Moja strana sveta: Sonja Lapatanov

Dragi moji pustolovi, kako ste mi danas? Nakon prvog specijalnog posta na blogu – intervju sa gospođom Vesnom Jugović de Vinča dobio sam dosta mejlova i poruka na društvenim mrežama sa predlozima čiju “stranu sveta” biste voleli da vidite na mom blogu. Priznajem dobio sam dosta zanimljivih predloga, ali jedno ime se posebno izdvajalo – Sonja Lapatanov.

Siguran sam da ste čuli za jednu od naših najpoznatijih baletskih umetnica, koreografa i pustolova. Sonja Lapatanov, svetska putnica koja je proputovala preko 100 zemalja sveta. Napisala je nekoliko izuzetnih knjiga putopisa: U skutima Himalaja, Rajska ostrva, Mama Afrika, Mundo Maja, Mlečni put okeana, Zeleni kontinent. Ova neumorna pustolovska duša je iskoristila dane karantina i upravo završava svoju knjigu koja bi trebala uskoro da bude na našim omiljenim policama u knjižarama širom Srbije.

Ovim putem bih želeo da iskoristim priliku da se zahvalim gospođi Sonji na izdvojenom vremenu i što je uspela za kratak vremenski period da podeli sa nama uspomene sa svojih neverovatnih putovanja. Ovaj intervju će biti zaista poseban i biće podeljen u dva dela. Hajde da krenemo na put oko sveta sa našom poznatom svetskom putnicom Sonjom Lapatanov!

1. Potičete iz lekarske porodice i siguran sam da ste od detinjstva bili okruženi belim mantilima. Kako ste odoleli tom fenomenu i postali balerina?

Sonja Lapatanov: Medicina i beli mantili bili su porodična tradicija i sastavni deo mog života. Bila sam okružena lekarima, knjigama iz oblasti medicine, stetoskopima, aparatima za merenje pritiska, menzurama, hiruškim instrumentima, raznim bočicama i pacijentima, jer je moj deduška u kući imao ordinaciju, sve dok tadašnja vlast nije zabranila privatnu praksu. Bilo je logično da nastavim porodičnu tradiciju i da mi dermatovenerologija bude uža specijalnost.

U kući u kojoj smo živeli, okupljala se ruska emigracija. Među njima bio je i gospodin Bogdanovski. Bila sam nemirno dete, pa je roditeljima predložio da me odvede u baletsku školu “Lujo Davičo”, gde bi se kroz fizički angažman obuzdao moj  neukrotivi temperament. Tako je počelo!

2. Imate zanimljiv spoj rusko-nemačkog porekla. Šta Vas je više vodilo u životu: ruska poetičnost ili nemačka pragmatičnost?

Sonja Lapatanov: Zavisilo je od situacije. No nije uvek bilo lako odabrati istok, ili zapad, koji se neprestano ukrštaju u mom biću. U detinjstvu i ranoj mladosti, dominantnija je bila ruska duša, a kako je život neumitno odmicao, preovladalo je nemačko prusko nasleđe.

3. Šta Vam je prva asocijacija na Beograd kasnih pedesetih i šezdesetih godina 20. veka? Možete li da napravite paralelu između tadašnjeg i sadašnjeg Beograda?

Sonja Lapatanov: U “doba Korone”, kada je priroda možda poslednji put upozorila čovečanstvo da joj je dosta zuluma nad našom planetom, vratio mi se moj Beograd iz godina koje pominjete. Na žalost, samo na kratko. Čim se ukinulo vanredno stanje, higijenske i sanitarne mere, su popustile, a ružne navike su ponovo zavladale gradom. U nekim delovima grada već su vidljivi tragovi nemara i bahatosti; bačene zaštitne maske i rukavice i različiti otpad.

Trenutno, barem u mom kraju, Beograd jeste lep, miran, tih, siguran, dostojanstven, vaspitan, pun zelenila i ptica koje ponovo pevaju i cvrkuću. Ulice su za sada čiste, pošteđene hiljada bačenih opušaka koji se kotrljaju niz ulice, žvakaćih guma zalepljenih za trotoar, telesnih izlučevina iz nosa i grla, razgaženog psećeg izmeta…Beograd je bio takav do kraja osamdesetih, a onda je sve krenulo niz brdo. Od tada, ne povlačim paralele!

4. Školovali ste se u Moskvi i Njujorku. Šta je na Vas ostavilo veći utisak kao balerinu, a šta kao devojku koja dolazi iz istočne Evrope prema kojoj i danas postoje brojne predrasude?

Sonja Lapatanov: Zajedničko za obe metropole je bila i jeste, vrhunska umetnost igre; na jednoj strani klasičan balet, a na drugoj, mjuzikl, džez i moderan balet. Obe strane su ostavile snažne utiske, jer drugačije i nije moglo da bude. Posle sticanja impozantnog znanja i golemog iskustva i stažiranja u Boljšoj teatru, ostvarila sam zacrtani cilj; da se stručno usavršim i budem najbolja. Što se tiče predrasuda, njih u umetničkoj igri nema. Mi govorimo univerzalnim jezikom tela, koji svi razumeju, a kao svetska žena, koja nema dva rođaka iste nacionalnosti, ja pripadam istoku i zapadu, kao i severu i jugu.

5. Smatra se da ste postavili nove standarde iz oblasti koreografije i scenskog pokreta. Da li ste toga bili svesni tada ili Vam je to postalo jasno mnogo kasnije?

Sonja Lapatanov: Sve mi je od početka bilo jasno! Posle stručnog usavršavanja, u SSSR-u i SAD, posvetila sam se pedagoškom i koreografskom radu, kao i scenskom pokretu, razvivši se u stvaraoca posebnog i originalnog stila, prepoznatljivog u bezbrojnim pozorišnim predstavama i ostalim vidovima scenskih nastupa.

Znalački sam korake i ples ugrađivala u tkivo predstave, doprinevši da u savremenom teatru scenski pokret i koreografija postanu bitan element rediteljskog koncepta i samih predstava. Na osnovu mog rada 1996. godine, ustanovljena je Sterijina nagrada za koreografiju i scenski pokret, na šta sam posebno ponosna. Za svoj stvaralački rad dobila sam odlične ocene publike i kritike i dobitnik sam mnogobrojnih značajnih strukovnih i društvenih priznanja i nagrada.

6. Vi ste jedna od prvih, ako ne i prva, koreografkinja koja je izasla izvan strogih granica teatra i saradjivala sa velikim muzičkim zvezdama bivše Jugoslavije. Takav potez nije uvek gledan blagonaklono od strane Vaših kolega. Kako je doslo do te saradnje i kako ste je doživeli?

Sonja Lapatanov: Sarađivale su starije kolege i pre mene sa muzičkim zvezdama Jugoslavije i to se tada zvalo šou-biznis. U vreme kada se to nazivalo estradom, ja sam u tu priču ušla, na poziv menadžera, ili samih umetnika. Pominjanje estrade se uglavnom identifikuje s galerijom svakojakih obnaženih pevačica s naslovnih strana žute štampe, koja je na nesrećan način definisala estradu kao nešto što podrazumeva vulgarnost.

Mnogi se groze te reči, dok je kovanica šou-biznis mnogo prihvatljivija. Na estradu su posebno osetljivi ljudi iz kulturnih krugova, koji taj pojam doživljavaju kao nešto trećerazredno, kao zlo i naopako. U suštini, estrada i šou-biznis imaju isto značenje i identične okvire u kojima funkcionišu. Moja saradnja sa estradnim umetnicima je uvek bila na zavidnom nivou, jer kako je drugačije i moglo sa Zdravkom Čolićem, Bebi Dol, Brenom, Anom Bekutom, Draganom Mirković, Rambom Amadeusom, Goranom Bregovićem, Alenom Islamovićem, Zoricom Kondžom, Biljanom Ristić, Suzanom Mančić, Banetom Mojičevićem, Stevanom Anđelkovićem, Marijom Šerifović…

Prema meni nisu bili blagonakloni samo oni koji nisu mogli da uđu u moj tim igrača, onih koji su pratili pevače i neke kolege koje su kasnije oberučke prihvatile da rade koreografije sa novopridošlim pevačima i budućim zvezdama te iste estrade. Mojim igračima je ta saradnja bila solidan izvor zarade, tekao im je radni staž i bili su zdravstveno osigurani. Svi smo tom saradnjom bili zadovoljni.

7. Zbog prirode svog posla, balerine se “penzionišu” izuzetno rano za uobičajene standarde. Kako ste to doživeli? Da li su Vam putovanja poslužila kao novi životni izazov?

Sonja Lapatanov: Nisam se mnogo potresla, jer sam se već tada aktivno bavila pedagoškim radom, koreografijom i scenskim pokretom za pozorišne predstave u Beogradu i diljem Jugoslavije. Mnogo sam radila, čak 12 predstava godišnje, nekada dve istovremeno, recimo; jednu u Subotici, a drugu u Nišu. Kući u Beograd, sam dolazila samo da promenim garderobu! Bilo je posla, kreativnost je bila na vrhuncu, kao i inflacija! Od potpisivanja ugovora, do isplate honorara, hiperinflacija bi pojela sve! Bila je to najveća inflacija koja je zabeležena u Srbiji i jedna od najvećih u istoriji čovečanstva.

Cene proizvoda su rasle veoma brzo, čak za samo nekolika sati dinar je postajao samo parče papira. Kurs marke je skakao svakog dana. Sve više novca se štampalo i nove novčanice su imale sve više nula. Prodavnice su bile prazne, a za teglu krastavaca trebalo je izdvojiti 2.100, a za dva litra mleka, ili 200 grama senfa čak 500 milijardi dinara! Strašno!

Tanatos i Eros, ti spojevi suprotnosti u životu, život i smrt, sreća i tuga, bol i uživanje…destrukcija i stvaralaštvo, koje me je tada održalo i njemu hvala! Putovanja su moj večni životni izazov. Moji preci su migrirali sa jednog na drugi kraj sveta, što jeste svojstveno ljudskom rodu, pa i meni. Geni su geni!

8. Kada ste osetili da su putovanja postala više od uživanja i da su se pretvorila u Vaše drugo zanimanje?

Sonja Lapatanov: Od vremena kada sam počela da pišem knjige.

9. Obišli ste skoro sve zemlje sveta. Šta Vas je podsticalo da obilazite zemlje koje izlaze iz turističkih okvira i koje najveći broj ljudi nikad ni namerava da poseti?

Sonja Lapatanov: U vašem pitanju se nalazi odgovor. Podsticalo me je to što zemlje koje najrađe obilazim, izlaze iz turističkih okvira i što mali broj ljudi namerava da ih podseti!

10. Za sebe kažete da ste adrenalinski zavisnik i da su Vam omiljene destinacije u Aziji i Africi. Koje putovanje je izazvalo najveći adrenalin?

Sonja Lapatanov: Tačno, ja sam radoznali, adrenalinski zavisnik i avanturista željan znanja. Stalno imam potrebu da duhovno i intelektualno unapređujem svoje biće. U tom smislu su mi potrebne promene. A i ne drži me mesto ! Mnoge situacije su izazivale euforiju, neke su izmamljivale suze, neke strah, neke uzdahe i divljenje…u Africi Sudan, Tanzanija i Namibija, u Aziji Kambodža, Mjanmar, Pakistan…

Dragi moji pustolovi nadam se da vam se sviđa moja nova rubrika na blogu “Moja strana sveta” i da ste uživali sa mojom današnjom gošćom. Mi nastavljamo za par dana put oko sveta sa našom Sonjom Lapatanov. Preporučio bih vam da pogledate i ostale fotografije koje je draga Sonja odvojila specijalno za nas da bismo videli kakve sve lepote ova naša planeta zemlja krije.

Ako imate neki predlog koga biste voleli da vidite i čiju stranu sveta bi voleli da otkrijete možete mi napisati dole u komentarima. Naravno, kao i do sad uvek me možete kontaktirati putem maila ili društvenih mreža i to možete pronaći na stranici KONTAKT. Vidimo se uskoro na istom mestu i sa nekom novom pričom!

Blogerski pozdrav,

Mr.M