La Perla del Sur (Biser Juga). Iako je poznat kao industrijski grad fabrika i raznih nuklearnih/električnih postrojenja, a ime Sienfuegos bukvalno prevedeno na „sto vatri“, grad je zapravo dobio ime od prezime Hose Sjenfuegos, general kapetan Kube.

UNESCO je 2005. godine upisao urbani istorijski centar Sijenfuegosa na listu svetske baštine, navodeći Sijenfuegos kao najbolji postojeći primer primene španskog prosvetiteljstva u ranom 19. veku u urbanističkom planiranju. U centru grada nalazi se šest zgrada iz perioda 1819–50 godina, 327 zgrada iz 1851–1900. godina i 1188 zgrada iz 20. veka. Ne postoji drugo mesto na Karibima koje sadrži tako izuzetan skup neoklasičnih struktura.

Nakon obilaska Cienfuegosa nastavljate put ka Santa Klari, gradu u kome se odigrala jedna od odlučujućih bitki za pobedu u revoluciji. U Santa Klari idete u obilazak memorijalniog kompleksa Če Gevara (Memorial Che Guevara) gde se sa jedne strane nalazi muzej a u drugom delu posmrtni ostaci čuvenog revolucionara kao i njegovih saboraca iz rata u Boliviji 1967. godine. Nakon toga posetićete muzej Blindirani Voz gde je Če sa lokalnim stanovnistvom onesposobio vozne sine i presreo, a zatim i pokorio Batistinu vojsku koja je krenula u Santiago de Kuba (Santiago de Cuba) kao pomoc vojsci koju je Fidel Kastro (Fidel Castro) sa svojim saborcima napao.

Santa Klaru je osnovalo 175 ljudi 15. jula 1689. godine. Njih 138 predstavljalo je dve velike porodice koje su već živele u toj oblasti, koje su posedovale zemljište pored novog grada. Ostalih 37 dolazilo je iz sedam drugih porodica, uključujući sveštenika i guvernera, a svi su poreklom iz priobalnog grada San Huan de los Remedios. Stanovništvo Remediosa je moralo da bira između napuštanja svog grada, stalnog opsedanja pirata ili ostanka. Dok je većina odlučila da ostane, 37 ljudi je otputovalo na jug u unutrašnjost. Po tradiciji, služena je misa ispod drveta tamarinda i osnovana je Santa Klara. Od tada je mesto ispod drveta poznato kao Loma del Karmen (prevod  Karmenino brdo). Crkva druge generacije izgrađena je u parku duž trga. Spomenik u znak sećanja na događaj okružen je drvetom tamarinda četvrte generacije. Naselje se prvobitno zvalo Kajo Nuevo, što je promenjeno u Dos Kajos, Vila Nueva de Santa Klara, Pueblo Nuevo de Anton Diaz, Vila Klara i na kraju Santa Klara.

Santa Klara je bila mesto poslednje bitke Kubanske revolucije krajem 1958. godine. Dve gerilske kolone napale su grad, jednu je vodio Ernesto Če Gevara, a drugu Kamilo Sijenfuegos. Gevarina kolona je prvo zauzela garnizon u Fomentu. Koristeći buldožer, Gevarini vojnici su uništili železničke šine i izbacili iz šina voz pun trupa i zaliha koje je poslao Batista. U isto vreme, Sjenfuegosova kolona je porazila vojni garnizon u bici kod Jaguajaja nedaleko od grada. 31. decembra 1958. udružene snage Gevare i Sijenfuegosa zajedno sa drugim revolucionarima pod Vilijamom Aleksandrom Morganom, napale su Santa Klaru. Bitka je bila haotična, a branioci demoralisani. Neki su se borili, drugi su se predali bez metka. Do popodneva grad je zauzet. Ova pobeda Kastrovih trupa se smatra odlučujućim momentom u Kubanskoj revoluciji, pošto je Batista pobegao sa Kube manje od 12 sati kasnije.

Mauzolej Če Gevara je memorijal u Santa Klari, koji se nalazi na „Plaza Če Gevara“ (Trg Če Gevara). U njemu se nalaze posmrtni ostaci revolucionara Ernesta „Čea“ Gevare i 29 kolega boraca ubijenih 1967. godine tokom Gevarinog pokušaja da podstakne oružanu pobunu u Boliviji. Cela oblast, koja sadrži bronzanu statuu Gevare od skoro 7 metara, naziva se Skulpturalnim kompleksom Ernesta Gevare.

Gevara je sahranjen uz pune vojne počasti 17. oktobra 1997. godine, nakon što su njegovi posmrtni ostaci otkriveni u Boliviji, ekshumirani i vraćeni na Kubu. Na tom mestu nalazi se muzej posvećen Gevarinom životu i večni plamen koji je zapalio Fidel Kastro u njegovo sećanje. Santa Klara je izabrana kao lokacija u znak sećanja na Gevarine trupe koje su zauzele grad 31. decembra 1958. godine, tokom bitke kod Santa Klare. Rezultat ove poslednje bitke Kubanske revolucije bio je kubanski diktator Fulgencio Batista koji je pobegao u izgnanstvo. U blizini, u drugom delu grada, vojni voz za snabdevanje Fulhencija Batiste koji je Gevara iskočio iz šina tokom bitke takođe ostaje na svojoj prvobitnoj lokaciji.

Radovi na kompleksu su počeli 1982. godine, a svečano je otvoren po završetku 28. decembra 1988. godine uz prisustvo Raula Kastra. Projekat su osmislili arhitekte Horhe Cao Campos, Blanca Hernandez i Jose Ramon Linares zajedno sa vajarima i Hozeom de Lazarom Benkomom i Hozeom Delarom (njenim glavnim kreatorom). Pored toga, 500.000 stanovnika Santa Klare je doprinelo sa više od 400.000 sati volonterskog rada u izgradnji skulpturalnog kompleksa, koji su radili zajedno sa veštim zanatlijama Eliseo Diaz Machado Livnice u Gvanabakoi.

Mnogi različiti aspekti Gevarinog života su predstavljeni u celom kompleksu. Na primer, njegovo vreme u Gvatemali i Ujedinjenim nacijama je izvajano, dok je njegovo oproštajno pismo Fidelu ispisano u celosti. Susedni ukrasni zid ga prikazuje u Sijera Maestri kako se savetuje sa Fidelom, pored Kamila Sjenfuegosa, iu planinama na konju. Drugi deo prikazuje Gevaru kao ministra industrije koji obavlja svoj uobičajeni volonterski posao. Na kraju, prikazani su učitelji pismenosti, deca u školama i mladi pioniri kako svakodnevno pozdravljaju koji sva kubanska deca recituju svako jutro „Bićemo kao Če.“.

Kompleks konstrukcija počiva na valovitom vrhu brda sa pogledom na grad Santa Klara i sadrži veliki trg popločano pločicama. Na kraju trga nalaze se dva velika bilborda sa citatima Fidela Kastra koji objavljuju „Če – to je bila zvezda koja te je stavila ovde i napravila od ovog naroda“, i „Želimo da svi budu kao Če.“ isklesano u kamenu ispod statue je dobro poznata Gevarina izjava da „Jedna stvar koju sam naučio u Gvatemali od Arbenza je da ako želim biti revolucionarni doktor, ili samo revolucionar, prvo mora biti revolucija.

Za kraj ove neverovatne kubanske avanture poklonite sebi posetu do ostrva Kayo Iguana katamaranom, nezaboravno je iskustvo tokom kog ćete moći da uživate u plavetnilu Karipskog mora. Kayo Iguana (Ostrvo iguana) koje je poznato po tome da na njemu živi na stotine iguana koje su već navikle na ljude i željno ih iščekuju kako bi im otele deo ručka. Pored iguana, tu su i prelepe plaže sa sitnim belim peskom na kojima ćemo se izležavati dok nas zapljuskuju talasi tirkiznog mora. U povratku sa ostrva idete na snorkeling u jednu od skrivenih laguna, gde ćete istraživati podvodni svet bogat različitim vrstama riba i korala.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog četvrtog i poslednjeg specijalnog putopisa u seriji putopisa o Kubi gde smo imali prilike da uživamo u lepoti ove neobične zemlje u Karibima. Današnji putopis ne bi bio moguć bez nesebične pomoći turističke agencije Disko Travel u saradnji sa lokalnim partnerima koji su omogućili da osetim duh i lepotu kubanske kulture i tradicije. Naravno kao i uvek potrudio sam se da vam prenesem svoje utiske o ovom neobičnom iskustvu iz Kube.

Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem nove i neobične destinacije na jedan sasvim drugačiji način.

Čast mi je da imam priliku da sarađujem sa brojim kompanijama i privrednicima u sektoru turizma i želeo bih još jednom da se zahvalim Disko Travel turističkoj agenciji na ovoj neverovatnoj avanturi i što su mi omogućili da na jedan sasvim drugačiji način osetim lepote ove neobične kubanske kulture.

Kontakt informacije Disko Travel agencije (Disko Drugar Putovanja):

Telefon: +381 60 490 6900

Mejl adresa: info@diskodrugarputovanja.rs

Adresa agencije: Strahinjića Bana 22, 11000 Beograd

INSTAGRAM: @DISKODRUGARPUTOVANJA

FACEBOOK STRANICA: DISKO DRUGAR PUTOVANJA

Kako se vama dopala ova moja priča o Kubi i predstavljanje poznatih gradova na Kubi koji krase srce Kariba? Da li ste imali priliku do sada da posetite Kubu i uživate u lepoti Trinidada, Cienfuegosa i Santa Klare?

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i uvek možete me kontaktirati putem maila ili društvenih mreža, sve adrese možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

U narednim pričama sa Kube otkrićemo neke druge zanimljive znamenitosti koje biste trebali posetiti ako vas put navede u ovu daleku zemlju!

Blogerski pozdrav iz Trinidada,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane turističke agencije Disko Travel i avio prevoznika Air France kao i drugih lokalnih partnera. Ovaj post predstavlja moju ličnu i iskrenu recenziju doživljaja destinacije.

SHARE THIS POST

Pisma sa Kube: Varadero, mondensko letovalište Kariba…

Avanture Putovanja 4 Comments

Dragi moji pustolovi i ljubitelji neobičnih putovanja, dobrodošli u novu seriju putopisa na Mr.M blogu. Jun mesec će biti posvećen jednoj neobičnoj ostrvskoj zemlji u Karibima, zemlja koja je poznata po duvanu i rumu – Kuba. Na samom početku ovog trećeg putopisa o Kubi želeo bih da se zahvalim turističkoj agenciji Disko Travel poznatija pod imenom Disko Drugar Putovanja, koja je više od turističke agencije to je prava putujuća porodica koja pruža neverovatno iskustvo. Ovo je moj prvi put da sarađujem sa turističkom agencijom sa naših prostora i moram priznati da je bilo jedno neobično iskustvo. Uz njihovu pomoć su nastali putopisi sa Kube i modne priče koje ćete imati priliku čitati ovog juna i jula, a iskreno se nadam da ćete uživati u novoj avanturi.

Ako želite ste kojim slučajem propustili da pročitate sve putopise sa Kube ili želite da se podsetite nekih zanimljivosti, iskoristite priliku da posetite naredne linkove:

  1. Pisma sa Kube: Havana, najšareniji biser Kariba…
  2. Pisma sa Kube: Havana stopama Ernesta Hemingveja…

Želite putovanje koje ćete pamtiti celog života? Pogledajte Disko Travel aranžmane za daleke destinacije i izaberite svoju avanturu o kojoj ste samo mogli da maštate, samo ne zaboravite svoju kameru i telefon da zabeležite nezaboravne trenutke sa Zanzibara, Balija, Tajlanda, Kube i drugih destinacija na koje vas može odvesti Disko Drugar putovanja.

Nakon što smo obišli Havanu, došao je red da posetimo najpoznatije letovalište na Kubi i jedno od mondenskih letovališta Kariba – Varadero. Varadero, takođe poznat kao Plava plaža je najpoznatije odmaralište u provinciji Matanzas na Kubi i jedno od najvećih letovališta na Karibima. Plaža Varadero je ocenjena kao jedna od najboljih svetskih plaža na TripAdvisorovim nagradama Traveller’s Choice Avards od 2019. godine. Uobičajene aktivnosti uključuju pecanje i izlete u Matanzas, Kardenas i poluostrvo Zapata.

Varadero se nalazi otprilike na dva sata vožnje istočno od centralne Havane. Nalazi se na poluostrvu Hikakos, između zaliva Kardenas i Floridskog moreuza, oko 140 km istočno od Havane, na istočnom kraju autoputa Via Blanca. Poluostrvo je široko samo 1,2 km na najširoj tački i odvojeno je od ostrva Kube kanalom Kavama, odvojeno od kopna Lagunom Paso Malo.

Ovo kopno se prostire na više od 20 kilometara od kopna u severoistočnom pravcu, a njen vrh, Punta Hikakos, je najsevernija tačka ostrva Kube. Varaderov grad ima tri uzdužne avenije, ispresecane sa 69 poprečnih ulica. Na severoistočnom kraju poluostrva nalazi se rezervat prirode sa netaknutim šumama i plažama. Prirodni park Hicacos Point je ekološki rezervat površine 3 km2 osnovan 1974. godine. Sadrži 250 m dugu pećinu Ambrosio, jezero Mangon koje je dom za 31 vrstu ptica i 24 vrste gmizavaca, kao i ruševine solane La Calavera (Lobanja), jedna od prvih solana koju su izgradili Španci u Novom svetu.

Havana i Varadero imaju najveći razvoj na Kubi. Varadero stvara i obezbeđuje preko 50.000 radnih mesta sa preko 52 hotelska objekta. Canada’s Blue Island and španski hotelski lanac Meliá, Iberostar and Globalia su samo neke od stranih kompanija koje doprinose ekonomiji Varadera. Prema nekim istraživanjima rekordnih 1,7 miliona stranih turista posetilo je Varadero u 2017. godini. Planovi za budućnost: izgradnja još najmanje 3.000 soba u hotelima sa pet zvezdica, da se dodaju sadržaji uključujući tematski park i tržni centar i da se vrati poznati muzički festival Festival de la Cancion.

Varadero se prvi put kao mesto pominje 1555. godine. Mesto je prvo korišćeno kao suvi dok, a rudnici soli na poluostrvu (zatvoreni 1961. godine) snabdevali su većinu španske flote Latinske Amerike od 1587. godine. Međutim, datum osnivanja Varadera kao grada bio je tek u decembru 1887. godine, kada je deset porodica iz grada Kardenasa dobilo dozvolu za izgradnju svojih vikendica između današnje 42. i 48. ulice. Selo Varadero nastalo je 1880-ih kao letovalište.

Prve kuće sa crvenim krovovima od drveta i danas se mogu videti duž 1 Avenije. Varadero je osnovana je kao opština administrativnom preraspodelom 3. jula 1976. godine, sa teritorijama koje su ranije bile deo Kardenasa. U avgustu 2010. godinr, opština Varadero je ukinuta u skladu sa zakonom koji je odobrila Kubanska nacionalna skupština, čime je ponovo postala deo opštine Kardenas.

Varadero je poznat kao turističko naselje sa više od 20 km belih peščanih plaža. Prvi turisti su Varadero posetili još 1870-ih, a godinama je važio za elitno odmaralište. Kasnije, 1910. godine počela je godišnja veslačka regata, pet godina kasnije izgrađen je prvi hotel pod nazivom Varadero, koji je kasnije preimenovan u Club Nautico. Turizam je porastao početkom 1930-ih kada je Irene du Pont, američki milioner, izgradio svoje imanje na poluostrvu (sada Maison Ksanadu ili DuPont House). Ljudi koji su ostali u ovoj oblasti uključuju Al Kaponea. Posle Kubanske revolucije 1959. godine, mnoge vile su eksproprisane od svojih bogatih vlasnika. Ove vile su ubrzo postale muzeji. Kao simbol novog integrisanog turizma za Kubance i strane posetioce svih društvenih slojeva, Park 8000 kabina (Parkue de las 8000 Takuillas) izgrađen je 1960. godine.

Pored plaže, Varadero ima prirodne atrakcije kao što su pećine i lanac lako dostupnih devičanskih uvala. U blizini se nalaze i kulturne, istorijske i ekološke atrakcije, kao što su gradovi Matanzas i Kardenas, poluostrvo Zapata i letovalište San Migel de los Banjos. Varadero, koji je slobodna luka, takođe poseduje objekte za ronjenje, dubokomorski ribolov, jahting i druge sportove na vodi. Varadero primi više od milion turista godišnje. Varadero prvenstveno posećuju evropski i kanadski turisti. Broj američkih turista koji posećuju Varadero, iako je u porastu, ograničen je zbog ograničenja američke vlade koja otežavaju američkim građanima da posete Kubu kao „turisti“, kako je definisano američkim pravilima.

Hoteli u Varaderu nude krstarenja katamaranom sa ronjenjem i posetom centru za delfine, Delfinario, laguni okruženoj koralima koja se nalazi 400 metara istočno od Marine Čapelin. Plivanje i interakcija sa delfinima zajedno sa delfinskim predstavama su takođe dostupni ovde. Hoteli takođe mogu obezbediti kajake ili male čamce za svoje goste. Karte za ribolov su dostupne u Marlin Nautica i Marinas u Marini Chapelin. Takođe imaju daske za jedrenje i daske za zmajeve. Ostale atrakcije u oblasti uključuju zabavni park Centro Todo En Uno, Puente Bacunaiagua i voz Hershei na električni pogon. Ronjenje je još jedna atrakcija u Varaderu. Postoji više od 30 ronilačkih lokacija, kao što je Park Marino Caio Piedras del Norte, gde ronioci mogu da vide potopljeni vojni brod i sovjetski vojni avion AN-24, i Ojo de Megano, koji ima podvodnu pećinu istočno od Varadera.

Neke od glavnih atrakcija u Varaderu su:

  • Mansion Ksanadu je hotel i restoran koji je ranije bio trospratna vila koju je izgradila američki milioner Irenee du Pont. Izgradnja ove vile koštala je Dupont 338.000 dolara. Nakon revolucije 1959. godine, Dupont je pobegao sa Kube i prepustio vilu kubanskoj vladi. Godine 1963. nazvan je Las Amerikas, pretvarajući ga u luksuzni restoran koji je služio francuske kuhinje. Trpezarija i dalje ima originalni nameštaj.
  • Parque Retiro Josone, koji se nalazi na Avenida Primera i Calle 56, osnovao je 1942. godine Jose Iturrioz, generalni direktor Arechabala Ronera koja je fabrika ruma nedaleko od Kardenasa.
  • Museo Municipal de Varadero koji se nalazi na Calle 57. Nameštaj i istorija su izloženi u letnjoj kući Leopolda Abreua 1920-ih.
  • Crkva Santa Elvira, građevina izgrađena od kamena i drveta, je katolička crkva koja datira iz 1938. godine. Kao zvonik služi poluluk potkovice koji se završava krstom koji se nalazi na vrhu.
  • Rezervat Ecologico Varahicacos se nalazi na istočnom kraju ostrva u blizini Punta Hikakosa i pruža 730 hektara, koji ima duge staze koje vode do različitih pećina. Cueva Ambrosio, otkriven 1960-ih, ima indijske crteže zajedno sa 47 pretkolumbovskih simbola koji su stari više od 3.000 godina. Cueva de los Musulmanes (Pećina muslimana) nalazi se na drugom tragu. Nekada je korišćena kao domorodačka grobnica.
  • Playa de Varadero (plaža Varadero).
  • Cueva de Ambrosio (Ambrosio pećina). Pećina sadrži, preko svojih 300 metara, oko 47 pretkolumbijskih slika.
  • Delfinarijum

Playa Larga (fakultativni izlet)

Ovaj fantastični izlet sa Disko Travel vodičem započinjete kratkom vožnjom kroz provinciju Matanzas. Nakon toga prelazite na vožnju brzim čamcima duž reke Hatiguaniko. Tokom vožnje uzivaćete u nestvarnim pejzažima koji će vas okruživati. Prva stanica je Fiesta Campesina, hacijenda koja je mešavina hotela, farme i muzeja gde možete videti tipičnu floru i faunu karakterističnu za karipsko područje kao i životinje specifične za ovo područje. Videćete Kubanskog gara, odnosno najstariju vodenu životinju na ostrvu, Hutia , odnosno pacova koji živi na drvetu, a svojim izgledom najviše podseća na lisicu.

Nakon obilaska ove prelepe farme sledi ručak u lokalnom restoranu, u kom ćete pored sjajne kubanske hrane imati priliku da uživate u jednoj od najboljih kafa uz šećernu trsku. Sledeće odredište je farma korokodila. Ovde ćete imati priliku da vidite proces hranjenja krokodila, i naravno da uživate u posmatranju životinja na nikad manjoj razdaljini od vas!

Nakon druženja sa krokodilima nastavljate vožnju čamcem sve do turističkog centra Guama, odnosno do sela Taino gde ćete videti pravo indijsko selo. Na živopisan način predstavljen je život na ovim prostorima godinama unazad. Improvizovane kolibe, statue, mnoštvo pelikana vratiće vas nekoliko vekova u prošlost. Poseta selu Taino u Guami koje je rekreacija prvobitnih stanovnika Kube. Ulazak u selo je centar dobrodošlice sa kokosima začinjenim kubanskim rumom. Selo poseduje skulpture u prirodnoj veličini koje je stvorila čuvena kubanska skulptura Rita Long, koja prikazuje Aboridžine koji obavljaju svakodnevne obaveze ribolova, lova i kućnih poslova.

Svake godine, u junu, Varadero je domaćin svetskog muzičkog festivala Josone. Umetnici dolaze da nastupaju iz različitih delova Latinske Amerike i šire. Koncerti i predstave na otvorenom održavaju se u različitim mestima Varadera svake godine. Varadero Gourmet Festival se održava svake godine između aprila i juna. Petodnevni Harlei-Davidson motociklistički sajam i događaj održavaju se svakog februara kroz Harlistas Cubanas („Kubanski Harlei-jahači“). Varadero je domaćin događaja Melia Golf Club Cup, koji se održava svake godine u trećoj nedelji oktobra. Sledi Los Cactus Varadero Golf Tournament, dvodnevni turnir koji se održava u golf klubu Varadero hotela Los Cactus.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog trećeg specijalnog putopisa u seriji putopisa o Kubi gde smo imali prilike da uživamo u lepoti ove neobične zemlje u Karibima. Današnji putopis ne bi bio moguć bez nesebične pomoći turističke agencije Disko Travel u saradnji sa lokalnim partnerima koji su omogućili da osetim duh i lepotu kubanske kulture i tradicije. Naravno kao i uvek potrudio sam se da vam prenesem svoje utiske o ovom neobičnom iskustvu iz Kube.

Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem nove i neobične destinacije na jedan sasvim drugačiji način.

Čast mi je da imam priliku da sarađujem sa brojim kompanijama i privrednicima u sektoru turizma i želeo bih još jednom da se zahvalim Disko Travel turističkoj agenciji na ovoj neverovatnoj avanturi i što su mi omogućili da na jedan sasvim drugačiji način osetim lepote ove neobične kubanske kulture.

Kontakt informacije Disko Travel agencije (Disko Drugar Putovanja):

Telefon: +381 60 490 6900

Mejl adresa: info@diskodrugarputovanja.rs

Adresa agencije: Strahinjića Bana 22, 11000 Beograd

INSTAGRAM: @DISKODRUGARPUTOVANJA

FACEBOOK STRANICA: DISKO DRUGAR PUTOVANJA

Kako se vama dopala ova moja priča o Kubi i predstavljanje najpoznatijeg letovališta na Kubi koje krasi srce Kariba? Da li ste imali priliku do sada da posetite Kubu i uživate u lepoti Varadera?

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i uvek možete me kontaktirati putem maila ili društvenih mreža, sve adrese možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

U narednim pričama sa Kube otkrićemo neke druge zanimljive znamenitosti koje biste trebali posetiti ako vas put navede u ovu daleku zemlju!

Blogerski pozdrav iz Varadera,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane turističke agencije Disko Travel i avio prevoznika Air France kao i drugih lokalnih partnera. Ovaj post predstavlja moju ličnu i iskrenu recenziju doživljaja destinacije.

SHARE THIS POST

Pisma sa Kube: Havana stopama Ernesta Hemingveja…

Avanture Putovanja 4 Comments

Dragi moji pustolovi i ljubitelji neobičnih putovanja, dobrodošli u novu seriju putopisa na Mr.M blogu. Jun mesec će biti posvećen jednoj neobičnoj ostrvskoj zemlji u Karibima, zemlja koja je poznata po duvanu i rumu – Kuba. Na samom početku ovog drugog putopisa o Kubi želeo bih da se zahvalim turističkoj agenciji Disko Travel poznatija pod imenom Disko Drugar Putovanja, koja je više od turističke agencije to je prava putujuća porodica koja pruža neverovatno iskustvo. Ovo je moj prvi put da sarađujem sa turističkom agencijom sa naših prostora i moram priznati da je bilo jedno neobično iskustvo. Uz njihovu pomoć su nastali putopisi sa Kube i modne priče koje ćete imati priliku čitati ovog juna i jula, a iskreno se nadam da ćete uživati u novoj avanturi.

Želite putovanje koje ćete pamtiti celog života? Pogledajte Disko Travel aranžmane za daleke destinacije i izaberite svoju avanturu o kojoj ste samo mogli da maštate, samo ne zaboravite svoju kameru i telefon da zabeležite nezaboravne trenutke sa Zanzibara, Balija, Tajlanda, Kube i drugih destinacija na koje vas može odvesti Disko Drugar putovanja.

U prethodnom putopisu imali ste prilike da upoznate Havanu i saznate neke osnovne informacije o prestonici ove zanimljive ostvrske zemlje u Karibima. Današnji putopis biće posvećen Havani iz ugla poznatog nobelovca – američkog pisca i novinara Ernesta Hemingveja.

Njegov ekonomičan i potcenjen stil — koji je uključivao i njegovu teoriju ledenog brega — imao je snažan uticaj na fikciju 20. veka, dok su mu njegov avanturistički način života i imidž u javnosti izazivali divljenje kasnijih generacija. Hemingvej je proizveo većinu svojih dela između sredine 1920-ih i sredine 1950-ih, a 1954. godine je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Objavio je sedam romana, šest zbirki pripovedaka i dva publicistična dela. Tri njegova romana, četiri zbirke kratkih priča i tri publicistična dela objavljena su posthumno. Mnoga njegova dela smatraju se klasicima američke književnosti.

Sa neokrnjenom reputacijom serviranja ukusnih koktela, El Floridita je već bila popularna na Kubi, ali je Hemingvej taj koji je bar na kraju katapultirao u astronomski status. Priča kaže da je nakon što je Hemingvej prvi put naišao na El Floriditu, bio opčinjen Daikirijem (koktelom) i šarmantnom atmosferom bara. U stvari, kako je njegova ljubavna afera sa El Floriditom procvetala, postalo je više o njenom ambijentu nego o Daikuiriju.

Bio je to divlji heidei slavne Havane, i dok su američke mafije vladale većim delom grada, El Floriditu je još uvek u velikoj meri upravljao Konstant koji je sam napravio – koji je živeo za svoj posao. Nije mu bio potreban uticaj mafije da bi privukao kupce, a kada se pročulo da je ovo Hemingvejevo omiljeno utočište, sledila je cela holivudska elita od Klarka Gejbla, Ave Gardner do Džona Vejna, nije se radilo o tome ko je došao u El Floriditu, već se postavljalo ono drugo pitanje, ko još nije posetio ovaj koktel bar u srcu Havane?

Početkom 1939. Hemingvej je u svom čamcu prešao na Kubu da bi živeo u hotelu Ambos Mundos u Havani. Ovo je bila faza razdvajanja sporog i bolnog odvajanja od Pauline, koja je počela kada je Hemingvej upoznao Martu Gelhorn. Marta mu se ubrzo pridružila na Kubi i iznajmili su „Finca Vigia“ („Farma za posmatranje“), imanje od 15 ari nedaleko od Havane. Polin i deca su tog leta napustili Hemingvej, nakon što se porodica ponovo okupila tokom posete Vajomingu, kada je okončan njegov razvod od Pauline, on i Marta su se venčali 20. novembra 1940. godine u Čejenu, Vajoming.

Hemingvej je preselio svoju primarnu letnju rezidenciju u Kečam, Ajdaho, odmah izvan novoizgrađenog letovališta Sun Vallei, a svoju zimsku rezidenciju preselio na Kubu. Bio je zgrožen kada je pariski prijatelj dozvolio svojim mačkama da jedu sa stola, ali se zaljubio u mačke na Kubi i držao ih je na desetine na imanju. Potomci njegovih mačaka žive u njegovom domu u Ki Vestu. Gelhorn ga je inspirisao da napiše svoj najpoznatiji roman “Kome zvono zvoni”, koji je započeo u martu 1939. godine, a završio u julu 1940. godine. Njegov obrazac je bio da se kreće okolo dok je radio na rukopisu, a pisao je “Kome zvono zvoni” na Kubi, Vajomingu i dolini Sunca. Postao je izbor Kluba za knjigu meseca, prodat je u pola miliona primeraka u roku od nekoliko meseci, bio je nominovan za Pulicerovu nagradu i po rečima Majersa, „trijumfalno je ponovo uspostavio Hemingvejevu književnu reputaciju“.

Hemingvej je jednom prilikom izjavio da je „bio bez posla kao pisac“ od 1942. do 1945. godine tokom boravka na Kubi. Sledeće godine, 1946. godine oženio se Meri, koja je pet meseci kasnije imala vanmateričnu trudnoću. Porodica Hemingvej je pretrpela niz nesreća i zdravstvenih problema u godinama posle rata: u saobraćajnoj nesreći 1945. godine, on je „slomio koleno“ i zadobio još jednu „duboku ranu na čelu“; Meri je prvo polomila desni skočni zglob, a zatim i levi u uzastopnim nesrećama na skijanju. Saobraćajna nesreća 1947. godine ostavila je Patrika ranu na glavi i ostao je teško bolestan.

Naredne 1948. godine Hemingvej i Meri su otputovali u Evropu, ostajući u Veneciji nekoliko meseci. Dok je bio tamo, Hemingvej se zaljubio u tada 19-godišnju Adrijanu Ivančič. Platonska ljubavna afera inspirisala je roman “Preko reke i u šumu”, napisan na Kubi u vreme sukoba sa Meri, a objavljen 1950. godine uz negativne kritike. Sledeće godine, besan na kritičku recepciju „Preko reke i u šumu“, napisao je nacrt knjige “Starac i more” za osam nedelja, rekavši da je to najbolje što je mogao napisati za ceo svoj život. Starac i more je postao izbor knjige meseca, Hemingveja je učinio međunarodnom slavnom ličnošću i osvojio Pulicerovu nagradu u maju 1953. godine, mesec dana pre nego što je otišao na svoje drugo putovanje u Afriku.

U januaru 1954. godine, dok je bio u Africi, Hemingvej je skoro smrtno povređen u dve uzastopne avionske nesreće. Iznajmio je let za razgledanje Belgijskog Konga kao božićni poklon Meri. Na putu da fotografišu vodopade Murčison iz vazduha, avion je udario u napušteni stub i “sleteo u teškom grmlju”. Hemingvejeve povrede uključivale su ranu na glavi, dok je Meri slomila dva rebra. Sledećeg dana, pokušavajući da dođu do medicinske pomoći u Entebeu, ukrcali su se na drugi avion koji je eksplodirao pri poletanju, a Hemingvej je zadobio opekotine i još jedan potres mozga, ovaj dovoljno ozbiljan da izazove curenje cerebralne tečnosti. Na kraju su stigli u Entebbe da pronađu novinare koji pokrivaju priču o Hemingvejevoj smrti. Obavestio je novinare i proveo narednih nekoliko nedelja oporavljajući se i čitajući svoje pogrešne čitulje.

Uprkos povredama, Hemingvej je pratio Patrika i njegovu ženu na planiranoj pecačkoj ekspediciji u februaru, ali zbog bolova je bio razdražljiv i teško se slagao sa njim. Kada je izbio požar, ponovo je povređen, zadobio je opekotine drugog stepena na nogama, prednjem delu trupa, usnama, levoj šaci i desnoj podlaktici. Mesecima kasnije u Veneciji, Meri je prijateljima prijavila puni stepen Hemingvejevih povreda: dva napukla diska, ruptura bubrega i jetre, iščašeno rame i slomljena lobanja. Nesreće su možda ubrzale fizičko pogoršanje koje je trebalo da usledi. Nakon pada aviona, Hemingvej, koji je bio „slabo kontrolisan alkoholičar tokom većeg dela svog života, pio je više nego obično da bi se borio protiv bolova od povreda“.

U oktobru 1954. Hemingvej je dobio Nobelovu nagradu za književnost. On je skromno rekao novinarima da su Karl Sandburg, Isak Dinesen i Bernard Berenson zaslužili nagradu, ali je sa zadovoljstvom prihvatio novčanu nagradu. Melou kaže da je Hemingvej „žudeo za Nobelovom nagradom“, ali kada ju je dobio, mesecima nakon njegovih avionskih nesreća i posledičnog izveštavanja širom sveta u štampi, „mora da je postojala dugotrajna sumnja u Hemingvejevom umu da su njegove čitulje igrale ulogu u odluka akademije.“ Pošto je patio od nesreća u Africi, odlučio je da ne putuje u Stokholm. Umesto toga, poslao je govor da se pročita, definišući život pisca:

“Pisanje je, u najboljem slučaju, usamljeni život. Organizacije za pisce ublažavaju pisčevu usamljenost, ali sumnjam da li poboljšavaju njegovo pisanje. On raste u javnosti kako se oslobađa usamljenosti i često mu se posao pogoršava. Jer on radi svoj posao sam i ako je dovoljno dobar pisac mora da se suočava sa večnošću, ili njenom nedostatkom, svakog dana.”

Hemingvejev govor koji je napisao prilikom dodele Nobelove nagrade

Od kraja 1955. do početka 1956. godine, Hemingvej je bio vezan za krevet. Rečeno mu je da prestane da pije kako bi ublažio oštećenje jetre, savet koji je u početku sledio, ali je potom zanemario. U oktobru 1956. godine vratio se u Evropu i upoznao baskijskog pisca Pia Baroju, koji je bio teško bolestan i umro nedeljama kasnije. Tokom putovanja, Hemingveju je ponovo pozlilo i lečen je od „visokog krvnog pritiska, bolesti jetre i arterioskleroze“.

U novembru 1956. godine, dok je boravio u Parizu, podsetio se na kovčege koje je 1928. godine čuvao u hotelu Ric i nikada ih nije vratio. Nakon što je ponovo preuzeo i otvorio kovčege, Hemingvej je otkrio da su puni beležnica i spisa iz njegovih pariskih godina. Uzbuđen zbog otkrića, kada se vratio na Kubu početkom 1957. godine, počeo je da oblikuje obnovljeno delo u svoje memoare “Pokretni praznik”. Do 1959. godine završio je period intenzivnih aktivnosti: završio je Pokretni praznik (planirano da bude objavljen sledeće godine); doveo True at First Light na 200.000 reči; dodala poglavlja Rajskom vrtu; i radio na Ostrvima u potoku. Poslednja tri su pohranjena u sefu u Havani, dok se fokusirao na završne radove za A Moveable Feast. Autor Majkl Rejnolds tvrdi da je tokom tog perioda Hemingvej pao u depresiju, od koje nije mogao da se oporavi.

Groblje kućnih ljubimaca Ernesta Hemingveja u njegovoj kući u Havani

Finca Vigia je postala prepuna gostiju i turista, pošto je Hemingvej, koji je počeo da postaje nezadovoljan životom tamo, smatrao da se trajno preseli u Ajdaho. Kasnije 1959. godine kupio je kuću sa pogledom na reku Big Vood, izvan Kečuma i napustio Kubu—iako je očigledno ostao u dobrim odnosima sa Kastrovom vladom, rekavši za Njujork tajms da je „oduševljen“ Kastrovim svrgavanjem Batiste. Bio je na Kubi u novembru 1959. godine, između povratka iz Pamplone i putovanja na zapad u Ajdaho, i sledeće godine na svoj 61. rođendan, međutim, te godine su on i Meri odlučili da odu nakon što su čuli vest da Kastro želi da nacionalizuje imovinu u vlasništvu Amerikanaca i drugih stranih državljana. 25. jula 1960. godine Hemingvejevi su poslednji put napustili Kubu, ostavljajući umetnost i rukopise u trezoru banke u Havani. Nakon invazije u Zalivu svinja 1961. godine, Finca Vigia je eksproprisala kubanska vlada, zajedno sa Hemingvejevom kolekcijom od „četiri do šest hiljada knjiga“. Predsednik Kenedi je organizovao da Meri Hemingvej otputuje na Kubu gde je upoznala Fidela Kastra i dobila papire i sliku svog muža u zamenu za doniranje Finca Vigia Kubi.

Ako želite da osetite Havanu stopama Ernesta Hemingveja, imate posebnu turu koju biste trebali iskoristiti i videti neke od objekata koje je ovaj čuveni nobelovac voleo. Hotel “Ambos Mundos” se nalazi u starom gradu Havane. Hotelska soba 511 bila je Hemingvejev prvi smeštaj u Havani. Od 1932. do 1939. godine vrlo je često gostovao u ovom hotelu. Sa oduševljenjem je pisao svom prijatelju Džonu D. Pasosu (takođe piscu): „U ovom hotelu možete dobiti dobru, čistu sobu sa sopstvenim kupatilom sa pogledom na luku i katedralu – možete videti ceo ulaz u luku i more za 2,00 $ – 2,50 za dve osobe.“ Za Hemingveja je hotel bio „veoma dobro mesto za pisanje“, kako je sam rekao. U svojoj hotelskoj sobi završio je knjigu „Smrt popodne“ (1932) i započeo romane „Zelena brda Afrike“ (1935) i „Imati i ne skrivati“ (1937). Hotelska soba 511 je danas mali muzej. Možete ga posetiti svakog dana od 9-17 časova. Ulaznica 2 dolara.

Havana je grad koji se ne može lako opisati, njega morate doživeti da biste razumeli suštinu i način života na Kubi. Havanu ne čine samo stari oldtajmeri, tompusi i rum, već nasmejani ljudi koji će vas dočekati otvorenog srca i raširenih ruku jer zaista žele da vam pokažu svoju zemlju.

Havana se dugo smatrala jednim od najromantičnijih gradova na svetu. Kubanci i stranci (a ponekad i zajedno) su savladani lepotom, šarmom i intimnošću grada i ljudi, čineći Havanu mestom gde su se milioni parova zaljubili jedno u drugo. Zalasci sunca na Malekonu, parovi se grle uz udaranje talasa, saobraćaj u prolazu i sunce koje zalazi u daljini. Trgovine i kaldrmisane ulice stare Havane, kretajući se u prelepom evropskom okruženju, šarm Starog grada je raj za ljubavnike. Lokalci ne samo da plešu, oni šetaju, razgovaraju i pozdravljaju sa ritmom, stavom i ljubavlju. Iz barova i domaćinstva možete čuti prodorne i zanosne zvuke salse, regetona i popa, gde možete videti da skoro svi prave neke pokrete glavom, osmehuju se i često ritmično plešu kukovima.

Muzej revolucije nalazi se u delu Stare Havane u Havani, na Kubi, u predsedničkoj palati svih kubanskih predsednika od Marija Garsije Menokala do Fulhencija Batiste. Zgrada je postala Muzej revolucije tokom godina nakon Kubanske revolucije. Zgradu palate napao je Revolucionario 13 de Marzo (grupa aktivista) 1957. godine.

Predsedničku palatu su projektovali kubanski arhitekta Rodolfo Maruri i belgijski arhitekta Pol Belau koji su projektovali i Centro Gallego, danas Gran Teatro de La Habana. Predsedničku palatu je 1920. godine otvorio predsednik Mario Garsija Menokal. Ostala je Predsednička palata sve do Kubanske revolucije 1959. godine.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog drugog specijalnog putopisa u seriji putopisa o Kubi gde smo imali prilike da uživamo u lepoti ove neobične zemlje u Karibima. Današnji putopis ne bi bio moguć bez nesebične pomoći turističke agencije Disko Travel u saradnji sa lokalnim partnerima koji su omogućili da osetim duh i lepotu kubanske kulture i tradicije. Naravno kao i uvek potrudio sam se da vam prenesem svoje utiske o ovom neobičnom iskustvu iz Kube.

Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da uvek uspem da pronađem partnere mojih projekata koji mi pomažu da otkrijem nove i neobične destinacije na jedan sasvim drugačiji način.

Čast mi je da imam priliku da sarađujem sa brojim kompanijama i privrednicima u sektoru turizma i želeo bih još jednom da se zahvalim Disko Travel turističkoj agenciji na ovoj neverovatnoj avanturi i što su mi omogućili da na jedan sasvim drugačiji način osetim lepote ove neobične kubanske kulture.

Kontakt informacije Disko Travel agencije (Disko Drugar Putovanja):

Telefon: +381 60 490 6900

Mejl adresa: info@diskodrugarputovanja.rs

Adresa agencije: Strahinjića Bana 22, 11000 Beograd

INSTAGRAM: @DISKODRUGARPUTOVANJA

FACEBOOK STRANICA: DISKO DRUGAR PUTOVANJA

Kako se vama dopala ova moja priča o Kubi i predstavljanje prestonice Havane koja krasi srce ove neobične zemlje u Karibima? Da li ste imali priliku do sada da posetite Kubu i krenete stopama Hemingveja?

Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i uvek možete me kontaktirati putem maila ili društvenih mreža, sve adrese možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

U narednim pričama sa Kube otkrićemo neke druge zanimljive znamenitosti koje biste trebali posetiti ako vas put navede u ovu daleku zemlju!

Blogerski pozdrav iz Havane,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane turističke agencije Disko Travel i avio prevoznika Air France kao i drugih lokalnih partnera. Ovaj post predstavlja moju ličnu i iskrenu recenziju doživljaja destinacije.

SHARE THIS POST