Dobro jutro dragi moji pustolovi! Kako ste mi od jutros?! Iskreno se nadam da ste mi se lepo naspavali i da ste spremni da danas sa mnom krenete u još jednu novu uzbudljivu avanturu ovog vikenda. Na samom početku bih želeo da vam se zahvalim na divnim porukama koje ste mi pisali proteklih dana i ne mogu da opišem svoju neizmernu sreću koju trenutno osećam! U prethodnom postu sam vam opisao moju kratku, ali slatku avanturu u Londonu, ali sad je došlo vreme da krenemo priču kako dolikuje!

Pa vreme je da počnem polako, kako je došlo do ove neobične saradnje? Krajem marta ove godine dobio sam jedan zanimljiv mejl od predstavništa avio-kompanije Turkish Airlines za Srbiju u kojem sam dobio poziv da osetim čare Istočne Turske. Kada sam video da ću biti u prilici da posetim Kapadokiju, što je inače san svakog blogera da ima sliku sa balonima nisam čekao ni sekunda već sam odgovorio kratko i jasno: MOŽE! (deluje kao ona reč iz reklame za keš kredit, ali verujte mi da nije bilo tako!).

Od prevelikog uzbuđenja nisam znao šta ću dalje da radim, u mislima sam već bio u Kapadokiji zamišljao one lepe, velike, šarene balone i radovao se mojoj novoj avanturi. Nakon par sati, odlučio sam da otvorim program putovanja i tek onda sam shvatio da mene čeka jedna na oko naporna, ali zanimljiva avantura. Moje blogersko oko je privukla reč Dogu Ekpresi, odmah sam shvatio da je u pitanju neki voz pa sam se bacio na jedno malo istraživanje gde sam uvideo da idem na putovanje vozom koje je inače toliko posećeno da ljudi čekaju mesecima da dobiju svoje mesto u vozu koji je dobio epitet turskog Orient Express-a.

Inače pre nego što sam počeo sa blogom i tokom mog rada na blogu, često sam putovao sa ovom avio-kompanijom i svaki put sam bio prezadovoljan uslugom i što je najbitnije letovi su uvek bili na vreme i za moju gladnu dušu hrana je uvek bila izvrsna. Sećam se kada sam išao za Helsinki, stjuardesa je bila tako fina da je videla da sam gladan pa sam dobio dve porcije teletine bio sam i više nego sit. Pozdrav za divnu stjuardesu, živa ti meni bila još 100 godina! 🙂

Do samog prijavljivanja na let (hvala Bogu pa nikad i ne gledam detalje na avio kartama) nisam ni znao kojom klasom ja letim. Kao i uvek došao sam 3 sata ranije na let, tamo gužva čekam ja red i taman da se prijavim meni gospođa na šalteru kaže: “Gospodine, pa vi ste na pogrešnom šalteru sada će vas preuzeti moja koleginica!”. Ja u šoku, kako sad pogrešio imam karte Turkish Airlines-a…

Nakon što je njena koleginica završila sa putnikom zamolila me je da pređem na njen šalter da bih se prijavio na let. Uzmem ja onaj moj kofer i malo se izmaknem da vidim gde ja to idem da se prijavim, kad ono piše tabla “biznis klasa”. Ćutim ja, hajde neću da se mešam, realno ko da se buni na lepe stvari čovek se već navikne, a pošto je već moj mozak otišao na odmor hteo sam samo da se i ja konačno “prenesem” u Tursku.

Dobio ja kartu, tamo stvarno piše biznis klasa sedište 4F. Kao internacionalni bloger putovao sam par puta prvom i biznis klasom, ali nikada nisam dobio tako nešto kao domaći bloger i bio sam ponosan na sebe što je neko na našem tržištu podržao rad na mom blogu na jedan tako sofisticiran način. Let do Istanbula je ovaj put trajao u mojoj glavi dosta kraće, kao što vidite imao sam dovoljno mesta da napravim lepe slike i usput da se zabavim uz novi ljubavni film mojih najomiljenijih turskih glumaca, ko je gledao tursku seriju “Iznajmljena Ljubav” (turski: Kiralik Ask) razumeće!

Sleteo sam u moj voljeni Istanbul, mislim da se onaj Ataturk aerodrom pitao što me nema tako dugo, ali eto stigao sam po ko zna koji put u moj voljeni Istanbul – grad koji caruje na dva kontinenta.

Nakon obavljenih aktivnosti kao što je pasoška kontrola i preuzimanje prtljaga, došao je i onaj moj najteži deo koji malo manje volim na putovanjima: traženje svog imena na nekoj od milion tabli, ali dobro ovaj put sam pronašao svoje domaćine u rekordnom kratkom roku! Usput sam upoznao moje kolege blogere i pripadnike medija sa prostora Balkana i Istočne Evrope. Naravno, moja malenkost se odmah raspriča i posle pet minuta pronađem idealno društvo.

Prvi dan u Istanbulu nam je bukvalno proleteo, bili smo na ručku kod Nusreta. Ako postoje ljudi koji su kao ja i nisu znali ko je Nusret to je poznati turski kuvar koji je postao živa legenda i ima restorane širom sveta. Prepoznatljiv je zbog svojih pokreta tokom kuvanja, siguran sam da ste negde u medijima videli muškara sa naočarima za sunčanje koji na jedan sasvim neobičan način prosipa začin, seče meso i napravi spektakl. Da ne objašnjavam dalje i da se ne blamiram pogledajte na linku o kome se to tačno radi! 😉

Hrana zbližava ljude, tako sam ja uspeo da tokom ovog prvog ručka malo bolje upoznam moje kolege i tim iz Turkish Airlines-a koji je krenuo sa nama na ovo putovanje. Po planu smo trebali nakon ručka vratiti se u hotel, ali ne leži vraže mi smo smislili da idemo na Taksim! Mali Marko je podgrejao inicijativu da se ide do Galata Kule, neki blogeri su prvi put bili u Istanbulu i želeli su da vide neku znamenitost. Ja? Ja sam ih samo podržao! 😀

Ljudi iz Turkish Airlines tima su nam više puta napomenuli da treba da krenemo iz hotela u 4 ujutru i to su pokušavali da nam objasne na našim maternjim jezicima, ali mi smo hteli da idemo na Taksim, pošto nam je hotel bio relativno blizu. Sledeća scena, četiri blogera uključujući moju malenkost i jedan član tima TK tima kreću u pohod na Taksim u 9 uveče, realno ionako nema ništa od spavanja…

Hvala Bogu pa smo se vratili u hotel malo posle ponoći, ja nisam spavao gledao sam tursku seriju koju inače pratim pa mi je to došlo kao odličan način da ispunim vreme dok čekam da krenemo iz hotela. U 4 ujutru, to je po našem lokalnom vremenu tada bilo 2 ujutru sve blogerske dušice su se okupile i onako pospane bile spremne za Kapadokiju. Ovo je bio moj drugi put u životu da sam koristio lokalne letove u Turskoj i ja sam samo razmišljao kakvi me baloni čekaju u Kapadokiji.

Let je trajao malo kraće nego na relaciji Beograd – Istanbul, ali nas je na aerodromu u Kapadokiji dočekalo zubato sunce i snažan vetar da sam morao da se presvučem jer nisam očekivao da će mi tako biti hladno. Pošto sam završio sa presvlačenjem i izašao spreman za pravu sibirsku zimu, sam sebi sam izgledao kao morska zvezda koja jedva pokreće krake…

Kapadokija je veoma neobično mesto, doline kroz koje se pruža pogled kao iz bajke. Stene koje je oblikovala priroda i to samo pokazuje kako priroda može sama stvoriti prava dela umetnosti bez ikakvog uticaja ljudske ruke. Zaista zapanjujuće! Moje divljenje su prekinule reči našeg vodiča koji nam je saopštio da zbog jakog vetra danas neće biti balona u dolinama Kapadokije i da nam se unapred izvinjava jer je to bila nepredviđena okolnost.

Znate one scene u meksičkim serijama kada glavni glumac sazna neku šokatnu vest, pa se čuje onaj zvuk lomljenja stakla, e tako je bilo u mojoj glavi u tom trenutku! Nema balonaaa, da me nije bilo sramota mojih 27 godina plakao bih kao malo dete… Plan nam je bio promenjen i krenuli smo na doručak, potom na vožnju motorima i dan nam je bio i više nego ispunjen. Možda nisam video čuvene balone u Kapadokiji, ali sam upoznao novog četvoronožnog prijatelja – Merta.

U Kapadokiji smo posetili dva važna muzeja: Goreme, muzej na otvorenom i Gurey, prvi muzej keramike i grnčarije koji se nalazi pod zemljom!

Gurey, neobičan novootvoreni muzej keramike i grnčarije nalazi se u pećini ispod izložbenog salona keramike Gurey. U ovom muzeju je izložena privatna kolekcija keramičke umetnosti koja se sakupljala godinama, a drevna sala za keramiku sadrži komade još iz doba praistorije.

Muzej na otvorenom Goreme podseća na ogroman manastirski kompleks koji se sastoji od mnoštva manjih manastira smeštenih jedan pored drugog. Obično turisti kada dođu u Kapadokiju ovo je početna “stanica” za početak istraživanja Kapadokije. Imao sam priliku da uživam u neverovatnom pogledu, a moje kolege su napravile odlične slike na stenama. Ja nisam imao hrabrosti da se popnem, ali sam im zato pomogao prilikom slikanja. 🙂

Drugi dan se približavao kraju, napustili smo Kapadokiju i krenuli ka Kajseriju jer je to bila naša stanica za ukrcavanje na Dogu Ekspresi voz. Pomislio sam u sebi: “Jooj, biće ovo još jedna neprospavana noć!”, ali uspeo sam nekako da zaspim oko 2 sata iza ponoći i da prikupim bar malo snage za naredni dan!

Program našeg putovanja je bio detaljan i satnica je bila tačno navedena, kada sam prvi put čitao program u Beogradu uvideo sam da ćemo putovati vozom 18 sati u jednom smeru i plašio sam se kako ću ja to uspeti, ali samo sam se setio Indije i rekao sebi da ja to mogu. Realnost je bila malo drugačija, u vozu smo proveli skoro dvadeset sati, napravili smo neverovatne slike, sklopila su se neka nova prijateljstva i mogu vam iskreno reći da mi je to vreme prošlo kao da sam leteo avionom jer smo se na vozu baš zabavili, čak smo dobili od Turkish Airlines-a rančeve čiji sadržaj treba da nam pomogne da lakše “preživimo” višečasovnu avanturu vozom.

Šta biste trebali znati o ovom vozu? Dogu Ekspresi, poznat pod imenom “Voz Istoka” (eng: Eastern Express) je noćni putnički voz koji je pod upravom turske državne železnice. Dužina rute kojom saobraća ovaj vož je dugačka 1310 km, od železničke stanice u Ankari do železničke stanice u Karsu. Zanimljiva činjenica je ta da je ovo prvi noćni voz koji je pokrenut istočno od Ankare. Karte za ovaj voz možete kupiti na ovom linku, ali imajte na umu da su karte rezervisane već par meseci unapred. Nadam se da ćete pronaći svoj željeni termin! 🙂

Kao što sam rekao vreme je proletelo i 4. dana u večernjim satima smo došli na železničku stanicu u Kars. Doček je bio neverovatan pa su odlučili da ove ogladnele blogerske duše odvedu nešto malo da gricnu. Moram priznati jednu stvar koju najviše volim u turskoj kulturi: hrana! U Turskoj nikad nećeš biti gladan i njihove porcije su toliko velike (bar za mene) da stvarno im treba odati počast i dodeliti titulu najboljih domaćina.

Dragi moji pustolovi, došli smo do kraja ovog posta, a ujedno i prvog specijalnog posta u saradnji sa kompanijom Turkish Airlines. Vreme uvek proleti kada se čovek lepo zabavlja! Tokom mog boravka u Turskoj obišli smo mnoge interesantne gradove i znamenitosti koje su od velikog kulturnog značaja. Čovek je bogat u duši ako je uspeo da istraži svet i meni je drago da sam uspeo da pronađem pouzdanog partnera koji će mi pomoći da otkrijem svet na jedan sasvim drugačiji način. Nadam se da sam uspeo bar malo uz pomoć slika da vam dočaram lepotu i jedinstvenog ovog dela Turske, a mogu vam samo reći da u narednom postu ćete biti u prilici da vidite ruševine Ani, svetog mesta koje se nalazi nedaleko og granice sa Jermenijom. Samo ću reći jednu reč: FASCINANTNO!

Na kraju posta voleo bih da se zahvalim mojim prijateljima iz kompanije Turkish Airlines na srdačnom pozivu i na ovom neverovatnom iskustvu koje ću pamtiti dugo. Takođe, želeo bih ovim putem da se zahvalim partnerima ovog projekta, koji su svojom nesebičnom podrškom podržali ovaj projekat i omogućili nam da se u njihovim hotelima osećamo kao kod svoje kuće. Hvala hotelima Crown Plaza Harbiye i Radisson Blu Kayseri na gostoprimstvu, nadam se da ćemo se videti opet uskoro!

Kako se vama dopala ova moja priča o Istočnoj Turskoj? Da li ste imali priliku do sada da posetite ovaj neistraženi deo ove neverovatne zemlje? Ako ste imali priliku voleo bih da čujem vaše mišljenje! Ako imate neko pitanje, komentar, sugestiju ili poruku za mene možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se na istom mestu za par dana, sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M

Ovaj post je sponzorisan od strane avio-kompanije Turkish Airlines i Dogu Ekspresi , uz nesebičnu podršku ostalih partnera ovog projekta kao što su hotel Hotel Crown Plaza Harbiye i Hotel Radisson Blu Kayseri. Predstavništvo avio-kompanije Turkish Airlines se nalazi u Beogradu, Knez Mihailova broj 9, telefon: 011/303-6195. Na toj adresi možete direktno kupiti avionske karte za ceo svet kompanije Turkish Airlines, putem call centra ili online kupovinom putem zvaničnog sajta. Takođe se zahvaljujem mojim prijateljima iz kompanije Sony koji su omogućili da uživate u ovim lepim slikama koje su izrađene uz pomoć fotoaparata Alpha 7r Mark II.
SHARE THIS POST

7
Leave a Reply

avatar
7 Comment threads
0 Thread replies
0 Followers
 
Most reacted comment
Hottest comment thread
7 Comment authors
BranislavaKsenijaRadišaJasminaSnežana Recent comment authors
  Subscribe  
newest oldest most voted
Notify of
Dragica
Guest
Dragica

Turska ❤️❤️❤️ Divan post, imam osećaj da ovde ima više slika nego inače što imaš u postu, što je dobar znak! Znači da si više uživao u ovoj avanturi nego u prethodnim. Presladak ti je novi četvoronožni prijatelj Mert. Pozdrav iz Novog Sada

Emina
Guest
Emina

Drago mi je da si uživao u Turskoj! Ja inače živim u Izmiru, a moj muž je iz okoline Adane. Turska je predivna zemlja i nadam se da ćeš nam ponovo doći! Što se tiče gostoprimstva i hrane, tu se u potpunosti slažem sa tobom. Ja kada odem kod svekrve kod nje je trpeza krcata, ja i dalje nisam naučila tako da kuvam iako sam ovde već 10 godina!!! Nekad me je sramota zbog toga… Izmir je predivan grad moraš ga posetiti!

Snežana
Guest
Snežana

Ja Istanbul obožavam!!!!!!! Bila sam tamo dva puta i jedva čekam da ponovo odem tamo. Volela bih da posetim Kapadokiju, ali je to malo skupo. Kako je moguće da nisi video balone, pa ja bih se stvarno rasplakala od muke tako da te razumem.

Jasmina
Guest
Jasmina

Divota, prava i istinska lepota Turske. Moj muž je pravi zaljubljenik avantura i putovanja. On mi je pričao o Dogu ekspresi vozu, ali nikako da odemo. Njegov san je da idemo od Ankare do Karsa ceo put. Da li je stvarno tako lako izdrzljivo? Ja sam se do sada vozila par puta vozom, ali to su bila kraća putovanja, bliže destinacije u Srbiji. Odličan tekst, mnogo dobre fotografije. Sve pohvale i jedva čekam novi tekst! Koliko će biti postova o ovoj avanturi?

Radiša
Guest
Radiša

Pre 5 godina sam bio u Kapadokiji, video sam balone ako želiš poslaću ti slike da vidiš koliko je to onda prelepo mesto, šarenilo na sve strane! Baš mi je žao što nisi video balone, trebali su bolje da se organizuju ipak vas vode tamo da napravite lepe slike, mogli su da pogledaju vremensku prognozu. Javi se za slike, rado ću podeliti sa tobom.

Branislava
Guest
Branislava

Malopre kada sam dobila mail da je novi post na tvom blogu, bila sam na sastanku, kolege su me više puta pitale za mišljenje o novom projektu, ja sam govorila “aham, aham!”. Uživala sam u slikama, udubila sam se u tekst prosto sam se uživela. Odličan tekst, nemam više šta da dodam.

Ksenija
Guest
Ksenija

Drago mi je da si leteo biznis klasom, ali si takođe priznao da inače dosta letiš ekonomskom klasom kao i sav normalan svet. Par puta kada sam putovala videla sam neke naše poznate ličnosti kako samo odu do biznis klase da se slikaju, pa se vrate među nas smrtnike… Inače te pratim zbog tvoje iskrenosti i prizemnog stava. Uvek sve opišeš lepo i detaljno da čovek ima prosto osećaj da je sa tobom na tom putu! Svaka čast i samo napred naš svetski putniče!